Casuals

Casuals



Moda na stadionima, među navijačima? Kada bi ste postavili takvo pitanje bilo kome ko se ne razume u fudbal i onima koji njime nisu zaluđeni uslediće logično pitanje/ odgovor: Pa zar to postoji? Većina '' normalnog '' sveta navijače smatra barabama, uličarima, probisvetima...bar je takvo stanje kod nas. Pitajte bilo koju žensku osobu šta misli o navijačima, verovatno će vas samo popreko pogledati... '' a da to su oni što se tuku po stadionima, što i dalje furaju fajerke, trenerke, brze patike i šalove oko vrata...'' Kod nas je
možda tako, a i bilo bi bezveze pričati o modi na našim stadionima kada na njima nema nikoga osim šačice onih redovnih najvernijih.
O modi na nemačkim stadionima takođe nema šta da se puno kaže pošto je situacija tamo i dalje slična onoj na koju smo već navikli: repovi, brčići, tri šala oko vrata, dva oko struka, traka oko čela, prišivači po prslucima od teksasa... Čast izuzecima, a to su uglavnom likovi odrasli na punk muzici ili skinhead kulturi pa nije retka pojava i velikog broja fanova u Fred Perry, Lambretta, Ben Sherman, Lonsdale, Hooligan i sličnoj streetwear odeći.
Žabari naravno uglavnom idu kao manekeni i na utakmice. Bočne tribine na stadionima u Rimu, Torinu ili Milanu mirišu na najnovije parfeme; kožne jakne, džemperčići, ulje u kosi... redovna su pojava među tifozima.
Engleska je međutim nešto sasvim drugo...

April 2002, Charlton-Southampton... Sedeo sam sa prijateljima Englezima u pabu nedaleko od Grenwicha. Taj deo uglavnom navija za Charlton Athletic. Dva sata pre početka utakmice zazvonio je Neilov mobilni. '' Tišina momci '' povikao je Neil. Svi su se ućutali i pažljivo slušali šta glavni među njima priča. '' Ok, koliko vas ima? Gde ste? Maze Hill stanica... stižemo za deset minuta... '' Neil je završio kratak razgovor a potom se obratio ostalim momcima: '' Zvali su Saintsi...ima ih devetnaest, nisu naoružani i čekaju nas! Neka se izdvoji jednak broj ljudi koji idu... biće ferka! '' Ja sve vreme ne verujem. On je 'ladno pričao mobilnim sa navijačem Southamptona i ugovorio je tuču nedaleko od paba u kojem se nalazimo. Ja sam bio dvadeseti, jer kako mi rekoše, ako neću da učestvujem niko me ne tera, a u slučaju da krene naopako mene neće niko dirati pošto nemam na sebi '' Casual odeću ''. Njih devetnaest, i ja kao posmatrač, krenuli smo ka Maze Hill stanici dve ulice dalje od paba. Nikom nije palo na pamet da uzme bilo kakvu flašu ili motku jer je dogovor bio '' na ruke ''. To tamo prolazi, pomislio sam... kod nas bi jedna strana sigurno zajebala. Stižemo na dogovoreno mesto. Dvadesetak metara ispred nas stajala je grupa navijača Southamptona spremna za okršaj sa Charltonom. Bez reči zaleću se jedni na druge... bam, bam... sevaju pesnice, noge, šake... i to traje ni dva minuta kad neki lik uleće na plato i viče: '' Bež' te! Panduri! '', i sve stade. Jeni na jednu, drugi na drugu stranu. Neverovatno! Na stanici je osim dve grupe koje su se mlatile bilo još običnih ljudi koji su najnormalnije čekali voz kao da se ništa ne dešava. A da stvar meni bude još nejasnija pobrinula su se i četvorica navijača Southamptona u crveno-belim dresovima koji su takođe sve samo posmatrali sa strane. Na njih se niko nije ni osvrnuo samo zato što su bili obični navijači obučeni u klupske boje, koje po pravilu niko ne dira!



A kako su onda bili obučeni huligani ili kako da ih nazovem da bi ih razdvojio od navijača? Niko na sebi nije imao nikakvih jasno vidljivih oznaka pripadnosti jednom ili drugom klubu. Eventualno na kragnicama košulja ili na kačketima stajao je mali bedž i to je sve. U jednom momentu kada su se izmešali nisam imao pojma ko su koji. Na njima su bile polo majice, karirani kačketi i košulje, farke i uglavnom cipele. Kada sam se malo bolje zagledao u sve njih ukapirao sam da svaki na sebi ima nekoliko stotina funti odeće.
'' Vidiš, na meni je Stone Island džemper od 200 funti, ispod je majica Henri Lloyd koju sam platio svega 40-tak. Farmerice su Armani, cipele Lacoste, a kačket Aquascuttum. On me je koštao 30 funti! '' ,objašnjavao mi je Neil. Ja sam do tada o svemu tome čitao u fanzinima i slušao od UK prijatelja. Na evropskom prvenstvu u Belgiji 2000. godine video sam veliki broj engleskih navijača u odeći ne toliko poznatih koliko na ostrvu popularnih etiketa. Nakon nereda protiv Nemaca u Charleroi kao i u Briselu protiv muslimanskog dela stanovništva, engleska marka Hackett je bila prinuđena da promeni logo svoje firme na majicama i duksevima, i da sa njih skine veliki natpis pošto je većina izgrednika imala baš tu odeću na sebi. Firmi sa dugom tradicijom nije trebalo da se sa njom poistovećuju fudbalski huligani deportovani sa prvenstva u Belgiji.
Sve to sam znao, ali mi je ipak delovalo malo suludo. Davati toliko love na odeću koja vrlo lako može da bude upropaštena, iscepana ili skinuta u tuči sa protivničkim navijačima. Kada sam se malo bolje osvrnuo po pabu svih pedesetak Charltonovih fanova koji su tu pili imali su na sebi markiranu odeću. Sve su to bile etikete koje baš i nisu toliko popularne na kontinentu, pogotovo ne među navijačima: Burberry, Henri Lloyd, Aquascuttum, Stone Island, Evisu, Paul and Shark, Napapijri, Paul Smith...

A kako je sve počelo?

