Навијачка историја

Седи десетак гробара испред продавнице у близини стадиона, циркају пиво, певају гробарске песмице, лагано, као да су код куће. Видели смо их из аутомобила (било нас је девет са два аута) паркирали се и залетели према њима. Полетеле су флаше према нама које су поломиле неке излоге, али на сву срећу никога нису погодиле. Од њих десетак двојица су побегла у радњу, двојица су завршили на хирургији преко пута у болницу, а остали су побегли према стадиону. Нису могли да носе торбе са транспарентима јер су им биле претешке за бежање. Транспаренти који су остали били су: SCHTAIGA PFC, ВРБАС ПФК. МРЖЊА и нека обична црно-бела застава без натписа. Иначе, неколико нас је пало јер је мурија била у близини и осуђени су на по десет дана затвора и по хиљаду динара казне.

Мераклије настају у септембру 1989 године три дана пред првенствену утакмицу Раднички - Црвена Звезда мада је пре тога такође било организованог навијања на југу Чаира. Прво велико и организовано навијање десило се 1962. када је Раднички изборио свој први улазак у прву лигу, против Вардара, када је неколико хиљада навијача из Ниша окупирало Скопље и навијало за "плаве". Већ наредне сезоне прва прволигашка утакмица Радничког обележена је и првом кореографијом. 23. септембра 1962. на утакмици са Црвеном Звездом. На источној трибини Чаира изронио је транспарент "РЕАЛ СА НИШАВЕ" који је својом дужином од око 20 метара и висином од 2 метра деловао импозантно. По њему је Раднички нешто касније добио и надимак с обзиром да се транспарент могао видети на свакој утакмици Радничког на Чаиру у периоду 60-их. Од тада па надаље Нишки Чаир важио је за врућ терен гостујућим екипама делом због игре Радничког а делом због паклене атмосфере коју су правили његови навијачи на свакој утакмици и који су попуњавали трибине неретко до последњег места. Међутим, прво навијање у ултрас маниру везује се за учешће Радничког у купу UEFA (1980-1983) када се каче и први транспаренти (РЕАЛ ИЗ НИША ЕВРОПОМ ЈУРИША, РЕАЛ ИЗ НИША СВЕ РЕДОМ ШИША), палили су се димњаци певале песме..

У сезони 1983/84 Раднички губи од Партзана 0:5 што доводи до улетања навијача у терен, паљења застава, сукоба са гробарима и коначно до распада групе навијача на југу. У наредној сезони многи се одричу Радничког пошто су веровали да су утакмице у овој сезони махом продате, од чланова управе. Раднички је те сезоне завршио последњи на табели тако да је испао у другу лигу. После једне године играња у другој лиги Раднички се враћа у елитно друштво, али никада више није конкурисао за врх табеле. Те 1986. када је Раднички поново изборио улазак у прву лигу треба поменути и гостовање Београдском Раду када је око 500 Нишлија бодрило Раднички на Бањици у одлучујућем мечу. Од 1986. до 1989. није забележен никакав облик организованог навијања у највећем граду јужне Србије. Али у септембру 1989, три дана пред утакмицу са Црвеном Звездом доноси се одлука о оснивању нове навијачке групе која ће бодрити Раднички и стати раме уз раме са осталим навијачима тадашње Југославије. Узевши у обзир све предлоге, којих је било пуно (Мераклије, Војводе, Гвоздени пук...), најватреније присталице радничког једногласно прихватају предлог Цација, једног од виђенијих на југу у то време, тј. име Мераклије.
У својој првој години постојања Мераклије разуме нису могле да заблистају на тадашњој навијачкој сцени. Главни фактор у томе су биле Нишка полиција, која је у то време важила за једну од опаснијих, и управа клуба на челу са Миодрагом Кнежевићем. Наиме, већ на трећеој утакмици коју је Раднички играо на Чаиру након оснивања групе (против Војводине (0:3)) дошло је до велике туче између милиције и Мераклија проузроковане певањем четничких песама на југу. Милиција је покушала да избаци Мераклије са стадиона тако да је дошло до туче. Тада се против Мераклија окренула и Нишка публика са западне трибине, где је наводно седела Нишка господа., скандирајући "убијте копилад", "избаците их напоље", "бубањ, бубањ" (нишки спомен парк стрељанима у другом светском рату) итд. После избацивања Мераклије одлазе испод западне трибине и настаје општи хаос. Прозори на аутобусу Војводине су били полупани и поред њих околни аутомобили. Према западниој трибини су летеле димне бомбе, петарде, камење, траке... После ове утакмице челни људи Радничког су на све могуће начине покушали да расформирају Мераклије, пре свега кроз чешће и учесталије присуство полиције на југу Чаира. Након ових догађаја Нишки тифози су пробили сопствену медиску блокаду а чак су и званичне новине Српског Четничког Покрета напале Нишку полицију због ових немилих догађаја.

Пред сваку утакмицу са Хрватским клубовима, већ традиционалне су биле сачекуше на Железничкој станици, увек без успеха, јер ниједна хрватска група није допратила свој клуб на гостовање у Ниш. Неколико пута су та чекања доводила и до инцидената са милицијом, а већи нереди су били пред утакмицу Раднички - Динамо (5:4). Група је 1990. године, када је навијеање на овим просторима доживело процват, имала око 1000 чланова, не само из Ниша него из Лесковца, Пирота, Алексинца, Приштине и осталих градова мада се на утакмици против Хајдука (5:1) окупило око 2000 најватренијих присталица Радничког. Још од почетка Мераклије су се истицале лепим транспарентима (Мераклије-Ниш, Било куда уз Раднички свуда, Бригате Фанатико, Наисус, Реал Барабе, Бикови, Тифо Клинци...). Прва званична застава Мераклија која је окачена на јужној страни чаира била је "Мераклије-Ниш", нешто пре оснивања саме групе на утакмици против Борца из Бањалуке. Првој генерацији Мераклија пиротехника није била јача страна, тачније најслабија. Такође су и гостовања била ретка пре свега због лошег односа са управом клуба. Што се тиче структуре Нишких Мераклија, још на првој утакмици када су се појавиле у јавности, на југ Чаира су се сместили нишки Гробари, новопечене Мераклије, градске фаце и како рече један од вођа у то време разни "дрогољуби" и "нишке новопечене силеџије".

Распадом бивше државе група се расчишћава и остаје без Нишких Гробара и Делија, који су до тад чинили језгро Мераклија, као и без већине старијих чланова који су завршили делом у затвору, а делом у војсци. Вођство групе преузима млађа генерација Мераклија која ће предводи Нишке ултрасе у наилазећем периоду. Први задатак у новој скраћеној лиги био је маркетиншки развој Мераклија. Нови људи у управи Нишког Реала, су убрзо почели да исправљају грешке својих предходника, и одлучили се на максималну сарадњу са својим навијачима. Сходно поруци са транспарента "Било куда уз Раднички свуда" Мераклије су пропутовале целу државу. Биле су присутне на свим утакмицама које је Раднички играо као гост у Београду, Новом Саду, Бечеју, Зрењанину, Кули, Никшићу, Суботици, Крушевцу и многим другим градовима. У том Периоду идол Мераклија био Зоран Банковић који ће у срцима Мераклија већно остати упамћен као легендарна петица.(#5). Традиционално Мераклије су биле најбројније у Крушевцу, где по правилу увек долази до инцидената са домаћим навијачима или са полицијом. Из тог периода треба поменути и братимљење са групом Blue Marines из Суботице а две групе су и дан данас у изузетно добрим односима. Остали навијачи су, сем Варвара, непожељни на чаиру. Највећу одбојност Мераклије имају према навијачима из главног града, што су и показали на утакмици са Црвеном Звездом када су на истоку окачили малу заставу са натписом "Мењам Београд за Книн". Скоро на свакој утакмици коју је Раднички играо могло се чути скандирање "мрзим Београд" мада мора се признати да ни данас то није реткост. Говорећи о инцидентима чији су виновници били Мераклије под број један треба ставити нереде на утакмици Војводина - Раднички одиграној 1993. године када је каменована прво источна трибина Вошиног стадиона, а потом и СПЕНС и аутомобили испред стадиона а полупана су и сва стакла на локалима испод северне трибине. У сезони 1993/94 батине су добили индијанци из Зрењанина када је настала велика туча испред Чаира. Такође треба поменути гостовање у Крагујевцу 1997/98 када је разлупан аутобус ГСП након великог дивљања по граду. Мераклије ће запамтити и гробари из Књажевца којима је одузета застава СТРАХ а запамтиће их и делије из Власотинца чији је транспарент сада у трајном власништву Мераклија. У сезони 1995/96 након туче са Јакузама одузета им је, тада најлепша, застава TOTAL CHAOS а те исте сезоне исцепан је транспарент навијачима из Земуна. Мераклије су у том периду често користиле пиротехнику како кући тако и на гостовањима. Бакље и димне бомбе биле су а и даље ће бити основни инструмент за дизање атмосфере на Чаиру. Што се тиче осталих видова навијања Мераклије су прву кореографију направиле новембра 95. на утакмици са Црвеном Звездом кобинацијом црвених картона баклљи и димњака. У том неком другом периоду навијања на Чаиру, Мераклије су биле најпоносније на своје транпаренте, који су реално спадали међу најлепше у тадашњој Југославији. Међу њима су се истицале заставе South Boys, Red Chaos, La Mafia, Fedayn Unity, Brigate Fanatico, Јужно Пругаши, Ицепи Ги Сви и тада друга по дужини застава у земљи МЕРАКЛИЈЕ-РАДНИЧКИ-НИШ. У периду од1994-98 Мераклије су забележиле златан период у својој историји и с пуним правом су узеле епитет треће навијачке групе у Србији. Пратио се и рукомет. Било је и невероватних наступа у хали са преко 1000 људи у копу, константна бројности одличне бакљаде... На југу је била и сјајна skinheads екипа са заставма "Skins of Nish" и "КО НАМ ДА ГОЛ ДА МУ УМРЕ МАЈКА". 98. неколико интерних сукоба доводи до осипања групе.

Период после 97 па све до данс је период таворења клуба са великим успонима и падовима. Чак је у том периоду и стадион почео да пропада тако да данас имамо ситуацију да источна и северна трибина нису у функцији. Мераклије су поново заблистале у сезони 1999/00. То је последња сезона која је облежила Мераклије као масовну и добро организовану групу. Тада је Ранички просто био неприкосновен на Чаиру али је и тад традиционално пружао лоше игре на гостујућем терену. То је бољка која прати овај клуб малтене кроз целу његову историју. Језгро данашњег копа чине људи који су управо тада почели да долазе на југ и укључују се у рад групе. На југу се често могла видети застава NIASSUS GIRLS (женска група, мора се признати доста фајтерски настројена). Биле су активне и раније. Сезоне 2000/01 Раднички испада у другу лигу. Већ од сезоне 2001/02 бројност Мераклија кретала се до 100 људи код куће и око 50 на гостовању. Те године одрађена су многа гостовања у местима без организованих навијачких група тако да је она била поприлично неинтересантна. Те године забележени су инциденти на гостовању у Крушевцу са полицијом приликом паљења заставе TOTAL CHAOS, која је раније отета Јакузама. Раднички је као првопласирана екипа изборио пласман у прву лигу због чега ће касније и зажалити. Та сезона била је једноставно кобна за Нишки фудбал. Раднички је сезону завршио на последњем месту забележивши две победе, 5 нерешене утакмице и чак 27 пораза! Многи су тад стекли утисак да се организовано радило против Радничког јер је био непожељан у лиги где су били махом Београдски клубови. А и стварно је било тако. Суђења која је Раднички доживљавао нису забележена у целокупној његовој историји. Многи су се после ове сезоне тотално разочарали не само у Раднички него и у целокупан Српски фудбал. Била је то најгора сезона у историји клуба, а те сезоне су одрађена неколико гостовања. Број људи са југа се масовно осипа а језгро остаје на неких 50 навијача. Следећа сезона (2003/04) је можда и преломна у новијој историји Мераклија. Забележени су инциденти са Отровима, навијачима Тимока из Зајчара, код куће и на гостовању. Бележе се и инциденти са навијачима Пиротског Радничког. Такође је дошло до инцидената на куп утакмици са Дубочицом из Лесковца са домаћим навијачима. Следеће сезоне (2004/05) је обележена 15-огодишњица постојања Мераклија, мора се признати онако како доликује Нишким ултрасима и њиховом имену. Покренута је и акција "АКО СИ НИШЛИЈА БУДИ МЕРАКЛИЈА", мада је и раније, доста тога урађено на формирању свести о локал патриотизму.

