Ваш град...

Представите у кратким цртама и својим речима ваш град и добродошла је по која слика...
Ево да ја дам пример
Мој град је Бачка Паланка.
Сам град има 30 000 становника,општини Бачкој Паланци припадају доста позната села Карађорђево и Челарево...
Има веома повољан положај јер са јужне стране града протиче река дунав а Нови Сад је удаљен само 40 км а Бачка Паланка је и западни праг Србије такорећи јер се граничи са Хрватском...
Што се спорта тиче Бачка Паланка има чиме да се дичи рецимо Рукометни клуб Таркер(бивши Синтелон)је дугогодишњи члан прве лиге много пута је побеђивао и звезду и партизан...О ФК Бачкој нема потребе трошити речи али ето у две речи ВЕЛИКИ КЛУБ којег прате верни навијечи Геноцид.Незнам дали је за похвалу да је Звездан Јовановић из Бачке Паланке али ја сам ипак поносан на то што је он БП-аланчан.
У граду су наравно Срби већина има нас око 85 % надамо се да ће се тај број у будућности што више и што брже повећавати...за добробит града
У БП има 2 језера одлична за летњу зајебанцију
Ево слика језера









По сликама се може закључити да су језера доста чиста...
У БП има једна православна Црква а друга је скоро почела да се гради.

Нека тамо улица



Купалиште на јесен



То је то представите и ви свој град :tongue: ја нисам могао наћи боље слике града све нешто јууу

Београд

Београд је главни и највећи град Србије. Један је од најстаријих градова у Европи. Прва насеља на територији Београда датирају из праисторијске Винче 4.800 година пре нове ере. Сам Београд су основали Келти у 3. веку пре н. е, пре него што је постао римско насеље Сингидунум.[2][3] Словенско име „Белиград“ први пут је забележено у 878. године. Београд је главни град Србије од 1403. године и био је престоница разних јужнословенских држава од 1918. па до 2003, као и Србије и Црне Горе од 2003. до 2006.[4]

Град лежи на ушћу Саве у Дунав у централном делу Србије, где се Панонска низија спаја са Балканским полуострвом. Број становника у Београду према попису становништва из 2002 је износио 1.576.124.[1] Највећи је град на територији бивше Југославије и по броју становника четврти у југоисточној Европи после Истанбула, Атине и Букурешта.

Град Београд има статус посебне територијалне јединице у Србији са својом локалном самоуправом.[5] Његова територија је подељена на 17 градских општина, од којих свака има своје локалне органе власти.[6] Београд заузима преко 3,6% територије Републике Србије, а у њему живи 21% укупног броја грађана Србије (не укључујући Косово и Метохију). [7] Београд је такође економски центар Србије и средиште српске културе, образовања и науке.

Средњи век

Сингидунум су освајали многи освајачи, попут Хуна, Сармата, Острогота и Авара — пре доласка Словена око 630. године нове ере. Први записи о словенском имену Београд датирају из 878. године, за време владавине Првог бугарског царства. Град је остао предмет размирица између Византије, Мађарске и Бугарске наредна четири века.[10]

Град коначно прелази под власт Срба као део Срема 1284. године. Први српски краљ који је владао Београдом био је Стефан Драгутин (1276—1282), владар Краљевине Срема, ког је добио на поклон од свог таста, мађарског краља Ладислава ИВ.[11] Након великих губитака у Косовском боју 1389. године, Српско царство почиње да се распада и његови јужни делови великом брзином прелазе у руке Турака Османлија.[12] Ипак, север је дуго одолевао. Српски деспот Стефан Лазаревић добио је Београд од угарског и римског краља Жигмунда Луксембуршког, након што је постао његов вазал. Године 1403. Стефан Лазаревић је прогласио Београд својом престоницом. У наредном периоду, Београд је доживео велики успон. Поновно су утврђене старе зидине града, заједно са замцима, а цркве и тврђаве обновљене, што је помогло да град одолева навалама Турака чак 70 година.