Prvi put sa pojavom modova, tokom šezdesetih godina prošlog veka, momci koji su uglavnom poticali iz radničkih porodica voleli su da na sebe nabace nešto markirano. Za njih su noćni klubovi i fudbalski stadioni bili mesta na kojima su imali priliku da prošetaju novu potpisanu odeću.
Tokom osamdesetih godina u Engleskoj je nastao pojam Football Casuals koji je proistekao iz mode skinheadsa. Nakon redovne odeće koju su furali skinsi: Harrington, Fred Perry, Jon Wood, Ben Sherman, Lonsdale, Sta Prest, Dr Martens ... na engleskim ulicama, pabovima, stadionima masovno su počeli da se pojavljuju momci u Peter Storm jaknama, Pringle rolkama, Lacoste majicama, Burberry šalovima...
Bilo je prestižno imati na sebi skupocenu, markiranu majicu, jaknu ili šal. U to vreme nije bilo mnogo prodavnica koje su ih prodavale. Tinejdžeri su uglavnom mogli sebi da priušte Levi's farke koje su kupovali u Tesco radnjama, ali našlo bi se tu love i za po koju tenisku majičicu (Fila, Lacoste, Sergio Tacchini, Head) koje su bile obležje prvih Casulasa.
Odeća je u to vreme na ostrvo stizala iz inostranstva. Britanski klubovi vladali su Evropom, a navijači su koristili svaku priliku da skoknu preko i snabdeju se '' in '' robom. Scousersi, fanovi Liverpoola-četvorostrukog prvaka Evrope, provodili su i po nedelju dana u Italiji ili Francuskoj kada je njihov klub tamo igrao, i '' operisali '' po robnim kućama, buticima i sportskim radnjama. Kući su se vraćali sa punim torbama Slazanger, Ellese, Kappa, Nike, Lois, Anoraks, Lacoste i drugih krpa.
Inter City vozovi bili su puni navijača skockanih po Casuals modi. Veoma bitnu stvar činile su i nove patike, posebno Adidasove Samba i Diadorine Borg Elite. Uprkos naletima mokasina i planinarskih cipela patike su tokom osamdesetih bile hit.
Krajem osamdesetih Casual euforija se stišava da bi sedam, osam godina kasnije ponovo postala preokupacija navijača.
Lacoste i Burberry su možda i jedine dve etikete koje su i nakon dvadeset godina zadržale vrtoglavu popularnost. Vremena se menjaju pa tako i moda. Ralph Laurenove golf jakne i polo majice postale su neizbežni odevni predmeti. Prvi put klinci od šesnaest, sedamnaest godina odvajaju po 150 funti za džemper ili cipele.
Trenutno je broj jedan Stone Island, veoma upečatljiva roba zbog oznake (poput kompasa, sličan Nato znaku) koja je kao prišivač sa dva dugmića prikačena na levi rukav jakne, duksa ili džempera. Krajem osamdesetih se prvi put pojavila u Velikoj Britaniji. Na engleske tribine su je iz Italije doneli preprodavci i lopovi koji su tamo odlazili prvenstveno zbog Armani džisna. Kada je stigao u London Stone Island džemper je koštao 200 funti!!!
Krajem devedesetih policija je uočila vezu između markirane odeće i huligana. Ukapirali su da ne moraju da motre na nekoga ko urla na stadionu svih devedeset minuta obučen u dres i ogrnut klupskim šalom, već na lepo odevene momke po pabovima i oko stadiona od kojih veliki broj već ima zabranu odlaska na utakmice. Koliko su se huligani poistovetili sa popularnim brendovima govori i činjenica da svaka ekipa ima svoj bedž ''Stone Island on Tour'' sa ispisanim imenom kluba ili vizit karte sa Burberry šarom na kojoj piše '' Upravo ste dobili batina od Aston Villa Youth-a ''
Cardiff City-ev Soul Crew trenutno je jedna od vodećih huliganskih ekipa na ostrvu. Na dan utakmice u pojedine pabove u glavnom gradu Velsa zabranjeno je ulaziti u Stone Island jaknama, dok je u Portsmouthu dovoljno da skinete etiketu sa rukava.
Poput Hackett-a i Stone Island je baš zbog navijača bio prinuđen da promeni svoj dugogodišnji logo. Najnoviji modeli umesto prepoznatljivog bedža sada imaju samo malu neupadljivu oznaku na grudima.
Najsvežiji primer u kojem se prosto digla hajka na huligane obučene po poslednjoj modi dogodio se na kvalifikacionoj utakmici između Engleske i Turske igranoj u Sunderlandu aprila ove godine. Sve je počelo nekoliko sati pre tekme kada su se pobile ekipe Sunderlanda i Newcastlea. Dva paba su potpuno demolirana a jedan navijač je u kritičnom stanju prevežen u bolnicu. Kada je policija uletela da razdvoji zaraćene strane nastao je opšti haos. Preko dve stotine fudbalskih Casualsa se udružilo protiv njih. Rat je trajao čitav sat. Letele su flaše, cigle, stolice. Nigde nije bilo Turaka. Sve se dešavalo izmežu engleskih huligana i policije. Par sati pre toga grupa Turaka je napadnuta u centru grada a kada je policija uhapsila jednog od napadača ovaj je kiptio od besa: '' Ja sam navijač Arsenala, ova govna su mi ubola nožem prijatelja pre dve godine! '' Takođe je i jedan turski novinar dobio batine ispred Mc Donald's-a. Tokom meča turski navijači su konstantno gađani svim i svačim a opšta ludnica je nastala kada je Engleska povela 1-0. Preko pedeset navjača uletelo je u teren da podeli radost sa igračima. Većina ih je imala Stone Island jakne i Burberry ili Aquascuttum kačkete. Policija je tog dana uhapsila stopet izgrednika. Naslovi u sutrašnjim novinama poput: '' Burberry banda napala policiju '' i '' Stone Island huligani rušili sve pred sobom '' digli su veliku prašinu.
Policija na engleskim stadionima danas posebno obraća pažnju na '' markirane '' navijače, jer se ispostavilo da su baš oni potencijalni izazivači nereda. Naravno nisu svi obučeni u Pradu, Aquascuttum, Paul and Shark, Dolce and Gabbana, Henri Lloyd, Stone Island... jer činjenica je da ne može baš svako da izdvoji 500 funti kako bi kompletirao garderobu. Ima i onih koji se i dalje drže Fred Perrya, Ben Shermana, Lonsdalea... u suštini to je to, ali neuporedivo jeftinije!


