Патријарх српски Павле

Патријарх српски Павле

Патријарх српски Павле (Кућанци, 11. септембар 1914. - Београд, 15. новембар 2009.) је био поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Његово пуно име и титула су гласили „Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки, патријарх српски Г.Г. Павле“.

Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској.

Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад је дечаку било три године, иза њега су остала два сина Душан и Гојко. После тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријем очевом сестром. Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка - патријарха Павла. Схвативши да је дете „врло слабачко“ тетка га је поштедела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Лето 1925. провео је у манастиру Ораховица припремајући се за одлазак на наставак школовања у Тузлу. У Тузли је завршио нижу гимназију у периоду 1925-1929 године. За то време је становао код стрица у десеточланој сиромашној породици. У школи је био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика“, седео је у клупи са једним муслиманом и једним Хрватом. Веронауку му је предавао професор Димитрије Јанков који је једно време био и ректор богословије. Иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву (1930-1936). У то време богословијом је управљао митрополит Петар Зимоњић. У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волео је да пева и у селу, па су га звали „пјевалица“. У Сарајеву је био члан друштва „Трезвена младеж“ које се борило против опијања и пушења, у градском одбору за све сарајевске средње школе било је пет чланова међу којима Гојко Стојчевић и Миодраг Миловановић. У то време становао је у интернату богословије. До 1936. његов брат Душан је постао обућар и оженио се, а Гојко је лета проводио код тетке на селу бавећи се пољопривредним пословима.

1936. године је дошао у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.

Почетком рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастире где је провео следеће две године рата. У то време његовог брата Душана убиле су усташе.

Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је децу изводио на реку један дечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео „на плућима“ и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Отишао је тада у манастир Вујан где је живео неко време изолован од осталих монаха и успео је да се излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем.[1] Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење где је био игуман Јулијан Кнежевић. Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. Међу искушеницима је био и Милисав, касније архимандрит Јован Радосављевић. Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића, старешину женског манастира Јовање. Макарије је тада био стар монах, водио је строг подвижнички живот и био аскета. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Замонашио га је његов духовник Макарије. Убрзо се замонашио и Милисав који је за свог духовника изабрао Павла.


Патријарх Павле у шетњи београдским улицама

Од 1949. до 1955. године био је у монашком братству манастира Раче, где су прешли још неки монаси из Благовештења. Школску 1950/51. годину провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Одлуку Синода да га пошаље у Атину, у манастир Рачу му је донео професор прота Стева Димитријевић.

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.



3. децембра 1990. изабран је за патријарха Српске православне цркве. Избор, међутим није прошао лако. Пре свега, обављен је за живота претходног патријарха Германа и то без његове сагласности. Осим тога, његово име се нашло на листи кандидата тек у деветом кругу гласања. Све до тог круга, довољан број гласова за улазак на листу добила су свега два кандидата (епископи Сава и Стефан), а тек у деветом "цензус" је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога по тзв. апостолком начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит Антоније их је промешао и потом "извукао" коверат са именом патријарха, најстарији присутни великодостојник митрополит Владислав отворио је коверат и прочитао име. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:

„Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.“

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве Православље Прес.

Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Његов духовник и исповедник свештенства архиепископије београдско-кароловачке више година био је протојереј-ставрофор Миодраг Миловановић, школски друг из богословије у Сарајеву, који је гостовао у емисији „Агапе“ на Студију Б 15. новембра 2009. и причао о патријарху Павлу.

Примљен је на лечење на Војномедицинску академију у Београду 13. новембра 2007. године, где је провео две године, све до своје смрти.

Патријарх српски господин Павле је преминуо у Београду, на Војномедицинској академији, после дуже болести 15. новембра 2009. године око 10. 45[2][3]. Влада Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост у Србији (16.-18. новембар 2009.). Сахрана патријарха Павла је заказана за четвртак 19. новембар у манастиру Раковица, а заупокојена литургија ће бити истог дана у Храму Светог Саве. До четвртка тело патријарха Павла ће бити у Саборној цркви где се читају молитве и где верници могу да му одају почаст.