У ово време, Београд је постао уточиште многим балканским народима који су бежали од власти Османлија. Верује се да је број становника у ово време достизао и 40.000—50.000. Током владавине Ђурађа Бранковића, већи део деспотства доспева под турску власт, међутим, Београд долази под заштиту мађарских краљева.[11] Турци су желели да покоре Београд јер им је представљао препреку у даљем напредовању ка централној Европи. Напали су 1456. када се одиграла чувена Опсада Београда где је хришћанска војска под вођством Сибињанин Јанка успешно одбранила град од турског напада

Отоманско царство

Војска под вођством Сулејмана Величанственог, 28. августа 1521. је освојила Београд од Мађара, што је означило пад града под Отоманско царство. Турци Османлије након тога насељавају срушен и спаљен град, постепено га претварајући у китњасти оријентални град, чија је панорама са многобројним мунарама издалека одушевљавала многе европске путнике тог доба.[14] Око 1571. године у Београду је било 27 насеља (махала). Град је 1594. захватила велика српска побуна (Банатска побуна) коју су Турци успели да угуше, спаљене су многе цркве, реликвије и мошти Светог Саве на Врачару. Управо звог тога је ово место одабрано за градњу Храма Светог Саве.

Следећих 150 година град је био миран, а био је и важно седиште округа (Смедеревског санџака, познатог и као Београдски пашалук), повезан са Истамбулом Цариградским друмом. Привукао је многе трговце и становнике — Турке, Јермене, Грке Роме и остале. Према османлијском путописцу Евлији Челебији, који је боравио у Београду 1660. године, Београд је тада имао око 98.000 становника, од којих 21.000 нису били Муслимани.[16] Постао је више од обичног града, са исламском архитектуром, јавним купатилима и многим новим џамијама.[17] Београд је већ концем 16. столећа, по својој лепоти и величини, у многоме надмашивао Будим, Софију, Сарајево, Скопље и многе друге градове европског дела Отоманског царства.[18] Како сазнајемо из Путописа Евлије Челебије, у време када је он боравио у Београду 1660. године, у граду је било чак седамнаест дервишких текија у којима су се изучавала дела великих суфијских мислилаца.[19] Претпоставља се да је био заступљен велики број дервишких братстава, укључујући бајрамије, меламије, бекташије, халветије, гулшеније, кадирије, хиндије, мевлевије, накшибендије, рифаије, садије, сунбулије, шабаније, шазилије и ушакије.[20] Исти Путопис нам преноси да су у Беграду, у време Отоманског царства, постојале 273 исламске богомоље, џамије и месџиди.[21] Највећом и најлепшом сматрана је Батал џамија, коју су путописци упоређивали са Аја Софијом.[22] Налазила се на месту данашње Савезне скупштине, а поред ње је било гробље на коме су сахрањивани виђенији Турци.

Београд је три пута од Турака освајала Аустрија (1688—1690, 1717—1739, 1789—1791), а Османлије су га поново заузимале, уз велика разарања.[17] Београд постаје ”Дарол-џихад” – Место ратова, како су га Османлије тада називале.[23] Током овог периода, град су захватиле две велике сеобе Срба, у којима су се стотине хиљада Срба, предвођених патријарсима, повлачили заједно са Аустријанцима у Хабзбуршко царство 1690. и 1737—39, где су се населили у данашњој Војводини и Славонији.[24]

