Re: Дневна дешавања у земљи и свету

20/5/2009, 21:28

Не могу да верујем да је због једног дебила заустављен саобраћај у целом Београду. Ово је само доказ за шта нас сматрају амери и остала говна са запада. Па шта они мисле, да смо ми дивљаци који би побили сваког ко дође у Србију, мада је то овај ретард заслужио?

22/5/2009, 21:01

https://www.youtube.com/watch?v=O4yXopGs5Lw

22/5/2009, 21:17

Још један корак ка уласку у ЕУ, морамо се стидети своје вере и порекла. Срамота је, и неописиво до чега је дошло, за коју годину ће забранити одлазак у цркву и дочеке хришћанских празника!

19/6/2009, 18:07

ПЕТАР АШКРАБА ЗАГОРСКИ ПРЕДСТАВЉА КЊИГУ ,,СРБИЈА (ИЛИ ЗАГОРЈЕ. СТАРА СРБСКА ПРЕЗИМЕНА, СЕОБЕ...)'' У НОВОМ САДУ, ДОМ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ (БАШТА), БЕОГРАДСКИ КЕЈ 9, УТОРАК 30. ЈУН У 19 h.
У КЊИЗИ ОВАЈ ИСТРАЖИВАЧ НА 900 СТРАНА ОБРАЂУЈЕ ОКО 50.000 ЖИВУЋИХ ПРЕЗИМЕНА, ТЕ ЊИХОВО ПОРИЈЕКЛО ОД 600 ДО 1800 ГОДИНА, КАО И СТАРА ИМ ПРЕЗИМЕНА, РАСЕЉАВАЊА, ПРЕВЈЕРАВАЊА И СЕОБЕ СА СРБСКИХ ПРОСТОРА.
УЛАЗ СЛОБОДАН И ПОЖЕЉАН

