Историја

Д**** Михаиловић

ГОРСКИ ЦАР

Биографија Ђенерала Д**** Михаиловића



НЕШТО ПРЕ ПОНОЋИ, КАКО ЈЕ ЗАПИСАНО У ПРОТОКОЛУ КРШТЕНИХ, 27.АПРИЛА 1893, У ИВАЊИЦИ, ПОКРАЈ РЕКЕ МОРАВИЦЕ, РОЂЕН ЈЕ ДРАГОЉУБ Д**** МИХАИЛОВИЋ. ДРАЖИН ОТАЦ ЗВАО СЕ МИХАИЛО, А МАЈКА СМИЉАНА.

ПОСЛЕ Д**** МИХАИЛО И СМИЉАНА СУ ДОБИЛИ ДВЕ ЋЕРКЕ – МИЛИЦУ (1894) И ЈЕЛИЦУ (1895). МИЛИЦА ЈЕ ПРЕМИНУЛА МЛАДА, 1905. ГОДИНЕ. ЈЕЛИЦА ЈЕ ДИПЛОМИРАЛА АРХИТЕКТУРУ У БЕОГРАДУ, ЧИМ ЈЕ ОВАЈ ФАКУЛТЕТ ОСНОВАН, И ЗАПОСЛИЛА СЕ У ОПШТИНИ ГРАДА БЕОГРАДА. УБИЛИ СУ ЈЕ КОМУНИСТИ КАД СУ ОСВАЈАЛИ БЕОГРАД.

Д****, МИЛИЦА И ЈЕЛИЦА РАНО СУ ОСТАЛИ БЕЗ РОДИТЕЉА. МИХАИЛО ЈЕ УМРО ОДМАХ ПО ЈЕЛИЧИНОМ РОЂЕЊУ, ОД ТУБЕРКУЛОЗЕ, А СМИЉАНА ПЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ. СТАРАЊЕ О СИРОЧИЋИМА ПРЕУЗЕО ЈЕ ЈЕДАН ОД ЧЕТВОРИЦЕ СТРИЧЕВА, ВЛАДИМИР.

ПОШТО ЈЕ ЗАВРШИО ЧЕТИРИ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, Д**** ЈЕ УЈЕСЕН 1904. ГОДИНЕ УПИСАН У ПРВИ РАЗРЕД ТРЕЋЕ МУШКЕ ГИМНАЗИЈЕ. Д**** ЈЕ У ОВОЈ ГИМНАЗИЈИ ЗАВРШИО ПРВА ТРИ РАЗРЕДА, А СЛЕДЕЋА ТРИ У ДРУГОЈ БЕОГРАДСКОЈ ГИМНАЗИЈИ. У ОБЕ ГИМНАЗИЈЕ ЈЕ СПАДАО У РЕД НАЈБОЉИХ ЂАКА.