"дошли смо на стадион да отпратимо наших 4 аутобуса који су кретали за Лион зато што смо ми наш полазак планирали тек у вечерњим часовима. Скуп је био у 9 ујутру код Маракане . Људи су дошли и обављали последње куповине пред полазак и чекали да стигну аутобуси. У то време на пар стотина метара одатле на стадиону Партизана окупљена је била и повећа група Гробара јер су то јутро пуштане у продају карте за њихову утакмицу са Лациом. Нисмо размишљали да се качимо са њима јер смо имали потпуно различите планове - они да дођу до што већег броја карата за Лацио а ми да отпутујемо у Француску и добро се зезамо. Међутим неке ствари не иду онако како се испланирају. Неке наше групице су отишле до драгстора Ц маркета у паркићу да купе још нешто. Тамо су налетели на неке Гробаре и пошто нам не треба пуно , дошло је до туче. Неко је дотрчао до нас и рекао да је гужва код Ц маркета . Ми смо се одмах организовали и према парку нас је кренуло тридесетак. Зашто остатак групе није кренуо то знају само они. Од 200 навијача који су били спремни за полазак у Лион, само 30ак је кренуло у тучу са Гробарима. Дохватили смо ту на лицу места шта смо успели да нађемо од камења и мотки и кренули смо према парку где смо видели повећу групу Гробара. Њихова група је сигурно била 2 или 3 пута већа од наше. Ушли смо у паркић и када смо били на 30 метара од њих , јурнули смо уз галаму. Они су у тренутку стали у намери да пруже отпор , али су се врло брзо окренули и почели да беже. Све се то одвијало у парку код солитера између наша два стадиона. Бежали су према свом стадиону и раштркавали се у више праваца. Ми смо их јурили скоро до краја парка , до степеница којима се силази према њиховој благајни. Била је помало и комична ситуација како их ми доста малобројнији јуримо по парку. У тој јурњави онако малобројни смо се раштркали на разне стране јер је свако јурио свој "плен". Тако смо изгубили ону ударну снагу концентрисане групе. У једном тренутку док смо их јурили између зграда, са моје десне стране видео сам неколико Гробара који су стајали и један од њих је извадио пиштољ и пуцао у ваздух. У том тренутку су сви стали и са наше и са њихове стране. Они се тек тада могли јасно да уоче колико нас заиста има. Тако је пуцањ и њихово сазнање о нашој бројности потпуно изокренуо ситуацију у њихову корист. Гробари су схватили да су у много већем броју и кренули су масовно ка нама. Ми смо се уз непрекидну борбу повлачили . Једна наша мања група је стала и добро се тукла са њима а једном од наших виђенијих је разбијена глава и једва се извукао из њиховог обруча. Спасио га је другар који је храбро улетео штанглом у гомилу и успео да направи простор да се наш повређени извуче. Пружали смо отпор колико смо могли, али нисмо могли да се одупремо.Када смо стигли у близину Маракане, очекивао сам помоћ наших који су остали тамо и чекали полазак за Лион. Међутим, већина људи која је видела шта се дешава дохватила је своје ствари и почела да бежи. Јако ме је заболело када сам видео неке људе који беже са својим стварима , неки су чак носили и целе гајбе пива да им се не полупају, док смо се ми на крв тукли са Гробарима. Видео сам да нема ништа од нашег даљег супротстављања и напустио сам сукоб како би склонио ауто који је ту био паркиран , јер су Гробари надирали и уплашио сам се да ће га разбити. Био сам потпуно у праву јер су само мало касније поразбијани сви аутомобили који су ту били паркирани. Цела наша група побегла је према Авалици и Аркановој кући. Гробари су дошли до кафића Лотос где је и стајала већина наших пре тога. Ту је остало доста торби и Гробари су узели неке од њих међу којима је била једна у којој су била 2 транспарента Хероес. Хероеси су учествовали у тучи и нису могли да пазе на своје торбе. Баш када су дошли до Лотоса створило се неколико пандура и Гробари су се ту зауставили. Вероватно због сазнања да су нас победили у тој тучи и зато што су видели да су узели 2 много важна транспарента , почели су да се враћају према свом стадиону. Био сам јако разочаран и мислим да је ово био један од наших највећих и насрамнијих пораза. Можда баш због чињенице да нас је ту била маса а већина није уопште реаговала. Од двестотињак људи само се један мањи број укључио у тучу и сви који читају ове редове знају у ком делу групе су били, у оној што је учествовала или оној што није. "

Мој коментар на причу пријатеља :
Када се завршио гробарски јуриш , група је требала да се пресабере и поново да крену сви заједно ка гробарским благајнама или да се одустане од целог пута. То би била навијачка свест. Пошто цела трибина има одговорност за падање транспарента "Хероес" и ја сматрам да је то наш највећи пораз у историји.
И још нешто, када је толико важна туча , навијачка свест је не размишљати о свом аутомобилу већ дати свој максимални допринос. Једино оправдање које може да ублажи став је да је већ толико било извесно да је туча изгубљена да није било шансе да се више ишта уради !

Пошто нам је можда и први и последњи пут пала много јака застава на колико толико навијачки начин (мада имам и неко друго мишљење,али нећу да умањујем гробарски подвиг, они су брате дошли до нас да се бију, е сад што је газда локала избацио све торбе из кафића да му случајно неко неби разбио прозор или пикслу то је наш грешка), хоћу да кажем да се после те срамоте кренуло у освету и да су момци у року од пар месеци (технички нијо могло брже) освећена застава са 10 гробарских, како је и био договор.

Утакмица Звезда-Екерен, мислим да је у питању 97. година, падала је киша на текми, а ми смо изгубили, тога се сећам. После утакмце све транспаренте смо онако покисле однели у просторију код кик бокс клуба на западу и ту оставили да се суше. И опет нашом тј. највећим делом грешком тадашњег вође, морам рећи јако неодговорно, као што је неодговорно и изгубио свој транспаернт јако вредан за север, ми смо оставили све те наше заставе а било је десетак великих тако ту нипод каквим надзором да као сутра кад се осуше дође свако по своју.
И шта се дешава сутра, неко се хвалио или имао дугачак језик, гробари чују за то и најопуштенију сутра дођу уђу, кажу портиру да су навијачи звезде и најлаганије покупе све заставе ( мислим да су оставили само ЛЕГИЈА 21, зашто не знам).знам само да су тад покупили највеће и вредне транспаренте типа(ултрас ред стар белграде дугачак у пм, ултра бојс, демонс,битанге, ма све битне све).
Е сад, после тога се десила она једна од највећих брука и бламова гробара, јер после бањавања у тада активну агенцију гробари на југу стадиона јна,ту су пале неке претње и шта ја знам да не серем јер у агенцију где су били гробари ушли су пар наших вођа а остали су стајали напољу, све у свему по договору гробари су се усрали и за пола сата довезли све транспаренте испред ревије, али знам да су се пре тога сликали на јна са њима.

Шетајући се у мањим групицама, тројица припадника Lunatics-a наишла је, који сат пред текму против Воше на 15-ак сланинара. Група која им се кретала у супротном смеру није одавала неки нарочит утисак хулигана, па зато и не чуде речи прозивке ''Шта је сисе сланинарске?'' међутим...
Сисе извадише из штека прилично добро сакривено камење и штангле.

Ево како то описује један од очевидаца:
''Игром случаја био сам присутан оба пута.. Обе туче су се одиграле у кругу од око 20 метара и оба пута је иста групица новосађана бежала од нас. Први пут су два Lunatics-a почела да прозивају ту групицу, која се прво удаљавала неких 10-ак метара и тек онда одговара на прозивке. На њихово ''пичке циганске'' крећу та два Lunatics-a, један из Кењај и пет Heroes-a да јуре фирмовце. Ови долазе до једног контејнера и наоружавају се циглама, штанглама и флашама и креће засипање истим... Тада један Lunatics излеће испред фирмаша и овај други креће са штанглом на њега, али убрзо схвата да нема муда да га удари и креће да бежи... У исто време лик из Кењај пали бакљу и гађа новосађане и они дефинитивно беже. Међутим, после једно пола сата они обилазе кварт и долазе са друге стране. Успут неком скидају Звездин шал и представљају се као Делије Суботица и прилазе нам. Тада један Heroes изваљује да носе каменице и креће флашом на њих на шта они одговарају циглама (од оне прве групе која се тукла, ту су се затекли само исти Heroes-и и један Lunatics). Тада у једну групицу од једно пет Фирмаша улеће један Heroes и набада једног новосађанина, али и добија штанглом по глави и остаје у крви на улици, а Фирмаши се раздвајају у две групе и беже ка центру града. Ту се завршавају туче, још да напоменем да је Heroes разбијене главе преседео текму у хитној помоћи и након исте скинуо једном Фирмашу Вошин дрес''

Ово је Тимин пост на форуму "српска трибина" везано за украдену заставу Ултраса. Пост је написан 18. априла 2005. на топику "навијање у Београду 91 - 95"!

"Сезона 1998-99 наша легендарна застава која се појавила 1986 и ношена је већ 13. годину тотално је била исцепана и дотрајала и ми смо направили нову. Ту нову носимо 6 месеци а стара је (непажњом) остала у канцеларији где смо је чували неко време. Један храбри припадник ЈФ се ноћу ушуњао и поменуту заставу украо. Ова акција је жестоко кажњена и дуг је враћен седмоструко иако руку на срце нама је та застава значила више од те освете. Нисмо се међутим осећали пораженим јер нам није отета већ УКРАДЕНА на кукавички начин ."

Текстови из часописа ''Српски Навијач'' у ком су представљане наше навијачке групе.

Делије


Дуго смо размишљали на који начин да вам представимо “Делије”, када би објавили све њихове фотографије и писали о њиховим акцијама било би нам потребно бар неколико бројева. Једно је сигурно, да су они тренутно водећа група Србији, а по организацији, маркетингу, бројношћу, кореографијама, пиротехници, нередима...спадају у сам врх европске тифо сцене. Делије су препознатљиве по својим спектаклима. Први су почели са кореографијама (картони, заставице, најлони, маркери) не само код нас, већ ниједна група са простора Балкана и целе источне Европе није знала за кореографију пре њих. Данас су оне доведене до савршенства, а ниједна важнија Звездина утакмица не може да прође а да трибине Маракане или хале Пионир нису офарбане у црвено-беле боје. За похвалу је и то што се у последње време не прави питање да ли се она прави код куће или на гостовању, јер су кореографије ранијих година биле више карактеристичне за Београд. Пиротехника је посебна прича. Опште је познато да су Звездини навијачи упалили прву бакљу у Србији, а сада не може да протекене ниједна утакмица, а да нешто не гори. Често је слика на Звездиним утакмицама и да је цео Север прекривен димом од разнобоних бакљи и још разнобојнијих димњака. Што се тиче гостовања, у овом тренутку сигурно највише гстујућих навијача можемо видети када је Црвена Звезда гост. Делије прате свој клуб свуда, а по сада нису пропустили ниједну Звездину европску утакмицу.
Треба знати да Звездине навијаче као што и њихов слоган каже сачињава више група, а тренутно најзначајније групе које чине труп Звездиног Севера су Ултрас, Утра Боyс, Бригате, Хероес, Белграде Боyс. Оне се можда разликују по бројношћу, староти чланова, фазону који фурају, крају града...али на северном копу сви делују као једна целина и потпуно су равноправне. Заставе ових пет група заузимају почасна места на огради Звездиног стадиона. Оне су се за то место избориле, а то треба да буде циљ осталих мањих група. Најстарија група на Северу су “Ултрас”. Основани су у сезони 83/84, а њихов транспарент могао се видети на свим прволигашким стадионима бивше Југославије. Остале групе су далеко млађе, “Ултра Боyс” су основани 1993. године, “Бригате” и “Хероес” 1994. године а Белграде Боyс 2000. године. Ових пет формација увек ћете видети на свакој утакмици Црвене Звезде, ма где она играла, па чак “и на Марсу ако треба”.Навијаче Црвене Звезде не сачиwавају само они, Север не би био то што јесте, да ту није још велики број група и појединаца које су свим срцем уз Звезду и који би и живот за њу дали. Да не би набрајали све напоменућемо само неке као што су “Ред Девилс” и Ветерани из поштовања према годинама њихових чланова и њиховом навијачком стажу који траје већ више од две деценије на трибинама нашег највећег стадиона. Поред њих Делије имају и секције по целој Србији,Црној Гори, Републици Српској (Ниш, Нови Сад, Херцег Нови, Бања Лука...) као и добро организоване групе из Европе (Ултра Клан, Ортодоx Боyс...).
У сезони 03/04, навијаче Звезде сте поред фудбалског клуба могли видети како бодре и свој кошаркашки (и мушки и женски), рукометни, обојкашки, ватерполо и хокејашки клуб. Са сигурношћу можемо рећи да су Делије помериле све границе навијања код нас, а овде објављујемо само мали део онога шта су они радили у претходних неколико година.