Fudbalski fanovi širom Evrope decenijama su se ugledali na engleske navijače, tako da se i '' fashion '' euforija sa ostrvskih stadiona velikom brzinom širila. Kod nas se o svom tom modnom ludilu ne zna puno, mada mora se priznati da je sve veći broj onih koji prate dešavanja na ostrvu. Navijači Vojvodine napravili su nekoliko zastava i dukseva sa Burberry šarama i Stone Island znakom. Neki od njih furaju Lacoste majice i Tommy Hilfinger košulje i jakne, a pojavili su se i prvi Burberry kačketi. Na utakmicama Partizana takođe je primećeno nekoliko kariranih kačketa i šalova. Zvezdini navijači koriste veze sa inostranstvom i tako se snabdevaju skupocenim odevnim predmetima, a njihovu prvu Casulas ekipu čine urbaniji gastarbajteri koji prate dešavanja u Britaniji. Ipak teško je poverovati da, prvenstveno zbog ekstremno visokih cena za naše uslove, Stone Island, Aquascuttum ili Burberry mogu postati prepoznatljiv stil srpskih navijača.

BURBERRY

1856. dvadesetjednogodišnji Thomas Burberry osniva firmu i otvara prvu prodavnicu u Basingstokeu.
1890. otvoren je i prvi šop u Londonu, Haymarket.
1900. ustanovljen zaštitni znak firme - vitez kopljanik na konju. Otvaraju se prve prodavnice u Parizu i Njujorku.
1910. Burberry šije kompletnu garderobu za britansku vojsku.
1924. patentirana čuvena krem/braon karirana šara koja je i danas sinonim za Burberry.
1967. Burberry kaputi i mantili postaju svetski hit. Masovno se nose torbe, šalovi, kišobrani.
1980. Burberry euforija zahvata Ameriku. Otvaraju se ekskluzivne prodavnice u Detroitu, San Franciscu, Chicagu, New Jerseyu, Philadelphiji, Washingtonu...
1997. potpuno novi tim dizajnera izbacuje novu kolekciju.
2003. '' Burberry Brit '' naziv je novog ženskog parfema.

AQUASCUTTUM

1851. ustaoveljen patent za nepromočive kišne kabanice. John Emary osniva etiketu za muškarce Aquascuttum.
1909. Aquascuttum fabrika u Northemptonshireu proizvodi godišnje preko 30.000 kišnjih mantila.
1914. Aquascuttum šije vojne uniforme i odela koja će se nositi tokom oba Svetska rata.
1960. Winston Churchill jedan je od Aquascuttumovih modela.
1976. patentirana poznata karirana šara. (mnogi je zbog iste boje mešaju sa Burberryem)
1995. Generalni sponzor svetskog filmskog festivala
1996. Oficijelna odeća olimpijskog tima Velike Britanije na Olimpijadi u Atlanti.
2001. Aquascuttum slavi 150 godina postojanja.

STONE ISLAND

Krajem sedamdesetih godina italijanska sportska kompanija SPA lansirala je novi proizvod Stone Island koji par godina kasnije, tačnije 1981. uspeva da se u potpunosti probije na tržište. Dizajner broj jedan bio je Massimo Osti, koji će kasnije osvajati mnoge svetske trofeje. Prve jakne izgledale su futuristički. Pravljene su od posebnog tehno fibera i imale visoki sjaj, tako da su zavisno od toga da li ste na suncu ili u mraku menjale svoju boju (od zlatne do metalik sive na primer).
Polovinom osamdesetih pojavljuje se i prva kolekcija Stone Island džempera.
Ni jedna prodavnica u svetu, osim generalnog zastupnika nije mogla da prodaje Stone Island odeću. Zbog velike popularnosti na ostrvu otvara se i prvi šop u Londonu.
Ulaskom u dvadesetprvi vek Stone Island je proširio svoj asortiman i načinio par izmena u dizajnu, a najbitnija je ta da je prepoznatljivi platneni bedž skinut sa levog rukava i zamenjen malim logom.

LACOSTE

1927. francuska teniska reprenzetacija predvođena Reneom Lacoste, pobeđuje to data neprikosnoveni američki tim i po prvi put osvaja Davis Cup. Američka štampa nakon tog senzacionalnog uspeha Francuza veliča francuske tenisere a njihovom kapitenu pridodaju nadimak '' Aligator ''. Rene Lacoste prihvata taj nadimak oberučke i već na sledećem takmičenju pojavljuje se u sakou sa izvezenim krokodilom na džepu.
1933. Rene Lacoste i Andre Gillier, vlasnik najveće tekstilne fabrike u Francuskoj u to vreme, osnivaju firmu koja će proizvoditi odeću za tenisere, jedriličare i igrače golfa. Nazivaju je Lacoste.
Prva Lacoste majica bila je bele boje, išla je uz telo, imala je kragnicu, kraće rukave i bila je kraće dužine.
1951. Lacoste roba počinje da se izvozi u Italiju i USA
1963. Napravljen je i prvi teniski reket s' kojim će Jimmy Connors i Billie Jean King osvojiti čak četrdesetšest turnira.
Ubrzo se popularnost '' krokodilčića '' širi po celom svetu, otvaraju se prodavnice na svim kontinentima, pa je danas prosto nezamislivo otići u neku svetsku metropolu i ne primetiti oficijalni Lacoste šop.

HENRI LLOYD

Prvog jula 1963. godine poznati jedriličar, Henri Strzelcki osniva sopstvenu marku Henri Lloyd. Od početka pa do danas Henri Lloyd proizvodi svu vrstu sportske odeće za moreplovce, skipere, nautičare, jedriličare. Veliki broj svetskih takmičenja u vodenim sportovima bio je pod pokroviteljstvom Henri Lloyda.

HACKETT

Svoj proboj na tržište Hackett doživljava kao generalni sponzor engleske ragbi reprenzetacije kao i polo tima. Osim sportske odeće Hackett proizvodi i odela, košulje, šešire... Sportska kolekcija je bila prepoznatljiva i lako uočljiva pošto je preko celih grudi imala ispisano Hackett. Današnji logo je sasvim drugačiji i obično se samo na grudima ili rukavu nalazi slovo H.

Od ostalih etiketa koje su popularne među navijačkim svetom na ostrvu treba izdvojiti: Armani Jeans, Mosschino, Hugo Boss, Dolce and Gabbana, Prada, Gant, japanski Evisu, Nappapijri,... kao i sportske klasike poput Adidasa, Reeboka, Pume, Umbra

Moda je bila bitna kao i spremnost za tucu.Pocepana i zakrpljena odeca jednostavno nije isla.Neverovatno je da su i oni koji su primali socijalnu pomoc nosili firmiranu odecu,jednostavno to je bila obaveza.Pored redovne akcije tokom utakmica,mnogi su putovali u London da bi kupili nove stvari,posto su radnje u Glazgowu bile slabije snabdevene.Nocni vozovi petkom za London su uvek imali nekoliko putnika iz MSS-a,koji bi se nakon sopinga vratili u subotu vece,i obavezno obrnuli ture u "Centre Focus" pubu,inace mestu okupljanja.Prva odeca u vidu izbledelih farmerki,Pringle dzempera i belih trenerki je ubrzo zamenjena novom odecom,s'obzirom da su Engleske Casual ekipe bile ispred Skotskih.Da bi se uvek bilo u trendu,svake nedelje je neko isao na jug da bi pri povratku informisao ostale o novim markama i odeci.Italijanske marke su se sve vise nosile,Fila,Lacoste,Sergio Tacchini,kozne jakne,trenerke,tamne farmerke i Armani dzemperi su se pocele nositi zbunjujuci jednako pandure i nove Casual ekipe koje jos nisu znale za nove marke.