ПРВОГ СЕПТЕМБРА 1910. ГОДИНЕ Д**** ЈЕ СТУПИО У 43. КЛАСУ НИЖЕ ШКОЛЕ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ У БЕОГРАДУ. ПОСЛЕ ШЕСТ МЕСЕЦИ, 1.МАРТА 1911. ГОДИНЕ БИО ЈЕ УНАПРЕЂЕН У ЧИН ПИТОМЦА-КАПЛАРА, А ПОСЛЕ ДВЕ ГОДИНЕ, 1.СЕПТЕМБРА 1912, У ЧИН ПИТОМЦА-ПОДНАРЕДНИКА. АЛИ УМЕСТО НА ТРЋУ ГОДИНУ СТУДИЈА, ТОГ СЕПТЕМБРА 1912, 43. КЛАСА НИЖЕ ШКОЛЕ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ МОРАЛА ЈЕ У РАТ ПРОТИВ ТУРАКА, А ОДМАХ ПОТОМ, ПОЧЕТКОМ 1913, И У РАТ ПРОТИВ БУГАРА.
Д**** ЈЕ БИО У IV ПРЕКОБРОЈНОМ ПУКУ ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ, НА ДУЖНОСТИ АЂУТАНТА У 1. БАТАЉОНУ, ПА ЈЕ БИО УПУЋЕН НА БОЈИШТЕ . IV ПРЕКОБРОЈНИ ПУК, ФОРМИРАН ЈЕ ОД СТРАНЕ ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ, АЛИ ЈЕ БИО ПРИДОДАТ ДУНАВСКОЈ ДИВИЗИЈИ II ПОЗИВА, ДА БИ ИМАЛА ЧЕТИРИ ПЕШАДИЈСКА ПУКА, ТАКО ДА ЈЕ УЧЕСТОВАО У БИЦИ КОД КУМАНОВА. ПОСЛЕ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ Д**** ЈЕ УНАПРЕЂЕН ЗА НАРЕДНИКА И БИО ЈЕ ОДЛИКОВАН СРЕБРНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ. У II БАЛКАНСКОМ РАТУ 1913. ПРОТИВ БУГАРА, IV ПРЕКОБРОЈНИ ПУК ЈЕ ОПЕТ БИО У САСТАВУ ДУНАВСКЕ ДИВИЗИЈЕ II ПОЗИВА, НА ПРАВЦУ ОД СТРАЦИНА ДО КРИВЕ ПАЛАНКЕ, АЛИ ЈЕ УБРЗО ОДВОЈЕН И ДОДАН МОРАВСКОЈ ДИВИЗИЈИ II ПОЗИВА И УЧЕСТОВАО У БОРБАМА НА ЗЛЕТОВСКОЈ РЕЦИ И ДАЉЕ НА КОЧАНИМА, Д**** ЈЕ УЧЕСТОВАО, НЕ КАО АЂУТАНТА, ВЕЋ ВОДНИКА ЈЕДНЕ ПЕШАДИЈСКЕ ЧЕТЕ. БИО ЈЕ РАЊЕН И ОДЛИКОВАН ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ, А УСКОРО, 18. ЈУЛА, ЋЕ БИТИ ПРОИЗВЕДЕН, СА СВОЈОМ КЛАСОМ, У ЧИН ПОТПОРУЧНИКА.
ОДМОР ПОСЛЕ ДВА РАТА ЈЕ КРАТКО ТРАЈАО, ПОШТО ЈЕ ИЗБИЛА АРНАУТСКА ПОБУНА, Д**** ЈЕ КРЕНУО ПУТ РАШКЕ ОБЛАСТИ. ПОСЛЕ НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ ВРАЋЕН ЈЕ У БЕОГРАД НА ДОШКОЛОВАВАЊЕ. АЛИ ВЕЋ НАРЕДНОГ ЛЕТА НАШ ЈУНАК ПОНОВО МЕЊА ШКОЛУ ЗА РОВ, ЧИМЕ СЕ ОСУЈЕЋУЈЕ ЊЕГОВ ПРЕЛАЗАК ИЗ ПЕШАДИЈЕ У АРТИЉЕРИЈУ.
У ПРВИ СВЕТСКИ РАТ Д**** ЈЕ СТУПИО У III ПРЕКОБРОЈНОМ ПЕШАДИЈСКОМ ПУКУ I ПОЗИВА, КОЈИ ЈЕ ПРИПАДАО ДРИНСКОЈ ДИВИЗИЈИ. Д**** ЈЕ У ЦЕРСКОЈ БИЦИ УЧЕСТОВАО КАО ВОДНИК 3. ЧЕТЕ 1. БАТАЉОНА. ВЕЋ 9. СЕПТЕМБРА ПОСТАО ЈЕ И ЗАСТУПНИК РАЊЕНОГ КОМАНДИРА 2. ЧЕТЕ 3. БАТАЉОНА, КАПЕТАНА II КЛАСЕ ЧЕДОМИРА СТАНОЈЛОВИЋА. ПОТПОРУЧНИК, ВОДНИК 3. ЧЕТЕ 1. БАТАЉОНА ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ: У БОРБИ ХЛАДАН И ПРИСЕБАН НАРОЧИТО 24. И 25. ОКТОБРА НА КОСТАЈНИКУ И 7. НОВЕМБРА НА ПЛАМОМИШТУ ГДЕ ЈЕ ОСТАО НА ПОЛОЖАЈУ И АКО МУ ЈЕ БАТАЉОН ОДСТУПИО: ПРЕДЛОГ ЗЛАТНЕ МЕДАЉЕ ЗА ХРАБРОСТ.
РАТНУ 1915. ГОДИНУ ДРАЖИН III ПРЕКОБРОЈНИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК ЗАПОЧЕО ЈЕ КОД ШАБЦА, ПОЧЕТКОМ ЈУЛА, ДА БИ КРАЈЕМ СЕПТЕМБРА НАСТАВИО БОРБУ ПРОТИВ НЕМАЦА У ОКОЛИНИ ПОЖАРЕВЦА. ТУ ЈЕ ДОБИО НОВУ ДУЖНОСТ: КОМАНДИР 4. ЧЕТЕ 3. БАТАЉОНА. ЗБОГ ВЕЛИКИХ ГУБИТАКА, ДРАЖИН БАТАЉОН ЈЕ РАСФОРМИРАН 10. ОКТОБРА. ТАДА ЈЕ Д**** ПРЕКОМАНДОВАН У ПУКОВСКО МИТРАЉЕСКО ОДЕЉЕЊЕ, КОЈЕ ЈЕ ИМАЛО ЧЕТИРИ МИТРАЉЕЗА ЗАПЛЕЊЕНА ОД АУСТРОУГА
ДРУГА ПОЛОВИНА ОКТОБРА И ПОЧЕТАК НОВЕМБРА ПРОТЕКЛИ СУ У ПОВЛАЧЕЊУ СРПСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕМА ЈУГУ. ПОЛОВИНОМ ТОГ МЕСЕЦА ОТПОЧЕЛА ЈЕ АЛБАНСКА ГОЛГОТА. У САСТАВУ СВОГ МИТРАЉЕСКОГ ОДЕЉЕЊА, Д**** СЕ ПОВЛАЧИО БЕРАНЕ-ПОДГОРИЦА-СКАДАР.
ДРАЖИН III ПРЕКОБРОЈНИ ПУК ЈЕ 9. ФЕБРУАРА 1916. ПРЕКОМАНДОВАН У ВАРДАРСКУ ДИВИЗИЈУ, ДА БИ СЛЕДЕЋЕГ ДАНА БИО УПУЋЕН У ЛОГОР ИПСОС.
ОД 15. ФЕБРУАРА 1916. ГОДИНЕ Д**** ЈЕ У САСТАВУ МИТРАЉЕСКОГ ОДЕЉЕЊА 2. БАТАЉОНА XXIII ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА ВАРДАРСКЕ ДИВИЗИЈЕ. ОВАЈ ПУК ЈЕ НАСТАО СПАЈАЊЕМ III И IV ПРЕКОБРОЈНОГ ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА I ПОЗИВА. БРОДОМ ''АБДА'' ДРАЖИНА ЈЕДИНИЦА ЈЕ 22. АПРИЛА НАПУСТИЛА КРФ И КРЕНУЛА ПУТ СОЛУНСКОГ ФРОНТА.
НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ Д**** ЈЕ УЧЕСТОВАО У БОРБАМА НА ОСТРОВСКОМ ЈЕЗЕРУ, ГОРНИЧЕВУ, КОД ЖИОВЕ, НА КОТАМА 1050 И 1368, НА СОКОЛЦУ, ЗЕЛЕНОМ БРДУ, ГОВЕДАРСКОМ КАМЕНУ И ДОБРОМ ПОЉУ. У БИЦИ КОД СЕЛА НЕОКАЗИ И ДОЊЕ ВРБИНЕ, 11. СЕПТЕМБРА 1916, Д**** ЈЕ ТЕШКО РАЊЕН. ЛЕКАРСКА КОМИСИЈА У СОЛУНУ ПРОЦЕНИЛА ЈЕ ДА ЗБОГ ПОСЛЕДИЦА РАЊАВАЊА ПОТПОРУЧНИК МИХАИЛОВИЋ ''ВИШЕ НИЈЕ ЗА СТРОЈ'', ПА ЈЕ ПОНУДИЛА ''СЛУЖБУ У ПОЗАДИНИ''. МЕЂУТИМ Д**** ЈЕ ТО ОДБИО. ПОСЛЕ ОПОРАВКА, ВРАТИО СЕ НА ПРВУ ЛИНИЈУ ФРОНТА, У СВОЈУ ЈЕДИНИЦУ, АПРИЛА 1917. ГОДИНЕ. ПОЧЕТКОМ НАРЕДНЕ ГОДИНЕ, Д**** ЈЕ СА СВОЈИМ МИТРАЉЕСКИМ ОДЕЉЕЊЕМ ПРЕБАЧЕН У НОВООСНОВАНИ I ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДИВИЗИЈЕ. У САСТАВУ ТЕ ДИВИЗИЈЕ УЧЕСТОВАО ЈЕ У ПРОБОЈУ СОЛУНСКОГ ФРОНТА. НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ Д**** ЈЕ УНАПРЕЂЕН У ЧИН ПОРУЧНИКА, 25. ЈАНУАРА 1918. ГОДИНЕ.
Д**** ЈЕ У ОДЛИКОВАЊИМА БИО ИСПРЕД МНОГИХ. ОРДЕН БЕЛОГ ОРЛА СА МАЧЕВИМА IV РЕДА ДОБИО ЈЕ 14. ЈАНУАРА 1918. ГОДИНЕ, ''ЗА СТЕЧЕНЕ ЗАСЛУГЕ И ПОКАЗАНУ ХРАБРОСТ У РАТУ''. ДРУГО МИТРАЉЕСКО ОДЕЉЕЊЕ XXIII ПУКА, КАО ЈЕДИНО ОД ЧЕТИРИ У ПУКУ , ОДЛИКОВАНО ЈЕ ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ. НАЈЗАД, Д**** ЈЕ ДОБИО И ЕНГЛЕСКИ ВОЈНИ КРСТ, ЈЕДИНИ У СВОЈОЈ ДИВИЗИЈИ, ПО ИЗБОРУ КОМАНДАНТА ДИВИЗИЈЕ.
ОСЛОБАЂАЊЕ СРБИЈЕ ОПЕТ НИЈЕ ДОНЕЛО КРАЈ РАТА. КАО И 1913, ОН ЈЕ И САДА УПУЋЕН У ГУШЕЊЕ АРНАУТСКЕ ПОБУНЕ. НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЈЕ БОРАВИО ОД КРАЈА СЕПТЕМБРА 1918, ПА СВЕ ДО КРАЈА ЗИМЕ 1919. ГОДИНЕ. ЊЕГОВО ПРВО МИРНОДОПСКО ОДРЕДИШТЕ ЈЕ КАСАРНА ''КРАЉ ПЕТАР I'' У СКОПЉУ. КАО НАЈБОЉЕГ ОФИЦИРА У ПУКУ, КОМАНДАНТ ГА ЈЕ ПРЕДЛОЖИО ЗА ПРЕЛАЗАК У КРАЉЕВУ ГАРДУ У БЕОГРАД. У ЈЕСЕН 1919. ГОДИНЕ ПОРУЧНИК МИХАИЛОВИЋ ЈЕ ПОСТАО ВОДНИК 3. ЧЕТЕ 1. БАТАЉОНА ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА КРАЉЕВЕ ГАРДЕ
АЛИ Д**** СЕ НИЈЕ ДУГО ЗАДРЖАО У КРАЉЕВОЈ ГАРДИ, ЗБОГ ЈЕДНОГ ИНЦИДЕНТА У КАФАНИ ''СЛОБОДА'', УОЧИ ПОНОЋИ 31. ДЕЦЕМБРА. ЊЕГОВ ДРУГ, ГАРДИЈСКИ ПОРУЧНИК СТЕФАН БУХОЊИЦКИ, ПРИПИТ ЈЕ ДРЖАО ЗДРАВИЦУ, У КОЈОЈ ЈЕ ПОХВАЛНО СПОМЕНУО БОЉШЕВИЧКУ РЕВОЛУЦИЈУ. КАДА СУ БОХОЊИЦКОМ ЗБОГ ТОГА УПУЋЕНЕ ПРЕТЊЕ, Д**** ЈЕ ИЗВАДИО ПИШТОЉ, РЕПЕТИРАО И СТАВИО НА СТО, РЕКАВШИ: ''ДА ВИДИМО КО ЈЕ БОЉИ СРБИН ОД МЕНЕ''. ДОБИО ЈЕ 15 ДАНА ЗАТВОРА, А ОНДА ЈЕ, ВЕЋ 25. ЈАНУАРА 1920, ВРАЋЕН У XXVIII ПЕШАДИЈСКИ ПУК У СКОПЉЕ.
САМО НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ ПОСЛЕ СВОГ ПРВОГ БОРАВКА У ЗАТВОРУ, Д**** ЈЕ, 11. АПРИЛА, ЈОШ ЈЕДНОМ ОДЛИКОВАН ЗЛАТНОМ МЕДАЉОМ ЗА ХРАБРОСТ. СЛЕДЕЋЕГ МЕСЕЦА ПОЧИЊЕ И ЊЕГОВА НАСТАВНИЧКА КАРИЈЕРА: 11. МАЈА ЈЕ ПОСТАВЉЕН ЗА ВОДНИКА ЈЕДНОГ МИТРАЉЕСКОГ ОДЕЉЕЊА У III ПОДОФИЦИРСКОЈ ШКОЛИ У СКОПЉУ. СЛЕДИЛО ЈЕ УНАПРЕЂЕЊЕ У ЧИН КАПЕТАНА II КЛАСЕ, 14. ОКТОБРА, И ЈОШ ЈЕДНО ОДЛИКОВАЊЕ, ОРДЕН БЕЛОГ ОРЛА СА МАЧЕВИМА V РЕДА, КОЈЕ МУ ЈЕ УРУЧЕНО 1. ДЕЦЕМБРА 1920. ГОДИНЕ.