Гробари

По завршетку Другог светског рата омладина по свим већим градовима земље окренула се фудбалу. Тако је и Београд убрзо подељен на два табора. Фудбалски клуб Партизан, тада црвено-плаве боје, своје прве симпатизере стиче у деловима главног града попут Чукарице, Сењака, Топчидера... У то време није било организованог навијања, него су навијачи само овацијама и аплаузима дочекивали и испраћали играче и прослављали постизање голова.
Крајем педесетих година Партизан је учествовао на једном престижном турниру у Јужној Америци на којем је поред осталих побеђен и моћни Јувентус. Власник торинских црно-белих честитао је Партизану и у знак поштовања поклонио гарнитуру пругастих дресова, оних по којима ће Партизан убрзо постати препознатљив у целом свету. Тада је званично промењена основна клупска боја у црно-белу, а Партизан је био први клуб у земљи који се одрекао “обавезне” плаве, беле или црвене боје на дресу. Баш у то време на стадиону ЈНА појављују се и прве заставе на штаповима, да би се први облици организованог бодрења Партизана могли везати и за годину највећег клупског упеха. Почетак шездесетих доноси црно белима три везане титуле, а потом и финале купа европских шампиона у сезони 1965/66. У тој сезони, када се утакмице нису делиле на мање важне и више важне, навијачи Партизана, они са заставама, чегртаљкама и вољом за навијање окупили су се на јужном стајању. Одласци на гостовања више нису били реткост, а атмосфера на утакмицама против највећих европских клубова била је спектакуларна. Пун авион Партизановаца отпутовао је на полуфинале у Манчестер, да би све кулминирало организоваwем навијачких аутобуса за одлазак на финалну утакмицу против Реала у Брисел. Водећи гол навијачи Партизана прославили су масовним утрчавањем на терен где су поделили радост са играчима.
Први танспаренти и шалови појављују се почетком седамдесетих, када се и појављује име Гробари. Наиме, симпатизери омраженог комшијског тима покушали су више провокативно да Партизан и његове навијаче назову тим именом, алудирјући на црно белу боју и Хумску улицу, али је назив Гробари радо прихваћен од стране свих партизановаца. Настале су и прве навијачке песме, а гробари су се пред сваку утакмицу окупљали код чесме на Теразијама, одакле су у непрегледним колонама хрлили ка стадиону. Пун сјај Гробари доживљавају у сезони 1975/76. када се у великом броју одлази на сва гостоваwа, а епитет “највернији”, добијен је након пораза од сплитског Хајдука на садиону ЈНА резултатом 1-6. “Били” су постизали голове али се песма са југа орила као да је Партизан постајао првак света, да би стадион експлодирао након почасног поготка. Трка за титулу трајала је до последњег кола. Хајдук је на Карабурми пред скоро двадесет хиљада навијача, од чега су две трећине чинили Гробари, играо само 1-1 са ОФК Београдом и тако препустио Партизану титулу. То је био сигнал за Гробаре на стадиону у Љубљани да утрче на терен и прославе шампионску титулу. Играчи су изнети на рукама, а славље је трајало неколико дана. Тада је успостављена веома блиска веза између навијача и играча Партизана, који су често касније кретали на гостовања тек када би се уверили да су кренули и навијачки аутобуси. Наредне године протекле су у апсолутној доминацији Гробара који су поставили темеље модерног навијања и правила понашања на трибинама код нас. Све он што су Гробари радили седамдесетих, други домаћи навијачи почели су пет и више година касније. Част црно беле боје бранила се у окршајима са свима ко је имао храбрости да се супростави. Осим на фудбалским стадионима гробарска песма орила се и на свим другим спортским борилиштима.
Нова генерација момака која је на навијачку сцену ступила почетком осамдесетих година унела је многе новине. Направљени су нови транспаренти, модерни барјаци, користе се бубњеви и пиротехника. У другој половини осамдесетих сваки крај Београда имао је гробарску екипу (Цоммандо, Фронт, Унтоуцхаблес, Падињак, Сеxтонс Лионс...), која је свака за себе била по нечему препознатљива. Гробари су своју верност и фанатизам доказивали управо на утакмицама када је екипа низала лоше резултате. У новембру 1984. године сви осим Гробара мислили су да ће реванш утакмица купа УЕФА против Кинс Парк Ренџерса бити само пука формалност, након дебакла у Лондону 2-6, Гробари су оправдали слоган “За све се навија Партизан се воли”. Стадион ЈНА био је крцат пуна два сата пре почетка меча, а игрчи енглеског тима били су у шоку од звиждука и хука који их је дочекао још док су у оделима изашли да прошетају тереном. Након спектакуларне утакмице коју су црно бели добили 4-0, захваљујући првенствено навијачима. Изјаве чланова експедиције КПР-а како су им се ноге одсекле пред узаврелим трибинама само је доказ да су Гробари најзаслужнији за велику победу.
На гостовања се кретало као да се одлази у рат, а са њих се враћало са ореолом победника. Најразноврснији навијачко-хулигански подвизи били су нешто о чему су навијачи других клубова само маштали. Гробари су на путу за Сарајево демолирали воз и станицу у Шиду, сукобивши се при том са полицијом која је тада први пут позвала у помоћ специјалце са псима. Две године пре тога много крвавија битка вођена је за првомајске празнике у Винковцима када се црно белој “казненој експедицији” супротставило читаво становништво града. Ипак и та битка је добијена. Исте сезоне прштало је и у Максимирској шуми као и на многим другим стадионима широм земље. Крајем осамдесетих година Гробаре су запамтили Милано, Рим, Букурешт, Маракана, Мостар, Загреб (посебно), а о атмосфери на утакмицама против Борусије, Роме, Интера, Сосиједада дуго се причало. Парола “Ми смо Гробари најачи смо најачи” из утамице у утакмицу имала је све више оправдања. Доминација Гробара трајала је дуги низ година, а што је најзанимљивије велики број момака из тог времена и данас је редовно на југу. Деведесете нам доносе ратове, санкције, распад земље и свеопшту беду. Фудбал и дешавања у њему никад више нису били исти. Одлазак у Загреб, Сплит, Сарајево, Скопље, Зеницу, Ријеку, итд. нове генерације Гробара замениле су гостовањима у Крагујевцу, Смедереву, Крушевцу, Новом Саду, Нишу, Црној Гори... 1992. године, баш пред освајање европске круне у кошарци, Гробари уз помоћ управе фудбалског клуба оснивају навијчко удружење “Агенција Гробари”, чији је основни циљ био организовање одлазака на гостовања и израду навијачких реквизита. Отварају се просторије на стадиону за навијаче и све функционише првих година као у бајци. Израђују се први везени шалови са натписом, мајице, нове заставе, велике шеталице, излази касета са навијачким песмама. Са кошаркашким клубом иде се свуда по Европи (Болоња, Атина, По, Тревизо). На утакмицу против Југопластике, која је играна на неутралном терену у Солуну, Гробари су путовали са четрдесет аутобуса. У знак захвалности за пружену изузетну подршку током такмичења у кошаркашкој лиги шампиона 1998. године клуб је навијаче частио одрганизовањем одласка у Барселону на “финал фоур”. Са фудбалерима се путује у Њукасл, Рим, Букурешт. Ипак свака бајка има свој крај па се тако крајем деведесетих један део навијча ограђује од “навијачких” активности појединаца и оснива клуб навијача Партизана “Јужни Фронт” који су једно време деловали на југу, да би се убрзо преселили на источну трибину (односно северну на већим утакмицама).
“Агенција Гробари” званично је угашена у октобру 1999. године. У 15-ом минуту вечитог дербија након водећег гола Саше Илића југ се претворио у буктињу. Упаљено је на десетине бакљи и ракета, од којих је једна завршила на северној трибини и том приликом усмртила противничког навијача. Сто педесет Гробара је приведено, а њих десеторица након саслушања задржано је у притвору. Током целе сезоне полиција је вршила невиђени притисак на Гробаре. Наредне сезоне успостављени су нови односи са управом која одобрава и помаже оснивање новог фан клуба “Гробари 1970”. Одлази се на инострана гостовања са фудбалским клубом у Минхен, Праг, Беч (где је било неколико хиљада навијача црно белих). Праве се нови реквизити, снимају навијачке песме... У исто време независни “Јужни Фронт” из сопствених извора финансира израду застава, шалова, набавку пиротехнике, путовања...
СЕЗОНА 2003/04 Са тренером Лотаром Матеусом, Партизан је ушао у ову сезону са амбицијама да одбрани титулу и догура што даље у Европи. Ипак након продаје двојице најбоqих играча (Вукића и Лазовића), и половичног успеха током припремних утакмица на турниру у Швајцарској (где су Гробари из дијаспоре одрали од батина загребачке БББ) мало ко се надао да ће ова сезона бити успешна. Још када је после прве утакмице против швредског Ђургардена, у Београду изборен само реми 1-1, многи су мислили да је европска авантура завршена на самом почетку, али голом у гостима око петстотина Гробара углавном из дијаспоре прославило је на стадиону у Стокхолму пласман у треће коло. У одлучујућој утакмици за улазак у лигу шампиона савладан је Њукасл на Сент Џејмс Парку после извођења пенала. Када је Ћирковић постигао победоносни гол двестотинак Гробара (седамдесет их је допутовало из Србије, а остатак су чинили Срби из Енглеске) “попадало” је од радости по трибинама, а славље на улицама широм Србије трајало је целу ноћ. Пласманом у Лигу шампиона Партизан је постигао највећи успех у новијој историји српског фудбала. Жреб за такмичење по групама није био наклоњен црно белима. Извучени су Реал Мадрид, Порто и Олимпик. Гробари се ни мало нису обрадовали чињеницом да је најближе гостовање удаљено од Београда преко 1.500 километара и да ни један од три клуба нема навијаче који ће их у већем броју презентовати у српској престоници (Портових и Реалових није ни било, док је Олимпик имао подршку групице од свега стотинак фанова). Ипак на гостовањима у Марсеју и Мадриду Партизан је имао бројну подршку од преко петстотина, односно хиљаду навијача из свих крајева Србије и Европе. Атмосфера на домаћим утакмицама лиге шампиона била је добра за фудбалску јавност (представнике УЕФА, управу клуба, новинаре...). Стадион је у сва три меча био пун, није било инцидената због којих би клуб трпео последице. Југ је горео против Олимпика и правио кореографије на прва два меча, “Јужни Фронт”, сада већ традиционално навијао је са севера.
Хала Пионир је на утакмицама кошаркашке Еуролиге увек била крцат, а атмосфера бразилска. Често су се кошаркаши Партизана и после пораза враћали на бис како би поздравили фанатичне Гробаре. У званичној анкети ФИБА Партизанова публика је проглашена најбучнијом у Европи.
За крај треба издвојити и још један куриозитет. Наиме Гробари су прва навијачка група на просторима бивше Југославије која је отишла на гостовање у Хрватску. Утакмица између Цибоне и Партизана у оквиру овосезонског такмичеwа Евролиге присуствовало је на опште запрепашћење целокупне јавности тридесетак најхрабријих навијача црно белих (углавном “Јужни Фронт”) који су на разне начине допутовали до Загреба и појавили се у хали. Био је то шок како за домаће навијаче и полицију тако и за играче и комплетно руководсво кошаркашког клуба Партизан. Сваки наредни покушај било којих навијача да оду у једном или другом правцу увек ће бити у сенци гробарског подвига.

Јунајтед Форс


Почетак УФ је везан за буђење свести српског народа које се десило осамдесетих година. После скоро пола века трулежи под комунистичким режимом тих година се полако враћа грађански дух Београду и као последица развија се низ нових структура. Главна мотивација за развој УФ-а је било веровање да је време комформизма и националног спутавања прошло и да предстоји време слободе грађанства И националне свести. Дакле, УФ је створен од стране људи који нису били део комунистичког система и који су кроз Ф.К. Рад нашли начин да допринесу развоју свести Београда и Србије.
У почетку је било релативно мало људи, али, за разлику од многих других организација, оно што је чинило ову групу јединственом били су квалитет људи и визија. Прва генерација УФ је била квалитетна, организација групе је функционисала беспрекорно, дошло је до логичке поделе рада, и са обзиром на број људи у групи УФ је постизао много више него навијачи већих тимова. На гостовања је у просеку ишло од 50 до 75% људи из групе што је била права ректкост. Једно од основних веровања прве генерације је било квалитет испред квантитета тј. боље имати малу групу са квалитетним људима него велику групу која се ретко појављује на такмицама. У навијачком жаргону – боље 10 правих него1000 манекена. УФ је увек имао дугорочну визију. Та визија је најбоље осликана на једној од раних скица трибине стадона Краља Петра. На скици се налази западна трибина где је доњи део скице представља велику шарпату у плаво белој боји. Визија се и оставарила неких 10-ак година касније на прослави десетогодишњице групе. Рани период измеђ ’87 и ’92 дефинише више догађаја који се и данас помињу у београдским навијачким круговима. Тај период би се могао дефинисати као период изласка из анонимности и почетак онога што је уследило средином деведесетих година.
Дакле, сазревање групе се се дешавало у више праваца, као прво УФ је поседовао два трансапрента који су по дизајну спадали по мишљењу многих међу најлепше и најбоље у бившој држави. Прва озбиљнија бакљада је направљена у лето 1990. године на Маракани. Прва кореографија је направљена недуго затим, УФ иако у малом броју, су се понашали као велика навијачка група, што значи без обзира на то да ли се игра у Београду или на страни УФ је приређивао нешто ново на свакој утакмици. Важно је истаћи да су Радови навијачи били једини који су уз режимске клубове посећивали Хрватску и Босну. Прва екипа се такође одликовала храброшћу а о томе сведоче многи отети трансапренти. Остаће упамћено да је у “Супертифу” 1990.године изашао чланак о УФ.
Период између ’92 и ’94. је време затишја јер је доста момака отишло на ратиште, доста их је и изгубило животе а један део групе се расуо по свету.
Међутим ’94.године долази до таталне реогранизације групе и нове снаге уз пар старијих започињу нешто што је касније названо УФ експанзија. Почиње се са поновним одласцима на гостовања, ширењем групе, доласком нових чланова… Прекретница је свакако била утакмица са Ц.Звездом 1994 на Бањици. Тада су УФ просто разнели цигане што је у навијачком свету ођекнуло као бомба. До тада неприкосновени Цигани су били понижени од стране Радоваца којима је растао рејтинг из дана у дан. Тих година су скретали пажwу на себе својим ставом да не узмичу ни пред киме а најмање пред режимском полицијом. Иако далеко малобројнији од режимским група УФ су били окарактерисани као најекстремнији и најагресивнији и због свог израженог национализма и отпора према тадашњем режиму бивају сатанизовани у свим медијима и терорисани од стране полиције. Међутим упоредо са свим тим расла је популарност групе међу долазећим генерацијама. Све више младих се окреће Ф.К. Раду и са правом се може рећи да су УФ заслужни за буђење тифо сцене. Доказали су Србији да постоји више од два клуба на њеној територији. Више није био фазон доказати у тучи са Циганима или Гробарима већ су сви хтели да се докажу баш против Радоваца. Додуше то су покушавали искључиво на свом терену јер од ’92 па до ’97 само су Цигани долазили редовно на Бањицу што говори о јачини групе.
Када су изборили статус у навијачком свету почели су полако да доказују како су у свим сегментима најбољи. Постали су авангарда српске навијачке сцене. Одскакали су од осталих по оригиналности и по начину размишqања наставqајући пут који су крчили момци из прве генерације Форса. Навијачи Рада су имали оригиналне песме и мелодије које су после сви препевавали и копирали, први су почели са малим заставама 2X2м, {то такође можемо рећи и за заставе на два копља. Направили су прве бар шалове ’95 год. које остали почињу да раде тек након две године. Једноставно УФ су постали звезда водиља на српском навијачком небу. Оно што посебно осликава навијаче Рада јесте да никада за време свог постојања нису себе искомпромитовали стављајући се у службу неког политичара или партије што није одлика осталих група. Увек су истицали српство али је Рад био изнад свих политичара и изнад сваког поједница. У другој половини деведесетих број УФ се знатно повећао што се најбоље видело на прослави 40 година од оснивања Ф.К. Рада (98/99) и на прослави 10 година УФ (97/9Цоол која је прослављена на утакмици са Хајдуком из Куле истог дана када се на Маракани играо режимски дерби. То је доказ да УФ нису никаква гробарско/циганска секција као што су биле неке мање београдске групе. У овом периоду осим неколико туча са Циганима УФ није имао већих сукоба са осталим групама. У неколико наврата су неке мање групе посећивале Бањицу а некима се то завршавало само на покушају. Насупрот томе са режимском полицијом је било сукоба у небројено наврата : Кула, Будва, Крушевац, Земун (неколико пута) Смедерево, Чачак, Маракана, Бањица....
Године 2002. је прослављена и 15-годишњица групе. То је била прилика да се окупи велики број УФ. како садашњих чланова тако и бивших којима је Рад и даље у срцу.
И поред велике подршке својих навијача у сезони 02/03 Ф.К.Рад није успео да избори останак у првој лиги. Утакмицу задњег кола на којој се одлучивало о прволигашком статусу наредне сезоне обележили су велики сукоби навијача Рада и полиције како на стадиону тако и ван њега. Први пут од када постоји фудбала на овим просторима десило се да је полиција на стадиону пуцала из ватреног оружја и том приликом је рањен камерман РТС-а.

