Навијачка историја

Први део :

Почетак UF је везан за буђење свести српског народа које се десило осамдесетих година. После скоро пола века трулежи под комунистичким режимом тих година се полако враћа грађански дух Београду и као последица развија се низ нових структура. Главна мотивација за развој UF је било веровање да је време комформизма и националног спутавања прошло и да предстоји време слободе грађанства и националне свести. Дакле, UF је створен од стране људи који нису били део комунистичког система и који су кроз ФК Рад нашли начин допринесу развоју свести Београда и Србије.

У почетку је било релативно мало људи, али, за разлику од многих других организација, оно што је чинило ову групу јединственом били су квалитет људи и визија. Прва генарација UF је била квалитетна. Организација групе је функционисала беспрекорно, дошло је до логичке поделе рада, и с обзиром на број људи у групи UF је постизао много више него навијачи већих тимова. На гостовања је ишло у просеку од 50 до 75% људи из групе што је била права реткост. Једно од основних веровања прве генерације је било квалитет испред квантитета тј боље имати малу групу са квалитетним људима него велику групу која се ретко појављује на утакмицама,у навијачком жаргону –боље 10 правих него 1000 манекена. UF је увек имао дугорочну визију.

Та визија је најбоље осликана на једној од раних скица трибине стадионa Краља Петра. На скици се налази западна трибина где је доњи део велика шарпата у плаво белој боји. Визија се и остварила неких 10-ак година касније на прослави десетогодишњице групе. Рани период између '87. и '92. дефинише више догађаја који се и данас помену у београдским навијачким круговима. Тај период би се могао дефинисати као период изласка из анонимности и почетак онога што је уследило средином деведесетих година.

Дакле, сазревање групе се дешавало у више праваца. Као прво UF је поседовао два транспарента која су по дизајну спадали по мишљењу многих међу најлепше и најбоље у бившој држави.

Прва озбиљијнија бакљада је направљена у лето 1990. године на маракани. Прва кореографија је направљена недуго затим. UF, иако у малом броју, су се понашали као велика навијачка група, што значи без обзира на то да ли се игра у Београду или на страни UF је приређивао нешто ново на свакој утакмици а важно је истаћи да су Радовци били једини који су уз навијаче режимских тимова посећивали Хрватску и Босну.

Прва екипа се такође одликовала храброшћу а о томе сведоче многи отети транспаренти. Остаће упамћено да је и у Супертифу 1990. године изашао чланак о нашој групи.

Други део :

Период између '92. и '94. је период затишја јер је доста момака отишло на ратиште, доста их је и изгубило животе а један део групе се расуо по свету.

Међутим, '94. године долази до тоталне реорганизације групе и нове снаге уз пар старијих започињу нешто што је касније названо UF експанзија. Почиње се поновним одласцима на гостовања, ширењем групе, доласком нових чланова... Прекретница је свакако била утакмица са Звездом '94. на Бањици. Тада су UF просто разнели цигане што је у навијачком свету одјекнуло као бомба. До тада неприкосновени Цигани су били понижени од стране Радоваца којима је растао рејтинг из дана у дан. Тих година су скретали пажњу на себе својим ставом да не узмичу ни пред киме а најмање пред режимском полицијом. Иако далеко малобројнија од режимских група, UF су били окарактерисани као најекстремнији и најагресивнији а због свог израженог национализма и отпора према тадашњем режиму бивају сатанизовани у свим медијима и терорисани од стране милиције. Међутим упоредо са тим расла је и популарност Радоваца међу долазећим генерацијама. Све више младих се окреће Раду али се са правом може рећи да су UF заслужни за буђење тифо сцене. Доказали су Србији да постоји више од два тима на њеној територији. Више није био фазон доказати се и потући се са Циганима или Гробарима сви су желели да се докажу баш против Радоваца. Додуше, то су покушавали углавном на свом терену јер од '92. до '97. само су Цигани долазили редовно на Бањицу што говори о јачини групе.

Трећи део :

UF узимају учешће и у политичким дешавањима почетком новог миленијума. Активно су учествовали у рушењу режима Слободана Милошевића, али се након тога, за разлику од неких других група, не окрећу новонасталом режиму, већ и даље остају верни само Србији и Раду.

2002. је прослављена и 15-годишњица групе. То је била прилика да се окупи велики број UF, како садашњих чланова, тако и неких бивших, којима је Рад и даље у срцу. Данас UF чврсто држи своју позицију на српској навијачкој сцени. Многе ствари, и добре и лоше, су подједнако доживљаване уз наш клуб. Оно што сви чекамо су неки бољи дани, и надамо се, излазак UF и Рада не европску сцену.

И поред велике подршке својих навијача у сезони 2002/2003 ФК Рад није успео да избори опстанак у првој лиги.Утаккмицу задњег кола у којем се одлучивало о прволигашком статусу наредне сезоне обележили су велики нереди навиајча Рада и полиције како на стадиону тако и ван њега.Први пут од кад постоји организовано навијање на нашим просторима десило се да је полиција на стадиону пуцала из ватреног оружја.Том приликом је рањен камерман РТС-а.

Бог на небу - Рад на Земљи!!!

Од самог оснивања Спортског друштва Црвена Звезда градио се профил правог Звездаша. Већ 1948. основана је секција "Чланови - пријатељи" која је бројала 120 уписаних. Звезда је себи привукла и интелектуалце и бивше трговце, али и мангупе и убрзо је постала симбол београдског духа. За разлику од педесетих и шездесетих година, кад је трибине Маракане красила тек по нека застава, седамдесете су донеле нове навијачке трендове - заставе су се носиле масовно, појављују се први транспаренти, шалови, капе... Редовније се путује на гостовања и у земљи и у иностранству, највернији почињу међусобно да се друже и данима када није било утакмица и тада полако почиње да се ствара језгро најватренијих Звездиних фанова.

Почетак осамдесетих донео је Северу нешто заиста ново - забрањено је уношење на трибине застава на копљу, али се повећао број људи који су носили шалове, све је више било транспарената и навијачке песме су биле све разноврсније и мелодичније. Ипак, права револуција догодила се 1986. - тада су основани Ultras и Red Devils - две групе које ће уз годину дана касније настале Zulu Warriors представљати језгро и авангарду на Северу и у целој бившој Југославији.