21/6/2009, 19:07

KRAJ rata doneo je Nišlijama radost zbog slobode i prestanka višegodišnje torture okupatora i njegovih saradnika, ali ne i prestanak terora i zabrinutost za budućnost. Još dok su se ulicama vila narodna kola i širila pesma proletera, počeli su da se pune postojeći logor na Crvenom krstu, Kazneni zavod (danas KP dom) i više zatvora koji su bili smešteni u podrumima većih niških zgrada.
Istoričari procenjuju da je u 12, do danas evidentiranih i lociranih zatvora i jedan logor, u tom prvom talasu, odmah po oslobođenju Niša (14. oktobra 1944. godine) smešteno od 6.000 do 7.000 ljudi, a da je oko 1.000 njih ubrzo likvidirano. Među zatočenima, a kasnije uglavnom likvidiranima, nalazilo se oko 850 uglednih niških trgovaca i industrijalaca. Niš je u to vreme imao između 35.000 i 40.000 stanovnika. Razlog njihovog hapšenja bila je - saradnja sa okupatorom.
Pouzdane podatke o broju uhapšenih i likvidiranih gotovo je nemoguće pronaći. Istorijski arhiv grada raspolaže malim brojem dokumenata, ali ni oni ne nude kompletnu sliku. Nema mnogo ni onih u čija se sećanja istraživač može pouzdati.
- Mrtva usta ne govore - kaže pokušavajući da objasni sadašnju situaciju Petronije Stojanović Zorkin (80), čovek koji je zbog pripadnosti tajnoj organizaciji „Podzemni front kraljevih vojnika u Jugoslaviji - protiv komunizma“ proveo u zatvorima Udbe šest godina i samo čudom ostao živ. - Crveni teror je bio strašan. U mom selu i kući nalazila se četnička komanda i tokom rata partizani tu nisu dolazili. Oni su bili u Sićevu, dok su sela u mom kraju Bancarevo, Jelašnica, Čukljenik, Gornja i Donja Studena i druga bila četnička. Međutim, kad je rat završen, partizani su banuli u selo i odmah počeli sa hapšenjima i likvidacijama. Odvodili su ljude i oni se nikada nisu vraćali. Tačna mesta na kojima su likvidirani nikome nisu poznata. Ipak, kasnije smo saznavali da je najviše naših ljudi likvidirano, bez suđenja, u selima Donji Krupac i Cerje. Zanimljiv je slučaj likvidacija u obližnjoj Beloj Palanci. Tamo su ljude streljali, a onda čitav prostor poravnali i na tom mestu sagradili fudbalski stadion.
Na Departmanu za istoriju Filozofskog fakulteta u Nišu rečeno nam je da o detaljima vezanim za prve dane po oslobođenju Niša nije bilo radova nastavnika ili saradnika.
U traganju za istinom stigli smo samo do dvojice relativno mlađih ljudi koji su se na sistematičan način bavili istraživanjem tog perioda. Jedan od njih Branislav Tikić, pravnik po profesiji, zaposlen u Vatrogasnoj brigadi niške policije, objavio je septembra 2006. godine, u listu za negovanje tradicija i očuvanje baštine starog Niša „Niški vesnik“, tekst pod naslovom „Suđenje narodnim neprijateljima, bez pravih dokaza o krivici“, i to su prva svedočanstva o tom periodu. Drugi naš sagovornik je znatno mlađi čovek, istoričar po obrazovanju, Aleksandar Dinčić (29).
- Na osnovu višegodišnjeg istraživanja utvrdio sam da je najviše zatvora bilo u centru grada - kaže Dinčić. - Ozna je imala tri zatvora - jedan je bio zatvor Specijalne policije u Ulici Knjeginje Ljubice br. 13, kod betonskog mosta, drugi se nalazio u podrumu tadašnje Narodne banke (danas zgrada u kojoj je smešten gradonačelnik Niša), a treći u Lešjaninovoj ulici, tamo gde je za vreme rata bio Gestapo. Međutim, zatvora je bilo još. U podrumu Nisimove palate, Obrenovićevoj ulici, nalazio se zatvor u koji su dovođeni omladinci koji su se odazvali četničkoj mobilizaciji. Kroz te podrume je prošlo od 300 do 400 omladinaca. Najveći broj kasnije je nasilno mobilisan i oteran na Sremski front. Oni koji su ostali - streljani su do kraja oktobra 1944.