СЛЕДЕЋЕ, 1921. ГОДИНЕ, Д**** МИХАИЛОВИЋ ЈЕ НАКРАТКО СЛУЖБОВАО У САРАЈЕВУ, ОД 7. ЈУЛА ДО 30. СЕПТЕМБРА. БИО ЈЕ НАСТАВНИК У ДРУГОЈ ПОДОФИЦИРСКОЈ ПЕШАДИЈСКОЈ ШКОЛИ. ВРАТИО СЕ У БЕОГРАД ПОШТО ЈЕ ПРИМЉЕН ЗА ПОЛАЗНИКА 23. КЛАСЕ ВИ;ШЕ ШКОЛЕ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ. ДВЕ ГОДИНЕ КАСНИЈЕ ДИПЛОМИРАО ЈЕ СА ОДЛИЧНИМ УСПЕХОМ. У МЕЂУВРЕМЕНУ, 5. НОВЕМБРА 1921. ГОДИНЕ Д**** ЈЕ ОДЛИКОВАН АЛБАНСКОМ СПОМЕНИЦОМ, А 24. ОКТОБРА 1922. УНАПРЕЂЕН ЈЕ У ЧИН КАПЕТАНА I КЛАСЕ.
КАО КАПЕТАН I КЛАСЕ Д**** ЈЕ ГОДИНУ И ПО ДАНА РАДИО У ОБАВЕШТАЈНОМ ОДЕЉЕЊУ, А ШЕСТ МЕСЕЦИ У НАСТАВНОМ ОДЕЉЕЊУ. МАЈОРСКИ ИСПИТ ЈЕ ПОЛОЖИО 16. МАРТА 1925. ГОДИНЕ, ДА БИ У ЧИН МАЈОРА БИО УНАПРЕЂЕН КРАЈЕМ ТЕ ГОДИНЕ, 17. ДЕЦЕМБРА. СЛЕДИ ПРЕВОЂЕЊЕ У ЂЕНЕРАЛШТАБНУ СТРУКУ, 24. ФЕБРУАРА 1926, КОЈЕ СЕ МОЖЕ ПОРЕДИТИ СА ДАНАШЊОМ ТИТУЛОМ ДОКТОРА ВОЈНИХ НАУКА.
ТАКО ЈЕ МАЈОР ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ ЗАВРШИО НАЈВИШЕ ДОМАЋЕ ВОЈНЕ ШКОЛЕ, И СТАО У РЕД НАЈЕЛИТНИЈИХ ОФИЦИРА. У ТО ДОБА КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ ЈЕ СВОЈЕ НАЈБОЉЕ ОФИЦИРЕ СЛАЛА У ФРАНЦУСКУ НА СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈУ, ПА СЕ И Д**** ОБРЕО У ПАРИЗУ 1930. ГОДИНЕ.