Патријарх Павле је добио бројна одликовања. У јануару 2002, током посете Русији, уручене су му награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Адреја првозваног. У ссптембру 2004, на деведесети рођендан патријарха Павла, председник Србије и Црне Горе Светозар Маровић одликовао га је Орденом Немање првог степена. Поводом дана државности Србије, 15. фебруара 2007, Александар II Карађорђевић му је доделио Орден Карађорђеве звезде првог степена. Године 2009. је примио руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

Патријарх Павле није раније узимао учешће у гласању, односно није излазио на изборе (локалне, председничке и парламентарне), али је поводом референдума о новом уставу Републике Србије 2006. телевизијским обраћањем грађане позвао да (гласањем) испуне своју „најсветију дужност“ и сâм изашао да гласа.

Слава му и хвала за све што је учинио за Православље!

Слава му и хвала!

Почивај у миру

Нека му је вечна слава...

Нека му је вечна слава и хвала му !!!

Епископ шабачки Лаврентије поручио је верницима да смрт патријарха Павла није велика жалост, јер је патријарх целога живота тежио Богу.

"Патријарх је цео живот био више на небу него на хлебу. Његовом смрћу верници и цео српски народ је добио пред Богом некога ко ће га заступати више и боље него било ко други. То је патријарх радио и док је био са нама, зато га је цео свет поштовао", рекао је Лаврентије у изјави агенцији Бета.

Он је додао да мало који народ на свету може даривати такав поклон Богу као што је српски народ дао данас.

Слава му!

Нека му је вечна слава и хвала му велико

Патријарху Павлу вечна слава и вечна хвала!

Овај народ тек кад неког изгуби схвати шта је изгубио... Почивајте у миру, и молите Бога за нас у Небеској Србији!

Вечна слава Патријарху Павлу!

Вечна му слава.Мислим да је требало закључати форум убијање досаде?

Партријарховом смрћу угасило је једино светло које је водило овај народ.Слава му и хвала!
Вјечнаја Памјат.

Хвала му за све што је учинио за овај народ...Нека му је вечна слава!!!

Слава му...
извињавам се што сам писао у Убијање досаде...

слава му !!!

У сећању - Патријарх Павле, од крхког дечака гојка до наследника светог Саве
Сироче које је постало светац


У народу ће остати упамћен по својим мудрим проповедима и саветима, а на челу Српске православне цркве налазио се за време највећих државних и друштвених искушења и подела.

Умео је да се вози тролејбусом, сам је себи крпио мантију и поправљао ципеле... Због његовог кротког и богоугодног живота, православни верници широм света сматрали су га живим свецем. Остаће упамћене његове речи: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује“.
Патријарх српски Павле рођен је 11. септембра 1914. године у земљорадничкој породици Стојчевић у Кућанцима, селу у Славонији, и на крштењу добио име Гојко. Отац му је радио у Америци, али се после болести вратио на своје огњиште да поред жене и деце умре. Мајка му се касније преудала, али је и она брзо преминула, па је мали Гојко са братом веома рано остао сироче кога су одгајале бака и тетка, а потом и стриц.
После основне школе, гимназију је учио у Тузли, а богословију у Сарајеву, док је Теолошки факултет завршио у Београду.