Zahvaljujuci tome i Motherwell i Aberdeen su bili korak ispred svih.Bila je to velika prednost jer su tako neopazano mogli da udju na druge tribine,jer dok bi domacini i panduri trazili Casule odevene u vec provaljenoj varijanti,oni bi obukli nesto sasvim novo.U Engleskoj huligani sa severa zemlje su poceli da se oblace u nesto jednostavniju i jeftiniju odecu,kao reakciju na vec poznati stil Casual mode.Motherwell je uvek imao najbolje kontakte u Leedsu,pa je i prvi ispratio taj novi vid oblacenja.Vostane Barbour jakne i iscepane stvari nisu bas privlacile devojke u Motherwellu,mada to im i nije bila namena.Inovativni izgled "novih" Casualsa ce se dokazati kasnijih godina jer ce postati glavna moda medju "obicnim" ljudima.Dovoljno je videti na ljudima sve one marke koje su godinama bile zastitni znak Casuala.Fila,Ellesse,Diadora i druge marke su bile najprodavanije i njihove radnje su bile prisutne u centru grada.Armani je bila najekskluzivnija marka,pa bi svako sa novim proizvodom ove marke bio najvidjeniji lik na tribini.Kao i marke i cene su bile ekskluzivne.Fila dzemper je bio oko 80 funti 1982,skoro 20 godina kasnije slicna stvar kosta oko 30-40 funti.Koliko su se cenile neke marke pokazuje cinjenica da su se i nakon nekoliko godina nosenja polovne stvari prodavale po originalnoj ceni.Mnogo vremena se provodilo po radnjama da bi se nasla stvar koju niko nema,takvo je bilo razmisljanje prosecnog Casual navijaca.

Casualsi su ocigledno u jednom trenutku diktirali modu,ali nije svima odgovaralo da huligani reklamiraju poznate svetske marke.Kada je SS bio u akciji,obicni navijaci nikada nisu bili meta,za razliku od starijih vremena.SS se cak ponosio svojim moralnim stavovima,pa pojedinci koji se toga nebi pridrzavali,bili bi upozoreni ili isterani iz ekipe.Mozda zvuci kao proseravanje,ali istina je da su i MSS i Aberdeen Soccer Casuals napadali samo one koji su trazili tucu.Nikada se nisu napadala deca ili terorisale babe,Casualsi su jednostavno bili nesto novo.Neki novinari nisu kapirali fazon,pa su ostajali bez ekskluzivnih naslova i tekstova.

Kao i svaki pokret,uvek je postojala potreba za mladjom ekipom.Neki od mladjih navijaca su bili oterani na zeleznickoj stanici kad bi se putovalo na gostovanje.Jednostavno stariji pripadnici SS-a nisu znali da li bi oni narusiti reputaciju grupe i koliko bi bili spremni za okrsaj.Neki od tih klinaca ce kasnije postati glavne face MSS-a,ali svi oni su prvo bili clanovi "The Tufty Club" ekipe,mladja grupa Motherwella.Takodje je postojala i zenska ekipa,'Soccer Sisters',ime koje je nastalo uglavnom zbog skracenice,medju njima je bilo stvarno dobrih riba.To nije bio kraj,formirana je jos jedna ekipa mladjih clanova "Soccer Shorties",u njoj su ustvari bili bivsi clanovi Tufty Cluba,koji nisu jos bili za MSS.Kasnijih godina pokusano je sa pravljenjem jos jedne ekipe.To su bili stariji clanovi MSS-a,nesto kao stara garda,nazivali su se "Nu-Kru".Ekipa koja je kratko postojala,ali je itekako bila na reputaciji,sto se i moglo ocekivati od ljudi koji su takoreci osnovali MSS.Kasnije su se stariji clanovi povukli,pa su ih nasledili momci iz Tufty Cluba i Soccer Shorties.To je bila ocekivana smena generacija,posto se vecina starijih navijaca povukla,dobivsi decu,ozenivsi se ili iz nekog treceg razloga.Ova smena je u pocetku oslabila grupu,ali samo do ustaljivanja novopridoslih mladjih clanova na njihovom mestu.To je bila prirodna zamena,moze se tako reci.Uvek se postavljalo pitanje glavnog vodje,ali niko se nije posebno isticao da bi bio broj 1.Sve se zavrsavalo dogovorom,uglavnom nekolicine glavnih ljudi.Sastanci su se odrzavali cetvrtkom u Centre Focus pubu,da bi se utvrdio plan za vikend.Ustvari to je donekle bio i izgovor za dobro napijanje,a plan bi smislili usput.Nista nije bilo pod obavezno,obicno bi dva-tri clana ekipe dobrovoljno pogledali red voznje i utvrdili koja je stanica najbolja za izlazak.Neki su mislili da su ispred drugih,ali ti drugi bi ih spustili na zemlju ako bi ovi preterali.Jednostavno niko nije bio iznad svih.Svi su mrzeli politiku,pa je i to razlog zbog kojeg nikome nije dopusteno da svoje misljenje stavlja iznad drugih

Football fashion - UK 2005.

Nakon što je u prošlom broju CKM šetao ulicama Londona, pred sam Božić naša fudbalsko-navijačka ekipa takođe je posetila prestonicu Engleske kako bi proverili šta se novo dešava na i oko fudbalskih terena. Najveća pažnja Engleza usmerena je bila na žreb za Svetsko prvenstvo u fudbalu koje će se, za par meseci, održati u Nemačkoj. Nakon izvlačenja relativno lake grupe, u kojoj će četi Svena Gorana Eriksona najveći konkurent za osvajanje prvog mesta biti baš njegovi Šveđani, navijače je uhvatila panika kako doći do ulaznica. Nemci prete do sad neviđenim merama zaštite svih ulaznica, koje navodno niko neće moći da falsifikuje, kao i relativno malim kontigentom koje sleduju svakom fudbalskom savezu. U Engleskoj se procenjuje da će početkom juna biti izvršena najveća migracija ostrvljana ikad, pošto je kofere za put u Nemačku već spakovalo preko sto hiljada navijača Gordog Albiona. Naravno možda će ih tek trećina imati ulaznice, ali je za Engleze veoma bitno da budu tamo, na licu mesta, bez obzira na to da li će utakmice posmatrati uživo sa tribina ili u pabovima preko TV. Poput navijača spremaju se i policajci, koji su odlučni da svakog potencijalnog "troublemaker"-a zadrže kod kuće i onemoguće da otputuje u Nemačku. Do Nove godine, spisak onih kojima neće biti dozvoljen odlazak na prvenstvo, prelazio je tri hiljade, a pretpostavlja se da će se do početka juna, broj i udvostručiti.