Црвена Звезда је током свог постојања стекла ореол једног од стубова српства тако да су утакмице са клубовима из осталих република увек биле пуне набоја и тензија. Више од 200 Звездиних навијача је 1986. било присутно на гостовању атинском Панатинаикосу, а транспарент Ултрас је било немогуће не приметити.

Тада је и рођено једино право пријатељство између Делија и навијача Олимпијакоса. Ове пријатељске везе темеље се на сличности клубова - оба клуба су из главних градова, најтрофејнији су у својим земљама, носе црвено-беле боје, потичу из православне средине.

1988. је година експанзије - основан је велики број нових група, купљени су први бубњеви, све се више употребљава пиротехника, све више људи путује на гостовања, у већем броју се појављују и навијачи Звезде из унутрашњости. У пролеће 1988. успостављени су први озбиљнији контакти са Управом клуба и од тада је почела сарадња чији је први конкретан облик представљао одлазак 2 аутобуса навијача на легендарно гостовање у Милано. Тада је на стадиону Сан Сиро било присутно око 1.000 Звездаша, а бубњеви, бакље и велики транспаренти први пут су презентовани у иностранству.

Организација северне трибине била је све боља и боља али је међу вођама различитих група владала општа констатација да снага и потенцијал нису довољно искоришћени. Жеља за уједињењем у једну велику и праву организацију била је све јача.

На иницијативу Ултраса свим значајнијим навијачима послато је писмо са позивом на састанак уједињења где су образложени разлози из којих би било мудро и добро ујединити се и направити коначно праву ствар: тој уједињеној групи дати српско име, направити реквизите са именом групе како се више не би користили у то време популарни страни шалови и капе, изградити озбиљнији однос са Управом, повезати се са Звездашима из унутрашњости.. Састанак је одржан на Божић 1989. године, присуствовао је велики број навијача, а из мноштва предлога

издвојио се један - тог дана су рођене Делије! Одмах се прионуло на посао, тачно се знало ко је задужен за прављење шалова, налепница, мајица, ко за састанке са Управом, ко за контакте са навијачима ван Београда, ко за пропагандни рад. Састанци су одржавани сваког четвртка на стадиону - ту су се училе нове песме, нови навијачи примани су у Делије, расправљало се о актуелним питањима и прављени су планови за наредне утакмице. Прва већа утакмица на којој су Делије имале своју презентацију био је пролећни дерби 1989. Из дана у дан организација навијача постаје све боља. У то време било је нормално да када се подударају термини неких важних кошаркашких и фудбалских утакмица и на једним и на другим буде велики број Делија. На стадиону, између северне и источне трибине завршена је просторија за навијаче, путовало се редовно на сва гостовања, прављени су спектакли на свакој важној утакмици, прорадио је и маркетинг Делија.

У јесењој сезони 1989/1990. одрађена су и три импесивна међународна гостовања у Истанбулу,

Виљнусу и Келну, а свака утакмица у домаћем првенству доносила је нешто ново од стране Делија. Из тог периода датира и пријатељство са подгоричким Варварима, које је истини за вољу постојало само у наредних годину дана.

Дана 13. маја 1990. дошло је до жестоких навијачких сукоба у Загребу између Делија и навијача Динама. Нереди су почели рано ујутро с појавом првих група Звездиних навијача у Загребу.

Познато је да су Делије одувек били снага која се доживљавала као глас народа, а оновремени општи пораст национализма посебно се одразио на струјања унутар ове огромне групације. С друге стране, уз динамовце су се нашли и навијачи других хрватских клубова, али ни они нису били довољни да савладају Делије.

Општа антикомунистичка хистерија није заобишла ни Звездине навијаче. Делије, као многобројну омладину са великом енергијом, поједине политичке партије покушале су да ставе под свој утицај а поремећени односи са Управом након максимирских дешавања и различити политички назори и опредељења биле су преокупације Севера у тим данима слутње. Са првим победама у Купу европских шампиона у сезони кад је Звезда досегла свој врхунац, на Север је почела да се враћа толико потребна слога. Основана је и Агенција Делије која је водила рачуна о обезбеђивању свих потребних реквизита, прављењу што боље атмосфере и организације, а отворена је и продавница сувенира на североисточној капији Маракане.

У походу на титулу шампиона Европе Делије су масовно гостовале у Цириху, Глазгову, Дрездену, Минхену и Барију. На утакмици против Бајерна на којој се одлучивало ко ће у финале Купа шампиона направљена је незаборавна атмосфера - црвени и бели балони преко целог севера, стотине застава и барјака, непрестано навијање, бакље око целог стадиона ини за једног Звездиног навијача није било веће среће него када се црвено-бела река преселила са трибина на терен да прослави победу.

На историјски меч са прваком Француске, Олимпиком из Марсеја, на коме је Црвена звезда постала европски шампион путовало је скоро 20.000 навијача - авионима, бродовима, аутобусима, возовима...

На стадиону Свети Никола владао је урнебес - хиљаде папирића и ролни, балони, бакље, барјаци, огромна (27х50 метара) српска застава. Песма није утихнула до последњег судијског звиждука а весеље је трајало данима, како у Барију тако и у многим градовима широм бивше државе!

Тријумфом у Барију Делије су, као и њихов вољени клуб, достигле свој врхунац и од тог тренутка лагано иду силазном путањом. Поред извесне засићености, која се и може разумети у таквим околностима, својеврсном паду допринела је и тадашња политичка ситуација. У помоћ српском народу лета 1991. кренуле су и Делије – велики број момака из прве екипе узео је учешће у рату, углавном у Српској добровољачкој гарди али су поједине Делије, у зависности од својих политичких опредељења, били међу добровољцима Српске радикалне странке, Српске Гарде, Белих орлова... Доста истакнутих навијача је своје животе положило српству, а велики број момака је рањен. Север их никада неће заборавити.

Ерозија и пропаст старе југословенске лиге, рат и тешки животни услови смањили су општенародно интересовање за спорт. Међутим, Делије нипошто нису престале да постоје, не одступајући од својих начела. Дошло је у међувремену до смене генерација на Северу, али је тај процес, у погледу привржености Звезди прошао сасвим неосетно.

Наредне сезоне Звезда је одлуком УЕФА била принуђена да из безбедносних разлога све своје утакмице у Купу шампиона и као домаћин игра у иностранству. Прве две утакмице, са Портдауном и Аполоном одигране су у Сегедину, али су показале да иако се не игра у Србији то не мора бити погубно за наш тим.