Након турског пораза под Бечом, септембра 1688. године, Аустријанци су заузели Београд. Приликом првог аустријског освајања (1688-1690) многе џамије су порушене, а оне које су преостале, претворене су у хришћанске цркве. Након тога, за време поновне кратке османлијске владавине (1690-1717.) многе џамије су обновљене, а неке су из темеља изграђене. Када је војска Аустријског царства (у чијем су саставу били војници разних народности: Немци, Французи, Италијани, Швајцарци, Португалци, Шпанци, Мађари и други), под заповедништвом надвојводе Евгенија Савојског по други пут освојила Београд (1717-1739) порушили су минарете џамија београдске тврђаве, како би панорама града изгледала више европска. Многе џамије су претворене у цркве разних хришћанских редова који су дошли заједно са војском и досељеницима: тринитарци, фрањевци, језуити, минорити и Јермени католици.[25] Остале сачуване џамије су употребљене за војне магазине, трговине и настамбе. Тада у Београду није остало муслиманског становништва, јер су се повукли усред најезде.[26] После победе над аустијском војском 1739. године код Гроцке, Османлије су поново загосподариле Београдом, и њиме владале наредних 50 година (1739-1789. године). За то време су поправили многе оштећене џамије и повратили у првобитно стање многе претворене у цркве. Према неким савременицима, у Београду је 1780-тих година било 50-ак џамија. У току великих борби за Београд 1739. године, страдало је око 30 џамија. У плану Београда, којег је израдио аустријски потпоручник Бруш 1789. године, уцртано је 15-ак џамија. Тај се број џамија углавном одржао до Првог српског устанка.
У Првом српском устанку током борби за ослобођење Београда 1806. године, многе џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у неким су држане свиње, једна је била претворена у православну цркву, а неке су одређене турским женама за становање.[28] Устаници су држали град од 8. јануара 1806. до 1813, када су га поново заузеле Османлије.[29] Повратком Османлија долази до обнављања неких оштећених џамија. Српске власти су 1836. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија. Исељењем "турског" живља из Београда 1867. године (међу којима је велики број био словенског порекла) започео је жалосни крај београдских џамија. Како наводи Феликс Каниц ”где кад би ноћу случајно експлодирале мине рушећи џамије које су ометале регулацију”.[30] Данас је једина преостала Бајракли џамија на Дорћолу.

А кад не би само копирали са Википедије...

Ја ћу да копирам нешто што сам ипсао на другом форуму:


Daklem, Aleksinac, za mene najlepši grad na svetu...
Krenimo od istorije...
Prve podatke o Aleksincu i većini naselja na teritoriji današnje opštine Aleksinac imamo u 1516. godini. Nalaze se u Kruševačkom defteru, broj 55, pisanom 1516. godine. Na osnovu podataka iz tog deftera zaključuje se da su skoro sva sadašnja naselja na toj teritoriji srednjovekovnog porekla. Kao i danas Aleksinac je bio na raskršću puteva pa su Turci tu gradili Carigradski drum. Odatle su išli do Carigrada. Aleksinac je dobrim delom uništen od Austrijanaca u Bečkom ratu. Oni su pobeđivali Turke gore na severu, a onda su Turci videli da su blizu Beograda, pa su prestonicu prebacili u Niš. Tad je valadalo pravilo kad osvojiš glavni grad osvojio si državu. Tu su se kasnije vodile mnoge borbe u mnogim ratovima... A onda je 1804. počeo ustanak. Aleksinac sa okolinom uključuje se u Prvi srpski ustanak januara 1806. godine. U januaru te godine, na osnovu odluka Smederevske skupštine donetih krajem 1805. godine, Petar Dobrnjac je oslobodio Paraćin, Ražanj i Aleksinac i naselja u aleksinačkom kraju sa desne strane Južne Morave. Kruševac i naselja u aleksinačkom kraju sa leve strane Južne Morave oslobodili su Mladen Milovanović i Stanoje Glavaš, posle borbi koje su trajale od 7. do 12. januara 1806. godine. Najveća je naravno bila bitka kod Deligrada 1806. mogo bi da vam pričam i celu taktiku srpske vojske, kako su raspoređeni rovovi... nadaje, Aleksinčani se nisu mnogo pitali u kojoj će državi da žive, to su odlučivali vladari, srećom, odlučeno je da budemo u Srbiji. Države su se redom menjale a Aleksinac nikad nije izlazio iz sastava Srbije...
Aleksinac je udaljen 30 km od Niša. Ako ste nekad čuli za ovaj grad na vestima, mogli ste da čujete u crnoj hronici i Stanju na putevima. Aleksinac je pretrpeo velika stradanja za vreme NATO bombardovanja, srušena je jedna velika zgrada, poginulo mnogo ljudi... Bilo je čini mi se tri napada na Aleksinac, a najveće kad je srušena zgrada u centru. Kroz Aleksinac prolazi autoput Beograd-Niš. Prolazila je pre i pruga, ali je premeštena u Žitkovac. Aleksinac ima 17 000 stanovnika, ima i 72 naselja, uglavnom sela, veći je jedino Žitkovac.
E da... Sigurno ste čuli za Aleksinački rudnik, u kome je došlo do eksplozije i sad je zatvoren. Što se proizvodnje tiče zastupljena je metaloprerađivačka delatnost u maloj privredi (Komak M, Vabis, Start92, Tehnoelektro), a od većih preduzeća Slovenački Alpos, Frad u sastavu MPS grupe, EMPA (električni proizvodi)....