Da je policija stvarno nemilosrdna prema navijačima uverili smo se već prvog dana našeg boravka u Londonu, na utakmici između šampiona engleske Chelsea i najprijatnijeg iznenađenja sezone, debitanta u premijer ligi Wigan Athletica. Zahvaljujući poznanstvu sa navijačima Wigana uspeli smo da obezbedimo ulaznice za gostujući sektor, pošto je karte za domaće tribine na Stamford Bridge-u gotovo nemoguće naći u slobodnoj prodaji. Atmosfera na Chelsea je pozorišna i ni ne podseća na fudbalsku. Navijači sede, pošto je to zakonom propisano, a sa svojih mesta se dižu samo u slučaju postizanja gola ili neke dobre šanse. Na svako duže zadržavanje u stojećem položaju redari će vas opkoliti i "zamoliti" da sednete. Navijanja nema, pošto svako sedi na mestu koje mu je označeno na ulaznici tako da, iako se na stadionu nalazi skoro četrdeset hiljada navijača Chelsea, ne postoji ni jedna organizovana grupa koja je raspoložena da peva. Roman Abramovič je "plavcima" doneo titulu ali i najskuplje cene ulaznica u ligi. Tako, najjevtinija karta za utakmicu Chelsea-Wigan košta "bagatelnih" 48 funti (skoro 80 evra), što je više nego duplo skuplje od ulaznica za Svetsko prvenstvo. Najviše zbog toga, Chelsea bolju podršku ima na gostovanjima nego kod kuće, pošto pozeri i šminkeri koji imaju preskupe sezonske karte za Stamford Bridge ne putuju na gostovanja, pa se tu otvara prostor za one prave navijače, da i oni gledaju svoj omiljeni tim. Wigan je na toj utakmici bodrila grupa od skoro tri hiljade fanova, koji su sve vreme pevali i u potpunosti potvrdili činjenicu da već duže vreme na engleskim stadionima bolje navijaju navijači gostujućih timova. Da je policija stvarno pooštrila mere u borbi protiv huligana, govori i činjenica da je jednom Wiganovom navijaču zaplenjena zastava na kojoj je pisalo "Bolton Are Scum" (Bolton je Wiganov najljući protivnik), pošto je ocenjena kao izuzetno pogrdnom. Inače reč Scum znači đubre ili šljam i koristi se u svakodnevnoj štampi i govoru i nije ni blizu pogrdna kao mnogi slogani i parole koji se viđaju na našim stadionima. U novinama je objavljen i kraći intervju sa jednim navijačem nižerazrednog kluba Oldham Athletic kojem je policija takođe zaplenila zastavu pod izgovorom da podstiče nacionalizam. Na zastavi je pisalo: "Born In England, Live In England, Die In England" (rođen u Engleskoj, živim u Engleskoj, umreću u Engleskoj). Policija bez većeg razloga zaustavlja, legitimiše i ispituje navijače koji na sebi imaju karirane Aquascutum i Burberry šalove i kačkete, a ta praksa kako smo saznali traje već godinu dana. Primetno je bilo da je na tribinama sve manje takvih odevnih predmeta. Naravno, to ne znači da se Aquascutum i Burberry ne nose, već se samo izbegavaju karirane stvari. Još jedan razlog zašto je to tako je i taj što se na ulicama Londona pojavio veliki broj falš Burberry kačeta i šalova koji koštaju po pet funti i nose ih svi, pogotovo srednjoškolci, koji su od Burberry-a napravili marku za izbegavanje. U početku je sve to izgledalo kao zezanje, da bi danas preraslo u čitav jedan pokret nazvan "Chavs". U najgrubljem prevodu "Chavs" su naši kičeraj-dizelaši ili šabani, mada ni to nije tačan prevod. "Chav" je po nekoj teoriji skraćenica od "Council Housed And Violent" pa neka svako prevodi kako misli da je najtačnije. Ako kojim slučajem zalutate u neko školsko dvorište u istočnom ili južnom Londonu naletećete na veliki broj "poganih" klinaca koji su obučeni u krem-kariranu kombinaciju od glave do pete sa jevtinim zlatom na prstima i oko vrata.





Ponedeljak uveče je bio rezervisan za odlazak na White Heart Lane, stadion Tottenhama, gde je gostovao Portsmouth. Pomoću srpskih veza u tom klubu (Mandarić, Stefanović, Vukić) obezbedili smo karte, ponovo, za gostujući sektor. Ispostavilo se da je situacija u mnogome slična onoj sa Chelsea. Domaći navijači su tek u par navrata odgovorili na prozivke navijača Portsmouth-a, i bučno su proslavili postignute golove. Za to vreme, fanovi popularog "Pompey"-a navijali su sve vreme, i u pravom smislu te reči "dali domaći" iz navijanja pristalicama Tottenhama, iako moram priznati da me je malo začudilo to što su sve vreme odjekivali bubnjevi, što je retkost na engleskim stadionima. Redari su u nekoliko navrata ulazili među gostujuće navijače i opominjali pušače da ugase cigarete, pošto je na svim premijerligaškim stadionima pušenje strogo zabranjeno, a u dva navrata je intervenisala policija koja je na najbrutalniji način izvela dvojicu mladih fanova Portsmouth-a, pošto su iz daljine, gestikulacijom rukama, pretili smrću domaćim navijačima.