ПРЕ НЕГО ШТО ЋЕ ОТИЋИ У ДИПЛОМАТИЈУ, Д**** ЈЕ ОБАВЉАО ВИШЕ ДУЖНОСТИ У ЗЕМЉИ. ЗА ПОМОЋНИКА НАЧЕЛНИКА ШТАБА ДУНАВСКЕ ДИВИЗИЈЕ У БЕОГРАДУ ПОСТАВЉЕН ЈЕ 19. МАРТА 1926. ГОДИНЕ. ПОРЕД ТОГА, ЗА 1926. ГОДИНУ БИО ЈЕ СТАЛНИ ЧЛАН ИСПИТНЕ КОМИСИЈЕ ЗА ЧИН ПОТПОРУЧНИКА ЕКОНОМСКЕ СТРУКЕ. НА ЂЕНЕРАЛШТАБНЕ ПОСЛОВЕ У ШТАБУ КРАЉЕВЕ ГАРДЕ ПРЕМЕШТЕН ЈЕ 19. ЈАНУАРА 1927. ГОДИНЕ. У ГАРДИ ЈЕ БИО ПОМОЋНИК НАЧЕЛНИКА ШТАБА, ВРШИОЦ ДУЖНОСТИ НАЧЕЛНИКА ШТАБА, И НАЈЗАД НАЧЕЛНИК ШТАБА, А ЈЕДНО ВРЕМЕ ЈЕ КОМАНДОВАО 3. БАТАЉОНОМ ПЕШАДИСКОГ ПУКА КРАЉЕВЕ ГАРДЕ.
ИСТОВРЕМЕНО, Д**** ЈЕ БИО ЧЛАН ВИШЕ ИСПИТНИХ КОМИСИЈА, КАО И НАСТАВНИК СТРАТЕГИЈЕ У НИЖОЈ ШКОЛИ ИНТЕНДАНТСКЕ АКАДЕМИЈЕ. ПРОСВЕТНИ ОРДЕН СВЕТОГ САВЕ IV РЕДА ДОБИО ЈЕ 25. ЈАНУАРА 1928. ГОДИНЕ, А 17. ДЕЦЕМБРА 1933. УНИФОРМУ ЈЕ УКРАСИО ЈОШ ЈЕДНИМ ОДЛИЧЈЕМ: ОРДЕН ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРУНЕ IV РЕДА. ЧИН ПУКОВНИКА ДОБИО ЈЕ ЗА ВАСКРС 1930. ГОДИНЕ.
СЛУЖБОВАЊЕ У КРАЉЕВОЈ ГАРДИ ПОТПУКОВНИК МИХАИЛОВИЋ ЗАВРШИО ЈЕ 14. ФЕБРУАРА 1935, КАД ЈЕ ПРЕКОМАНДОВАН У ОРГАНИЗАЦИЈСКО ОДЕЉЕЊЕ ЂЕНЕРАЛШТАБА МИНИСТАРСТВА ВОЈСКЕ И МОРНАРИЦЕ. ТУ ЈЕ ОСТАО САМО ДО 28. МАЈА, КАД ЈЕ СТИГЛА НАРЕДБА ЗА ОДЛАЗАК У СОФИЈУ, НА МЕСТО ВОЈНОГ АТАШЕА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ. ТАМО ЈЕ НАУЧИО И БУГАРСКИ ЈЕЗИК И ДОБИЈА ДВА БУГАРСКА ОДЛИЧЈА: ОРДЕН АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ III СТЕПЕНА, КОЈИ МУ ЈЕ УРУЧИО ЛИЧНО ЦАР БОРИС ПРИЛИКОМ ОДЛАСКА, И ОРДЕН КРСТА СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА, КОЈИ ЋЕ СТИЋИ ТРИ ГОДИНЕ КАСНИЈЕ, 1939. ЗА ВРЕМЕ СЛУЖБЕ У СОФИЈИ ДОБИО ЈЕ И ПУКОВНИЧКИ ЧИН, 6. СЕПТЕМБРА 1935, ПОВОДОМ РОЂЕНДАНА ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКА ПЕТРА КАРАЂОРЂЕВИЋА.
Д**** ЈЕ МАЈА 1936. ГОДИНЕ ПОВУЧЕН ИЗ СОФИЈЕ И ПРЕМЕШТЕН ЗА ВОЈНОГ АТАШЕА У ПРАГУ. ПУКОВНИК Д**** МИХАИЛОВИЋ СТИГАО ЈЕ У ПРАГ 22. МАЈА 1936. ГОДИНЕ, ДА ТУ ОСТАНЕ ДО МАЈА НАРЕДНЕ ГОДИНЕ. У ПРАГУ СЕ НИЈЕ БАВИО ПОЛИТИКОМ ВЕЋ БРОЈНИМ ВОЈНИМ ПИТАЊИМА, КАО ШТО СУ НАБАВКА ЧЕХОСЛОВАЧКИХ АВИОНА, ПАНЦИР ПРСЛУКА, УПУСТАВА ЗА ПРОТИВОКЛОПНО РАТОВАЊЕ ИТД. НА ОПРОШТАЈНОМ ПРИЈЕМУ, ПРЕДСЕДНИК ЧЕХОСЛОВАЧКЕ УРУЧИО ЈЕ ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ ОРДЕН БЕЛОГ ЛАВА III РЕДА.
MAJA 1937. ГОДИНЕ ПУКОВНИК Д**** МИХАИЛОВИЋ ПОСТАВЉЕН ЈЕ ЗА НАЧЕЛНИКА ШТАБА ДРАВСКЕ ДИВИЗИЈСКЕ ОБЛАСТИ У ЉУБЉАНИ. ЊЕГОВО НОВО РАДНО МЕСТО НАЛАЗИЛО СЕ У КАСАРНИ ''ВОЈВОДА МИШИЋ''. ТУ ЈЕ, 1. ДЕЦЕМБРА 1937, НА ГРУДИ ПРИКАЧИО ЈОШ ЈЕДНО ОДЛИЧЈЕ: ОРДЕН ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРУНЕ III РЕДА. АПРИЛА СЛЕДЕЋЕ, 1938. ГОДИНЕ, Д**** ПРЕЛАЗИ ЗА КОМАНДАНТА 39. ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА У ЦЕЉУ, КОЈИ ЈЕ ПРИПАДАО ИСТОЈ ДИВИЗИОНОЈ ОБЛАСТИ.
ПОСЛЕ ТАЧНО ГОДИНУ ДАНА, АПРИЛА 1939. ГОДИНЕ, Д**** СЕ ВРАЋА У ЉУБЉАНУ, ОВОГ ПУТА ЗА НАЧЕЛНИКА ШТАБА УТВРЂИВАЊА. ТУ ОСТАЈЕ СВЕГА НЕКОЛИКО МЕСЕЦИ, ДО АВГУСТА, КАД ЈЕ ПОСТАВЉЕН ЗА СТАЛНОГ НАСТАВНИКА ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ У БЕОГРАДУ.
ТОКОМ 1940. ГОДИНЕ ВИШЕ ПУТА СУ ЗАБЕЛЕЖЕНИ ДРАЖИНИ ЈАВНИ АНТИХИТЛЕРОВСКИ ИСПАДИ. НАЈЗАД ПОСЛЕ ЊЕГОВОГ НАПАДА НА ХИТЛЕРА НА ЈЕДНОМ ПРИЈЕМУ У ЕНГЛЕСКОЈ АМБАСАДИ, НЕМАЧКИ ПОСЛАНИК ФОН ХЕРН УПУТИО ЈЕ ПРОТЕСТ ЈУГОСЛОВЕНСКОМ МИНИСТРУ ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА ЦИНЦАР-МАРКОВИЋУ. ЗАТО ГЕНЕРАЛ НЕДИЋ ЈОШ ЈЕДНОМ КАЖЊАВА ДРАЖУ СА 30 ДАНА ЗАТВОРА. СВОЈУ КАЗНУ ИЗДРЖАВА У МОСТАРУ, ГДЕ ЈЕ, ТАКОЂЕ ПО КАЗНИ, УПУЋЕН ЗА ПОМОЋНИКА НАЧЕЛНИКА ЂЕНЕРАЛШТАБА ПРИМОРСКЕ АРМИЈСКЕ ОБЛАСТИ , 23. ОКТОБРА 1940. ГОДИНЕ. Д**** ЋЕ УПРАВО ИЗ МОСТАРА, 6. АПРИЛА 1941, КРЕНУТИ У ЧЕТВРТИ ПО РЕДУ РАТ У СВОМЕ ЖИВОТУ. РАТНИ РАСПОРЕД ЈЕ ГЛАСИО: НАЧЕЛНИК ОПЕРАТИВНОГ ОДЕЉЕЊА ДРУГЕ АРМИЈЕ. МОБИЛИЗАЦИЈСКО МЕСТО: КИСЕЉАК КОД САРАЈЕВА.
ПО ПОТПИСИВАЊУ КАПИТУЛАЦИЈЕ, КРАЉ И ВЛАДА СУ НАПУСТИЛИ ЗЕМЉУ. А У СКОПЉУ ГЕНЕРАЛ НЕДИЋ ЈЕ ОДРЖАО СЛЕДЕЋИ ГОВОР: КРАЉ И ВЛАДА НАПУСТИЛИ СУ БЕОГРАД. ВЕРОВАТНО СУ ДО САД ВЕЋ НАПУСТИЛИ ЗЕМЉУ. ВРХОВНА КОМАНДА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ВОЈСКЕ ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ. ЈА НЕМАМ НИКАКВИХ ВЕСТИ НИ ВЕЗА. Нh8;КАКВА УПУСТВА И НАРЕЂЕЊА ВАМ НЕМОГУ ДАТИ. НАША ВОЈСКА ЈЕ СВУДА У РАСУЛУ. НЕПРИЈАТЕЉСКА ВОЈСКА ЈЕ УШЛА У НАШУ ЗЕМЉУ И НЕПОСТОЈИ СИЛА КОЈА БИ ЈЕ МОГЛА ЗАУСТАВИТИ. НЕКА СВАКИ ОД ВАС УЗМЕ ИНИЦИЈАТИВУ У СВОЈЕ РУКЕ. СВАКО МОЖЕ ПОСТУПИТИ ОНАКО КАКО МУ САВЕСТ И ДУЖНОСТ НАЛАЖЕ И НЕКА СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА ОНО ШТО ЈЕ УРАДИО.
У ИСТО ВРЕМЕ, НА ДРУГОМ КРАЈУ ЗЕМЉЕ, ДРАЖИНА РЕАКЦИЈА ЈЕ БИЛА САСВИМ ДРУГАЧИЈА. НА ВЕСТ О КАПИТУЛАЦИЈИ, ОН ЈЕ ОКУПЉЕНИМ ВОЈНИЦИМА, ПОДОФИЦИРИМА И ОФИЦИРИМА, ОДРЖАО СЛЕДЕЋИ ГОВОР: ЈУНАЦИ!!! НАША ЈЕ ВЛАДА, КАО ШТО ВИДИТЕ ИЗ ОВИХ ЛЕТАКА, СРАМНО ПОТПИСАЛА АКТ О НАШОЈ БЕЗУСЛОВНОЈ КАПИТУЛАЦИЈИ ПРЕД НЕМАЧКОМ ОРУЖАНОМ СИЛОМ. ЈА ТУ КАПИТУЛАЦИЈУ НЕ ПРИЗНАЈЕМ. ЖИВ СЕ НЕМЦИМА НЕЋУ ПРЕДАТИ. НЕМАЧКА МОРА ДА ИЗГУБИ ОВАЈ РАТ. МИ ЋЕМО СЕ ОРГАНИЗОВАТИ И ПОВЕСТИ ГЕРИЛСКУ БОРБУ ПРОТИВ ОКУПАТОРА, ПРЕМА НАШИМ МОГУЋНОСТИМА. КАДА НАШИ САВЕЗНИЦИ ЕНГЛЕЗИ БУДУ ЧУЛИ ЗА НАШЕ ПОСТОЈАЊЕ, ОНИ ЋЕ НАС ПОМОЋИ!
Д**** ЈЕ БИО СРЕДЊЕ ВИСИНЕ, СМЕЂЕ КОВРЏАВЕ КОСЕ И КЕСТЕЊАСТИХ ОЧИЈУ, ИСПОД ПОДЕБЉИХ НАОЧАЛА. ИМАО ЈЕ МЛАДОЛИКО ЛИЦЕ, ПРАВИЛНИХ ЦРТА. ГОВОРИО ЈЕ РАЗГОВЕТНО И ТЕЧНО, ГЛАСОМ СНАЖНИМ И ПРИЛИЧНО ДУБОКИМ. БИО ЈЕ СРДАЧАН, ДРАЖЕЉУБЉИВ И УВЕК СПРЕМАН НА ШАЛУ. У ПРИВАТНОМ ЖИВОТУ ЛАКО ЈЕ СТИЦАО ПРИЈАТЕЉЕ, А ТЕШКО НЕПРИЈАТЕЉЕ. ИМАО ЈЕ БЛАГ ИЗРАЗ ЛИЦА, И УОПШТЕ, ОДАВАО ЈЕ ЈЕДНОГ ДОБРОДУШНОГ ЧОВЕКА.
СРПСКУ ЗЕМЉУ, НЕДУГО ЗАТИМ, ГАЗИ КОМУНИСТИЧКА ЧИЗМА И ''ХРВАТ ТИТО'' КОЈИ ПОДПОМОГНУТИ РУСКОМ ВОЈСКОМ И ОПРЕМОМ, СЛАМАЈУ СРПСКИ ДУХ И СРПСКУ ЗЕМЉУ ПРЕКРИВАЈУ ЦРВЕНОМ СТАЉИНОВОМ ЗАСТАВОМ ЦЕЛУ.
ЂЕНЕРАЛА ДРАЖУ МИХАИЛОВИЋ СУ КОМУНИСТИ УХАПСИЛИ, СПРОВЕЛИ ГА У ЗАТВОР ГДЕ ЈЕ СВАКОДНЕВНО ДО СУЂЕЊА БИО ДРОГИРАН ШТО ЈЕ КАСНИЈЕ ПРИЗНАЛА И ДОКТОРИЦА КОЈА МУ ЈЕ ДРОГУ ''МЕСКАЛИН'' У ТЕЛО УНОСИЛА ПРЕКО ИНЈЕКЦИЈА. ОСУЂЕН ЈЕ НА СМРТ СТРЕЉАЊЕМ АЛИ ЈЕ МУЧКИ УБИЈЕН У НОЋИ ИЗМЕЂУ 16. И 17. ЈУЛА 1946. ГОДИНЕ ОД СТРАНЕ ТЕ ИСТЕ КОМУНИСТИЧКО-СТАЉИНИСТИЧКЕ БАНДЕ ПАРТИЗАНА!
БЕДА ЗЛОЧИНАЧКЕ КОМУНИСТИЧКЕ ПОЛИТИКЕ ПОКОСИЛА ЈЕ НАЈБОЉЕ У НАШЕМ НАРОДУ, МЕЂУ ЊИМА И ЂЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА ДРАЖУ МИХАИЛОВИЋА. АЛИ У СЕЋАЊУ ЈЕ ОСТАО ПОДВИГ, КАО НЕКАД ЛАЗАРОВ, КОЈИ ЋЕ ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ НАДАХЊИВАТИ НОВА И НОВА СРПСКА ПОКОЛЕЊА.