Слиke:
















Ово је моја школа, само се више не зове Дракче Миловановић (комуниста) него Алексиначка Гимназија!






Ево га стадион Напретка:

Свака част за извештај ни ја нисам нипдакле копирао него пар својих речи јбг...

Нисам рекао за тебе него за фики46.

/

Bilo me je muka traziti po netu o Budvi al evo nekoliko slika!!!

ima li veze sto zivim u Crnoj Gori mislim mogu li da budem na forumu??? :confuse:

naravno da mozes

Cerak
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BA_%D0%92%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8

Ево пар текстова и слика Новог Сада

Zivimo u jednom od najlepsih gradova na svetu.. za nas novosadjane sigurno najlepsem, sa najlepsim devojkama, najlepsom recnom plazom, nekada najlepsim mostovima u Evropi, tvrdjavom cije sve tajne ni dan danas nisu otkrivene, gradom u kojem igra jedna velicina kao sto je nasa Vojvodina... Grad sa puno mana i jos vise lepih stvari.. Sa velicanstvenom istorijom, sa puno znamenitosti i znameniih licnosti.. Evo prilike da na ovom mestu upoznamo jos vise istoriju naseg grada, da je upoznaju drugi.. Takodje i odlicno mesto da opisemo dogadjeje i desavanja kako aktuelna, tako i iz istorije grada bez kojeg nebi bilo ni Vojvodine, ni nase grupe...

Jednostavno Novi Sad je nas grad, grad totalno drugciji od drugih, grad svih novosadjana, ali pre svega grad navijaca Vojvodine..

Edukujmo na ovoj stranici, sve one koji malo znaju o svom gradu, i koji ga svojim ponasanjem sramote, a kada ga upoznaju koliko treba, znace prave vrednosti naseg grada, nase FK Vojvodine, godine izolacije su iza nas..naucimo ljude da jos vise vole Novi Sad...

Satelitski snimak NS-a


SLIKE NOVOG SADA

Malo o istoriji...

Према ранијим сазнањима, на Петроварадинској тврђави прво људско насеље постојало је још 4500. година пре нове ере али након археолошких открића на самом почетку истраживања историја овог простора померена је на период 19.000-15.000 година пре нове ере. Захваљујући томе знамо да човек у континуитету настањује простор Петроварадинске стене од праисторије до данас, па чак и палеолиту када су се људска станишта углавном налазила у пећинама.

Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000 година пре нове ере) археолози су пронашли и бедеме појачане кољем и палисадама из тог периода који сведоче да је још у време тзв. вучедолске културе постојало утврђено насеље.

Сматра се да је данашње насеље на левој обали Дунава основано 1694. године а вероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692, када је почела изградња Петрoварадинске тврђаве, већ тада на левој обали могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и војску.

Ово насеље је првобитно било познато под именима: Рацка варош (Raitzenstadt, односно Српски град) и Петроварадински Шанац, а касније 1748. је добило име Нови Сад. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Нeмци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, o чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици.