Prvi zatvor koji je radio po ulasku partizana u grad, nalazio se u dvorištu Sreskog suda, u zgradi gde se danas nalazi „Zemljišno knjižno odeljenje“. Ćelije su bile u podrumu. Ovde su zatočene najuglednije Nišlije: trgovci, industrijalci, profesori, zanatlije, lekari... Za zatvor je korišćena i zgrada Narodne biblioteke, dok se zatvor Komande grada nalazio u zgradi Banovine, danas sedištu Univerziteta. Vojni zatvor bio je smešten u Karadžićevoj ulici br. 1. Od decembra 1944. godine radio je i zatvor u nekadašnjim magacinima konjičke kasarne, gde je za vreme rata bio nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu. Jedini komunistički logor bio je u Medoševcu kod Niša, na mestu današnjeg aerodoroma. Slabo je čuvan, pa je nekolicini uhapšenih uspelo da pobegnu.
- Prve racije počele su 15. oktobra, dan po oslobođenju Niša - kaže Aleksandar Dinčić. - Veliki broj antikomunista uspeo je da se prikrije i izbegne hapšenje. Međutim, Komanda grada došla je na ideju da izda plakate - javna saopštenja, kojima je pozvala sve učesnike neprijateljskih formacija da sa jave Komandi. U suprotnom, čeka ih smrtna kazna. Na taj način prevareni su i uhapšeni mnogi oficiri, podoficiri i ideološki neprijatelji. Prva partizanska žrtva bio je žandarmerijski narednik Ranđel Stoičić, iz sela Berčinac u Jablanici. On je pogubljen 17. oktobra. Već tada počela su masovna streljanja onih koji su se odazvali pozivu Komande grada. Na prostoru iza današnjeg KP doma, na putu ka Popovcu, streljana je grupa od 60 oficira! To je prva masovna grobnica! Tu su streljani i pripadnici Đačkog bataljona Čegarskog korpusa, najviše gimnazijalci i učenici srednjih škola koji su tamnovali u Nisimovoj palati. Streljanja je bilo i na brdu Bubanj. Tu su Nemci tokom rata streljali partizane i njihove simpatizere. Kao mesto za ukop korišćen je prostor gde su savezničke bombe ostavljale duboke kratere nakon bombardovanja nemačke protivavionske artiljerije koja se nalazila malo dalje od današnjeg spomenika - Tri pesnice. Lokacije za streljanje bile su i igralište Teniskog kluba „Radnički“, u rovu iza Tvrđave i brdo iznad Niške banje.
Sam talas likvidacija bez presuda, prema rečima Aleksandra Dinčića, imao je dva dela. Do kraja oktobra 1944. godine egzekucije je vršila vojska, a od početka novembra, pa do 20. februara 1945. godine Ozna.
- Zvaničnih plakata o streljanjima nije bilo, niti ih se iko od svedoka tog vremena seća - kaže Dinčić. - Lokalni glasnik Narodnog fronta u gradu „Narodni list“, objavio je saopštenje Vojnog suda s kraja decembra 1944. godine da su po presudi streljani: Jovan Čemerikić, direktor Niške gimnazije i predsednik niške opštine - pripadnik pokreta ZBOR, Vera Virovac, tumač u Gestapou, i grupa seljaka iz Crnoljevice, optuženi da su izdali narodnog heroja Vasu Albanca. Iako su egzekucije izvršene 9. decembra, objava je stigla tek 11 dana kasnije. U međuvremenu, Ozna je streljala bez suđenja.
Istoričar Aleksandar Dinčić tvrdi da je u periodu od 1944. do 1950. godine u Nišu konfiskovano preko 400 objekata, kuća i drugih objekata, a da je likvidirano oko 800 ideoloških protivnika, kao i 50 okrivljenih koji su za vreme rata bili u redovima ili službi okupatora.
- Broj likvidiranih može biti i veći - kaže Dinčić. - Nedostaju podaci i svedočanstva o egzekucijama koje su u gradu vršili pripadnici Knoja. Ovome se mora dodati i nekoliko stotina onih koji su živote izgubili zbog nemogućih zatvorskih uslova, zbog posledica torture i oni koji su ubijeni iz čiste obesti. Neopojane grobnice postoje i po niškim selima, po utrinama, koje se nisu smele obeležavati. U Malči su streljani pripadnici gradske straže koji su posle kraljevog govora otišli kod partizana. Na mestu zvanom Zabrce u Kamenici, postoji grobnica gde su partizani za vreme rata ubijali pripadnike četničke komande sreza Niškog. U Gornjoj Toponici kod Niša četnike su streljali i Nemci tokom rata, a posle njih i partizani. U selu Kravlje, na mestu Nedeljana, bilo je masovnog streljanja. U Cerju takođe.
Naš sagovornik ističe da ni na jednom od ovih stratišta ne postoje nikakve oznake onoga šta se tu dešavalo.