Како је био ситног и слабашног раста, те није подносио тешке физичке послове, родбина је одлучила да га школује. Као дечак био је склон предметима у којима није морало да се памти, а из веронауке је чак имао двојку. Ипак, утицај породице је превагнуо да упише богословију, где га затиче и Други светски рат. Паралелно је студирао и на Медицинском факултету, стигавши до друге године. Да би се издржавао, иако слабашне конституције, радио је на београдским грађевинама, а на позив пријатеља отишао је у овчарско-кабларске манастире, где је провео остатак рата. Ту је почео његов монашки живот.
Замонашио се у манастиру Благовештење, уочи Благовести 1946. године, где је добио монашко име Павле, што значи мали, и убрзо је унапређен у чин јерођакона.
Као епископ рашко-призренски, од 1957. године, провео је на Косову и Метохији 33 лета и делио мучну судбину свог народа. Многи људи са Косова говоре да је у то време владика Павле трпео понижења и увредљива добацивања, па чак и пљување, острашћених Албанаца, као и избацивања из аутобуса. Али, није губио смиреност и спремност да отрпи...
За поглавара Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. године на ванредном заседању Светог архијерејског сабора. Заменио је оболелог патријарха Германа и постао 44. српски „пастир“ од времена светог Саве. Устоличен је дан касније у Саборној цркви светог архангела Михаила у Београду од стране 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона.


Молитва за све

Док је као владика боравио на Косову, деси му се да га заустави наоружана албанска банда и затражи да клекне и помоли се за пострадале Албанце. Смирено и трезвено, Павле им је тада одговорио да се он клечећи моли у цркви за све пострадале и невине жртве, па је неповређен успео да настави пут.


Приповести из живота патријарха Павла

Сам свој мајстор
Патријарх Павле је одувек све своје послове обављао сам. Поправљао је ципеле, шио је и крпио мантију, прао веш. Умео је да пенџетира ципеле, обавља столарске, кројачке, књиговезачке послове...

Спасао дављеника
Док је као васпитач радио у Бањи Ковиљачи, из ледене воде спасао је дечака који се давио. Добио је у то време смртоносну туберкулозу, а иако му лекари нису давали више од три месеца, успео је да се опорави.

Загрљај Алексеја Другог
Велику љубав и поштовање према Павлу гајио је и патријарх руски, стасом међу најкрупнијим духовницима. Тако је приликом једног сусрета с Алексејем Другим српски патријарх обујмио рукама своје тело показујући како га руски духовник толико воли да га просто згњечи када га загрли.

Музикалан
Био је познат и као изузетан појац који је уживао у вишегласном појању духовних песама. Никада се није устручавао да негодује уколико хор не би певао с верским заносом, па је знао да стане пред њих и пун жара покаже како се певају литургијске песме.

„Једи у себи“
Уочи једног обеда, за трпезом су сви изговарали молитву. Један монах је ћутао. Патријарх га упита зашто, а монах одговори да се моли у себи. Патријарх на то дода да онда треба и да једе у себи!

Само кришка јабуке за вечеру
После освећења једног храма, оде Павле са осталим духовницима у парохијски дом на ручак. Трпеза је била прекривена изобиљем хране. Патријарх узе јабуку, пресече је на четири дела, из џепа извади платнену марамицу и у њу уви три комада, а само четврти поједе.


Биографија

11. септембра 1914. рођен у Кућанцима у Славонији
1926-1929. учи нижу гимназију у Тузли
1930-1936. завршава Богословију у Сарајеву
1942. долази у манастир Свете Тројице у Овчару
1944. ради као васпитач за избеглице у Бањи Ковиљачи и оболева од туберкулозе
1946. лечи се од туберкулозе у манастиру Вујан и замонашује се у Благовештењу
1949-1955. сабрат манастира Рача
1950-1951. радио је као помоћни наставник богословије св. Кирила и Методија у Призрену.
1954. постаје јеромонах, а убрзо и протосинђел
1955-1957. постдипломске студије у Атини
1957. добија чин архимандрита и постаје епископ рашко-призренски, што остаје наредне 33 године
1. децембра 1990. изабран за 44. српског патријарха
13. новембра 2007. примљен на ВМА због исцрпљености
15. новембра 2009. преминуо у Београду у 95. години


Изјаве жалости

Божидар Ђелић: Велики човек
- Отишао је велики човек који је имао непроцењиву улогу у нашим животима. Вест о његовој смрти сам прихватио са великом жалошћу. Пошто ме је та вест затекла у Паризу, отићи ћу са ћерком у српску цркву да запалим свећу.