1720. године Нови Сад је имао 112 пописаних српских домова, као и 15 мађарских и 14 немачких. 1748. постаје слободан краљевски град и добија данашње име, и то на следећи начин: богати грађани Рацке вароши одлазе у Беч, где за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Она тим поводом, 1. фебруара 1748. (који је од 1996. и службени Дан Града) издаје едикт који каже:

„Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче [...] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога [...] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта, мађарски Uj-Videgh, немачки пак Ney-Satz, српски Нови Сад и бугарски Млада Лоза.“


grb Novog Sada iz 1748.godine

1771. и 1838. године град је страдао од поплаве. Током осамнаестог и деветнаестог века, Нови Сад је био највећи српски град (1820. године град је имао око 20,000 становника, од којих су две трећине били Срби). У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота целокупног српског народа. У Новом Саду су у то време стално боравили или се дуже задржавали Светозар Милетић, Полит-Десанчић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Илија Вучетић, Стефан Брановачки, С. Павловић, Теодор Мандић, Л. Станојевић, А. Хаџић, Коста Трифковић, Арса Пајевић, као и многи виђенији емигранти из Србије. Све ово били су разлози да Нови Сад буде прозван Српском Атином.

1848. новосадски Срби изабрали су на збору у Новом Саду депутацију, која је имала задатак, да се споразуме са Кошутом о односима између нове револуционарне мађарске владе и војвођанских Срба. Споразум није постигнут и тиме је на територији данашње Војводине отпочео крвави рат између Срба и Мађара. У рату је нарочито страдао Нови Сад, који је мађарска војска разорила, бомбардовањем са Петроварадинске тврђаве, а град је изгубио већину свог становништва.

Између 1849. и 1860. године, Град се налазио у оквиру Војводства Србије и Тамишког Баната. Матица Српска се преселила у Нови Сад 1864. године, а довршена је и српска гимназија. Такође је основано и друштво за српско народно позориште.

Нови Сад између два светска рата
1918 српска војска је ослободила Нови Сад и град је од тада део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Novi Sad 1920.godine

1929 године Нови Сад постаје главни град Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије. Мађарски фашисти су окупирали град 1941 године. Окупатори су починили бројне злочине над српским и јеврејским становништвом.

Град после 1945
Град су ослободиле јединице Црвене Армије СССР у сарадњи са југословенским партизанским јединицама 1944 године. Од 1945 године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. После 1948. године, већина од малобројних преживелих Јевреја сели се у новоосновану државу Израел, а Немци одлазе, делом добровољно, а делом под присилом, у Аустрију, Немачку и Јужну Америку (углавном Бразил и Аргентину). Црвена Армија СССР, пак, крајем 1944. и током 1945. интернира неке од белогардејских руских избеглица и одводи их натраг у СССР, но град и даље остаје национално шаролик, јер се досељава велик број људи из разних крајева СРФЈ. Током многобројних урбанизацијских резова у доб социјализма, град губи неке од својих препознатљивих грађевина, као што су Јерменска црква или део Јеврејске улице, а граде се велики булевари и стамбени блокови. После насилне сецесије Словеније, Хрватске, БиХ и мирног одвајања Македоније, Нови Сад изненада постаје други најважнији град у Југославији, што му даје дотатни замајац у развоју, иако је то доба веома кризно и турбулентно...

SLIKE NOVOG SADA

Ocekujem da u ovoj temi nece biti ni malo politike, a svaki post sa takvom sadrzinom ili eventualna nepotrebna rasprava bice izbrisana

Становништво
Простор Новог Сада је кроз историју био привлачан за насељавање због свој географског положаја. Пораст становништва у целом послератном периоду, који је у појединим периодима био веома интезиван, при чему је на пораст становништва знатније утицао механички прилив него природни прираштај. Најинтезивнији демографски раст Нови Сад је остварио у периоду 1961-1971.године када је остварен пораст становништва за око 37%. Највећи део досељеног становништва града потиче са подручја Војводине (56,2%), затим са подручја Босне и Херцеговине (15,3%) и Србије (11,7%).
Према попису становништва из 2002 године, град је имао 298.139 становника, од којих је: Срби (75,50%), Мађари (5,24%), Југословени (3,17%), Словаци (2,41%), Хрвати (2,09%), Црногорци (1,68%) и остали.
Приградска насеља и градске четврти
Град Нови Сад има 333.895 становника (2005) са приградским насељима који спадају под територију града. У градском делу Новог Сада (заједно са Петроварадином и Сремском Каменицом, који се због близине града сврставају у градско подручје) живи 255.071 становника.
У 13 приградских насеља око Новог Сада живи 78.487 становника (23,7% од укупног броја становника града), највећа насеља су Ветерник (18.611) и Футог (19.360).
Околна насеља су у суседним општинама Беочин, Сремски Карловци, Темерин и Бачки Петровац и у њима живи око 50.000 становника, који редовно мигрирају у Нови Сад, са којим су повезани редовним градским аутобуским линијама.
Нови Сад је културни центар Војводине. Од Турске окупације Србије, Нови Сад као слободни краљевски град у Аустро-Угарској је био центар српске културе у осамнаестом и деветнаестом веку; због чега је 1864 године седиште Матице српске пресељено из Пеште у Нови Сад.
Град је познат као Српска Атина.