Те јесени реализована су и два фантастична гостовања - у Манчестеру и Ђенови. Енглези као да нису веровали да је 70 људи аутобусом из једне земље захваћене ратом путовало 3 дана како би гледали свој вољени тим. У Италији, Делије су се представиле са бубњевима, двадесетак барјака, пиротехником и великом паролом на италијанском језику. На транспаренту је писало "Рат, беда, затворене границе - али ипак смодошли. Делије". Тајац је убрзо замењен аплаузом целог стадиона.

У сезони 1991-92. путовало се и на финале интерконтиненталног купа у Јапан - кад је наш тим и званично постао најбољи на свету , у Атину (где се Делијама придружила и већа група навијача Олимпијакоса), Будимпешту, Брисел...

Наступајуће утакмице, у пролеће 1992. Звезда је играла као домаћин у Софији; прво с Панатинаикосом, а касније са италијанском Сампдоријом. На утакмици са Италијанима Делије су још једном показале своју виталност и неуништивост. Из земље је дошло преко 20.000 навијача, што је међу Делијама апсолутни рекорд када је реч о утакмицама играним ван граница Југославије. Стотине аутобуса слило се у престоницу Бугарске, а на стадиону френетично навијање било је употпуњено пиротехником и кореографијом српске заставе направљене од црвених балона, плавих трака и белих картона. Нажалост, ту утакмицу Звезда је изгубила и није успела да се квалификује за још једно финале Купа шампиона које се те године играло на лондонском Вемблију. Последњег дана маја 1992. међународна заједница увела је санкције нашој земљи. За Делије је то био јасан сигнал да дуже време неће бити у прилици да се сусрећу с иностраним клубовима.

Било како било живот је текао даље - стасавала је млада генерација, а с обзиром на то да је име Делија постало синоним за сваког навијача Звезде, најватренији, како би се разликовали од других, почињу да ревитализују мање навијачке организације. Реорганизована је група Ultras , а од нових група састављених од млађе генерације истицали су се Ultras Fontana , Ultra Boys , Ultra Brigate ...

Сва навијачка страст у том мутном времену изолације била је усмерена на вечите дербије, било да се ради о фудбалу или о другим спортовима. Путовало се без разлике на сва гостовања: Кикинда, Бечеј, Кула, Пљевља, Суботица, Подгорица, Никшић...

Тадашњу ударну екипу Севера чинили су млади момци и иако малобројни достојно су репрезентовали црвено-беле боје. Управо тада, у таквом времену, Звездаши су показали једну од одлика која прати само највеће поклонике фудбала: они лако, пуна срца, проналазе мотив за право, жестоко бодрење својих пулена и на оним, не много битним, утакмицама. Упркос катастрофалној економској ситуацији највернији успевају да изнађу решења и организују за сваки "вечити дерби" аутентичну атмосферу одржавајући тако неуништиви дух Севера.

Санкције нису спречиле Звездине навијаче да покажу Европи како и даље постоје. Маја 1994. на финалну утакмицу Купа шампиона у Атини, између Милана и Барселоне, отпутовао је један аутобус Делија. Тешко је описати избезумљена лица италијанских, шпанских и грчких навијача када су на централном атинском тргу Омонија угледали педесет Делија и зачули њихову песму. На стадиону, Делије су обележиле своје присуство транспарентима и бакљама, а заједно са њима у сектору су били и стари пријатељи, навијачи Олимпијакоса.

Сезоне 1994-95. Црвена звезда је освојила дуплу круну. Те године Делије су одрадиле своје најмасовније домаће гостовање када је у Нови Сад отишло из Београда неколико хиљада навијача. Врхунац сезоне, у сваком погледу, спортском и навијачком, био је 100. вечити дерби.

На Маракани је било преко 80.000 људи, Делије су још једном показале своју организациону моћ, сложност и снагу... Ношена навијачима Звезда је победила 2:1 и постала шампион.

Иначе била је ово последња утакмица са великим капацитетом Маракане, већ следеће сезоне север је обележен бројевима столица, а пар година касније постављене су и столице. Капацитет северне трибине сведен је на 14.000 места, а самог стадиона Црвене Звезде на 54.000 места.

Пријатељска утакмица између Црвене з везде и Олимпијакоса у новембру 1994. најавила је повратак Звезде на европску сцену. Била је то прва међународна утакмица на Маракани након оне чувене са Бајерном априла 1991. Браћа и пријатељи из Грчке на Маракани су дочекани паролом " Welcome Orthodox brothers ". Они су истом поруком узвратили пар месеци касније када је Звезда гостовала у Атини. Спортске санкције Савета безбедности су и званично укинуте, у том тренутку Црвена Звезда је као шампион државе учествовала у квалификацијама за Куп УЕФА. Противник је био швајацарски Ксамакс. У Београду је

Звезда изгубила 1:0, а Север је скандирао против актуелног режима Слободана Милошевића.

Због проблема са визама на реванш у Нојшател путовало је тек 10 Делија из Београда.

Наредних година наставиљено је учешће у европским куповима. Октобра 1995. први пут после санкција навијачи Звезде организовано одлазе на инострано гостовање - један аутобус навијача пратио је рукометаше на гоствање у мађарски град Ђер. Делије су у то време интензивно бодриле рукометни клуб. Памте се гостовања у Зрењанину, Бачкој Паланци, Каћу, Апатину, Врбасу, Шапцу, Нишу, Лесковцу, Бару, а појединачно се ишло и на утакмице Купа Купова које је нас тим играо у Карвини (Чешка) и Луцерну (Швајцарска). На утакмицама које је Звезда као домаћин играла у хали Пионир прављене су атмосфере до тада незабележене на рукометним мечевима. Међутим, Управа није радила у интересу клуба и дошло је до разилажења с навијачима, па је на утакмици полуфинала Купа победника купова против шпанске Теке истакнута парола "А сад управа нек навија" и није се навијало првих неколико минута. Наредних сезона протест Делија настављен је радикалнијим методама, а најпре тоталним бојкотом навијања на рукометним утакмицама.