ПОЛИТИКА ХАПШЕЊА И СУЂЕЊА, СРПСКИМ ВОЖДОВИМА, И ДАНАС СЕ НАСТАВЉА !!!!!


Извините што је великим словима јер је копирано са сајта!!!

Зоран Вујовић Вујке




ДЕСЕТОРО стаситих мушкараца у црнини, окамењених лица, у суботу, пред вишеспратницом у Ћирпановој улици у Новом Саду, немо потврђују да горе, на петом спрату, живе њихови рођаци и пријатељи, породица Вујовић. Пре девет година избегли су из Приштине, али не и од црне судбине.

Претходног дана, у петак, Милана (44) и Љиљану (41) Вујовић, као гром, погодила је вест да је угљенисани младић у Амасади САД у Београду њихов старији син Зоран,двадесетогодишњак, одличан студент друге године Факултета техничких наука у Новом Саду, фудбалер. За родбину и познанике изузетно узоран млади човек.
Присуство величанственом скупу српске слоге у четвртак у Београду, за Вујовиће је било исказивање националног поноса.Косово је у питању, а они су тамо оставили своју младост, претке, гроб баке Љубице (90), коју су Шиптари, 2. августа 1999, задавили у кади, у њеном стану у приштинском насељу Сунчани брег.
- Ниједног тренутка се нисмо колебали. Идемо пред Скупштину, идемо да нас је више Срба, да види тај сурови, моћни свет да не дамо Космет - каже Зоранов стриц Драгиша Вујовић.
Драгиша је на митинг водио млађег синовца, Зорановог брата Лазара (18), матуранта једне новосадске школе. Зоран је ишао са својим другарима, организованим превозом. По завршетку величанственог молебана пред храмом Светог Саве, стриц и млађи синовац упутили су се за Нови Сад.

Зорана у почетку нису ни покушавали да добију телефоном.Мислили су: с друштвом је, сигурно ће и он ускоро натраг. О нередима пред амабасадама чули су тек касније, надомак Новог Сада. Зоранов мобилни телефон у почетку је звонио, али одговора није било. Затим је постао недоступан. Стравична зебња почела је да изједа Вујовиће. Уследила је кошмарна, бесана ноћ. Безброј пута причинило им се звоно на улазним вратима.

С првим наговештајем јутра, младићев отац Милан, власник радње с електроматеријалима, и стриц Драгиша упутили су се у Београд. Нада се није гасила. Сретали су успут младе људе како се тек, пошто су преспавали код пријатеља у престоници, враћају кући. Тражили су Милан и Драгиша свог Зорана у Клиничком центру, на ВМА, у полицији... Није га било ни на списку ухапшених. У полицији су их питали да ли је њихов син имао златан ланчић око врата.
- Јесте - згрченим гласом прошапутао је Милан. Ускоро је, скамењен, стајао над угљенисаним телом свог сина. Препознао је ланчић, али се и даље грчевито држао за танку нит наде. Прекинула се у суботу када је из Окружног суда у Београду стигла потврда да угљенисани младић јесте њихов Зоран.
Младићев ујак Небојша Ракочевић огорчен је на медије који Зорана сврставају међу хулигане. Огорчено каже:
- Нисам био с њим те кобне вечери пред америчком амбасадом, али знам му душу. Из њега је провалио бес због растрганог детињства. Никада нас нико неће убедити да је хулиган, он ће за нас увек бити херој.

ТАТА, ОТЕШЕ НАМ КОСОВО

ИМАО је 11 година када је из центра Приштине, где је остала сва имовина Вујовића, дошао с породицом у Нови Сад. Брзо се уклопио, стекао ново друштво. Нису примећивали да пати за Приштином. Потискивана туга, слике избеглиштва и задављене прабаке Љубице, букнуле су нагло из сећања 17. фебруара. Тада је, гледајући телевизију, изобличеног лица, загрцнути Зоран рекао оцу Милану:
- Тата, видиш ли ти ово, отеше нам наше Косово!

23.02.2008 ИН МЕМОРИАМ-ЗОРАН ВУЈОВИЦ-ВУЈКЕ

Туга, горчина, свуда око нас. Више нема Зорана. Са пријатељима је са сајма кренуо у Београд на протест поводом проглашења независности Косова и Метохије, и више се није вратио. Те фебруарске вечери 21. дана изгубили смо још једног младића који је својом харизмом пленио све око себе.

Ни рат и разарање који су га са Косова и Метохије 1999. године из Чаглавице код Приштине са породицом и млађим братом натерали да се пресели у Нови Сад, нису га обесхрабрили, ни студије факултета техничких наука у новом саду где је у року давао испите на другој години, ни спорт и пријатељство које га је везивало за црно белу боју због које је сваки пут поносно носио име Партизана на уснама неће остати заборављено.

Велики губитак за породицу, за југ, за трибину, сувише рано прекинут један млади живот због безумља и хаоса изазваном ланчаном реакцијом због косова.

Био је син, брат, пријатељ. Они који су га познавали, памтиће га вечно а његова дела живеће са нама.

Почетком деведесетих у првим демонстрацијама погинуо је Бранивоје Милиновић, мој велики пријатељ и тада сам рекао као и сада - зашто Бог узима најбоље!??



Зорану Вујовићу


Тужна вијест Српством мину,
као прамен магле сиве,
да Зорана Вујовића
више нема међу живе!

Паде витез са Космета
далеко од родног краја,
у одбрани земље свете
и свог милог завичаја...

Његово ће име сјати,
у одаји Бож’јег раја,
поред кнеза мученика
и Милоша, српског змаја!

Памтиће га српски народ,
ко витеза и јунака,
нек’ поносан отац буде
и његова мила мајка... Паде витез са Космета
далеко од родног краја,
у одбрани земље свете
и свог милог завичаја...

Његово ће име сјати,
у одаји Бож’јег раја,
поред кнеза мученика
и Милоша, српског змаја!

Памтиће га српски народ,
ко витеза и јунака,
нек’ поносан отац буде
и његова мила мајка...

Што су српском роду дали,
своје срце из њедара,
од онаквог српског сина
да ли има већег дара...

Слава теби, српски сине,
српски род ти кличе сада,
твоје име мријет’ неће
докле Сунце небом влада!

Српство те је уздигнуло
међу своје витезове,
за Косово што су пали
и спас свете земље ове!

Док с Косова звона звоне
и док божур пољем цвјета,
ти ћеш бити српски херој,
српски витез са Космета!

Има ли негде ишта о Ђенералу Вељку Раденовићу, коме је посвећена песма ''Ђенерале''?

Администратор ::Има ли негде ишта о Ђенералу Вељку Раденовићу, коме је посвећена песма ''Ђенерале''?

на жалост немам ништа о њему пробаћу да сазнам па да окачим!!!

Ђенерала Младића незаборавите...човек нас је све задужио!

БачкаПаланка ::Ђенерала Младића незаборавите...човек нас је све задужио!

Брате ова тема је направљена да и ти нешто стављаш а не само ми!!!

Ђенерал Ратко Младић


Ратко Младић рођен је 12. марта 1943. године у селу Божиновићи, општина Калиновик, Краљевина Југославија (данас Република Српска, Босна и Херцеговина). Био је генерал и командант Војске Републике Српске од 1992. до 1996. године.

Отац Ратка Младића, Неђо (1909-1945), убијен је од стране усташа у близини Иван седла. Мајка Стана (1919-2003, девојачко Лалатовић), је сама подизала кћер Милицу (1940, удату Аврам), сина Ратка и сина Миливоја (1944-2001). Непосредно по Ратковом рођењу и мајка и отац су му оболели од тифуса, а и сам је био тешко болестан. Преживео је захваљујући италијанским војницима, који су га неко време лечили и снабдевали. Основу школу је завршио у родном месту. У то време изражава жељу да постане учитељ, док касније преовладава жеља да постане хирург.