БОГ НА НЕБУ - РАД НА ЗЕМЉИ !!!

Фирма - Нови Сад

Као један од најстаријих клубова у Србији (основан 1914), ФК Војводина је одувек имала значајан број навијача. Ипак, у последњој декади, погођени падом квалитета фудбала у Србији, корупције у свим сегментима и нивоима у Српским спротским асоцијацијама, када влада и мафија воде и спонзоришу клубове за које се очекује да “освоје” првенство, међу навијачима Ф.К. Војводине на трибинама стадиона “Карађорђе” расло је незадовљство. Сви су они чекали и надали се бољим временима за српски фудбал као и за Ф.К. Војводину. Али ипак, упркос свим потешкоћама са којима се наша нација сусрела у последњих десет година (рат, економске санкције, репресија итд.), група хард-цоре навијача Ф.К. Војводине је са поносом пратила клуб. Они су и даље са њим, без обзира где он игра. Они себе називају ФИРМА. 1945. заједно са комунизмом, Србија је добила и два фудбалска клуба из Београда, Партизан и Црвену Звезду. Од самог почетка они су имали огрому подршку комунистичке партије. Успех је био загарантован и ова два клуба су почела да добијају све више навијача, заслепљени комунистичком пропагандом, а потпомогнути прво са Титовим комунистима а после Милошевићевим социјалистима. Као резултат за Партизан и Црвену Звезду сада навија преко 80% фудбалских навијача у Србији. Сличан проблем постоји и код нас у Новом Саду, који је 90 км од Београда. Данас, ми имамо читаву армију фудбалских идиота који мисле да треба да навијају само за најбоље и само за победнике. Понесени овим разумљивим бесом против главног града наше нације, ми се боримо за сваког нашег суграђанина, боримо се да их вратимо нашој јединој Ф.К. Војводини.
И док се Ф.К.В. бори у националној лиги, Фирми расте број чланова као и њена снага. Младе генерације прихватају Ф.К. Војводину као свој клуб, и постају њени верни навијачи. Фирма је тренутно једна од четири најбоље српске групе. Добро организовани, представили су себе као агресивну и бучну групу у Новом Саду као и на гостовањима како по Србији тако и у Европи. Фирма ће увек бранити име и понос Ф. К. Војводине и Новог Сада, стајући увек против противничких навијача, полиције или чак заваничника клуба којима није довољно стало до клуба.
Фирма је увек на северној трибини стадиона и представља “12 играча” фудбалског клуба Војводина. Јако је важно, за њих, да им је клуб успешан и да почне да игра интернационалне утакмице. То би привукло све више и више људи на стадион и ФИРМА би имала могућност да покаже своју лојалност и снагу чак и ван Србије. За крај још треба додати да Фирма представља најважнију карику Ф. К. Војводина само зато што... они су увек уз свој клуб, и са њим ће бити заувек.
Јуче... Данас... Сутра... Заувек ФИРМА!!!

Таурунум Бојс

Нимало лак и једноставан био је задатак променти старе навике и из доба комунизма наслеђену заблуду да за навијаче постоје само два клуба у Србији.
“ТАУРУНУМ БОЈС” – заједнички је назив за све навијаче ФК “Земун”. Прво организовано бодрење клуба, који се тада звао ФК “Галеника”, датира још од средине осамдесетих, тачније 1986. године када долази до појаве и стварања првих навијачких група. Тадашње групе: “Тестас Цалдас”, “Пајтоси” и “Годфатхерс” долазе на идеју да се окупе под једним именом 1987. године. За име и заштитни знак групе узет је латински назив града Земуна - Таурунум.
У то време ФК “Галеника” такмичи се у Српској лиги, “Таурунум” је био смечтен на северној трибини, која је увек била препуна. Недуго затим остварује се пријатељски контакт са момцима из Панчева и “ Таурунум” добија секцију навијача из Панчева под именом “Рангерс”. Ова група је редовно долазила на текме, како код куће тако и на гостовањима са транспарентом “Суппортерс Панчево” и “Рангерс”. ФК “Галеника” мења име у ФК “Земун” 1990. године, међутим убрзо долази до рата, економских санкција, многи навијачи одлазе у рат, долази до наглог пада квалитета фудбала, што све заједно доприноси да стадиони буду све мање посећени а навијачке групе буду све мање и мање. У том периоду “ Таурунум” стагнира али се навијачка култура одржава и што је још битније преноси на млађе генерације. За прекретницу организованог навијања узима се 1995. година, када млађи део навијача са источне трибине полако преузима одговорност у организацији и вођењу групе (пре свих “”Тхе боyс - Драгонс”), са тада већ новим именом “Таурнум боyс 1987”.
Јасна идеја и циљ групе, како би све дигли на виши ниво и како би Земун као град и наравно фудбалски клуб добио навијаче какве заслужује, покреће се све из почетка. Мото “Таурнум боyс-а” је један град-један клуб-само Земун. Изазов је прихваћен и из дана у дан све је више људи који се окрећу свом градском клубу. Постављени задатак је дао резултате тако да је од тада група све организованија и бројнија. Данас “Таурнум боyс” су једна од ретких “мањих” група које могу да се похвале тиме да дуги низ година нису пропустили ни једну утакмицу свог клуба, било код куће или на гостовању.
У сезони 2003/04 “Таурнум боyс” су имали прилику да бодре свој клуб у Куп утакмици са Трепчом из Косовске Митровице у Зубином Потоку. “На сва гостовања одлазимо возом, јер сматрамо да је то најбоља ствар и да сви прави навијачи користе воз као превозно средство. За нас не постоје никакви изговори и свака утакмица је нови изазов и ми ћемо увек бити ту да бранимо име и част клуба”.
“Никад од свог оснивања нисмо давали политичку подршку ни једној странци, јер је наша политика пре свега Земун и Србија, а наша странка се зове “Таурнум боyс”.
Сукоби са другим навијачким групама неизбежни су у навијачком животу, тако да је долазило и до туча. Како сами кажу о њиховој снази ко зна зна, ко не зна сигурно ће сазнати. Даље настављају: “Да се навијачи “с оне стране Дунава” надају бољим резултатима клуба и изласку на европску сцену, јер то је оно што им фали, а праве навијчке победе очекују у времену које долази”.

Инвалиди Вождовац


Навијачка група “ИНВАЛИДИ ВОЖДОВАЦ” постоји и успешно делује још од 1990 године. У односу на друге групе које постоје отприлике исто толико нема великих разлика, без обзира што се Ф.К. Вождовац такмичио у аматерској тј. Српској лиги. Од последњег навијачког часописа до овога сада променило се много ствари. Бројка са којом располаже ова група расте из године у годину, ко је пратио рад групе И.В. могао је приметити да резултати групе превазилазе резултате клуба. Бројност и организованост уопште нису повезани са успесима (неуспесима) клуба са Душановца.
Маркетинг је еволуирао на ниво једне сасвим солидне групе. Урађене су шоље,нови шалови, дуксерице, качкети, заставе, сајт .
Ф.К. Вождовац је скоро прославио 90 година постојања, славље на трибинама је било врло занимљиво а број људи који се појавио показао је да тим са Душановца нема само верну него и бројну публику. Дошло је први пут и до конкретних помака у односу са клубом, као и што доликује једном, сада, друголигашу. Ове сезоне Ф.К.В. се такмичи у истом рангу са Радом, Новим Пазаром итд. Самим тим је друга лига навијачки много занимљивија од прве а нама као групи предстоји занимљива будућност. Као и код већине београдских група и код И.В. долази до смене генерација која је неминовна и често изненађујућа. Нове снаге требало би да врате Инвалиде на стазе из ’96 и ’97 када је ова група била у зениту своје моћи. Времена се мењају а ми се надамо још сто година постојања групе и вечности постојања нашег вољеног Ф.К. Вождовца.
Све у свему рекло би се да је ово тек почетак с обзиром да смо сада друголигаши, ко нас не зна упознаће нас а ко нас зна ,упознаће нас још боље.

НЕК ЗЕМЉА ДРХТИ ДОК ЗАПАД ГРМИ!!!
НАШЕ ОЧИ ВИДЕ САМО ВОЖДОВАЦ !!!

Blue Union

Цела прича почиwе 1911. године када је основан Београдски Спортски Клуб, скраћено БСК, клуб који је осим што је у то време владао травнатим теренима краљевине Југославије био специфичан по још једној ствари – навијачима.
Навијачима који су свој клуб пратили где год да је играо, који су носили дух и срце Београда где год да су се појавили, који су и када је било најтеже били – ТУ… Јер ни рат, ни промене имена клуба, спајања па раздвајања са другим клубовима, ништа није успело да склони Београђане којима је њихов град и клуб који носи његово али и њихово име у срцу.
ОФК Београд је као наследник БСК-а наследио, наравно и навијаче…
Новија историја навијача ОФК Београда можда није толико славна и сјајна али једна ствар је сигурна – онај дух и срце старих је остао и код нових навијача.
Године 1984, настаје прва организована група навијача под именом “БЛУЕ УНИОН БЕЛГРАДЕ”, група под тим именом “живи” све до 1990. године када, под утицајем све присутнијег осећања националног идентитета мења име у “СОКОЛОВИ”. До распада групе долази 1993 год. јер у тренуцима у којима се тада налазила Србија, фудбал је губио смисао. Из тог периода организованог навијања на Карабурми има много прича, много путовања које нема потребе засебно наводити јер историја говори сама за себе.
Сва верност, љубав и понос нису били заборављени и у пролеће 1994. год формира се нова група навијача ОФК Београда, група којој су град и клуб светиње – “БЛУЕ УНИОН БЕЛГРАДЕ”.
Име групе само за себе говори, сви навијачи ОФК Београда који су икада пратили клуб заједно са свима сада представљају “БЕОГРАДСКУ ПЛАВУ УНИЈУ” а традиција помешана са трендовима који прате навијачку сцену код нас и у свету чине препознатљиви миx који су многи имали прилике да виде и осете.
Сваки нови почетак је тежак, један од првих задатака који се поставио пред младом групом је био – показати да постојиш. На било који начин оригиналност и агресивност према свима су се показали као најбоље решење проблема. Конфротација са управом клуба је била неизбежна, јер гледати вољени клуб како рапидно пропада није пријатно а нико осим навијача није устао и подигао глас. Самим тим дошло се и до проблема са органима реда који осим што су били инструктуирани од стране челника клуба, имали су још један проблем. Млади екстремно анти-режимски и десно оријентисани људи су им стали на црту и нису били спремни да се повуку. Наравно, сукоби са другим групама које су биле у истом “рангу” нису изостајали, уствари, били су неизбежни јер су сви морали по сваку цену да упознају нешто што је “Унија” носила у себи. Активно учествовање у свим тадашњм народним бунтовима, покретање сопствених акција које су се тицале и клуба и града ставиле су већ у почетцима групу раме уз раме са водећим навијачким групама у земљи. Из овог периода датира и пријатељство са групом навијача ФК Вождовац – “Инвалиди Вождовац”, које је временом постало и нешто више од пријатељског односа.
ОФК Београд је од 1996. до 1999. године играо у тадашњој првој Б лиги, која је била занимљива искључиво по томе што је он био једини клуб из Београда. Група је доживљавала експанзију и под слоганом “ЈЕДАН ТИМ – ЈЕДАН ГРАД – ЈЕДНО ИМЕ – БЕОГРАД” прати свој клуб по целој Србији. Оригиналност којој се и сада тежи је био један од основних фактора препознатиqивости “БУ”-а у том периоду. Примери су многи а навешћемо само неке: док су се све групе такмичиле која има лепши транспарент, ношени су ружни, ручно прављени транспаренти свих могућих величина; за кореографије се баш и није марило; пиротехника може а и не мора; враћање обрнутих “фајерки” на трибине Србије; ношење плавих радничких одела на гостовања као пројекција класног састава групе; пароле које су узбуђивале јавност као нпр. када је је ФК Милиционар ушао у лигу појавио се и транспарент “ГОЛОМ ПРОТИВ РЕЖИМА”, обнављане старе навике “тражеwа” домаћих навијача у било ком граду у Србији итд.
Јединствени подухват, “Плаво-бели информатор” је покренут по уједињењу “А” и “Б” лиге у јединствену а представљао је на нашим просторима тада једини клубски и навијачки лист у једном. Дељен је бесплатно на улазу на сваку трибину и у њему се осим основних информација о претходном, тренутном и следећем мечу налазило мноштво информација о навијачкој групи али и позив на протест против челника ФСЈ-а. Доживео је 10 бројева.
Криза у Србији пролећа 1999. године се одразила на цео навијачки покрет па тако и на “Унију”. Притисак који је годинама постојао око групе, кулминирао је у тим немирним временима и пољуљао углед и статус навијача ОФК Београда који је стваран годинама.
Пројекат под називом “Клуб пријатеља ОФК Београда” има за циљ повратак оних основних вредности на којима су одрасли сви навијачи клуба са Карабурме. “Буле Унион Белграде” ове године слави 10 година постојања, 20 година организованог навијања на Карабурми, а као увертира у славље је била претходна сезона у којој је покренута и акција “Регуларно првенство и последице” а сви се сећају и фрке која је подигнута после утакмице са Сутјеском због пароле “Регуларно зар не?!” која је поново искрени вид протеста против ситуације у српском фудбалу која навијачима одузима оно најлепше – лепоту фудбала.
Од 1994. године до данас много тога се догодило, они клинци који су све почели су и даље ту а једно је сигурно Плава Унија је и даље уз ОФК Београд и биће заувек !!!