Dan nakon utakmice proveden je u obilasku prodavnica u kojima se oblače "casual" navijači. Pravac centar grada, Oxford Street, i najveća robna kuća "Selfridges". Tu se možete komplet obući, baš kao i u "House Of Frasier" koja se nalazi u istoj ulici, par stotina metara dalje. Slična robna kuća je i "Harrods", ali je ona nešto udaljenija. Kada se popnete na muški sprat "Selfridges"-a, glava vas zaboli, kako od ponude tako i od cena. Jedno za drugim ređaju se odeljenja Stone Island i CP Company, Hackett, Ralf Lauren, Armani Jeans, Evisu, Napapijri, Prada, Hugo Boss, Burberry i druge. Stone Island i CP Company (ista firma, slično kao npr. Benetton i Sisley) su ubedljivo najskuplji. Košulje i tanke majice dugih rukava ne možete naći ispod sto funti. Na tom odeljenju osim kapa ne postoji ni jedan odevni predmet kojem je vrednost označena sa samo dve cifre. Stone Island se na stadionima i dalje nosi, možda više nego ikad, ali je primetno da je sve više onih navijača koji pre kupuju CP Company baš zbog toga što je na njima znak neupadljiv za razliku od Stone Islandovog velikog znaka na rukavu. Inače nije mali broj pabova oko stadiona u kojima nije dozvoljen ulazak osobama u Stone Island odeći, pošto ste se navodno nošenjem te marke deklarisali kao potencijalni izazivač neprilika. Tako ste primorani, da ako vam je stalo da uđete u pab na kojem je istaknuto "No Stone Island inside" ostavite jaknu - duks u kolima, ili da skinete znak sa rukava (koji je prikačen dugmićima). Nije mali broj pabova koji osim Stone Islanda zabranjuju i nošenje kačketa kao i ostalih "casual" marki. Kada iz Oxford Street-a naletite na poprečnu Regent Street ulazite redom u Hackett, Lacoste, Aquascutum, Burberry. Prve dve su po cenama najpristupačnije, i nude širok asortiman kako jakni, košulja, džempera i dukseva, tako i polo majica odnosno "accessorize" stvarčica, kapa, kačketa, šalova, rukavica. Dok je Lacoste tradicionalno teniserska marka, tako Hackett ima čitavu kolekciju po uzoru na ragbi dresove. Prugasti duksevi pastelnih boja, sa visokom belom polo kragnom i brojem na leđima koštaju između 60 i 80 funti, dok su kačketi svega 20-tak. Lacoste je jevtiniji nego kod nas. Onaj ko je u prilici da ode u London neposredno nakon Božića, kada su najveća sniženja, moći će u Lacoste da kupi dve majice za cenu jedne kod nas. Aquascutum i Burberry su za izbegavanje kada nije sniženje u toku. Aquascutum kačketi po punoj ceni koštaju "svega" 52.99 funti, što je opet "svega" oko 7000 dinara. Sitnica! Aktuelni su jednobojni modeli sa kariranim obodom šilta. Lakše vam je zato otići malo dalje do Hanover Street-a gde se nalazi prodavnica "House Of Hanover", u kojoj se nalaze prošlogodišnji Aquascutum modeli. Tu možete pazariti šalove po ceni od 30-tak funti (prava cena im je više od duplo veće), kao i prolećne jakne za stopedesetak funti što je opet skoro duplo jevtinije od pune cene. Sličnih prodavnica ima još. Jedna od takvih je "Woodhouse" u James Street-u, ili robna kuća "TK Max" kojih ima na nekoliko lokacija u Londonu (Brent Cross, Croydon, Wood Green). Tu se po "normalnim" cenama mogu kupiti duksevi, košulje, jakne Stone Island i CP Company, kao i Aquascutum, Polo, Ralf Lauren, Paul And Shark, iako su i to uglavnom modeli iz prethodne kolekcije. U samom centru je i Carnaby Street, koja je nekada bila centar dešavanja mod i punk kulture. Danas je Carnaby "fensi" ulica, prepuna turista. Negde na polovini nalazi se Henri Lloyd prodavnica, koja je koliko toliko pristupačna svima (bar Englezima). Polo majice su 40-tak funti, duksevi i džemperi 70-tak, a zimske jakne od 150 do 300 funti. Kačketi su prilično jevtini i koštaju između 12 i 25 funti. Tu je i Stone Island prodavnica (Beak Street), ali tamo ulazite samo kao u muzej sa rukama iza leđa, bez pomišljanja da gledate cene. U Carnaby Street-u se nalaze i uvek popularne prodavnice Ben Sherman odnosno Merc. Iako se na stadionima slabije nose, Ben Sherman i Merc će uvek biti "in". Najveći potrošači su stariji likovi, i simpatizeri mod i skinhead kulture. U Mercu možete kupiti i Fred Perry, čija se specijalizovana prodavnica nalazi nešto dalje, u Covent Garden-u. U New Bon Street-u su smeštene prodavnice Ralf Lauren, Gant i Pringle. Gant je po cenama sličan našem dok je Ralf Lauren za nijansu skuplji u pojedinim artiklima. Pringle, decenijama poznat po svojim džemperima na romboide, danas je sve više ponovo prisutan na stadionima. Još početkom osamdesetih kada su se pojavile prve "casual" grupe navijača na ostrvu, Pringle je uz Fred Perry i evropske marke Ellese, Sergio Tacchini, Fila, Kappa, Lacoste i slične, bio izuzetno popularan, baš kao i Burberry i Aquascutum koji su nekada bili pristupačniji. Jedna od etiketa koja je popularna svuda u Evropi, pa i kod nas, Lonsdale, kupuje se u sportskoj robnoj kući "Lillywhites" na Piccadilly-u. Cene su više nego smešne i za naše pojmove, tako da se dobar duks može kupiti za deset a jakna za manje od dvadeset funti. Lonsdale je u Engleskoj u rangu drugih sportskih-fudbalskih marki poput Umbro i ne spada u "casual" odeću iako je dosta navijača koji je nose pogotovo od kada je Lonsdale počeo da pravi i fudbalske dresove (Birmingham, Blackburn, Millwall) Kada je obuća u pitanju, podjenako se na stadionima među "casual" navijačima nose i cipele i patike, a Lacoste, Henri Lloyd i stari Adidas modeli su i dalje aktuelni.