Ово је иначе текст Вечерњих Новости о злоделима комуниста после Другог светског рата и због тога је на латиници

24/6/2009, 10:16

DOVEZAO sam mrtvo telo Milana Nedića na Centralno groblje u Beogradu. Stajao sam pored duboke jame i gledao kako ga dvojica grobara sahranjuju.
Miodrag Mladenović (84), bivši kapetan Ozne, prvi put u životu, otkriva veliku tajnu koju je od 4. februara 1946. godine, čuvao zakopanu duboko u sebi.
On tvrdi da je sa kolegom i drugom iz Ozne Stojanom u sumrak tog hladnog dana, prebacio mrtvog predsednika ratne Vlade narodnog spasa malim kombijem (koji je nekad bio radio-stanica nemačkih vojnika) iz zatvora u centru grada do zakopane rake.
- Samo sam dobio naređenje: dođite odmah u centralu policije u Zmaj Jovinoj ulici! Čovek je ispao kroz prozor. Preuzmite leš iz dvorišta i vozite na Centralno groblje. Javite se grobaru. Vratite se da saopštite da je naređenje izvršeno. Ne govorite nikom ništa! - seća se nekadašnji oznaš, danas penzioner u Beogradu.
Hitno su upalili auto, stigli u dvorište policije (danas je to Zavod za intelektualnu svojinu, Kneginje Ljubice 5). Dvorište unutar zgrade je zaklonjeno sa svih strana visokim zidovima:
- Odmah smo došli. Ispod prozora je ležalo mrtvo telo. Nizak čovek. Umotan u braon ćebe sa grbom Jugoslavije. Samo se video kratak kaput. Bio je već ukrućen, kao da je dugo mrtav. Nije imao nikakve prelome. Nije izgledao kao čovek koji je pao sa više od deset metara visine. Stavili su leš u automobil i krenuli ka Centralnom groblju:
- Ispred nas je čekao grobar. Samo je pitao: „Kako se zoveš?“ Rekao sam prezime. Uputio nas je da prođemo.
Ušli su na glavni ulaz, krenuli stazom blago uzbrdo, pa levo do žičane ograde (preko puta sadašnje ulice Ignjata Joba). Tu je, na jednoj čistini, već bila raka.
- Dva grobara, Stojan i ja, jedini smo bili. Grobari su još prokopavali neobično duboku humku. Pitao sam ih uzgred: „Zašto mora da bude toliko duboko?“ Odgovorili su mi: „Tako je naređeno.“
Kapetan u penziji priča da su leš zakopali bez sanduka. Samo su ga spustili konopcima u duboku jamu.
- Kad su počeli da zakopavaju humku, Stojan i ja smo otišli. Javio sam u centralu da je naređenje izvršeno. Ujutru sam ustao i pročitao u novinama: „Izdajnik Milan Nedić izvršio samoubistvo plašeći se narodnog suda. Skočio je kroz prozor zatvora dok ga čuvari nisu čuvali.“
Nedić je tih dana bio u zatvoru u Zmaj Jovinoj (Kneginje Ljubice):
- Grobar je bio u vezi sa saveznom Oznom. Više narodnih neprijatelja je sahranjeno na Centralnom groblju. Među njima i Milan Nedić - kaže Mladenović. - Nisam nikada smeo o tome da pričam. Takvo je bilo pravilo službe.
Kapetan se seća i od koga je dobio naređenje, ali ne želi da otkrije. Zna da je linija komandovanja bila - savezna Ozna - republička Ozna - beogradska Ozna.
- Odmah posle oslobođenja mnogo ljudi je streljano. Nisam učestvovao u tim stvarima jer sam imao druge zadatke. Prenosio sam poverljive informacije u svim kvartovima beogradske Ozne. Nije se glasno ni među nama pričalo o pogubljenjima. Znam da su bili krcati beogradski zatvori, a da su se osuđenici odvodili na streljanje u mnoge delove grada.
Pored žice na Centralnom groblju ima oko pet metara zasađene trave gde nema grobova. Miodrag sumnjičavo gleda baš na to mesto. Mnogo toga se promenilo. Spomenici su drugačiji. Nikle su okolo zgrade....

24/6/2009, 15:28

Брате који је извор овог текста...?
Иначе није истина да је Ђенерал починио самоубиство, већ су га комунисти убили...
Било би добро да се нађе гроб легендарног Милана Недића, сада то треба тражити поред Д**** јел су тако веће шансе за откривање његовог гроба, то би била и нова морална узданица нашем народу у оваквој напаћеној Србији..

24/6/2009, 17:07

па прочитај цело или купи новости комунисти су објавили да је починио самоубиство

28/6/2009, 17:45

Press ::Сукоб Срба са Косова и обезбеђења министара
Лепосавић, 28.06.2009.
Колона возила у којој су били министри Владе Србије Горан Богдановић, Небојша Брадић и Богољуб Шијаковић и саветник председника Србије Млађан Ђорђевић гађана је јуче каменицама код Лепосавића.