Данас, у граду се налази више установа културе. Српско народно позориште, Позориште младих које имају велики углед у Србији и регији; библиотека Матице српске са око 3.000.000 публикација, као и многобројне музеје и галерије.

Од 2000. године, почетком јула одржава се један од највећих музичких фестивала у Европи, EXIT.

Град је универзитетски град са државним универзитетом, као и многобројним приватним факултетима и вишим школама. Поред виших и вискоких школа, на територији Новог Сада се налази 51 државна основна и средња школа: 36 основних школа и 15 средњих (11 стручних школа и 4 гимназије).

Ја сам рођен у 'фирмином граду ' хеххе јер се од 90-е породилиште у Бачкој Паланци затворило...
Јако леп град!

Ево још која слика Бачке Паланке...

vi iz bachke palanke kolko ja vidim po slikama zivite u jezeru...)) i na plazi... )))

Називи Врачар и Врачарско поље појављују се први пут 1492. године у турском плану за освајање Београда, израђеног на захтев смедеревског санџак-бега Сулејман–паше. Турски документи из 1560. године спомињу Врачар као хришћанску махалу са 17 кућа у оквиру београдске вароши. Садржај летописне белешке из 16. века, која извештава о спаљивању моштију Светог Саве на дан 27. априла 1594. године по старом календару, означава Врачар као будуће средиште српске духовности: "Сажегоше мошти Светог Саве, првог архиепископа српског; Синан-паша из манастира Милешеве однесе их у ковчегу позлаћеном и сажеже на Врачару."

На месту на коме је пре пет векова развејан пепео Светог Саве, првог српског архиепископа, утемељивача аутокефалне српске православне цркве и просветитеља, подигнут је велелепан православни храм. Иако још у фази изградње, Храм Светог Саве постао је симбол српског православља и главно обележје Врачара и Београда. Храм се гради по нацрту пројекта архитеката Богдана Несторовића и Александра Дерока, урађеном 1930. године, а радови се изводе под управом протомајстора архитекте Бранка Пешића.

Храм има и свог чувара. Тик уз њега налази се мала Светосавска црква подигнута 1935. године, за само 57 дана. Израђена је у српско-византијском стилу по пројекту архитекте Виктора Викторовича Лукомског. Изнутра је осликана одабраним копијама фресака српског средњовековног црквеног сликарства, које је радио Рус Најдорф уз помоћ зоографа Обрасцова и Дикија.

Оно што Цркву, поред мозаика са представом Светог Саве, краси јесте и недавно позлаћени иконостас посвећен спаљивању моштију првог српског архиепископа и просветитеља. Иконостас и двоје двери, посвећене Светом Симеону и Светом Стефану Дечанском, позлатили су господа Сава и Драгомир Димитријевић, чија радионица обавља све позлатарске радове у Цркви и на Храму. Ова данас једина радионица српског црквеног позлатарства налази се у непосредној близини Храма. У оквиру радионице основана је и позлатарска школа. Њен основни циљ је да створи стручњаке способне да огромно црквено благо спасу од пропадања.

Преко пута Храма пружа се друго велико архитектонско здање које је настало на пепелу претходног – зграда Народне библиотеке Србије. Уништен у немачком бомбардовању 6. априла 1941. године, библиотечки фонд је пет деценија мукотрпно обнављан да би данас, са око 4 милиона јединица библиотечког материјала, нова зграда Библиотеке представљала једну од најзначајнијих националних институција.