Сезона 1996-97. свакако ће остати запамћена по много чему. Црвена звезда је у Европи остварила значајан резултат, што је у многоме допринело буђењу северне трибине и активирању Делија у готово свим сегментима навијања. У првом колу против шкотског Хартса на северној трибини појавила се парола Звезда је живот – Остало су ситнице, парола која ће убрзо постати водећи слоган Делија који и дан данас траје. У следећем колу елиминисан је немачки Кајзерслаутерн. Иако је у Немачку из Србије стигло тек неких 100 навијача, уз више

хиљада Делија из дијаспоре створен је амбијент који у многоме подсећа на неке раније успешне године. У Београду, на Маракани урађена је кореографија са црвеним и белим картонима. Од те утакмице више ниједна значајна европска утакмица неће проћи а да очи публике не буду упрте у северну трибину у ишчекивању новог спектакла.

Наредни противник била је Барселона, Звезда је елиминисана, а Барселона је касније освојила Куп победника купова. На последњем нивоу Ноу Кампа песма 1.500 Делија није престајала од почетка па до краја утакмице. Резултат 3:1 није баш давао шансе за реванш. Упркос томе Маракана је била попуњена до последњег места, али сигурно је да је на стадиону било далеко више људи него што капацитет дозвољава. Спектакл за памћење, амбијент који је многима и даље у срцу као највећи и најлепши. Урађена је кореографија око читавог стадиона. На југу су били црвени и бели картони, на истоку српска тробојка од картона, на западу панорама Београда од картона, док је на северу био црвено-бели мозаик од картона, балона, најлона, пом-помова...

Звезда је повела 1:0. Ерупција одушевљења трајала је веома кратко јер је већ у следећем нападу

Барселона изједначила, што је био крај надања за пролазак у наредни круг. Добри резултати у Европи одразили су се и на домаће првенство. Људи су поново почели да долазе на стадион. На Маракани против Војводине било је 30.000 људи, против Рада скоро 20.000...

Много тога урађено је и у самој организацији навијача. Момци окупљени око групе Ултрас и даље представљају водећу групу, Ultra Boys полако стасавају. Ultra Brigate се реорганизују, а до средине деведесетих афирмисале су се и многе нове навијачке групе: Heroes (1994), Red Boys (1995), Kenjaj (1996) North Army , Lunatics ... На гостовања се кренуло масовније и бројност група је расла. Праве се и кореографије на гостовањима и "мањим утакмицама" црвене и беле траке и велики барјаци уз бакље и разнобојне димове (ЈНА, Лучани, Нови Сад, Зрењанин...).

Тих година покренут је и фанзин Пуне трибине лудих навијача. Иако су изашла само три броја, тај часопис је имао великог удела у едуковању ширег круга Звездиних присталица.

Крај 1996. и почетак 1997. обележен је масовним протестима против тадашњег режима.

Поред тога што су многе Делије активно учествовале, слоган са северне трибине "Ајмо, ајде сви у напад" постао је заштитни знак општенародног бунта.

У то време покренуто је и питање навијања за репрезентацију Југославије. Став најватренијих навијача Црвене Звезде оличен је у слогану "Звезда, Србија никад Југославија". Сматрало се да нема смисла организовано навијати за државну репрезентацију док носи име Југославија, стари државни грб и националну химну " Хеј Словени".

У првом колу Купа УЕФА у сезони 1997/98. противник Звезде је био фински Хелсинки. На гостовање у Финску отпутовало је 60-ак навијача који су након ове утакмице били неоправдано изложени правом медијском линчу у српској штампи на основу лажних извештаја злурадих новинара који су измишљали догађаје. На реванш мечу у Београду на северној трибини направљена је национална тробојка од црвених, плавих и белих заставица уз 4С од најлона. Наредни противник био је белгијски Екерен. На Маракани је поново урађена кореографија око читавог стадиона. На северу и југу постављене су црвене и беле најлонске траке, на истоку је црвеним и белим картонима било исписано Звезда, а на западу Србија. Због немогућности добијања виза Црвену Звезду је тек неколико навијача из Београда пратило на том гостовању.

Свих тих година Делије су редовно бодриле кошаркашки клуб и у Пиониру и на многим гостовањима. Црвена звезда се 1996/97. борила за опстанак у Првој лиги, а већ следеће године играла значајну улогу у Купу Радивоја Кораћа. Два аутобуса навијача бодрила су Звезду у Атини против Перистерија. У финалу овог такмичења Звезда је играла против италијанске екипе Меш. У Верони се појавило око 100 Делија, а раширена је и парола на италијанском "Косово је Срце Србије". На реваншу у Пиониру створена је паклена атмосфера, али Црвена звезда је несрећно изгубила ову утакмицу.

Делије су на почетку сезоне одрадиле гостовања у Потију (Грузија) и Волгограду (Русија), а тад су постављене и столице на северној трибини што је помогло за реализацију нових - далеко сложенијих кореографија. Већ на првој значајнијој утакмици, септембра 1998. против француског Меца припремљена је кореографија са картонима тј. на црвеној подлози жутим картонима урађен је натпис "1991" и пехар Купа шампиона. Бодрена подршком преко 200 навијача из Србије на реванш мечу у Француској Зведа је пеналима елиминисала Мец и прошла у наредно коло.

Наредни противник био је опет француски клуб - Лион. У то време, јесени 1998. већ је била напета ситуација око догађања на Косову и могуће међународне интервенције према Србији. УЕФА је одлучила да због безбедоносних разлога Црвена звезда мора да буде домаћин ван Србије. Одабран је Букурешт. С обзиром на то да визе нису биле неопходне за пут у Румунију, специјалним возом кренуло је преко 1.000 Делија. Још много њих дошло је аутобусима. И поред значајне подршке навијача Звезда је и у Букурешту и у Лиону поражена.

Кошаркаши Црвене Звезде учествовали су у Лиги шампиона. Поред сјајне атмосфере у хали Пионир ти кошаркашки мечеви памте се по још два догађаја. Најпре то је први сусрет између Црвене звезде и неког хрватског клуба. Била је то утакмица против Цибоне. На жалост или на срећу утакмица је играна без присуства публике због изгреда у претходној сезони.

У празном Пиониру окачене су црвено беле заставе и транспаренти, а централно место заузимала је порука "Срећа је ваша, а туга наша, што сада нисмо ту ! Делије Север".
Други догађај који треба споменути јесте Божић 1999, утакмица против Жалгириса на којој је кореографијом обележено 10 година постојања Делија.

Сва спортска такмичења су на пролеће 1999. због агресије на нашу земљу била прекинута.