Након основне школе, Младић одлази у Сарајево, где неко време ради као квалификовани металостругар у предузећу "Тито". Убрзо се предомишља и коначно се опредељује за касније животно занимање и креће за Београд где завршава Војноиндустријску школу у Земуну. У ЈНА ступа путем конкурса на Војну академију 20.октобра 1961. Завршава је са одличним успехом као шести у класи, а 27. септембра 1965. је примљен у активну војну службу ЈНА. Од септембра 1976. у 29. класи Командно-штабне академије похађа Центар високих војних вештина, гарнизон Београд, општевојни смер. Академију завршава 1978. као први у класи, са просеком 9,57.

Распоређен је у 3. армијску област 27. септембра 1965., а своју командирску и командантску каријеру започео је у Скопљу 4. новембра 1965., као потпоручник и командир аутоматичарског вода 89. пешадијског пука. Априла 1968. постаје командир извиђачког вода; у мају 1970. постаје поручник, па капетан, капетан 1.класе. У чин мајора унапређен је 27. новембра 1974. када је постављен за помоћника команданта за позадину 87. самосталне пешадијске батерије. У периоду 1976-1978 похађа Командно-штабну академију, и по њеном завршетку одлази на службу у Куманово (Трећа армија), где постаје командант Првог пешадијског батаљона 89. пешадијске бригаде.

Чин потпуковника добија 25.децембра 1980. у Одељењу за оперативну наставу у Команди гарнизона Скопље.

Од 18. августа 1986. са чином пуковника постављен је за команданта 39. пешадијске бригаде 26. пешадијске дивизије (Трећа армија), у Штипу.

На школовање од годину дана одлази септембра 1986. као полазник друге класе КШШ ОЦ ВВШ ЈНА КОВ.

У Скопље је премештен 31. јануара 1989. у Команду Треће војне области, где постаје помоћник начелника Одељења за наставне послове. Одатле је 14. јануара 1991. премештен за помоћника команданта за позадину у Команди 52. корпуса, у приштинском гарнизону.

За начелника Одељења за ОПН (оперативно-наставне послове) 9. корпуса у гарнизону Книн (Војно-поморска област) премештен је 3. јуна 1991. а убрзо затим је унапређен за начелника Штаба (уједно и заменика Команданта штаба) 9. корпуса Војнопоморске области.

Наредбом Председништва СФРЈ 1/68 од 11. децембра 1991. добио је чин генерал-мајора.

24. априла 1992. потоњи ратни командант босанских Срба Ратко Младић, ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника, а већ наредног дана постављен је за начелника штаба и уједно заменика команданта у Команди Друге војне области ЈНА у Сарајеву. На ту дужност ступио је 10. маја 1992. Дана 12. маја 1992. генерал Младић је одлуком Народне скупштине Српске Републике у Бања Луци, а на предлог др Радована Караџића, постављен за команданта Главног штаба Војске Републике Српске и на том положају је остао до 1996. Ратко Младић је редовно унапређен у чин генерал-пуковника 24. јуна 1994.

Ратко Младић је 24. јула 1995. оптужен за ратне злочине, који укључују геноцид, саучесништво у геноциду, злочин против човечности и кршење обичаја ратовања, пред Хашким трибуналом.

8. новембра 1996. године, указом тадашње председнице Републике Српске Биљане Плавшић, генерал Ратко Младић је смењен са места команданта Главног штаба ВРС и није именован за Начелника Генералштаба, под притсиком тзв. међународне заједнице и Хашког трибунала. Званично, војна каријера у ВРС му се завршава половином 1997. године, док незванично официр ВРС остаје све до пензионисања 7. марта 2002. када указом Председника Републике Српске "престаје професионална војна служба генерал-пуковника Ратка Младића." Међутим, генерал Младић је имао статус активног војног лица и у СРЈ, што се види према подацима Персоналног листа (Војни досије) где стоји да се налазио на листи тзв. 30. кадровског центра у служби ВЈ на непознатој дужности, све док указом председника СРЈ Војислава Коштунице 28. фебруара 2001. није пензионисан. Пензију је уредно примао до новембра 2005. када му је, под притиском западних земаља и све учесталијих захтева Хашког трибунала за изручењем она укинута. Сва непокретна имовина замрзнута му је ступањем на снагу Закона о замрзавању имовине хашким бегунцима, усвојеног у парламенту Србије и Црне Горе, 7. априла 2006.

Генерал Ратко Младић носилац је следећих оредена: Орден за војне заслуге са сребрним мачевима, Орден Народне армије са сребрном звездом, Орден за војне заслуге са златним мачевима и Орден братства и јединства са сребрним венцем.

Ожењен је Босом, девојачко Једић, сирочетом из Херцеговине, коју је упознао на службовању у Македонији, где је радила као секретар књиговођа у Медицинском педагошком саветовалишту у Скопљу и са којом се венчао лета 1966. Има сина Дарка (1969) који је ожењен. Супруга Биљана родила је 2. марта 2006. године на Клиници Народни Фронт (Београд) здраво мушко дете, друго Ратково унуче, коме је дато име Стефан, највероватније по Светом Стефану, заштитнику Републике Српске. 2001. добио је унуку Анастазију. Породица му живи у београдском насељу Баново Брдо. 24. марта 1994. доживео је тешку личну трагедију, када је под још нерасветљеним околностима (сумња се на (само)убиство) живот изгубила његова 23-огодишња кћерка Ана, иначе одличан студент медицине.

Љубитељ је меда и пчеларства. Једно краће време после рата, био је посвећен овом хобију, на свом напуштеном имању у околини Ваљева, село Причевићи. Такође је и страсни шахиста.

ЖИВОЈИН МИШИЋ


ЖИВОЈИН МИШИЋ (1855-1921), најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске. Учествовао у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године. У Аустро-Угарској је завршио стрељачку школу од 1887. до 1890. године. За време мира 1898-1904 био је наставник стратегије у Војној академији. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника, са којим је разрадио план операција против Турске, као и план одбране од евентуалног напада Аустро-Угарске. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала. Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем реализовао је планове о покрету српских трупа, које је израдио са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари. Заменио је рањеног генерала Петра Бојовића на месту команданта Прве армије и смелом, тактички бриљантном операцијом, победио је у бици на реци Колубари аустроугарску војску и извојевао највећу победу српског оружја у историји. За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе. После повлачења српске војске на Косово 1915. више пута захтевао je контраофанзиву коју су Краљ и српска влада одбили и наредили одступање преко Црне Горе и Албаније. Те исте 1915. године послат је на опоравак у Француску због физичке изнемоглости. Пред почетак операција на солунском фронту 1916. хитно је позван са одмора и поново је стао на чело Прве армије. 1918. пред сам пробој солунског фронта постављен је за начелника штаба Врховне команде а Прву армију је препустио генералу Бојовићу. Под њиховим вођством пробијен је солунски фронт и муњевитом офанзивом ослобођена Србија и Југославија. Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. постављен за начелника генералштаба. Умро је 20 јануара 1921. Читав Београд је изашао да последњи пут поздрави ослободиоца и ствараоца државе, највећег војсковођу Првог светског рата и српске историје.Мајор Мишић с породицом у СтруганикуЖивојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих. Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани, «њихова маза слабувьавог здравља». По навршетку шесте године био је пастир. Основну школу настуипо у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало. 1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. Примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. Свагог годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.
Војвода Ж.Мишић и Емило Белић на Солунском фронтуУ самом почетку своје четрдесетогодишње службе народу и отаџбини, као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства. Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске. Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године). Са њему својетвеиим ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства. Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двои двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.
Природна обдареност, широко војно образование, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности: био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, a једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.
После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je — како с разлогом истиче генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата. Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je что други пут пензионисан.
Споменик Живојина Мишића у МионициИзгледало je да je тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „класична како по својој идеји, тако и по начину извођења".
Војвода Живојин Мишић je, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своде успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој колубарокој бици (у којој је преморена и десеткована српска војока до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезиичке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер je његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба".

ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ


Најпопуларнији јунак првог српског устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки — аугуста 1813, Неготин).

У младости је В. П. био чобан и слуга, а од 1803 хајдук у чети Станоја Главаша. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. 1807 постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета, да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809 храбро је бранио Бању од Турака. Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, В. није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим. чешће неприлика. 1810 одликован је златним руским орденом за храброст. Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. 1811 постао је војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Тамо је 1813, бранећи јуначки Неготин од Турака, и погинуо првих дана аугуста. Женио се два пута. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. После његове смрти удала се за драгог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић

Ова тема треба доста да се потенцира...Српски хероји из наше богате историје због свог витештва и части требају да буду узор сваком српском навијачу.