Be strong be proud B.U. !

Јакуза Крушевац


Мада се не може говорити о ултра покрету какав данас имамо, навијачки покрет у Крушевцу датира још из 70-их година, у то време када је стадион Напретка био један од најпосећенијих у бившој СФРЈ. Радиле су се заставе, шалови, качкети и други навијачки материјал, на гостовања се ишло у великом броју, што аутобусима, што у сопственој режији, а неретко је цифра напреткових навијача на гостовањима износила и по неколико хиљада. Међутим, за годину настанка организованог крушевачког навијања узима се 1988. година када група момака одлучује да оснује групу којој су дали назив Јакуза. У годинама које су следиле, Јакуза постаје једна од најпознатијих “малих” група на тадашњој тифо сцени. Одлази се на готово сва гостовања, пали се велики број бакљи, димова, и све оно што је данас незаобилазни део навијања на стадионима, брзо налази места и на напретковом “северу”. Памте се утакмице против Вардара у Крушевцу, када је дошло до великих инцидената, сусрет Напретка и Хајдука из Сплита, када је у тучи отет један транспарент Торциди, као и прекид кошаркашке утакмице у Алексинцу који је, према тадашњем навијачком часопису “Ћао Тифо”, сврстан у десет највећих инцидената 1990. године. Вреди поменути да је поред Цигана и Гробара, Јакуза једина српска група која је крајем осамдесетих гостовала у Приштини. Група је тада имала две поставе, “Скинс” и “Идиотс”. Од тадашњег језгра групе, заслужују да се наведу имена Сове, Xерија, Марија, Јерка, Xосија, Зике… Неки од њих су и данас на стадиону, док други на жалост нису међу живима. Експанзија групе траје до средине деведесетих година, када долази до смрти још једног истакнутог члана Јакуза, Радичка, после чега се Јакуза на кратко повлачи са навијачке сцене. До поновног окупљања групе долази 1995. године и то у крушевачкој хали спортова, на утакмицама женског рукомета. Јакуза врло брзо успева да створи феноменалну атмосферу, број чланова се повећава, а удео навијача у освајању првог међународног трофеја у историји крушевачког спорта (Куп Градова) је неизмеран. Убрзо потом, група се враћа на стадион. Поново се ствара атмосфера каква је била крајем осамдесетих и почетком деведесетих, са неколико нових елемената (чврста организација групе и побољшани маркетинг). Јакуза данас сачиwава неколико подгрупа: “Ментол Бојс”, “Вињак Бојс”, “Ред Магиц”. Не постоји везаност за било коју политичку партију, а необраћа се пажња ни на идеолошку, верску, расну или било коју другу припадност. Једино је важно да у срцу централно место заузимају Напредак и Крушевац. Заувек !

КАДА УМЕРЕМ МАЈКО, ТИ НЕ ЗОВИ ПОПА
НЕКА МЕНЕ МОЈА МАФИЈА ЗАКОПА !!!

Мераклије Ниш

Од формирања групе 1989. до оног несрећног НАТО рата о групи навијача ФК. Радничког из Ниша, Мераклијама, доста је речено. Велики допринос томе је дао и бивши фанзин КОП. Рећи ћемо укратко о групи и дешавањима од тог периода до данас.
У Нишу се доста тога урадило на формирању свести о локал патриотизму у другој половини 90-их, а то све захваљујући ангажовању Мераклија уз финансијску и моралну помоћ тадашњих челника клуба. Мераклије су у том периоду могле да се похвале бројношћу, акцијама, гостовањима, реквизитима… Слаби резултати клуба и нестабилна политика, али и економска ситуација у земљи довели су до расипања групе и опадања еуфорије.
Завршетком рата у Ниш долазе, силом прилика, неки нови становници који овај град не доживљавају својим, већ им је сва памет усмерена ка локалним београдско-прорежимским клубовима.
Ситуација у граду се знатно поправила у последњих годину дана, у односу на тај послератни период. Кренуло се у већу ангажованост и пропаганду по чаршији, а покренута је и акција: “Ако си Нишлија, буди Мераклија !”. Кренуло се на гостовања, навијања на свакој утакмици, сусретањима са другим навијачима, израду реквизита и све што иде уз једну озбиљну групу. Треба истакнути и пријатељство са навијачима Вардара и међусобне посете једни другима. Сачувано је пријатељство са Маринцима, Варварима и навијачима Хајдука са Лиона.
И на крају да кажемо да се и ми прикључујемо акцији: ”ЈЕДАН ГРАД - ЈЕДАН КЛУБ!”
Желимо исто тако и да поручимо свима онима који живе у Нишу а навијају за “оне” београске клубове да је “НИШ - НАШ ГРАД” и да само Мераклије имају право да носе назив Нишлије !!
Поздрав из Јужне Србије

“НАШ ПОНОС СЕ ЗОВЕ ВЕРНОСТ”

Лешинари Бања Лука

Навијачка група Лешинари званично постоје од јесени 1987. године и на тадашњој тифо сцени оставила је знатан траг. Да не би по ко зна који пут препричавали тај период осврнућемо се на нашу новију историју. Од 1991. до 1994. Борац је због свима познатих околности своје утакмице играо ван Бања Луке, тако да навијачки покрет тих година замире. Тек крајем 1995. у Републици Српској креће такмичење у купу и све креће из почетка, али сада од тоталне нуле. Група младих људи, препуштени сами себи наредних година борила се са мноштвом проблема, како би наша трибина оживјела. Тотално ненормални услови живота, слаб клуб, у цијелој лиги није постојала ни једна конкурентска група, гостовања по селима… Услови за навијачко напредовање били су никакви, али захваљујући визији, другарству, и прије свега неизмерној љубави према нашем клубу и нашем граду, успјешно смо пребродили тај период, и стекли одређену зрелост. Већ трећу годину играмо заједничку лигу БиХ и наша прича полако али сигурно још више пролази. Путује се, раде се транспаренти, баријаци, имамо више врста шалова, дуксева, организација је солидна. Ни у једном сегменту навијања не заостајемо за модерним навијачким токовима. Иако је задњих 10 година Борац као клуб спао на јако ниске гране, иако су проблеми огромни, иако је изгубио повјерење многих грађана, знамо да је иза нас оно најгоре, знамо да ће се Борац вратити тамо гђе му је место, знамо да је будућност наша !!!

НАШ КЛУБ НАШ ГРАД – БОРАЦ БАЊА ЛУКА
ЛЕШИНАРИ 1987

Ц.Звезда-Партизан баскет 93-78 пред 6.000 гледалаца 24.2.1993 године. Пошто није баш прецизно уписано постоји могућност да се то одиграло 28.11.1992 године Ц.Звезда-Партизан 88-85 пред 5.000 гледалаца али мислим да је реч о горе наведеном првом мечу скоро сто посто.

Било каkо било термини оба сусрета су поприлично временски близу. Пре него што пређемо на дешавања ван дворане да напоменем да је било дешавања и у полувремену меча. Наиме на полувремену се скупио један број наших и њихових код својих делова вецеа где и није било мурије у тим моментима. На обе стране су се чуле ломљавине по вецеима где су се обе стране на неки начин покушале наоружати. И поред тога што мурије није било и једни и други су се гледали на тој раздаљини јер је требало кренути према супротном делу трибине што и није тако мала ствар зато је и била та одређена доза мећусобног респекта. У једном моменту неколико нас се затрчава холом ка њима где је исто тако неколико Гробара стало у гард испред самог њиховог дела. Неки њихови су се мало повукли када смо се залетели а са Гробарима који су нас сачекали смо разменили неколико мећусобних удараца а мурија је стидљиво улетела тако да са наше стране није нико био ухапшен а мислим да ни са стране гробља исто тако није нико ухапшен, вероватно. Мурија је покушала да ухапси некога од учесника али су сви момци искусно улетели у масу осталих навијача на трибини. Нешто мало пре краја утакмице излазимо напоље нас не више од 150. Питају ме млађи шта ћемо да радимо а ја им кажем да идемо на њивох излаз да им не дамо да изађу. Напољу мрак а момци се наоружавају ту одмах пред очима пар пандура. Одемо на оближњи излаз где треба Гробари да изађу и закрчимо читаво степениште до самих врата. Када су нас редари видели да се пењемо на степениште затворили су већ отворена врата и закључали су их. Утакмица је завршена а кроз врата смо видели да се Гробари одмах близу врата шутирају са муријом не би ли се обрачунали са нама мада је било и оних који су у први мах кренули да изађу напоље а нашли се у чуду откуд ми ту па су се мало повукли од излаза и препустили случај својим естремнијим деловима трибине док смо им ми споља разним гестикулацијама показивали да им нећемо дозволити да изађу напоље. Са леђа нам са нашег дела улаза одједанпут дотрчава велики број муријаша тако да бежимо сви са поменутог степеништа и почиње макљажа са муријом која нас потискује преко травњака ка улици и оним мањим уличицама даље али не тако брзо јер је било повуци потегни,баш велико макљање. После неког времена смо се сабрали и кренули у потрагу за Гробарима који су већ увелико сви изашли из дворане а и мурије нешто није било јер смо их избегли кроз поједине уличице. Пошто је много момака побацало све из руку када је мурија била у офанзиви ка нама у даљу потрагу за Гробљем се кренуло без неких већих помагала мада је по неко имао неку флашу итд... Ушли смо доле у улицу 29 новембра и било нас је поприлично доста,не мање од 100 а не више 150 јеби га сад ствар процене.Моја нека процена је да нас је било нешто измећу ове две цифре. Како смо ушли у улицу 29 новембра налећемо на једну па одмах затим и другу мању групицу Гробара у формацији од десетак људи и без неког иживљавања их мало испрашимо по гузици што је било сасвим коректно са наше стране и што у овим временима и није баш случај. Крећемо даље улицом и долазимо до оног момента који је и најзанимљивији за поменути догаћај а то је пуцање са стране гробља на нас. На неких педесетак метара од нас испред станице за градски бас стоји група старијих Гробара који су чекали превоз за Скелу,Борчу итд а што не рећи одлична екипа плећатих гробара,њих до четрдесетак. Било ми је одмах мало чудно што нису бежали и поред тога што се према њима убрзаним корацима кретала група која је далеко бројнија. Кажем нашима да се нико не залеће већ опуштено идемо код њих. Како смо се приближили на домак гробља дало се видети да сви држе по једну руку завучену испод јакни а и даље су мирно стајали што је понављам и те како чудно било. Долазимо и стајемо на неких два три метара од њих а ја им кажем,добро вече Гробари. Како сам то рекао нас неколико размењује пар удараца са челом гробља када Гробари повадише мноштво флаша које су држали за не дај Боже испод јакни почевши да нас торпедују, тако да се десетак метара сви повлачимо гледајући да избегнемо тај рафал док је све унаоколо прштало од стаклене срче. Како су побацали скоро све што су имали у моменту, нас неколико на челу креће поново на њих али када смо били који корак од њих један од Гробара вади пиштољ и пуца једном па одмах затим и други пут са поприлично спуштеном цевуљагом. Мени и једном нашем Брату су меткови прошли тик поред главе. Када је испалио меткове наши су почели да беже неких седамдесет осамдесет метара назад где су и стали. Нас пар није бежало били смо одмах ту а ја сам одмах по пуцању изашао на улицу пар корака да ме добро наши виде и при том неколико пута сам им се гласно раширених руку обратио речима, пичке једне што бежите ајмо цигани итд,итд... Било је више него делотворно и крећемо на њих без обзира на могућност новог пуцања и не дај Боже нечије погибије или ти рањавања. Гробари су почели да беже а вероватно у тој брзини и нису поново пуцали или нису имали више меткова. Стижемо их доле у пролазу испод оне две зграде и оне које нису могли да побегну стиже и адеватна казна. Што се Гробља тиче мислим да су се ту добро показали ако се изузме то пуцање које им је дало неку врсту сигурности те су се тако и понашали а оно може им се пришити и етикета да су пичке били због потезања оружја. То је сада већ ствар било кога како ће то да сконта у глави и оцени поменуту сцену и целокупан догађај. Мислим да им је то поседовање пиштоља пре окршаја и пуцање из истог у почетку окршаја уливало велику сигурност па отуда и то да су мирно и стајали на станици. Вероватно су се тако договорили у моменту или на тај начин размишљали да ће некога од нас и упуцати ако буду угрожени а били су. Сва среће нико није упуцан а могао је неко од нас и мртав бити. Поред тога и сва је срећа што у завршном разјуривању Гробари нису успели да поново пуцају у оном метежу и њиховом коначном бежању јер мислим да тада не би промашили. Треба истаћи и то да су сви наши после поменутих пуцњева толико одлучно кренули на Гробаре не обазирујући се на то да ли ће Гробари поново пуцати што је Гробаре и навело на бег. То пуцање је у том моменту био велики фактор изненађења а треба поменути да је само неколико месеци раније наш Брат С..... погинуо у масовној тучи која се одиграла испод јужне трибине Партизановог стадиона. Један из групе од Гробара са којима смо се сукобили у описаној причи је био и осумњичен за то али то већ можете прочитати на самим почецима ветеранских прича.

Počeci Grobarskog pokreta

Već decenijama, najbolja navijačka grupa na ovim prostorima, velikim slovima piše svoju istoriju, i iz godine u godinu, na najbolji mogući način reprezentuje naš klub, zemlju i narod.