На прилазу Храму и Библиотеци стоји горостасна скулптура која представља вођу Првог српског устанка, вожда Карађорђа. Постављена ту да бди над изворима српске духовности и културе, скулптура је окренута лицем према Карађорђевом парку, месту одакле је Карађорђе 1806. године заједно са 15 хиљада устаника и главнином устаничке артиљерије кренуо у освајање Београда. При дну Карађорђевог парка, кнез Александар Карађорђевић подигао је 1848. године надгробни споменик устаницима палим 1806. године. То је први зидани споменик подигнут у Београду. “У славу и част Срб јунацима, за отечество храбро изгинувшим 1806. године подиже споменик овди Александар Карађорђевић – књаз србски.” У истом парку налази се и споменик француском песнику Ламартину, трећепозивцима погинулим у одбрани Београда 1915. године и спомен-плоча жртвама немачког бомбардовања на Цвети 1941. године.

Још страшнији злочин учињен је на Ускрс 1944. године, када су савезнички авиони, враћајући се из Румуније, без икаквог повода изручили товаре бомби на становништво Чубуре. У спомен на тај догађај подигнута је чесма у непосредној близини Спортског центра Врачар.

Данас Врачар има око 80 хиљада становника и са своја непуна три км² површине представља најнасељенију општину Београда. Његове границе чине три булевара: Булевар краља Александра, Булевар Југословенске армије и Јужни булевар. Међусобно најудаљеније тачке су Средња архитектонска школа “Војислав Илић” и “Београђанка” која са својих 100 метара висине и после давадесет година држи примат међу вишеспратницама на Балкану.

Осим Народне библиотеке, најзначајнија републичка институција на Врачару је Завод за заштиту споменика културе. Његов основни задатак је очување културних, пре свега архитектонских вредности, а вредних споменика архитектуре има на Врачару на претек. Подсетимо се само најзначајнијих архитеката прве половине двадесетог века који су оставили свој траг на Врачару - бард српског експресионизма Милан Злоковић, естетичар и архитекта Милутин Борисављевић, српски модерниста и присталица безорнаменталне архитектуре Момчило Белобрк, следбеник романтичарског академског градитељства Јосиф Најман, поборник фолклоризма, академизма и модерне Бранислав Бојић, следбеник неокласицизма Драгиша Брашован који је пројектовао зграду у Крунској 51 у коју је данас смештен Музеј Николе Тесле. Музеј чува урну, целокупну личну оставштину великог научника, обимну преписку, бројне техничке цртеже, као и велики број оригиналних фотографија. У посебној просторији налази се урна са посмртним пепелом Николе Тесле. Колико овај музеј служи на част и понос Врачару, Београду и Србији, толико изглед и стање збирки Природњачког музеја у Његошевој улици служе на срамоту претходној градској и републичкој власти. Небрига и вишедеценијско запостављање учинили су да, у ионако неусловној и запуштеној згради, највећа колекција природњачког материјала на Балкану са преко 900 хиљада експоната данас пропада.

Врачар има и четири позоришта. Осим професионалног Београдског драмског позоришта, на општини делују још две аматерске позоришне дружине које постижу професионалне резултате - ДАДОВ и Театар лево, а ту је и мало позориште за будуће велике људе, Позориштанце "Пуж".

На Врачару се налази седиште најстарије издавачке куће у Србији, Српске књижевне задруге, као и једна од најстаријих и најугледнијих гимназија - Трећа београдска гиманзија. Осим Треће, на Врачару су још и Четрнаеста гимназија, Техничка школа "Бора Марковић", Центар за ликовно образовање, Школа за основно музичко образовање "Јосиф Маринковић", три средње музичке школе "Станковић", "Мокрањац" и "Славенски" и шест основних школа - "Владислав Рибникар", "Синиша Николајевић", "Свети Сава", "Јован Миодраговић", "Светозар Марковић" и "Краљ Петар II Карађорђевић", као и Специјална основна школа "Душан Дугалић" за децу ометену у развоју. Једина високообразовна институција са седиштем на Врачару је Стоматолошки факултет.