Мајор Драгутин Гавриловић

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/b/bc/Mgavrilovic.jpg/300px-Mgavrilovic.jpg

У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина али су храбри браници и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 m.

Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

Око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона, Сремски одред и пред кафаном "Јасеницом" издао следећу заповест:

“Војници, тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,

разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници!
Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.
Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.
Зато напред, у славу! Живео краљ, живео Београд!”

Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8 октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

Између 8-9 октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. год. истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.

Стеван Синђелић

Стеван Синђелић се родио 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Синђелићева мајка Синђелија преудала у друго село. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. У Каменици, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се све војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али с
у их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

МИЛОШ ОБИЛИЋ

Милош Обилић (такође и Милош Кобилић у неким изворима) је био српски витез из средњег века, који се често спомиње и у српској епској поезији. Најпознатији је као витез који је убио турског султана Мурата I у Косовској бици.
У народним епским песмама и легендама, Милош је слављен као херој натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био змај; Милош је добио своју снагу кобиљег млека, од чега потиче његово презиме Кобилић или Кобиловић). Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Његови побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница или жена је била Мара, кћерка кнеза Лазара Хребељановића.
Према најпопуларнијој верзији легенде, 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару, током Косовске битке, Милош је дошао до турског кампа претварајући се да је пребегао на њихову страну. У погодном тренутку, када га је султан примио у свом шатору, он га је смртно ранио ножем „од учкура до бијела грла“. Према турским изворима, султан Мурат I је убијен након битке, када је српски војник који се правио мртав убио султана када му се приближио.

Кнез Лазар(извињавам се писаћу у деловима)
Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао.

Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару“, као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну.

Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. Лазар Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана.

Унутрашњи сукоби и деобе створили су кризу српске државе. Са нестанком царства, после изненадне смрти Душана Немањића, а потом и Цара Уроша (1355-1371), многи крупни и ситни феудалци, српска властела или „великаши“ - како их памти народно предање угрозили су јединство српских земаља. О српским поделама јасно говори и византијски цар Јован Кантакузин следећим речима:
Викицитати „И на хиљаду страна растурени почеше међусобно гложење.“
(Јован Кантакузин, Историја)

Слика распада јасно се оцртавала, а изгледала је овако:

* Западна Македонија (Краљ Марко, син и наследник оца Вукашина и турски вазал после 1371. године)
* Источна Македонија (Константин и Јован Драгаш - исто као турски вазали после 1371. године)
* Западна Србија : Жупан Никола Алтомановић
* Зета (Балшићи)
* Косово (Вук Бранковић)
* Морава (Кнез Лазар Хребељановић)

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе...“Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).

Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин“. „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук“, забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје“.

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

„Пођимо, браћо и чеда“, - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу “.

Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб.

После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну - на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.
Споменик у Крушевцу

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима“ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...“.

На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар“ (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје“. Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.

Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.

Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира.

Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу.

Ето што сам нашо о нашем вођи који је предводио српску војксу у Косовском боју.Извињавам се ако има правописних грешака,али нисам ја писао

РАНИЈИ ВЛАДАРИ

● Зорсинес — вођа Срба близу Кавказа око 50. НЕ
● Дерван (Дрван) — вођа Беле Србије (Бојка – данашње Лужице) до 626.
● Непознати кнез је довео Србе на Балкан током владавине Византијског цара Херакла (610-641). Умро је 680.
● Кувер, поглавица балканских словенских племена (668-685)
После непознатог кнеза два владара из највероватније различитих династија су владали све до 680.
● Свевлад, владао до 660. (можда није ни постојао)
● Селимир, владао 679-680. (можда није ни постојао)
Од тада, наследници Непознатог Кнеза су били:
● Владин, владао до 700. (можда није ни постојао)
● Ратимир, владао до 730. (можда није ни постојао)
● Кнез Просигој (син Радослава) (822 - 836)

ВЛАСТИМИРОВИЋИ
Кућа Властимировића је почела да контролише Србе од 825. или 850. до око 950.
● Кнез Властимир (син Просигоја) је владао око 850, или само до 825. по неким изворима
Он је оснивач династије Властимировића. Властимир је имао три сина и једну кћер. Његова кћерка се удала за кнеза Крајину, сина Белоја, жупана Травоније. Сваки син је имао своју територију, али је Мутимир, најстарији, био врховни владар. Његова два брата су била његови вазали. Браћа су успешно одбила напад Бугара са каном Борисом на челу 852. године. Касније, два млађа брата су се побунила против Мутимира који је, за казну, дозволио бугарском кану Борису да их пођарми.
● Кнез Мутимир је владао од друге половине ИX века до његове смрти 891. или 892. године.
● Стројимир (вазал старијег брата Мутимира, касније под бугарским каном Борисом)
● Гојник (Мутимиров вазал, касније под каном Борисом)
● Кнез Прибислав (син Мутимира), рођен најкасније 867, владао отприлике 891-893.
● Бран (Борен) – (млађи брат Прибислава, син Мутимиров), рођен 867, могући наследник трона око 895.
● Стефан (најмлађи брат Прибислава и Брана, син Мутимиров), рођен око 870.
● Кнез Петар Гојниковић (син Гојника, Властимиров унук), рођен око 870, владао око 892-918. Бугари су га утамничили, па је умро као затвореник.
● Кнез Павле Брановић (син Брана/Борена, Мутимиров унук), владао око 917-921. Бугари су га довели на трон, а византијци су га свргли с власти.
● Кнез Захарије Прибисављевић (син Прибислава, Мутимиров унук), владао 921-924 (Византија га је довела на трон, а бугари га свргли)
● 924-927. период бугарске власти
● Кнез/Жупан Часлав Клонимировић (Клонимиров син, Стројимиров унук), владао 927. до око 950. Ослободио је централна српска племена од бугарске империје.

НЕМАЊИЋИ ОД СРБИЈЕ / ДИНАСТИЈА СТЕФАН
Кућа Немањића је владала Србијом од око 1166. до 1371. Сви српски владари после Стефана Првовенчаног су, пошто су преузели круну, додавали име Стефан пре имена. То је био чин поштовања према првим владарима из њихове династије: Стефану Немањи и Стефану Првовенчаном. Име Стефан је изведено из грчког Стефанос што значи "крунисан са венцем". Нема апсолутно доследног система нумерације средњовековних српских монарха. Неки владари су владали са дуплим именима: Стефан Немања, Стефан Радослав, Стефан Владислав и Стефан Урош. Док су "Провенчани" и "Дечански" епитети, није сасвим сигурно да ли су "Драгутин" и "Милутин" имена или презимена. Ипак, као имена Немања, Радослав, Владислав, Урош и чак и Душан, она се не појављују у савременим службеним изворима. Зато "Првовенчани" и "Драгутин" се најчешће појављују са бројевима: Стефан И и Стефан ИИ, јер су то њихова једина службена имена.
● Стефан Немања (око 1166-1199)
● Стефан И Првовенчани, знан и као Стефан Немањић (1199-1228), други син Стефана Немање
● Стефан Радослав (1228-1234), син Стефана И Првовенчаног
● Стефан Владислав И (1234-1243), син Стефана И Првовенчаног
● Стефан Урош И (1243-1276), син Стефана И Првовенчаног
● Стефан ИИ Драгутин (1276-1282), син Стефана Уроша И
● Стефан Урош ИИ Милутин (1282-1321), син Стефана Уроша И
● Стефан Урош ИИИ Дечански (1321-1331), син Стефана Уроша ИИ Милутина
● Стефан Константин (1321-1322), син Стефана Уроша ИИ Милутина, ривалски краљ
● Стефан Владислав ИИ (1322-1324), син Стефана ИИ Драгутина, ривалски краљ
● Стефан Урош ИВ Душан (1331-1355), син Стефана Уроша ИИИ Дечанског, цар Срба и Грка од 1345, цар Душан Силни
● Стефан Урош В (1355-1371), син Душана Силног, савезнички краљ од 1346, а после цар, Урош Нејаки

МИЛАН ОБРЕНОВИЋ (1868-1876)

То је владар коме нико није био налик међу савременим европским монарсима, ни у приватном ни у јавном зивоту. То је дијете разведених родитеља о коме су се старали деда Јеврем и кнезеви Милос и Михајло. Велика народна скупстина, на основу закона о наслијеђу престола, довела га је на престол 1868, па посто је био малољетан изабрано је друго намјесниство. Кнез Милан озенио се Наталијом Кеско 1875 с којом је провео срецно само пар првих година, кад им се родио син Александар. Након устанка у БиХ и Берлинског конгреса, посто су се формирале политицке странке, радикална, напредна и либерална 1881, кнез и напредњаци усмјерили су спољну политику према Аустро-угарској и склопили са њом трговацки уговор и тајну конвенцију 1881. која је превисе везивала Србију за сусједну монархију. Заузврат Аустро-угарска је прузила подрску Србији у уздизању земље у ранг краљевина 1882. Укидањем народне и увођењем стајаце војске краљ Милан је изазвао Тимоцку буну. Угусио је и обрацунао се са радикалима који су организовали побуну. 1889 је абдицирао и отисао да зиви у иностранство. Препустио се скупом и лагодном зивоту пуном љубавних авантура и продузених сукоба са разведеном краљицом.