Nastanak grobarskog navijačkog pokreta može se vezati za 1945. godinu, kada uz novoosnovani FK Partizan počinju da se okupljaju i prve pristalice. Narednih par godina prošle su u nekakvoj čudnoj letargiji, a navijači su bili totalno neorganizovani. Međutim, već početkom pedesetih, pojavljuju se prve ekipe Grobara. Momci sa Čukarice, Rakovice, Senjaka i Topčidera okupljali su se na severnoj strani stadiona JNA, a ostali deo grada na južnoj tribini. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih pojavljuju se i prve zastave ali su, već tada, kod nekih momaka postojale tendencije za zajedničkim okupljanjem na jednom mestu.

Sedamdesete nam donose pojavu prvih transparenata i prve pesme. Tada su, Grobari i zvanično postali Grobari, i od te godine se može reći da Partizan ima organizovanu grupu navijača koja je kasnijih godina pronosila slavu imena svog kluba. Vernost je dokazivana iz utakmice u utakmicu, u vreme najveće rezultatske krize na tribinama ih nije bilo ispod 7-8 hiljada.

Punu potvrdu vrednosti Grobari doživljaju u sezoni 1975/76. Masovni odlasci za Niš, Novi Sad i Ljubljanu pokazali su da se radi o izuzetno dobro organizovanoj navijačkoj grupi.

Epitet najvernije navijačke armije na svetu dobijen je posle meča sa Hajdukom 1976. godine (1:6). Tog dana na stadionu JNA vidjeno je do tada nešto nezabeleženo. Iako poraženi i to katastrofalno Grobari su smogli snage da ostanu veliki i u porazu. Navijanje nije prestajalo ni jednog trenutka, pesme su se smenjivale jedna za drugom, a kada je Partizan postigao jedini pogodak, Kop se pretvorio u vulkansko grotlo. Na kraju meča igrači Partizana su ispraćeni sa terena ovacijama i pesmom.

Kako je to izgledalo najbolje mogu da ilustruju sledeći stihovi pesnika Dušana Sredića:
Proleće '76.
Partizan-Hajduk, meč odluke.
Jug nikada nije bio lepši...
Počinje.
Prvi promašaj... Drugi...
Promašaji koji obećavaju.
Ali, ne!
Gosti vode !!!
Pala je prva omba na uzavrelu navijačku dušu.
Zatim druga ... Pa treća...
Nek' odlaze. Gde!?
Zar se tako voli Partizan?
A onda - pesma!
Iz promuklih grla, nikada lepše, nikada jasnije.
Čuva pesma crno-bele.
Čuva pesma navijačku dušu.
Sledeće tri bombe samo skliznuše sa nje.
U zaborav.
Gool!!! Gool!!! Jug slavi. Hoćemo drugi, hoćemo drugi.
Kraj.
Na semaforu 1:6
Aplauz!?
Da, to je aplauz pobednički.
Sa Juga, Partizanovog Juga.
Da se vidi, čuje i pamti...

Od tog dana uspostavljena je neka navijačka veza izmedju igrača i navijača ovog kluba, koja traje do današnjih dana. Naredne godine su prošle u apsolutnoj dominaciji Grobara u odnosu na neke konkurentske grupe.

Osamdesete, na scenu stupa nova generacija momaka predvodjena nekim novim klincima, koji uz žestinu u navijanje unose mnogo novih elemenata. Za njih je svaka utakmica bila prilika za dokazivanje, svako gostovanje je jedna nova priča, jedan mali rat, borba prsa u prsa, kako na tribinama, tako i van njih. Ono što su tih godina Grobari predstavljali bila je čista avangarda i preteča onoga što će se kasnije dešavati na ovim navijačkim prostorima.

Svaki od gradova domaćina i danas pamti kaznenu ekspediciju koja je svoj moto: Do groba uz Partizan dokazivala i u praksi. Njihova dominacija trajala je duži niz godina, a ono sto je zanimljivo je i to da se ova generacija nikada definitivno nije povukla iz kopa na Jugu.

Posle jednog kraćeg predaha, krajem osamdesetih, generacije devedesetih, otvorenog garda kreću stazama svojih slavnih prethodnika, ali im raspad zemlje daje manje mogućnosti da se pokažu i dokažu.

Danas su oni tu u svom kopu na Jugu, gde se fudbal voli više od svega, a Partizan i više od toga, spremni za nova iskušenja i dokazivanja.

Kup Šampiona 1966-te

Generacija Partizanovih igrača iz te famozne 1966-te, kada smo igrali finale kupa Šampiona, zajedno sa navijačima, koji su mogli da gledaju najbolji fudbal toga vremena na stadionu JNA, su ispisali najlepše stranice u istoriji našeg navijačkog pokreta ... Uvek ćemo ih se sa ponosom sećati, uz nadu da će neka od budućih generacija uspeti da ponovi njihove uspehe.

09/03/1966

... od te večeri prošlo je tek nekoliko dana,pa ipak svakom od pedeset i kusur hiljada gledalaca još odzvanja u ušima“beli,beli“, ono oduševljenje koje je nosilo igrače na terenu i gledaoce na tribinu do trijumfa nad Spartom iz Praga tog 09/03/1966.godine - kada su navijači davali izvanrednu podršku i doprineli pobedi nad velikim rivalom sa više nego zasluženih 5:0(4:0), u huku sa COOP-a, koji je svaki potez majstora fudbala nagradio pljeskom, i na kraju i poraženog ispratio dostojno. Takvi mečevi vračali su veru u fudbal,i stvarali radosne trenutke u porodicama crno-belih, te izazivali „obnovu manastira“(misli se na rakiju) sa komšilukom. Stvaran je veliki tim za velika dela u godini u kojoj je gazio sve pred sobom ... a partije koje je pružao na našim terenima retko su viđane,i dugo su pamčene i prepričavane.EVO da se setimo, nešto sa požutelih novinskih stranica, nešto sa starih fotografija ... ali upamtimo i ovo, tako su stvarane legende ...

13/04/1966

... odigran je prvi meč polufinla Kupa Šampiona sa Mančester Junajtedom koji su crno-beli dobili sa 2:0(0:0) te je u toj sezonu ostao neporažen pred najvernijom publikom u HUMSKOJ, ali ono što če uslediti za 7 dana u „kolevci fudbala „ na prepunom old traford-u, sa preko 66000 mesta,a bilo je puno više ljudi ... svodilo se svega na dve kombinacije ... prva: u kojoj gubiš – i o kojoj niko nerazmišlja, i ako ranjeni „britanski lav“ pred rekornim brojem gledalaca može da se transformiše u crvenog đavola i za par minuta zbriše san o finalu ... Na sreću pristalica CRNO-BELIH, preovladala je opcija dva ... KAKVA NOĆ U MANČESTERU, NOĆ ZA PAMĆENJE,gde su navijači bodrili svoje ljubimce i na traford-u ...



11/05/1966

... meč života jedne generacije ...

Danas skoro četrdeset godina posle toga kad se sve zna, kad smo opet tim koji je prvi igrao Ligu Šampiona, na čjem se stadionu podigla CRNO-BELA lopta uz dobro poznatu melodiju, koji je dočekao evropsko proleće posle godina mraka i izolacije, čije se ime sa poštovanjem izgovara po evropi, i koji u sezoni za nama od nikog nije nadigran, nećemo pričati iz ugla kritičara, ali ćemo se sa ponosom setiti generacije PARTIZANA, kojoj je meč na hejselu bio zadnji u toj postavi !!??

... kakva slučajnost ...1956 godine u prvom takmičenju tek rođenog kupa šampiona, finale pre finala bio je meč između Real Madrida i PARTIZANA, koji su se sastali u četvrtfinalu i koji su odigrali dva meča za infarkt ... u Madridu 4:0 za Real, u BEOGRAD-u 3:0 za PARTIZAN ...

TE NOĆI NA HEJSELU IGRALO SE, NA TERENU I NA TRIBINI ... svaki gol značio je prekid. Još negde postoje slike poznatog navijača crno-belih Valjevca, koji je prvi sa zastavom utrčao u teren kada je Vasović pogodio mrežu kraljevskog kluba, i iste te kada je policija prekinula njegovu radost.

Navijači su najavili vašar još pre utakmice, a zadnji sudiski zvižduk značio je pravi stampedo po terenu, jer temperatura je rasla što je kraj bio bliži - kako kraj kupa Šampiona tako i kraj navijačke radosti ... jer nije bilo toliko važno ko je pobedio(nama je bilo i te kako važno), delić dresa predstavljao je bogatsvo u riznici navijačke radosti i zbirci fudbalskog navijača ... poslednja noć jedne velike generacije završila se nestvarno i neslavno, porazom od Reala sa 2:1 ... ali otvorena je nova stranica o navijačima, a klub sa CRNOM I BELOM BOJOM sticao je nove simpatizere ...

Sledećeg jutra na briselskom aerodromu još jednom su sreli real(sa kupom evropskih šampiona) kada je Bernabe, predsednik Real-a rekao - Žao mi je što je naša utakmica morala imati pobednika! Da se moglo bolje bi bilo da smo podelili uspeh i pehar, koga ste vi isto tako dostojni uspeha kao i mi! - slaba uteha ... ALI UPRAVO ZBOG TOGA,GENERACIJI KOJA JE ODIGRALA OVO FINALE-JOŠ JEDNOM-HVALA !!!

... posvećeno onima kojih više nema, generaciji koja dolazi i ima SAMO JEDAN KLUB NA SVETU CELOM ...

70-te – godine u kojima se pravila legenda

… u riznici crno-belih mnogo je stvari u kojima smo bili prvi....

… još mi odzvanja u ušima čaletova priča o punom stadionu iz sezone 75/76 ... PARTIZAN - Hajduk 1:6 9. maj 1976 ... i pesmi koja traje i u 90-tom minutu. Sada nekima to zvuči čudno ali tako je stvarana legenda o crno-beloj armiji - jer ZA SVE SE NAVIJA PARTIZAN SE VOLI ... Sezona za pamčenje … Bjekovičev gol u LJubljani (Olimpija - PARTIZAN 0:1 11. juli 1976) i u to vreme neviđeno slavlje na terenu pod Dravorgradom ...

I tada i danas, UVEK PRVI UVEK ISPRED SVIH ...

TABELA 1975/76.
1. PARTIZAN 34 22 6 6 60:30 50
2. Hajduk 34 19 11 4 57:22 49
3. Dinamo 34 17 10 7 38:23 44
4. cigani 34 16 8 10 53:31 40
5. Vojvodina 34 11 12 11 41:42 34
…

Najčešći sastav tima:
Ivančević, Djurović, Golac, A. Todorović, Stojković, (Tomić), Kozić, Zavišić, Kunovac, B.Đordjević, Vukotić, Bjeković
Ostali koji su igrali u timu:
Pejović, Perović, Arsenović, Đorđić, Grubješić, Trifunović, Antić, Istatov, S. Nikolić, Prekazi i Cvetković.

C.Zvezda – Partizan 1:3 (23.10.1977)

VRHOVNI FUDBALSKI SUD
BEOGRAD
Vrhovni fudbalski sud u Beogradu sa predsedavajučim Gojkom Zecimirom, a na osnovu člana 25. tačka 8. Zakona o bezbednosti na fudbalskim poljima, a po saslušanju i saglasnosti na osnovu primljenog materjala,donosi sledeču

P R E S U D U
Okrivljeni ILIJA ZAVIŠIĆ, rođen 25.06.1952. godine u Boru, od oca Jovana i majke Velimirke, sa stalnim prebivalištem u Beogradu, ul.H.....

KAŽNJAVA SE
Zabranom igranja fudbala i fudbalskih veština u trajanju od 5 godina. Takođe optuženi Ilija Zavišić je dužan da nadohnati sve bolničke troškove povređenih drugova muslina i radovića, i kupovinu maksi suknje stojanoviću. Sud takođe donosi

P R E S U D U

Da se poništi utakmica koja je održana 23.10.1977. godine izmedju oštečene crvene zvezde i materjalnog korisnika PARTIZANA. Sud je doneo ovu presudu pošto je saslušao 100.000 svedoka koji su bili očevici, a nakon pregleda povredjenih muslina, radovića i stojanovića.
Osedjeni ILIJA ZAVIŠIĆ ima pravo žalbe u roku od 10 godina. Kaznu će izdržavati u KPD na livadi.
PRAVNA POUKA: Kad sam doneo ovu presudu imao sam u vidu da je osudjeni ILIJA ZAVIŠIĆ
napravio materjalno-moralni prekršaj bez predumišljanja pred 100.000 svedoka i to po članu 25. tačka 8. nije smeo učiniti i to:

1. polomio kičmu drugu radovanoviću,
2. pomerio mali mozak drugu muslinu,
3. proturio kroz noge drugu stojanoviću veliku fudbalsku loptu broj 3, koji je prilikom pada na zemlju polomio trtični pršljen i
4.pokidao živce i izazvao srčane udare 12.000 cigana (sori romi mada vas nevolim mislim na pastire sa livade)

Ovakvom kaznom se kažnjava osudjeni ILIJA ZAVIŠIĆ za primer kako se ovakvi i slični prekršaji ne bi ponavljali sledećih godina. Ozledjeni i oštečeni navijači imaju pravo na nadohnadu materjalnih troškova za kupovinu mnogo jačih živaca, a navijači koji su doživeli srčane udare na besplatnu transplataciju srca o trošku okrivljenog. Pokojni navijači crvene zvezde imaju pravo prevoza o trošku osudjenog do svog stana na Novom groblju u Beogradu, kao i besplatno kremiranje.

25.10.1977.godine VRHOVNI SUD
BEOGRAD
11 Mučenika 3/1
sudija
gojković zecimir

Posle meča na livadi 23/10/1977... i pobede od 3:1 za CRNO-BELE.

80-te i raspad bivše države

80-te godine su obeležile bum na navijačkoj sceni u bivšoj Jugoslaviji, ali su istovremeno i bile godine raspada zajedničke države, u kojima je sve više do izražaja na terenima i van njih, dolazila netrpeljivost i mržnja po nacionalnoj osnovi. To su bile godine velikih gostovanja širom zemlje, i nezaboravnih susreta i tuča sa njihovim navijačkim grupama.