Велимир Илић: Сви смо га волели
- Бог да му душу прости. Болест и године су учинили своје. Сви смо га волели, а мени је посебно био привржен јер смо заједно обнављали српске манастире. Макар када би следећи патријарх био као он.



Драган Марковић Палма: Увек за помирење
- Патријархова смрт је велики губитак, имајући у виду да се увек залагао за помирење завађених страна у рату. У избор новог патријарха не треба да се меша политика.



Вук Драшковић: Један од највећих духовника
- Смрћу патријарха Павла, српска црква и цео православни свет изгубили су једног од својих највећих духовника.



Матија Бећковић: Потрес у души народа
- Мада је он одавно био спреман за тај пут и мада је дуже времена очекивана његова кончина, вест о његовом крају изазваће велики потрес у души српског народа. Патријарх Павле је био најубедљивија личност нашег времена.



Томислав Николић: Вечни траг у историји
- У своје и у име СНС-а, изражавам сву нашу жалост што Његова светост патријарх српски Павле није више међу нама. Иако је земаљски живот пролазан, траг који је Његова светост патријарх Павле оставио у историји нашег народа живеће вечно. Молимо се Господу да му подари вечни мир.


Душан Савић: О патријарху ће се тек причати
- Верујем да ће се о лику и делу, као и о његовој улози у историји Српске православне цркве и државе тек причати и писати. Лично сам познавао покојног патријарха и посећивао сам га на ВМА. Тешко је пронаћи речи које би достојно могле описати таквог човека, као и речи које могу да кажу колико је наш народ изгубио његовом смрћу.



Александар Карађорђевић: Духовни вођа
- Веома, веома дубоко сам ожалошћен вешћу да је Његова светост патријарх српски Павле уснуо у Господу. Српски народ је остао без побожног духовног вође, нарочито у тренутку када је будућност Косова и Метохије, колевке Српске православне цркве, неизвесна. Моја породица заједно са мном изражава најдубље саучешће СПЦ, њеним верницима у Србији и широм света, читавом народу српском и свим грађанима Србије.



Драган Тодоровић: Смрт патријарха у најнезгоднији час
- У овом тешком тренутку за Србију и Српску православну цркву Патријархова смрт дошла је у најнезгоднији час.



Бранислав Лечић: Тежак губитак
- Тежак губитак. Отишао је духовник који је имао шта да каже и који је својим понашањем смиривао дух овог узаврелог народа.



Ружица Сокић: Добра душа
- Смирио се. Добра душа. Он је био један од ретких честитих и добрих људи. Дуго је поживео и часно је отишао из живота. Сада треба изабрати неког ко ће имати бар ту доброту и поштење.



Мирослав Илић: Велико жаљење
- Велико жаљење. Моје саучешће Синоду српске православне цркве и свим православним верницима.



Неша Галија: Духовни вођа Срба
- Умро је духовни вођа Срба, али су жива његова духовна деца која ће сачувати његов пут.



Војислав Коштуница: сачувао народ
- Као достојни наследник светог Саве, патријарх Павле је у преломним историјским догађајима сачувао српску цркву, веру и народ. Данас највише тугују за својим патријархом његова Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и сви српски манастири, као и цео српски народ.



Неда Украден: Све нас задужио
- Страшно ми је жао. Веома сам непријатно изненађена вешћу о његовој смрти. Патријарх Павле је нас је све задужио. Био је посебна личност.

Патријарху Павлу вечна слава и вечна хвала!

Слава му...

Вечнаја памјат!

Ових дана треба да жалимо нас,а будемо срећни због њега!
Нека му је вечна слава.

Нека му је вјечна слава.

не могу се пронаћи речи достојне његове величине!слава му и бескрајно хвала!

Нека му је вечна слава.