Доста навијача је узело учешће у одбрани земље.

У Купу Уефа у сезони 1999/00. Звезда је као домаћин играла у Софији против Монпељеа, а на реванш у Француску није путовао нико од навијача због немогућности добијања виза.

Већ следећи вечити дерби, октобра 1999. остаће у најтужнијем сећању свих Звездаша.

Ракета испаљена са југа ка северу стадиона ЈНА усмртила је младог Звездиног навијача Александра Радовића из Опова. Ацо, Делијо, нек ти је вечна слава!

Те јесени, реалност Севера је била прилично суморна. Готово да није било никаквих навијачких активности. Сам почетак 2000. је обележен оснивањем групе Belgrade Boys која је ујединила више млађих група. Већ од самог почетка свог деловања група је јасно почела да поставља и остварује своје стандарде навијања, заједнички долазак на утакмицу, компактан коп на свакој утакмици, певање од првог до последњег минута, квалитетан визуелан изглед трибине, самоорганизованост и независно финансирање. Они су учинили да се Север покрене у неком новом смеру, показали су да сарадња и међусобно дружење итекако играју значајну улогу, што је током времена постала идеологија целе трибине. На северу Маракане певало се на свакој утакмици, у великом броју одлазило се на гостовања. Посебно се памти гостовање на Карабурми где је било око 1.000 људи, затим преко 500 људи у Зрењанину, и путовање преко 300 навијача из Београда у Будву... Свакако у лепом сећању остаје сам финиш првенства, утакмице на Маракани против Обилића, Напретка и Сартида . Утакмица против Обилића остаће запамћена по упаљеном великом броју наранџастих димова. То и не би било толико занимљиво да од претходног вечитог дербија (октобар 1999. ) није постојала стриктна забрана уношења и паљења пиротехнике. Већ неколико дана касније, у финалу Купа против Напретка, пред више од 30.000 гледалаца упаљено је 40-так бакљи. Титула је званично освојена у предпоследњем колу победом против Сартида на Маракани, север је био крцат, а на стадиону је било преко 40.000 гледалаца.

Крајем јула почеле су и квалификације за Лигу шампиона. На утакмици против Торпеда након скандирања слогана: "Спаси Србију и убиј се Слободане!" полицијске снаге утрчавају на север и нападају навијаче. Делије пружају отпор, настаје општа туча. По први пут народ је видео да полиција Слободана Милошевића није непобедива. На крају утакмице испред севера, приведено је око 200 људи. Овај слоган је касније скандиран на свим протестима против тадашњег режима.

Одлучујућу утакмицу квалификација Црвена Звезда је играла против Динама из Кијева. На стадиону у Кијеву око 200 Делија је било задовољно нерешеним резултатом (0:0) који је говорио да је Лига шампиона веома близу. На овој утакмици после дужег времена на северу се појавила велика шеталица 45х55 м, са панорамом Београда иза које излази сунце тј. Лопта симбол Лиге шампиона уз натпис "Звезда 2000". Утакмица је завршена нерешено 1:1, Динамо Кијев је отишао у Лигу шампиона, а Звезда је ипак морала да настави такмичење у Купу УЕФА.

Противник у овом такмичењу био је енглески Лестер Сити. Прва утакмица је одиграна у Лестеру где је Звезда имала подршку од око 1.000 Делија, од којих је стотинак из Београда. Делије су за ту утакмицу приредиле и бакљаду, што је реткост видети у Енглеској. Због нарушене безбедносне ситуације у земљи након септембарских избора Звезда је била приморана да као домаћин игра у Бечу. Пут Аустрије креће око 200 Делија из Београда. Уз помоћ навијача њих око 10.000-15.000, Звезда је отишла у други круг такмичења.

Политички преокрет у јесен те године довео је до тога да су спортска дешавања отишла у други план. На нама није да пишемо о догађајима петог октобра. Свако од нас био је тамо јер је то сам хтео, јер је мислио о својој будућности и будућности своје деце. Тих дана медији су доста писали о улози Делија 5. октобра, иако су Делије увек говориле да су они ту били исто као и други грађани Србије.

Први вечити дерби у слободној Србији био је и први вечити дерби који је прекинут и није настављен. Делије су се за овај дерби припремале као и за сваки други - кореографија, више парола упућене симпатизерима ривала, сакупљен је никад већи број отетих застава... Због комплексне ситуације у полицији, на стадиону готово и да није било полиције. Почетак утакмице обележава кореографија, излазак сунца уз паролу ''Из ове наше победе рађа се Сунце слободе''. После десетак минута уследило је утрчавање у терен неколицине љубитеља фудбала, који навијају за Партизан.

Након утрчавања, ка терену креће далеко већи број Делија. Љубитељи фудбала се најпре враћају на јужну трибину, а потом бивају истерани и са ње. Иако су се убрзо страсти смириле, а Делије вратиле на север ривал није хтео да настави утакмицу. Наредних дана и месеци доста полемике у медијима је било око ове утакмице, чак су и Делије по први пут у својој дугогодишњој историји организовале сопствену конференцију за штампу. Ствари су се полако стишавале, а ми смо дочекивали Селту из Вига. После повољног резултата (1:0) креће авантура аутобусима до Атлантског океана. И поред повољног резултата на полувремену (2:1), изгубили смо (5:3).

У овој сезони остаће упамћено масовно гостовање у Крушевцу на коме се појављују заставе на две мотке које до тада нису биле уобичајне на северној трибини.

2001. година доноси нове кореографије готово на свим гостовањима. Баново Брдо, Бања Лука, Ниш, Карабурма, Смедерево... Било је свега балона, трака, застава на две мотке, барјака, шеталица, светлуцавих најлона, маркера...

У овој сезони наш кошаркашки клуб се нашао у незавидној ситуацији. Делије су осетиле потребу да помогну клубу који посрће. Опстанак у лиги је изборен у хали Спортова пред великим бројем Делија који су за ту прилику направили корегорафију.

Вечити дерби на ЈНА била је прва утакмица вечитих ривала на овом стадиону након трагичне смрти Александра Радовића 1999. Северна трибина је била подељена на црвене и беле секторе тј. сваки навијач је на себи имао обучен црвени или бели маркер. Север је током целе утакмице био "обојен" у црвено беле боје, уз поруку на огради "Север је цео црвено бео и Радовић Аца њега је део".