Kada je CKM, pre nešto više od dve godine, u svom četvrtom broju, pisao o "casual" modi na engleskim stadionima, kod nas je bilo malo navijača koji su to pratili a još manje onih koji su se tako oblačili. Što iz nemogućnosti da se dođe do tih marki, što zbog paprenih cena, srpski navijači i dalje uglavnom furaju evropski stil navijačkog oblačenja. To u prvom redu podrazumeva nezaobilazne fajerke, trenerke i sportske patike. Od marki koje se nose na stadionima u Italiji, Nemačkoj, Holandiji kod nas su popularne Hooligan Streetwear, Pitbull, Mentalita Ultras, Lonsdale, Umbro a sve češće i "parke" (duže zimske jakne sa kapuljačom) koje su modovi nosili još pre tridesetak godina. Fred Perry je u Srbiji oduvek imao potrošače, prvenstveno među pankerima i skinhedima, a od nedavno masovno i na stadionima. Očekuje se da se i kod nas uskoro pojavi slična srpska marka koja će po svom kvalitetu moći da parira Pitbullu, Hooliganu ili Mentalita Ultras. Ipak, primetno je da je u poslednjih godinu dana sve više navijača i na našim stadionima sa Burberry kačketima. Ima originala, ali preovladavaju veoma verne kopije koje stižu iz Turske. Tako je kod nas najveći broj onih navijača koji su izmešali sve živo. Na glavi falš Burberry, od gore fajerka ili jevtina "parka" iz Terranove, ispod koje viri navijački šal, dole trenerka, a na nogama najnovije "svemirske" Nike patike. Lacoste i Gant su dostupni samo onima sa dupljim džepom, pa navijači kojima je stalo do originala češće "štekuju" pare za nešto što će doći od preko, poput Aquascutum-a, Henri Lloyd-a ili Paul And Shark-a. Stone Island stiže sa italijanskih rasprodaja, ali i tada je teško kupiti tanku prolećnu jaknu za manje od 150 evra, odnosno džemper ispod 120. Naravno ima i onih navijača koji su precrtani "casuals"-i sa engleskih tribina, ali se oni mogu izbrojati prste.

Policija bez većeg razloga zaustavlja, legitimiše i ispituje navijače koji nose karirane Aquascutum i Burberry šalove i kačkete, a ta praksa kako smo saznali traje već godinu dana. Primetno je bilo da je na tribinama sve manje takvih odevnih predmeta. Naravno, to ne znači da se Aquascutum i Burberry ne nose, već se izbegavaju karirane stvari. Još jedan razlog što se to dešava jeste i taj što se na ulicama Londona pojavio veliki broj falš Burberry kačketa i šalova koji koštaju po pet funti i nose ih svi, pogotovo srednjoškolci, koji su od Burberryja napravili marku za izbegavanje (ovo je uzelo velikog maha i kod nas, nazalost). U početku je sve to izgledalo kao zezanje, da bi preraslo u čitav pokret nazvan "Chavs". U najgrubljem prevodu, "Chavs" su naši kičeraj-dizelaši ili šabani, mada ni to nije tačan prevod. "Chav" je po nekoj teoriji skraćenica od "Council Housed And Violent", pa neka svako prevodi kako misli da je najtačnije. Ako kojim slučajem zalutate u neko školsko dvorište u istočnom ili južnom Londonu, naletećete na veliki broj "poganih" klinaca koji su obučeni u krem-kariranu kombinaciju od glave do pete, sa jeftinim zlatom na prstima i oko vrata.

Aquascutum i Burberry su za izbegavanje kada nije sniženje. Aquascutum kačketi po punoj ceni koštaju "svega" 52.99 funti, što je opet "svega" oko 7000 dinara. Sitnica! Aktuelni su jednobojni modeli sa kariranim obodom šilta. Lakše vam je zato da odete malo dalje do Hanover Streeta, gde je prodavnica "House of Hanover" u kojoj se nalaze prošlogodišnji Aquascutum modeli. Tu možete pazariti šalove po ceni od tridesetak funti (prava cena im je duplo viša), kao i prolećne jakne za oko 150 funti, što je opet skoro duplo manje od pune cene.

Tu je i Stone Island prodavnica (Beak Street), ali tamo ulazite samo kao u muzej sa rukama iza leđa, bez pomišljanja da gledate cene.

Примери

Keжуал ! (НИН #7)



Како описати кежуал субкултуру Да ли је она имала политичку позадину ? Не, неки су били неки десно неки лево опредељени. Да ли је музика имала утицаја ? Ни то, кежуали су уживали у разним врстама музике, рејв, панк, рок, реге ... Па око чега се онда све вртело ? Око три ствари, фудбал, насиље и мода ! У ствари, кежуал, је само један од назива за овај начин живљења који је опште прихваћен али треба поменути да је рецимо у Манчестеру био популаран назив “Perry’s” a у Ливерпулу “Scallies”.
Може се рећи да је кежуал покрет настао крајем 70-тих година а претеча су му свакако били модси. Велику улогу у развоју као и у настанку овог покрета имају успеси Енглеских клубова тих година у Европи. Острвљани су путовали широм старог континента, поготово ливерпулови навијачи јер је тих година њихов клуб био више пута на врху Европе. Са путовања су се враћали са пуним коферима крадених ствари које су носили или продавали својим друговима. Крали су углавном за време нереда а њих никада није недостајало поготово када су енглези на евро-гостовањима у питању. Италијански и Француски брендови су били најзаступљенији ( Fila, Кappа, Sergio Таcchini, Аdidas, Lacoste, Benneton…).



У наредном периоду је било проблема приликом набављања скупих крпица јер већина градова тада није имала бутике где би навијачи могли да се снабдевају. Одласци до Лондона ( па чак и из Шкотске) само да би се обишли бутици су постајали све чешћи, долазило је чак и до окршаја у возовима када би се срели чланови ривалских екипа по повратку из шопинга у престоници. Јавља се и ривалитет између самих навијача, питање престижа је било ко ће имати најновије моделе, неке нове етикете, из недеље у недељу покрет се ширио све више. Свакако велика предност кежуал културе је било скретање пажње полиције са себе. У то време, пандури су више обраћали пажњу на скинсе у “Doctor Martins“ цокулама па и на обичне навијаче у дресовина и шаловима него на фино обучене момке који су на себи имали више стотина фунти. Ти “фини” момци су се тако лепо обучени лакше шетали градом, лакше улазили у пабове а такође су по препознатљивом стилу лакше и препознавали противничку екипу. Осамдесетих, најпопуларније су биле харингтонке, поло мајице, голф јакне, карирани шалови, џемпери са V изразима а на ногама Adidas патике међу којима су најприсутнији модели били Samba, Stan Smith, Gazelle, Forest Hills. Такође, на ногама се често виђала и марка Diadora, модел Borg Elites.



