Пресудила политика, а не право!

Казну од 240 година затвора донеле су особе које су давале изјаве попут ‘Држава Србија ће најстроже казнити починиоце овог убиства’ или ‘Учинићемо све да починиоци овог злочина буду ригорозно кажњени’. Зато очекујем да ће суд радити свој посао, без ичијег утицаја, каже Стефан Величковић, осуђен на 12 година због учешћа у убиству француског навијача Бриса Татона.

Пред Већем Апелационог суда у Београду одржана је седница поводом пресуде окривљенима за убиство Бриса Татона, навијача француског “Тулуза”. Члановима Већа обратили су се осуђени навијачи “Партизана” који су првостепеном пресудом, изреченом 25. јануара, осуђени на 240 година затвора.

Случај који је највише узбуркао јавност свакако је казна од 12 година робије за Стефана Величковића који, како је тврдила одбрана, није ни био на месту инцидента! Он се, како се могло чути у судници, у тренутку напада налазио у Македонској улици, где му је полицајац написао казну за погрешно паркирање.

“Истина није у пресуди!”

Обраћајући се Већу Апелационог суда, Стефан Величковић је замолио да га чланови овог тела не посматрају као хулигана, осуђеника и убицу, већ као младог човека коме је, као и носиоцима судских функција, стало да се у случају Татон дође до истине.

“Та истина за којом трагамо већ две дуге године није у новинским чланцима и телевизијским емисијама, није у изјавама државних званичника, она није у ономе што је презентовано јавности и не налази се у првостепеној пресуди Вишег суда”, испричао је Величковић и додао:

“Сваком логичном, реалном и непристрасном анализом изјава, материјалних доказа, извештаја и чињеница, можете донети закључак који би био у великој супротности са самом пресудом. Онда се поставља питање како је и зашто уопште донета пресуда за тешко убиство којом смо осуђени на 240 година затвора, а ја конкретно на 12 година затвора?! Нико ме не може уверити да је донета на основу чињеничног стања и да у судском већу седе глупи и нешколовани људи који здравом логиком не могу закључити да се једна особа не може налазити на два места истовремено, да је вероватноћа равна нули да особа не буде регистрована камером уколико се налази у њеном домету, и уосталом, да је физички неизводљиво да 12 људи истовремено једну особу лиши живота.”

“Морали смо да будемо осуђени”

Величковић је устврдио да оптуженим навијачима “Партизана” нису судили они који су се налазили у судници:

“Они су били само постављени како би се испоштовала регуларност процеса. О казнама су одлучивале особе које су давале изјаве попут ‘Држава Сбија ће најстроже казнити починиоце овог убиства’ или ‘Учинићемо све да починиоци овог злочина буду ригорозно кажњени’.”

У свом обраћању члановима Већа Апелационог суда, Стефан Величковић оценио је да је” ток првостепеног поступка одисао великом разликом у односу Већа према Тужилаштву и одбрани и нетрпељивошћу која се буквално осећала у ваздуху:

”Уместо да буду непристрасни, они су нас погледом осуђивали. Сваки предлог одбране који је даван само у једном циљу, а то је доказивање истине, био је одбијан као сувишан и непотребан… Суђења која су трајала сатима и данима била су слика правог гажења закона, а у више наврата само што нам није речено ‘Можете се бранити колико хоћете, али морате бити осуђени…”

Величковић је замолио чланове Већа Апелационог суда да се отргну од свих утицаја и притисака, и да суде часно и поштено. Додао је да нема због чега да се каје:

“Кад год се ово заврши моја савест ће остати мирна, а образ чист. Каже се да је најтежи терет сопствене савести, а сигуран сам да ће они који су донели првостепену пресуду тај терет заувек носити…”