Нова титула је освојена победом у Железнику пред око 3.000 Делија. Титула је прослављена на Маракани против Милиционара пред 10.000 људи на северу уз прави пиротехнички спектакл - бакље, вулкане и ватромет.

Дошло је ново лето и квалификације за Лигу шампиона. У предколу Звезда је играла са кипарским шампионом Омонијом из Никозије. И на Кипру је стотинак Делија из Београда пружило Звезди достојну подр шку. На реваншу пун север и одлично навијање су помогли да се прође у други круг. Жреб је хтео да играмо против Немачког Леверкузена који је у том тренутку словио за једну од најбољих екипа на континенту. На Маракани ново остварење Делија. При истрчавању играча Север је био претворен у ноћно небо препуно звезда, од којих је само једна била много већа и у којој је био утиснут Звездин грб. Уз то је раширена и парола "Само једна је Звезда". На реванш у у Леверкузену око 2.000 Делија (међу којима 200 из Београда) и поред убедљивог пораза френетично је навијало до последњег судијиног звиждука, па и неких сат времена после.

Те сезоне европска турнеја је неславно завршена елиминацијом од непознатог ЦСК-а из Кијева. Занимљиво је да је 150 Делија 2 дана путовало до Кијева не знајући да је утакмица у међувремену одложена због догађаја 11. септембра у Њујорку.

Врло занимљиве су постале утакмице Војводине и Звезде, традиционално масовно гостовање у Новом Саду постаје прави навијачки дерби на трибинама, кореографије, препуцавање паролама, богата пиротехника. Тако, рецимо, на првенственој утакмици у Новом Саду Делије су се појавиле са две кореографије, а за полуфинале Купа такође је урађена кореографија у којој је доминирала шеталица са пехаром Купа..

Те сезоне Црвена Звезда је пружала слабу игру и резултате ван сваког реномеа клуба. Оно што је нервирало јесте катастрофалан однос играча према дресу, и залагање на терерну. И после пар озбиљних упозорења и опомена то се наставило. Уследио је упад на тренинг о коме се тих дана причало. Једино вредно са фудбалске стране је било освајање националног Купа против Сартида на стадиону ЈНА. Делије иако не баш расположене и за ову утакмицу не пропуштају да направе спектакл.

Последња утакмица у тој сезони искоришћена је да се искритикује рад клуба у том периоду. Малобројне Делије су за ову прилику на север понели разне друштвене игре (шах, карте, човече не љути се...), унели рекете за бадминтон, лопте ... На тој утакмици се све радило осим што су се посматрала дешавања на терену. И почетак наредне сезоне почиње опоменом Делија. На утакмици против Каирата у предколу квалификација за Куп УЕФА Делије скандирањем и паролама дају до знања играчима и тренеру да су незадовољни њиховим опхођењем према Црвеној Звезди и дресу који носе. Протест на тој утакмици почео је у петнаестом минуту, када престаје навијање, уз паролу "Не заслужујете навијаче као што смо ми...", наредних шездесет минута сви актери меча укључујући и тренера су опомињани што паролама што скандирањем. Петнаест минута пред крај шири се парола "... Али ипак је Звезда изнад свих" и поново креће громогласно навијање уз бакљаду. .

29. Маја обележено је 10 година од историјског успеха у Барију, 10 година од дана када је Црвена Звезда постала шампион Европе. Организован је ревијални меч - "Сусрет Генерација", утакмица данашње Звезде против легендарног тима из 1991. Маракана је била испуњена до последњег места. Не памти се толико звездаштва и позитивне атмосфере. Многи млађи навијачи који нису имали прилике да прате Звезду ранијих година, на овом сусрету могли су да осете колико је Звезда заправо велики клуб и са колико поноса и љубави се Звезда воли. Све је било у духу спектакла, север наравно - урађена кореографија представљала је терен на коме су се налазили играчи легендарног тима из 1991. уз поруку "Из славне прошлости у светлу будућност".

У Купу Уефа 2002. године у првом колу био је Кјево из Вероне. Одлична кореографија на северној трибини, шеталица 30х30 са победником, црвене и беле штрафте у позадини и парола " Wе аре тхе wиннерс тонигхт " (Вечерас смо ми победници"). Нерешен резултат 0:0 давао је шансе за пролаз. У Верону из Београда стиже преко 200 навијача, уз навијаче из дијаспоре коп је бројао око 700 људи. Одлично издање, компактан коп, константно навијање, мали барјаци и заставе на две мотке, упаљених 50 бакљи уз ограду. Током утакмице уз громогласно навијање константно је паљена пиротехника. Победом од 2:0 Кијево је избачен, а наш наредни противник је био такође из Италије - римски Лацио.

Овога пута Италијани не дају визе, свега десетак навијача из Београда одлази у Рим. Иако није било београдске екипе на трибинама Олимпика Звезда је имала подршку од око 300 навијача из дијаспоре. На Олимпику добра бакљада и навијање, највише заслугом Звездиних навијачких група из дијаспоре Ултра Клан и Ортходоx Боyс . Те групе су сачињене искључиво од момака из Европе који капирају фазон и спремни су да се укључе у све навијачке активности севера. Пре свега њиховим радом (фанзин, флајери...) учињено је доста на култивацији Звездаша из Европе. Такође много пута су се истакли и у самосталним акцијама: набавка пиротехнике, материјала за кореографије који није могуће наћи у земљи, и у многим другим врстама навијачких акција.

Реванш у Београду, препуна Маракана, велика шеталица трапезастог облика према секторима

на Маракани, на којој је Астерикс у Звездином дресу како удара римског легионара. Са стране сребрне фолије, а на истоку и западу бакље у првом реду. Спектакл за памћење.

У пролећном делу, због катастрофалних резултата клуба (19 бодова мање од првопласираног), остала је једино упамћена утакмица финала националног Купа коју смо изгубили.

Наравно да је не памтимо по резултату већ по још једном нашем добром издању.