Крајем ове деценије, покрет се мало смирује појавом рејв сцене. Широм земље се отварају клубови у којима су се окупљали млади и самим тим мало запоставили фудбалске мечеве. Колико је то утицало на ову културу говопи и чињеница да су момци из челсијеве екипе одрадили мајице “Hooligans against Acid”. Кежуал навијачи почињу да се крећу по журкама, неки од њих улазе и у послове око диловања дроге, организовања обезбеђења за клубове, узимају се добре паре. Почиње асид манија нема више окршаја, границе непостоје, ривалитети између градова су се за сада заборавили, сви заједно су ушли у нову еру, еру у којој се сви воле. Ликови из супарничких екипа су играли цело вече једни поред других, исти ти који би да су се срели пре 6 месеци шибали до изнемоглости. Па да ли је могло то дуго да траје ? Тешко… Средином деведесетих све опет долази на своје место, ратне секире се ископавају, фудбалско насиље се враћа у моду ! Самим тим и кежуал покрет доживљава ново рођење. Међутим, мењају се неке ствари. Више нису толико популарни неки брендови који су били више спортски ( Каppa, Diadora …) у фазон улећу озбиљније и скупље марке Stone Island, Armani, Prada, CP Company, Henri Lloyd, Paul and Shark, Ralph Lauren, Hackett ... Неке етикете су и даље популарнe нпр Lacoste и Burberry за које се могу рећи да су испратили све периоте ове културе. Све више су ношене поло мајице светлијих боја, фармерке су такође ношене у знатно светлијим нијансама. Прави бум у овој субкултури изазивају модели Масимо Остија, који је дизајнирао фантастичне Stone Island и SP Company капуте и јакне. Stone Island је и дан данас јако популаран али крајем деведесетих и почетком новог века је доживео врхунац међу кежуалима јер су их једино они и носили па је постао и синоним за њих.



Једно време полиција је и повезивала знак овог бренда са нео-наци организацијама јер донекле подсећа на келтски крст. Као и увек, јако су бистри … Дошло је чак дотле да је ова марка променила свој лого због проблема са хулиганима па је уместо присивача ( са знаком који подсећа на НАТО) који је уз помоћ два дугмета стајао на левом рукаву симбол постао мали знак који ипак подсећа на претходни лого. На сличан потез били су приморани и људи из Hackett-а који су морали да мењају дизајн својих ствари на којима је до тада био велики натпис бренда на грудима. У деведесетим је постало толико очигледно како се сада хулигани облаче да су то чак и пандури провалили. Почетком новог века, кежуал култура се и даље развијала, на сцену су ступили и неке нове етикете а неке старе су и даље биле активне а то су оне које вероватно никада неће бити “out” када је овај фазон у питању (Lacoste, Stone Island, Burberry …). Неке од нових популарних брендова су One True Saxon, 6876, Fajll Raven, Patagonia, Dupe …
У последњих неколико година покрет се још више развио. Снимљенo је пар филмова везаних за ову текматику од којих је “Football Factory “свакако најприближнији некој истини док је “Green Street Hooligans“ снимљен на неки холивудски фазон па то многима иде на јаја. Поред ова два треба поменути и краткометразни филм “It's a casual life”који вреди погледати. Осим филмова, издате су и неке књиге које обухватају како кежуал тако и период пре његовог настанка. Неки музичари попут Мајка Скинера, фронтмена групе “The Streets“ често носе Stone Island и друге кежуал брендове на својим спотовимакао и у јавности. Наравно, све ово иде на полни орган правим кежуалима јер је сада њихова омиљена марка постала популарна и у осталим круговима, није само њихова прича и сyмбол међусобног препознавања.



Кежуал покрет више није само заступљен на острву, одавно се проширио на целу Европу. У скандинавским земљама је због великог утицаја са острва сцена солидно развијена као и у Француској, Шпанији па чак и у Италији која је колевка ултра покрета. Код жабара се у протеклим годинама појављују кежуал екипе а може се рећи да је сцена у Риму најразвијенија где оба градска великана имају фирме налик онима са острва, можда су на то утицали и међусобни контакти навијача Лација и Челзија.
Што се тиче ситуације у Србији може се рећи да је мода све присутнија, људи све више обраћају пажњу на то како иду на утакмице. У престоници су се отворили бутици већине познатих брендова па се чак може наћи и Stone Island али по крајње нереалним ценама када се у обзир узме наш стандард. Код нас нема ни разлога ни потребе за формирањем кежуал покрета али више него позитивно јесте то да су домаћи навијачи почели пристојније да се облаче. Тешко би било пратити острвске трендове али заиста није тешко на утакмицу отићи нормално обучен (патике, фармерке, поло мајица ...), за толико може да се издвоји бес проблема.
Кежуал култура је нешто за шта не постоји дефиниција, нема стриктних правила шта се носи шта не, она оставља доста простора да свако буде оригиналан, да буде посебан да буде свој и вероватно зато, због константног напретка и мењања, она ће трајати још дуго …

Код нас нема ни разлога ни потребе за формирањем кежуал покрета али више него позитивно јесте то да су домаћи навијачи почели пристојније да се облаче.Тешко би било пратити острвске трендове али заиста није тешко на утакмицу отићи нормално обучен (патике, фармерке, поло мајица ...), за толико може да се издвоји бес проблема

Врло добро написано!Тешко се са нашим стандардом може пратити острвска мода,а и да може мислим да не би требало то да радимо,зашто да будемо нечија бледа копија кад је боље да изградимо неки свој препознатљиви стил,уосталом никада не можемо да будемо већи енглеза од енглеза...

https://www.facebook.com/photo.php?o&op=1&view=all&subj=47052444722&aid=-1&name&pid=30240459&id=1092047346&oid=47052444722

https://www.facebook.com/photo.php?o&op=1&view=all&subj=47052444722&aid=-1&name&pid=30240459&id=1092047346&oid=47052444722

А ово су??

Sub_Zero ::А ово су??

Холанђани, Де Грашхап

Нисам знао где да напишем па реко ајд` овде...
Био сам данас до новог тржног центра ''Ушће'',и пријатно се изненадио.Много је веће од Делта СЕЛА...избор много већи...него,постоји радња која има посебан одељак за Фред Пери,солидан избор ствари за наше услове,патика има пар модела,као и мајци...наравно цена само за оне са дубљим џепом,али постоји и продавница Пул енд Бер,одличних ствари имају по прилично оступачним ценама...мајца(поло варијанта) је 2990,док је Фред Перијева 8000...у сваком случају имају одличан избор гардеробе...па ко буде ишао нек погледа...

Hvala na informaciji, a sa cenama nisu normalni... Ima preko puta Moskve, na skretanju ka skupstini isto radnja Fredd Perry...
Cene nisu humane... Polo teget majica, sa vencicem preko srca, 8000...
Kacketi 3000, patike 8000....
Ostaje nam da se snabdevamo kod sanera, i ljudi koji dovlace stvari iz Italije na crno!
Casual pokret, nikad nece stati!

Па и не исплати се куповати Фред Пери у оној радњи(и уопште радњама код нас),гледам патике Фред Пери,у оној радњи коштају 9000 а у МОДС-у 8500,па са 500 динара може свашта да се уради..