Mnogo toga je rečeno i napisano,svako je iznosio svoje mišljenje,ali retki su oni koji su u tekstovima,uspeli da spoje lepo i korisno,odnosno da prenesu najzanimljiviji deo priče........PRIČE SA COOP-A.
Puno je toga neispričano,i ova tema upravo služi da se neke stvari sačuvaju od zaborava.
Napišite svoju priču....
Za one koji će sutra stati na šipku,oko vrata staviti crno beli šal,podiči dlanove i sa stotinama istih zapevati.....AJMO CRNO BELI.....

Partizan – QPR 4:0 (1984)

Moja priča počinje 1984 godine ... sa sada več čuvenog meća protiv QPR-a, i fantastičnih 4:0 ... prvi put uzivo u Humskoj i prva radost ...
Svi su mislili posle Londonski 2:6, da če revanš u Beogradu predstavljati eskurziju za Engleskog premijerligaša, sem nas armije crno-belih zaluđenika u najvažniju sporednu stvar na svetu. To prepodne u školi uveliko je trajalo maltretiranje od strane onih koji sve znaju, a sa svojih 13 godina bio sam spreman za sekund da planem i krenem u objašnjavanje (verovatno je večini vas poznat taj pubertetski haos). Želja za odlaskom da pogledam klub za koji je i otac navijao i pratio ga ranih sedamdesetih, bila je jača od te glupe matematike i čega li već, pa sam brže bolje kidnuo kući, i doneo plan: JA IDEM !!!
Nekad ideja jednostavno doće sama po sebi, pa klinac iz NS-a, sa još trojicom saučesnika pohara nešto love iz kuće (tada je još bilo para pa se to i nije tako primečivalo) i pravac na voz ka BG. E to je već doživljaj unapred osuđen na propast ... komentar, pa ko bi ga gledao, pukli su ko zvečke po Londonu, biće prazan stadion, izgubiće ... a mi klinci sve nam je veća muka ...
Stižemo do BGD-a, penjuči se ka Slaviji i dalje put auto-komande primečujemo da nije sve tako kako bi dušmani hteli da bude … jer nepregledna masa u crno-belom ide put Humske ...
Sam taj osečaj, pripadnosti nečem velikom, nekom kakav je PARTIZAN, u meni je definitivno prelomio (i sada se ježim dok kuckam); CRNO-BELI-ZA SVE SE NAVIJA PARTIZAN SE VOLI.
Naravno karatani za lek, ali na mala vrata ipak ulazimo na stadion, koji je na sat i po pre početka bio pun kao šibica ... i huk sa juga tresao je teren ... taj osečaj, sve oko mene pamtiču dok živim.
Ni danas posle dvadesetak godina,osim snimka koji povremeno gledam i čuvam,nesečam se ni delića onoga sa terena, ali sliku tribine pamtim ...

Partizan – Celtic (1989)

Šta tek reči za meč odigran 12.09.1989 godine na Gradskom stadionu Mostar , I kolo kupa Evropskih pobednika Kupova ... i ludom sektoru -zapad C.
Put Mostara (preko stanice novi BGD) krenulo se iz NS-a, veće ranije, i ako me sečanje ne vara u pravcu Mostara polazili smo u jutarnjim sitnim satima ... a vreme te noći ubijano u bašti na stadionu i ludog Crvenke, koji je svima delio čokoladice - večiti derbi uz pretnje da mu se obavezno vrate sličice igrača, i tog navijačkog ludila uz stare barjake, bubnjeve i trube. Pijančenja i kotrljanja do crno-belog voza, ludnice kroz pustinju i prašumu, igranju fudbala i otvaranju terena u vagonu, slike na ulasku u MOSTAR ... kad se stanicom zaorila pesma, kiša pljušti Škoti neverice gledaju ... sunce sija ... ma haos ... kakav put ... i kakav meč … i naravno TOP-a, u Žaretovoj ruci … a karta je koštala tadašnjih 150.000 ...
Naravno svako putovanje ima svoju priču,a po odobrenju autora/poznatog ns-tim-u/ ovo je još jedna navijačka priča ...
Put na Jug
Posle kazne zbog požara protiv Rome, sledeća utakmica je igrana u Mostaru. Gost Celtic.
Organizovan navijački voz kreće sa stanice Novi Beograd oko 5-6 ujutru. Na stanici ludilo ...
Svi su tu i već orni za zajebanciju. Neki su pristigli iz grada(dobro inspirisani), neki tek probuđeni ... SVI ludi! U voz se unose nenormalne količine alkohola i putovanje može da počne ... Sa nama kao pratnja kreće ekipa iz 29. koja je već do Nove Pazove popustila pred naletima alkohola u vagon restoranu u kome kontrolu drži starija ekipa. Voz na svom putu staje 7 miliona puta, najduže u Vinkovcima, gde nas trkeljišu žandari i pokušavaju da neke skinu sa voza. Zbog čega?
... Ide voz ... sigurnosna kočnica... ulazi kamenje... Vinkovci ... izlazi kamenje ... nema stanice … Vrlo brzo kapiramo da se vreme dolaska voza pažljivo tempira tako da što manje vremena provedemo u Mostaru, te se vreme maksimalno koristi za sve moguće sportove. Na svakoj stanici nas dočekuju kordoni i poneka grupa Grobara koja nam se priključuje. Svaka stanica šou za sebe - skandiranje,prozivanje ... Dugo nismo mogli da ukapiramo kako obični ljudi zanju da je to navijački voz? Dobro sa strane je bilo brdo zastava, ali kako znaju kada voz ide prema njima!? Tek u Mostaru smo provalili da je neko napred na lokomotivu nakačio crnu zastavu na kojoj je belim auto lakom napisao VOZ !!!
U Mostar stižemo nakon 16 sati puta i samo sat pred utakmicu. Svi izlaze kao pušteni sa lanca, a ispred svih ide pokojni Žabac sa pandurskom kapom na glavi i pendrekom u ruci.
Prvi susreti sa Celtic navijačima protiču mirno(svi su iz doma penzionera). Odjednom kada smo bili na sred ulice, iz vedra neba, počinje takva provala oblaka kakvu nikad kasnije nisam doživeo! Pametni se sklanjaju pod neke tende, a mi ludaci (bićemo prvaci!) počinjemo pravi Here We Go i Tribal Dance istovremeno! Ma pokisao sam kao ... gaće su mi bile mokre ...
Ulazimo na jedan od najružnijih stadiona na svetu i pobeđujemo 2:1. Koristimo brzi povratak u voz otimamo malo dresova i zastava* i pravac kući ...
*Prva Irska zastava stigla u Beograd. Još uvek u životu-lokacija B.Jerković. U kombinaciji sa nebrojenim pločama grupe Pogues presudno uticala na širenje popularnosti irske muzike.
Ulazimo u naš kupe (koji smo naravno zaštitili lancem) i iz njega izlazimo tek u Inđiji. I imamo šta da vidimo ... U vozu nema NIJEDNOG prozora ili svetla, a ceo voz u najluđim bojama svih mogućih auto lakova ... Predostrožnosti(čitaj žandara) radi skoro svi izlaze na Tošinom bunaru, a avetinjski voz ode sam u centar grada ...

Dinamo Z. - Partizan (19.03.1989)

Još jedan od mečeva za nezaborav. Mnogo se govorilo o meču, samo oni koji su bili znaju kako je bilo. I danas posle 16 punih godina gledajuči slike setim se ludila u vozu, pesme na stadionu i prodoru na tribini ... hehee, pa oni sve prepišu od nas ... ovo verovatno čita dosta ljudi koji su nekad putovali po staroj nam zemlji … sečateli se ovih scena ...
Iduče godine svega nas 20-ak, je bilo na maksimiru, beše to (25.03.90) moj zadnji susret sa maksimirskim parkom i jedno od zadnjih vidjenja pred ratne godine sa starim MERDŽANOM ... više nego ludo gostovanje ...

GRAD POD MARJANOM

Dva zadnja gostovanja koja pamtim pod marjanom svaka na svoj način obeležila su crno-belu riznicu ... ono poslednje što se fudbala tiče odigralo se 26.septembra 1990 godine, kada se poslednji put na poljudu skandiralo crno-belima u meču u kojem smo vodili sa 2:0 i koji je predstavljao sve samo ne fudbal, i naravno kad to ide kako treba i ovaj je bio prekinut ... rulja na terenu uz već čuveno SRBE na .... ma mogu da nam duvaju.
Ništa manji haos, uz mnogo bolji navijački provod od samo odlaska pa do povratka iz splita, odigrao se sezonu ranije ...... hmmm ... 19.11.1989.godine (inače taj smo derbi poraženi, mada to nije toliko bitno) kada je i otpočeta sezona lova na Srbe ... čitaj navijače PARTIZANA, prilikom svakog odlaska u lepu njihovu, bilo da je reč o rijeci, zgb, osjeku ... Sam put je protekao u vagonima g-6 klase po brzim prugama uz litre i litre manastirke, piva, par kila koje kakvih opijata i pesmu ... e a dolazak u KNIN … posebna priča ... a panduri ... svi iz voza svi u voz ... hrvat te skine,SRBIN te vrati ... uopšte ceo dan je bio pun ludila a glavni seks je nastao na samom stadionu, kada je pre prvog zvižduka sudije ceo stadion (a to je 50-tak i kusur hiljada ljudi) zviždao i urlao na minutu ćutnje nesrećno nastradalim Aleksinačkim rudarima, sem naravno nas 200-tinjak GROBARA ... uu kakav revolt i zasipanje svim i svačim što se našlo pod rukom, tribine sa bilima. Incidenti su buknuli za tili čas. Posle dosta napora policija je uspela da delimično obuzda GROBARE, ali povik SRBIJA traje svih 90-minuta, uz isticanja obeležja svoga kluba, jer dok tekma traje navija se CRNO-BELIMA. HAOS tokom celog meča, a onda samo što jutro nedočekasmo na stadionu. Povratak kao i obično, uz urlanje nije bio posebno zanimljiv sem što je željeznica po ko zna koji put radila popis (otpis) inventara ... Sutra je štampa objavila ... 218 navijača PARTIZANA, pravilo nerede na putu ka splitu(ko nas je prebrojavao ???)

Devedesete, godine zapleta

Po zavrsetku rata, neki novi klinci poceli su da pronose slavu Partizanovog Juga, sa istim onim zarom kao sto su to njihovi prethodnici radili.Iako je Partizan kao fudbalski klub potresan spolja velikim evropskim porazima, a iznutra izjedan vodjenjem ocajne politike klupskih celnika, to nije smetalo Grobarima da svoju velicinu i svoju ljubav prema Partizanu pokazuju iz utakmice u utakmicu, bilo na ulici ili na tribinama...

Devedesete godine su iznedrile novu generaciju Grobara koja se kao i ona prethodna vodila devizom “do groba uz Partizan” ... Ratne godine na ovim prostorima nazalost onemogucavaju Grobare da pokazu svoju velicinu u celini. Mnogo Grobara je tih godina srcano i sa idealima poslo u taj rat, a iz njega su se vratili iznevereni i izdani. Neki se nazalost nikad nisu ni vratili. Grobari ih nikad nece zaboraviti …

Po zavrsetku rata, neki novi klinci poceli su da pronose slavu Partizanovog Juga, sa istim onim zarom kao sto su to njihovi prethodnici radili. Iako je Partizan kao fudbalski klub potresan spolja velikim evropskim porazima, a iznutra izjedan vodjenjem ocajne politike klupskih celnika, to nije smetalo Grobarima da svoju velicinu i svoju ljubav prema Partizanu pokazuju iz utakmice u utakmicu, bilo na ulici ili na tribinama ... Ali … Smanjenje lige, socijalna nemastina i nedostatak utakmica za dokazivanje uticao je na to da se rapidno smanji broj ljudi zainteresovanih za dolazak na stadione ...

Prolaskom ratnih godina novi narastaji Grobara dokazuju svoju velicinu i sjaj ... Grobari su tih godina, drugom polovinom devedesetih, proglaseni za najbojlu i najodaniju kosarkasku publiku … Ako su fudbalske utakmice protiv Hajduka 1976. i QPR-a 1984. proglasene za Grobarsku Bibliju, ja cu se usuditi da tome pridodam i utakmicu naseg kosarkaskog kluba protiv Makabija iz Izraela … Iako je nas tim katastrofalno porazen, sa cak 20 poena razlike, Grobari su ludilom svojstvenim samo njima i neprekidnim navijanjem cak pola sata posle utakmice, dva puta vracali na bis igrace naseg kluba ...

Bilo je i mnogo navijackih pobeda na lokalnim fudbalskim i derbijima ostalih sportova protiv najljuceg rivala, navijaca crvene zvezde ... Tih godina na Grobarskom Jugu viorili su se svi najbitniji i najistaknutiji transparenti i zastave sa njihove tribine ... Na ulici nam nikad nisu bili dostojni rivali, a na tribinama smo ih po pravilu uvek nadglasavali …

Godine koje slede posle njih su mozda najcrnje godine od osnivanja naseg slavnog pokreta ... Uprava naseg fudbalskog kluba, koja je tezila da zavadi Grobare medju sobom, na zalost svih nas to je i uspela …Vodjeni politikom zavadi pa vladaj oni su bacili seme razdora medju Grobare, jer su nas smatrali kao jedine koji mogu srusiti njihovu dugogodisnju sramnu I bestidnu vladavinu u kojoj su se debelo okoristili o nas Voljeni klub …

Grobari su vec tada medju sobom imali da tako kazemo dve frakcije, mladju i ekstremniju pod nazivom Juzni Front, koja je osnovana 1999. i koja je vodjena svojom idejom samofinansiranja svih navijaca i cistotom medju njima tezila ka strogom odvajanju od uprave i samostalnom radu tribine, i da kazemo stariju ekipu, medju kojima ima puno legendi naseg pokreta, koji su ipak mislili da bi bolje funkcionisali uz pomoc uprave. Seme razdora je bilo baceno. Grobari su podeljeni … Juzni Front, veliko krilo navijacke grupe Grobari, prestaje sa odlaskom na utakmice i sa sobom povlaci mnogo mladih i urbanih momaka sa Bg asfalta, oslonac tribine, buducnost Juga … Svima je to smetalo. Svima, osim fudbalskoj upravi Kluba, kojoj sad niko nije smetao da sprovodi svoje kriminalne planove i crpi pare iz Partizana. Prosle su tri godine, a za to vreme, Juzni Front se se selio sa tribine na tribinu i odvojeno navijao za svoj klub, od onih preostalih Grobara koji su Patizanu pevali sa Juga.