Ове сезоне изузетно активно се ишло на кошаркашке утакмице. Црвена Звезда је била учесник Јадранске Лиге, из недеље у недељу Пионир је био пун. Готово на свим утакмицма навијање је било веома добро, урађено је неколико кореографија, палио се велики број бакљи. Најпакленија атмосфера била је на утакмицама против хрватских клубова. У једном тренутку дошло је до конфликта на релацији управа - навијачи. Навијачи су наишли на велико неразумевање Управе клуба, после наводних инцидената на путу за Краљево, па је од следеће утакмице отпочела кампања "Један дан затвора - четвртина ћутања". О организованости наших група у иностранству говори и то да је акција наствљена и у Словенији. Овим бојкотом Делије су показале да не дају на себе, управи кошаркашког клуба је стављено на знање да не могу да окрену леђа Делијама над којима је тих дана спровођена невиђена тортура. Дошао је и финал фоур у Љубљани, полуфинална утакмица против Задра. Пут Љубљане преко Мађарске креће 100 Делија. Задржавање на Словеначкој граници од стране полиције довело је до кашњења на утакмицу, а тензија која је већ била на високом нивоу због тога што смо играли против хрвата је још више порасла. Негде на половини утакмице коначно стижемо до хале и приликом уласка у халу нервоза чини своје. Исхитрено се пали пар бакљи које полећу ка навијачима Задра. Једна бакља завршава на терену и утакмица се прекида. Делегати су били одлучни, уколико Звезда не жели да буде дисквалификована

Делије морају напоље. У том тренутку положен је велики испит зрелости где је показано да је једино клуб изнад групе.

Утакмицом против Ниструа из Молдавије почиње сезона 2003/2004. Изиритирани бодовном разликом од прошле сезоне Делије су кореграфијом упутиле јасну поруку клубу. Шеталица на којој се налазио сат са казаљкама на "пет до дванаест" и на огради порука "Крајње је време да се ка титули крене".

Ово као да је био стимуланс за играче који нису имали милости према Молдавском клубу.

Резултат на крају је био 5:0. На реванш у молдавски главни град Кишињев је отишло 50 Делија, који су посматрали резултатски крајње небитну утакмицу. Ове сезоне забележено је и можда најбројније гостовање у Црној Гори, где је око 400 Делија, од којих већина из Београда, отишло на утакмицу против Кома.

Противник Звезде у првом колу Купа УЕФА био је дански Одензе. На гостовање у Данску путовало је око 150 навијача из Београда. Да нисмо савршени и да и ми грешимо показали смо на овој утакмици, где су нам ствари измакле контроли. Уместо да је почетак утакмице обележила лепа бакљада, од стране наших група из иностранства, догодило се то да већина од 150 бакљи заврши у терену. Наш клуб је нашом грешком платио велику казну због тога.

Реванш утакмица доноси новитет на нашу трибину. Група Белграде Боyс самостално одрађује кореографију преко целог севера. У средишњим секторима картонима је урађен грб Београда, док је са стране, такође картонима, писало БОYС . Своју љубав према Звезди и Београду исказали су паролом "Са нама и у нама Звездо живиш ти". Фантастично навијање и победа у последњим тренуцима учинили су да се овај меч памти.

У паузи између два кола Купа УЕФА задат је домаћи задатак осталим групама и то у Железнику и на Карабурми. На обе утакмице Делије су уприличиле кореографије које су се до тада могле видети само на већим утакмицама. У Железнику је око 1.500 Делија носило црвене и беле маркере током целе утакмице. Киша и лоше време нису могли да покваре одлично навијање Делија. Посебно можемо бити поносни на поруку са утакмице на Карабурми која је још више ујединила водеће групе севера... "Најјаче групе града за тебе боре се сада". На тој утакмици подељени су плакати на којима су писала имена водећих група севера, и од стиропора су урађени грбови екипа.

Европско такмичење се наставља гостовањем у норвешком Трондхајму против Розенборга. Стотинак Делија из Београда бодрило је Звезду на овој утакмици. На реванш мечу Север је кореографијом "Дај гол" покушао да дозове пролазак у следеће коло. На жалост север није толики да би могло да се напише "и не примите гол".

Прослава јесење титуле довела је око 5.000 људи на север који нису штедели ни грло ни дланове да се на најбољи начин захвале свом тиму.

Због добрих резултата клуба и одличног рада северне трибине у пролећном делу расло је интересовање за Звездине утакмице. Тако да сте на Кому, Зети, Обилићу, Земуну... могли затећи више хиљада људи на трибини. Север је на мањим утакмицама постао далеко активнији. Озвучење, барјаци, заставе на две мотке, пиротехника... су само неки од показатеља који нас одвајају од остатака наше навијачке сцене. Посебно треба издвојити утакмицу са Земуном која се десила у незгодном тренутку за наш народ на Косову. У знак подршке један део Делија се упутио на Косово, док је на овој утакмици од димова направљена српска тробојка испод које је стајао натпис "И наш глас за Косова спас".

Треба напоменути да се у првом полувремену није навијало у знак жалости за настрадалим Србима на Косову тих дана. Ова сезона исто ће бити запамћена по масовним гостовањима Делија и по изванредној прослави титуле на утакмицама против Војводине и против Сартида у Смедереву, где су Делије опет показале своје умеће и оригиналност. На обе утакмице пиротехника је паљена у великим количинама, а пут Смедерева Делије су кренуле са три брода.

Све у свему сезона за памћење по много чему.

Novi Sad, grad taman po meri coveka. Ni prevelik ni premalen, ni prebrz ni prespor ni preambiciozan ni lenj. Ne obecava sto se ne moze, ali i ne ostavlja rane razocarenja. I odmah tu ispod njegovog velikog blaga petrovaradinske tvrdjave, na prostranoj ravnici, proteze se taj srednjeevropski grad u najvecem broju svojih osobina.

Petrovaradinska tvrdjava



Poveća balkanska varos ima ljubav svojih 350.000 mestana svih nacija i vera, koje su ovom stranom hodile i brodile, pa se tu zadrzale. Grad ima bogatu proslost, a kakav mu je mentalitet, nastavice se tako i u buducnosti. Zbog svog kulturnog i duhovnog bogatstva zovu ga “Srpskom Atinom” i jedan je od najlepsih i najurednijih gradova u ovom delu Evrope.