Од медицинских установа, на Врачару се налазе Завод за трансфузију крви, Завод за зубно-лекарску заштиту, Студентска поликлиника, Дом здравља, као и седишта две велике фармацеутске организације: "Хемофарм" и Апотекарска установа "Београд".

Спортски центар нуди богату рекреативну понуду. У простору овог центра делују рукометни клуб, пливачки клуб, ватерполо клуб, клуб за синхроно и уметничко пливање, стонотениски и тениски клубови, плесни клуб, клубови који негују традиције борилачких вештина… На Врачару се налази и стадион фудбалског клуба "Обилић" који се такмичи у оквиру Прве фудбалске лиге. "Обилић" је назив и врачарског шаховског клуба који у својим редовима има тројицу мајстора ФИДЕ. Ваља споменути и то да је општина Врачар покровитељ Ускршње трке на Београдском хиподрому.

Вероватно највеће знамење Врачара су кафане. Иако су многе од њих нетрагом нестале, као "Табор", "Топлица", "Сложна браћа", "Три листа дувана", "Голубац", "Орач" и "Кикевац" у коме је са оркестром свирао чувени Царевац, времену су одолели некадашњи "Трандафиловић", "Соколац", "Влтава", "Каленић", "Млава", "Шумадија", "Орашац", "Зона Замфирова" и "Мала мадера". У међувремену су никле "Чубура", "Рас" и "Чубурска липа". Оне су биле и остале места окупљања песника, писаца, новинара и боема, као и одумирућег грађанског сталежа. "Трандафиловић" чува успомену на великог српског писца Борислава Пекића, док над кафаном "Чубура" још увек бди сен песника и боема Слободана Марковића - Либера Марконија по којем је сквер испред кафане недавно добио име.

На истом месту налази се популарни занатски центар "Градић Пејтон", први центар овакве врсте настао у Београду. Још један, овај пут трговински центар, никао је преко пута Храма Светог Саве. Иако је овај центар предвиђен као привремени објекат, пројектант се потрудио и успео да га у потпуности уклопи у околни амбијент.

Усред Врачара смештена је Каленић пијаца, једна од најстаријих и најпопуларнијих зелених пијаца.

Од момента увођења вишестраначког система, грађани Врачара се на изборима опредељују за грађанске, демократске странке. Врачар је једина општина у Србији и Југославији, која на локалним изборима већ у трећем мандату нема ниједног одборника ни екстремно левих ни екстремно десних политичких странака. Скупштина општине и њен Извршни одбор непрестано помажу хуманитарне организације и учествују у хуманитарним акцијама, стипендирају ученике и студенте, помажу школе, Цркву, културне и научне установе... Вероватно најпопуларнија акција коју Општина предузима је додела поклон-пакета новорођеним бебама на територији Врачара. Општини Врачар је за ову акцију додељен ружичасти гран при београдских медија. Вреди споменути и то да је Скупштина општине Врачар на Ускрс 2000. године својим Чубурцима поклонила јавну чесму у чубурском парку "Кикевац", као и ново парковско осветљење.

Скупштина општине Врачар је у новом демократском сазиву установила за своју крсну славу Светог Саву. Остаће забележено да је на првој прослави 25. јануара 1994. године чинодејствовао Његова светост патријарх српски господин Павле.

Од априла 1993. године општина Врачар има свој грб и стег. Аутор грба и стега је г. Драгомир Ацовић, председник Српског друштва за хералдику "Бели орао". Грб је симбол свих грађана Врачара.

SexyFamily031 ::vi iz bachke palanke kolko ja vidim po slikama zivite u jezeru...)) i na plazi... )))

Јој види стварно нисам ни обрађао пажњу ја све слике ставио са паланачких језера...

Хаха,недостаје човеку лето

Хе хе хе имаш право...
Ти си из НС можда си некад био у Паланци???

Ја свако лето долазим на језеро...

Био сам,Што питаш?

Па јел ти се свиђа село?

Pa gotivno je...