Vreme je prolazilo i Grobari su konacno shvatili da stvari vise na ovaj nacin nece funkcionisati. Podeljena braca su ponovo stala pod jednu zastavu. Na maticnoj tribini. Na Jugu. Grobarska ekspanzija je ponovo pocela. Odlicno je odradjena jedna polusezona, ali su onda ponovo poceli problemi Lopovska I bestidna uprava ponovo je resila da nas ugasi i pocela je sa zabranom svega onoga sto je svuda u svetu normalno, normalno da svaka navijacka grupa ima. Zabranjeno je da se unose zastave, barjaci, bubnjevi, a o pirotehnici da i ne govorimo …

Grobari pored svega pristaju na neke kompromise kako bi pomogli svom voljenom klubu da se plasira u Ligu sampiona. Medjutima nase poverenje je izigrano po ko zna koji put i od tada se upustamo u najtezu borbu koju smo u istoriji imali. Bojkot protiv ove uprave … Trazi se smena svih struktura kluba, bez kompromisa i odlaganja. Kriminalna uprava, medjutim i dalje ne zeli da odstupi i posle 20 godina sistematskog unistavanja Partizana i Grobara. Od tada Grobari svoj revolt i bojkot pokazuju nedolaskom na utakmice i masovnim protestima van stadiona. Uspeli smo u onome sto nikome do sada nije poslo za rukom - da celu sezonu izdrzimo van stadiona, a da pritom na svim utakmicama i kod kuce i na strani svoju tribinu odrzimo praznu … cak i na derbijima. Takodje, ne zapostavljaju se utakmice u drugim sportovima naseg kluba, pri cemu smo mnogima, svojim antologijskim navijanjem, pomogli u osvajanju titula …

Grobari u svojoj slavnoj i dugogodisnjoj istoriji nikad nisu bili na tezem zadatku od ovog - zadatku da isteraju mafiju iz svog voljenog tima. Iako trenutno odvojeni od maticne tribine, uvereni smo da cemo uspeti u nasim namerama i da ce svi opet, vrlo uskoro videti i doziveti onaj huk Grobara kada sve grmi i kada se trese zemlja … Partizan je uvek imao brojnu i odanu armiju Grobara, koja je uvek spremna na sve zbog njega. Upravo zato necemo izgubiti ovu odsudnu bitku koju sada vodimo … Necemo jer smo spremni da sacuvamo ono sto najvise volimo … Nas Partizan!

Sve ono sto nam se desavalo u istoriji i sto se sada desava, svi oni problemi i izrezirane podele nisu uspeli da nas oteraju i obezglave … Naprotiv, samo su nas ucvrstile, ojacale i ucinile spremnim na sve … Ostajemo tu gde smo, spremni za nova iskusenja i za nove pohode … Bili, ostali i ostajemo … NAVIJACKA AVANGARDA !!!

History of Gravediggers (part 1)

The beginning of Grobari movement as a supporters group is closely associated with the year 1945. Simultaneously with newly-founded Football Club Partizan, its birth is followed with the inception of its first supporters groups

The beginning of Grobari movement as a supporters group is closely associated with the year 1945. Simultaneously with newly-founded Football Club Partizan, its birth is followed with the inception of its first supporters groups. However, the beginning of 1950s saw the first proper groups of Grobari. Guys from Cukarica, Rakovica, Senjak and Topcider (parts of Belgrade) started gathering at the northern side of the JNA stadium, and the rest of the city parts occupied the southern side.

End of 1950s and the beginning of 1960s witnesses the first supporter’s flags, as well as the tendency for group gatherings at certain city places. The 1970s witnessed the expansion of the supporters group and the numerous novelties introduced, as the first songs, large flags … and the ‘official’ acceptance of Grobari/Gravediggers as the name for Partizan’s most loyal and staunchly followers. These years can be marked as the ‘birth’ of Grobari as an organized supporters group, group that devoted its life to the Partizan and its glory. Allegiance and devotion was confirmed with each of the game, even when Club was facing the slump of results. Even than, large crowd was to be seen on each of the Club’s games, supporting Partizan and its players, giving fanatical support and love to the Club … unconditionally!

Visits to Nis, Novi Sad, Ljubljana… where huge number of supporters stood by their Club, filled the stadiums and in innumerous times proved its name and reputation, today are with pride and fervor spoken and taught to younger generations, the ones who recently entered the South side and are to become the future vigor of Grobari. The famous reputation as the most faithful supporters group Grobari ‘deserved’ after the game against Hajduk Split, played in 1976. That day witnessed something unbelievable and extraordinary happening at the JNA stadium. Losing 1-6 against its arch-rival did not shake the spirit, love and energy of each and every Grobar present at the stadium. Once again, they managed to stay great even when their club faced a terrible outcome. The amazing roar spread throughout the stadium … without stopping the song of Grobari kept rising and rising … and when Partizan scored its only goal that evening, the JNA stadium ‘exploded’ like a volcano. End of the game, 1-6, and still … tremendous ovations, song and applause for our players. From that day, the unique ‘bond’ was found between players and supporters of Partizan, lasting throughout the years.

Coming years marked the total domination of Grobari, their superiority against other supporters groups and the expansion of the group, in its number, organization and actions. Eighties! It was the period which witnessed the new generation of Grobari on the scene. Young, tough and full of never-ending energy, they brought new imagination and style to the Grobari movement. They saw each and every game as a chance to prove their faithfulness, their might and craziness. In large groups, they followed Partizan everywhere. Every time, every new game away was another little ‘war’ to them, where they eagerly waited for confrontation with the opposite side. Simply, it was a pure avante garde of that time, a prototype of everything that will be the symbol and trademark of the ultra supporter group, throughout the football world. Each and every city, place, stadium … fully and clearly remembers Kaznena Ekspedicija (Punishment Expedition). Its slogan: Do groba uz Partizan (With Partizan to the Grave) … was attested and reinforced in each and every situation. Their domination lasted for many years, and what’s even more remarkable is that this generation never really left the kop. The title and character of the most loyal and extreme fan organization was impressively built right through this period. The one quality crucial to this appearance was the unique ‘inner craziness’ that was possessed by each and every Grobar, each of them ‘infected’ by the energy and spirit found at the South side.

That specific way of support, opposite to all the typical and traditional of that time, culminated in the early 1980s with the new generation present. It brought to the fore the rule “It’s important to be the craziest!” At the stand, the madness was explored through anarchical yet very loud way of support … and final result mirrored in the ‘viciousness’, followed by a famous English song “Here We Go” (South incorrectly interpreted this as “Every Go”). Together with the already famous fanaticism and unlimited devotion to the black-white colours, this contributed to the fact that their greatest moments happened when Partizan faced hardest moments at the pitch.

Outside the stadium, ‘madness’ resulted in great range of supporters-hooligans’ accomplishments, something that other domestic supporters groups could only dream about. Captivation of the supporters from Split in the ‘Palas’ hotel (1981), destroyed city of Vinkovci (together with the residents of the same, 1982/83), “supporters night of terror” in Sid (1985), demolished stadium in maksimir - Zagreb (1990), fight at the marakana pitch with old customers, gypsies (we know what they get as OUR customers) … are some of the situations that proved the correctness of the slogan “Mi smo Grobari, najjaci smo, najjaci!” (We are Grobari, we are the strongest!). This irrational, ‘mad’ moment so recognizable to Grobari, as the greatest and most devoted supporters … was often an obstacle to some more organized ways of support (like large choreography at the stadium).

Yet, the vociferous scream, in innumerous situations melted everything and everybody facing Partizan, carrying the team to amazing triumphs: remember the return leg against QPR (May 1984), game against Dinamo (May 1983) when Partizan thanks to Grobari reached for the league title (2:2 at the end after 0:2 at the half time). Or else the 20 minute ‘eruption’ of South side in one of the city derbies (1990s). The ambiance before, during and after all these games, in which Grobari were writing the history…with their voices, hands, often fists! The history epitomized in one sentence “Only Grobari can do that!

History of Gravediggers (part 2)

After a short break, new generations of the nineties, with open guard and huge enthusiasm, followed the ‘footsteps of fame’ of their older ‘comrades’. However, the destruction of Yugoslavia limited the space and opportunity to prove their prominence and supremacy in the ultra-fan world.

After a short break, new generations of the nineties, with open guard and huge enthusiasm, followed the ‘footsteps of fame’ of their older ‘comrades’. However, the destruction of Yugoslavia limited the space and opportunity to prove their prominence and supremacy in the ultra-fan world. The nineties brought to the fore the new generation of Grobari, which followed the way described crudely as ‘With Partizan to the Grave’. The war years did unfortunately claimed its price, impeding the group to express all its greatness, as well as the fact that a great number of Grobari went to war following some higher ideals and believes. They returned full of bitterness and remorse, being betrayed and disappointed with that they went through and what they encountered in their struggle.Some of our brothers never returned, and are forever remembered by their Grobari brothers.

After the end of the war period, new generations starting to fill the South side of the stadium. With same zeal, they followed the Club and provided important energy for the group’s expansion. This was achieved within the environment in which Club faced terrible spell of results, while the structure of the Club was further weakened by the disastrous handling of the Club’s affairs by the current management. Yet, the love for the Club could not be dented, which was demonstrated in numerous times … in each game that Partizan played, in every street, stand or city where Grobari faced the opposition … Yet … The weakening of the domestic league, economic hardship and social tensions all influenced the decrease in number of people following the Club, the ones ready to be there and support the team in each encounter. However, the energy and zeal clearly possessed within the group injected the new lease of life to Grobari.

Those years marked the total domination of Grobari when basketball games are in question, often portrayed as the best and the most loyal basketball audience. If we can agree that football games against Hajduk (1976) and QPR (1984) are the Bibles of Grobari movement, I will dare to add the game against Maccabi (Israel) as the basketball’s equivalent. Losing the game, and losing heavily (the difference was 20 points), triggered the craziness and affection for the Club so typical and unique for Grobari. The mad song and support, which relentlessly continued for 30 minutes after the conclusion of the match, forced the players to return twice from their changing rooms and bow to something so rare in today’s sport.

The wins were achieved in many derbies, where we faced our greatest rival. In those years, the game witnessed the South side covered in enemy’s flags and banners, taken in direct confrontations before the matches. As well, the song and support from the South continuously blew away the song coming from the opposite side. Still, the years proceeding witnessed the darkest period in the history of Grobari.

The constant attempts of the FC’s management to divide supporters, turn them against each other … finally produced results. They tossed the seed of hostility, hoping that through the supporters’ disunity they can grip the only force able to dismantle the criminal structure within the Club ... Grobari. Already in that moment, the diverse character of the group brought to the front two fractions of Grobari … the younger and more extreme one, founded within the South Front fraction (established in 1999) and the part of the group mainly consisting of older Grobari. The South Front stressed its principles calling for completely independent and self-supported organization, a definite break from the management’s grip and support. The older Grobari, many of them well-known legends within the movement, thought that the future will be brighter if the links are preserved.

The seed of discord was there, only to influence the complete confrontation between two sides. South Front, the large section of Partizan’s supporters, stopped its attendance of the games and influenced many young and urban fans, future foundation of Grobari. One and all saw this as the calamity, all but the Club’s management, who was now free to pursue its financial mismanagement and obliteration of the Club. Three years passed … South Front standing on the other side, separated in every way from the rest of Grobari, who continued its support from the South side (numbers drastically and continuously decreasing in each and every game).

Grobari realized that the group cannot function in such manner, that future and existence of Grobari as the organized supporters group is in question … and once again brothers stood by next to each other, again united, again as one, strong and proud. South was once again the melting-pot of all that Grobari represent, their love, honor and devotion, with new fanaticism and devotion brought about by the positive developments. The expansion once again became order of the day for Grobari.

The first half of the season witnessed some awesome displays of support for black-white colours, games in which Grobari showed that the greatness is still there, indestructible. Yet, the rotten within the Club perceived this as threat, and our new vigor compelled them to go for the final blow to the group. The result…everything that is a part of the supporters way of life and action, allowed everywhere in the sport’s world, was denied to Grobari. No banners, flags, drums were acceptable whatsoever, the pyrotechnics could be just dreamt of. Yet, our prominence was shown once again! Facing the offensive, hassle and restrictions, Grobari managed to put the onslaught aside and for the sake of the Club (who aimed for the Champions League) give their total support to the team in these critical games. As always, our commitment and dedication failed to find the reciprocity within the Club, once again betraying all agreed before.

The final decision was made, which placed Grobari on the road for their greatest struggle … boycott of the Club’s management and all the FC’ games. The demands of our protest listed the removal of the Club’s management, with no exceptions whatsoever and no delay. Twenty years of the systematic annihilation of the Club are still not sufficient for the gang who perceive the Club merely as the lucrative business for themselves and their personal accounts. The boycott was a natural outcome, combined with the massive protests outside the stadium. Again, Grobari achieved something that no group from here managed … the whole season we stayed away from the football games, and managed to keep the South stand empty in all the matches played. This feat was maintained even in the great derby against red star, act which proved the support for our cause as well as the commitment and loyalty of each and every Grobar.

The organized support continued in other sports, supporting our Club in its attempts for trophies. Our long and celebrated history never witnessed more difficult task facing the Grobari movement. The task and mission to eliminate the rotten from our only Club…today when we are far away from our stand yet so much with the Club. The task that we all believe will be achieved, sooner or later. Once again, the song and roar will spread from the South side, the army of faithful supporters returning to the place so sacred to them. Ready to give everything for the Club, their devotion is the pledge for the ultimate triumph in this fight.