Upravo taj grad iznjedrio je jednog od najstarijih jugoslovenskih fudbalskih klubova, FK Vojvodinu. Kluba duge tradicije i bogate istorije, čije vitrine ukrašavaju i dve šampionske titule ( SFR Jugoslavije ), pehar srednjeevropskog i RAPAN kupa, kao i mnogi drugi. Pre zvanicnog osnivanja u dva navrata pre toga je pokušavala srpska intelektualna omladina da osnuje svoj fudbalski klub. Prvi put je to bilo 1902. godine kada je u Novi Sad stigla prva lopta. Srpski studenti osnivaju fudbalski klub kome se uskoro gubi svaki trag. Drugi put je to bilo 1907. godine kada učenici Velike srpske gimnazije osnivaju svoj klub, ali ni on nije zaživeo. Ideja o osnivanju kluba se ponovo javlja 1913. godine, tek 1914. godine nova generacija učenika Velike pravoslavne srpske gimnazije i nekoliko trgovačkih pomoćnika, a uz pomoć uglednih intelektualaca i zanatlija na čelu sa Jovanom Ljubojevićem osnivaju fudbalski klub “VOJVODINA”. Po pricanju pokojnog Dr. Koste Hadžija, jednog od osnivača kluba, ideja o osnivanju se rodila na ostrvu u Jezeru, koje se nalazilo u današnjem dunavskom parku, a klub je zvanično osnovan u štrikerskoj radionici majstora Save Šijakova na temerinskom drumu pod imenom “SPORT KLUB VOJVODINA”. Tadašnji osnovani klub je bio “divlji”, jer tadašnja austrougarska vlast nije dozvoljavala osnivanje jednog takvog kluba, ipak srpska omladina je našla svoje mesto za okopljanje, iako je stalno praćena od strane policije. Veliki uticaj na formiranje FK Vojvodine imalo je gostovanje fudbalera “Velike Srbije” iz Beograda, koji su u Novom Sadu 23. oktobra 1913. godine igrali protiv UTK. Najoduševljeniji i najpopularniji omladinac osnivanjem Vojvodine bio je Jovan Ljubojević ,koji je i organizovao prvu i jedinu utakmicu koju je Vojvodina odigrala pre I svetskog rata. Utakmica nije mogla da se igra kod kuce, jer Vojvodina nije imala svoj teren, pa je onda utakmicu organizovao protiv Šajkasa iz Kovilja, najverovatnije zato što je tamo imao devojku. Početak je bio dosta težak. Počelo se gotovo ni iz čega. Omladinci su bili uporni, za svoj novac su nabavili i opremu. Bile su to svetlo plave košulje u kojima je Vojvodina nastupila na svojoj prvoj utakmici u Kovilju, a sašila ih je majka igrača Milorada Milićeva.


U koračanju kroz prohujale decenije, od samog osnivanja 1914. godine i prve odigrane utakmice u Kovilju, pa do današnjeg dana, prolazeći kroz sjaj i sivilo minulih vremena, godine uspeha i padova, strepnji, radosti, sreće i tuge, uz Vojvodinu su uvek bili i ostali ljudi koji je vole i poštuju. Ljudi koji su svakom trenutku znali da podele svu gorčinu i slast pobede i poraza, ljudi koji su i danas tu i svojim pesmama, šalovima i zastavama daju ovom klubu onu treću dimenziju... Naravno, u pitanju su navijači.



Navijanje je kao i širom Evrope započelo na fudbalskim igralištima. Navijači Vojvodine su početkom bodrenja kluba bili mahom stariji ljudi, koji su zasebno jedni od drugih, svaki na svoj način, znali da iskažu ljubav prema voljenom klubu. Najpoznatiji i najvatreniji “vojvodinaši” početnog vremena delovanja FK Vojvodine bili su nadaleko poznati Nikola Novaković i Marko Marcikić. Svake nedelje od jutra do večeri oni su bili na igralištu prateći utakmice raznih Vošinih selekcija.

Navijači Vojvodine sedamdesetih



Pirotehnika se tada nije koristila, a transparenti su bili vrlo jednostavni, siromašnog sadržaja sa klupskim bojama i nazivom kluba. Jedan od najranijih transparenata pojavio se 1974. godine i na njemu je pisalo “Momci sa Salajke”. Šalovi i dresevi se u to vreme nisu mogli nigde kupiti. Svako za sebe je sam šio, da bi na utakmici imao neki navijački rekvizit.

List Fudbalskog kluba “Vojvodina” je u decembru 1985. godine, pod gornjim naslovom, objavio: “Beogradski studio B uveo je ove sezone korisnu novinu u jugoslovenskom fudbalu. Ocenjuje ponašanje navijača na prvoligaškim utakmicama i na osnovu toga pravi tabelu posle odigrana tri - četiri kola. Ova akcija krenula je od sedmog kola i na celu tabele su navijači “Vojvodine”. Prilikom ocenjivanja uzima se u obzir sve ono što se dešava na terenu, počev od izlaska igrača, do poslednjeg sudijskog zvižduka. Znači, meri se aplauz domaćim, ali i gostujućim fudbalerima, da li ima ružnih skandiranja, kako se ispraćaju domaci fudbaleri posle poraza, a kako uspešniji tim, da li se domaćinima ili gostima zviždi. Posle svih analiza i sabiranja bodova, navijači Vojvodine su na čelu ove tabele”.


Posle neslavne sezone fudbalera i njihove seobe u drugu ligu, u sezoni 1986/87. dolazi do totalnog rasula među navijačima. Međutim, klub se ubrzo vratio u “društvo najboljih”, a to je naravno uslovilo i brz povratak navijača na stadion. Počinje sve ispočetka. Osnivaju se prve grupe navijača, prave novi transparenti, a navijački kop se pomera na centralnu istočnu tribinu. Najpoznatije navijačke grupe u to doba su bili: TULIPS, BARABE, BEER DRINKERS, RED FUCKERS, RED CREW, ROTERN TEUFELS… Svaka grupa je brojala oko dvadesetak članova i po ugledu na strane navijače organizovali su se i zajednički navijali, ali čak ni tada oni nisu bili udruženi u jedinstvenu navijačku grupu.


U sezoni 1988/89. javlja se po prvi put ideja o velikoj i jedinstvenoj grupi, koja bi obuhvatila sve male koje su do tada postojale. Ova ideja se ostvaruje na proleće 12.03.1989. godine uoči utakmice Vojvodina – Dinamo ( Zagreb ) kada je većina navijačkih grupa odlučila da na navijačkoj Skupstini oformi “RED FIRM”, kao navijačku organizaciju koja će ih sve okupljati. Tada se po prvi put na stadionu pojavljuje i transparent sa natpisom “RED FIRM”. Ime, kao i simboli novonastale grupe su opšte prihvaćeni od svih navijača Vojvodine.