Преминуо Патријарх српски Павле!

Патријарх Српске православне цркве господин Павле преминуо је јутрос у 10.45 на ВМА. Црквена звона широм земље огласила су тужну вест у подне.

Патријарх (95) је преминуо у 10.45, потврђено је на ВМА где се лечио од 10. новембра 2007. године. Како се наводи у саопштењу ВМА патријарх је умро у сну. И на сајту Српске православне цркве, нешто после 13 часова, објављено је да је патријарх преминуо.

"Данас у 10,45, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки, Патријарх српски Г. Г. Павле", наводи се у саопштењу.

Претходно је митрополит Амфилохије објавио да се српски патријарх упокојио речим да је "свето христољубиво срце престало да куца".

Радио телевизија Србије објавила је снимак митрополита, који је, на свечаности полагања камена темељца, у сузама обавестио вернике да је управо сазнао да се "упокојио патријарх". Он је пренео да је свештеник јутрос причестио патријарха и да је Павлово "свето христољубиво срце престало да куца".

У Патријаршији Српске православне цркве агенцији Бети је потврђено да ће током дана бити објављени детаљи у вези са сахраном.

Званичници СПЦ налазе се тренутно на ВМА, а њима се око 13 часова придружио и председник Србије Борис Тадић. Према незваничним информацијама патријархово тело би током дана требало да буде пренето у Патријаршију.

Звона Саборне цркве оглашавају се, на 15 минута пре пуног сата, поводом смрти патријарха.

У Патријаршији је Бети речено и да су све владике обавештене о смрти патријарха и да ће Синод СПЦ одржати седницу у понедељак, рано ујутро, док је РТС јавио да ће седница бити одржана током дана, чим се владике окупе.

Председник Србије Борис Тадић изјавио је у Београду да је смрт Његове светости патријарха српског господина Павла огроман и ненадокнадив губитак за српски народ. "Постоје људи који самим чином свог постојања повезују читав народ. Такав је био патријарх Павле", изјавио је Тањугу председник Србије.

"Његов одлазак је и мој лични губитак", рекао је Тадић.

Председник Србије је истакао да се у тешким и комплексним тренуцима кроз које је пролазила Србија увек консултовао са партијархом и добијао његово мишљење.

Патријарх Павле имао је огроман углед у читавом хришћанском свету, уживао је поштовање, како московског и васељенског патријарха, тако и римског папе, закључио је Тадић.

Епископ шабачки Лаврентије поручио је верницима да смрт патријарха Павла није велика жалост, јер је патријарх целога живота тежио Богу.

"Патријарх је цео живот био више на небу него на хлебу. Његовом смрћу верници и цео српски народ је добио пред Богом некога ко ће га заступати више и боље него било ко други. То је патријарх радио и док је био са нама, зато га је цео свет поштовао", рекао је Лаврентије у изјави агенцији Бета.

Он је додао да мало који народ на свету може даривати такав поклон Богу као што је српски народ дао данас.

Епископ шабачки ће данас у Саборној цркви светих апостола Петра и Павла у Шапцу служити молитву за преминулаг патријарха.

На челу СПЦ 19 година

Патријарх Павле за патријарха Српске православне цркве изабран је 1990. године.
Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком.

Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.

Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст.

Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија.

У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.

Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.).

У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, И, ИИ, ИИИ (1998).

Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.

У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве, наведено је у биографији патријарха Павла објављеном на сајту СПЦ.