У Србији је зивио од 1894. до 1900. као командант активне војске и нека врста савладар краљу Александру да би годину дана касније умро.

Краљ Петар I Карађорђевић

Краљ Петар I Карађорђевић

рођен 11. јул, 1844. у Београду, Србија
преминуо 16. август, 1921. у Београду, Србија

Краљ Петар Први Карађорђевић (звани у народу и Краљ Петар Ослободилац) рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовића из Бранковине) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеџ Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институцијама.

Ђорђе Петровић Карађорђе, рођен је највероватније 14.новембра (по старом календару 3.новембра) 1762.године у Вишевцу, на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Кажемо највероватније, јер се за годину рођења помињу период од 1749. до 1770. године. Његови преци потичу из црногорско-херцеговачких брда, одакле се његов деда Јован са своја два сина доселио у Шумадију, после аустријско-турског рата 1737-39.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

1785/86.године Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, одакле предводи збег, највероватније због неслагања са правом прве брачне ноћи (није хтео да дозволи да Тучин проведе са његовом женом прву брачну ноћ како су правила налагала). Постоји верзија и да је наводно убио Турчина.

У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима - оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петра дотукао момак из пратње. Убиство је, по Вуку, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. 1796. године, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства и народа добио Пред крај аустро-турског рата, 1787.године, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака. Као подофицир ратовао је неоклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. 1793/94. долази до опадања хајдучије и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи.

Крај 18-ог и почетак 19-тог века доноси повећање зулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договорима око побуне.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. О томе је певао Филип Вишњић у чувеној песми Почетк буне против дахија. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема. На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 14.2.1804. године (2.фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Иза њега су остале многе победе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар...

Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1816. придружио грцком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817.године.
_________________

СВЕВЛАД, САМОВЛАД или САМКО I, САМО I
владао од (492 -530 год.)


Владао је непуних 38 година. Послије смрти АТИЛЕ великог Хунског цара, 453 године, као и његова сина ДЕНГЕЗИТА 469 год. долази до превирања и до јачања међуплеменских веза, нарочито међу СРБским племенима. Осећала се потреба за уједињењем разбијених и расцепканих племена, као и недостатак личности која би могла да то уради без већих потреса, пошто су СРБи били познати као велики индивидуалисти и да нису признавали никоме предност и владавину над њима самима, јер су ОНИ сами хиљадама година владали другима, те нису могли замислити да може неко ко им није раван, да влада њима. И у том периоду превирања и тражења, појави се САМОВЛАД или СВЕВЛАД, кога отац посла да успостави посрнуло СРБско царство. Да му војску и испрати га са благословом на свети пут. Не случајно, странци и представници бечко-берлинске школе, као и наши домаћи "кадрови", назваше га Готом, а ОН стварно беше СРБин и то ЛУЖИЧКИ СРБин из великог лужичког племена МИЛЧАНА. А да су прави СРБи у то не треба ни сумњати, и да су сами себе називали СРБима МИЛЧАНИМА.
Лужички СРБи су под њиховим царем СВЕВЛАДОМ, основали СРБску државу која је по многима била основана и четири кољена пре но су дошли на Балкан уралски Бугари. Почео је владати око 492 године по Христу, те историчари за њега говоре да је почео владати у доба папе Гелалие (491 - 496 год.) и императора Анаста (владао 491 - 518 год.). САМКО I, 530 године умире оставивши за собом богату и плодоносну владавину, као и три сина, и то: БОРИСА или БРУСА - најстаријег, ТАТИЛУ или ТОТИЛУ - средњег, и СТРОЈИЛА или ОСТРОЈИЛА - најмлађег. Његова владавина је трајала 38 год. а владао је од: Старе Планине, РИЛЕ, па до Јадранскога Мора, од ниже АВЛОНЕ (ВАЛОНА) па до испод ТРИЕСТА (ТРСТ).

БОРИС или БРУС I СВЕВЛАДОВИЋ или САМОВЛАДОВИЋ I
владао од (530 - 540 године)


Владао је свега 10 година. По наследном праву, оца наследи најстарији син му БОРИС или БРУС I СВЕВЛАДОВИЋ II. Цар БОРИС остане у очиним земљама, а два млађа брата ТОТИЛУ и ОСТРОЈИЛА пошаље са војском да за њега ослобађају остале СРБске поробљене земље, што од Гота, што од Авара, а и од источних римљана или Грка, тј. Цариграђана. Пошто на Јадрану нису контролисали највећи и најважнији град тога доба, СОЛИН или САЛОНУ, они крену прво њега да ослободе од подложника цариградскога, некога Мунда, пошто му у једној бици убију сина. Ослободивши СОЛИН убију у њему и тога Мунда, пређашњег Теодориковог издајника (ТЕОДОРИК Готски цар, на кога касније крену). Даље очистише цијелу ПАНОНИЈУ и ИЛИРИЈУ, све до ДУНАВА. Све се то дешавало у вријеме владавине Императора Јустинијана, који чим чује шта се догодило, одмах пошаље нову, већу, и боље опремљену војску под командом војводе Константина, на браћу СВЕВЛАДОВИЋЕ. Константин се извезе на обалу Далматинску, а 540 године, умрије цар БОРИС, те његово место заузме најмлађи брат, ОСТРОЈИЛО или СТРОЈИЛО. Он одмах своју престоницу настани у ПРЕХВАЛИ на данашњој ШАР-Планини, Гостиварска нахија. Тако се СРБско царство увећа још и са САЛОНОМ и од реке САВЕ до њена утока у ДУНАВ.

ОСТРОЈИЛО I СВЕВЛАДОВИЋ III
владао од (540 - 552 год.)

У самоме овом дељењу, што СТРОЈИЛО или ОСТРОЈИЛО I као млађи син остаје на огњишту и у кући очинској, јасно се види чист СРБски обичај: да се при деоби најмлађем сину или мезимцу остави за живота кућа и корени баштине. Ово је обичај и у осталих СРБских племена, не само у ЛУЖИЧАНИМА. Тај се обичај, да се најмлађем брату остави кућа, одржао и до данашњих дана у СРБском народу.
За то вријеме, старији му брат ТАТИЛО или ТОТИЛО, са силном војском, крену пут Италије, да и тамо диже и уједињава СРБска племена, као и да сам себи створи државу, у чему му је несебично помагао млађи брат СТРОЈИЛО I.
СТРОЈИЛО I се утврди на ШАР-планини, у својој престоници ПРЕХВАЛИ, а у дан. Гостиварској нахији. ПРЕХВАЛА и ДУПЛИВАН или ДУПЉАНИН су два престона града, од којих је један: летња престоница, тј. ПРЕХВАЛА или ПРЕВАЛИЦА, а ДУПЛИВАН или ДУПЉАНИН. зимска престоница. Чим заврши са утвривањем, крену на побуњене римске градове, као Спљет, Трогир, Раб, Крк и разори Рагузу, а мало ниже оснује нови СРБски град и прозва га ДУБРОВНИК. ОН прође и очисти све земље СРБске од данашњег Беча или старе СРБске, ВИНДОБОНЕ или ВАНДАНИШЕ, па све до до ниже АВЛОНЕ или ПОЉАНЕ, и у томе простору поново насели СРБе, и то оне који су дошли још за живота његова оца из ЛУЖИЦА, а које по његовом позиву. Отуда велики број имена као: ЛЕКА, ЛЕКИЋИ, итд. од данашње Грчке до и у Италију. Сада се његово царство просторало од ВИНДОБОНЕ, сав поменути простор између ДУНАВА и ЈАДРАНСКОГ МОРА, између реке ВОЈУШЕ, ТЕСАЛИЈЕ, до СТАРЕ Планине и реком ИСКРОМ, до ДУНАВА.
Затим посла свог сина САМОВЛАДА II са силном војском да очисти и присаједини и тзв. ЗАГОРЈЕ (ТРАНСМОНТАНА), који је лежао између реке ИСКРА, СТАРЕ планине и планине БАЛКАН. Цариграђани не смедоше да се супротставе СРБској војсци, но се реше и мучки нападну са огромном војском на цара СТРОЈИЛА, јер сазнаше да са њиме не остаде много војске. Искрцаше се код СКАДРА или ДРАЧА. У тој неравноправној битци, цар СТРОЈИЛО се држаше храбро, и јуначки отпор пружи много јачем и снажнијем непријатељу, буде тешко рањен, па од многобројних рана премине, а војску му тада разбију.
Грци беху пресрећни због ове за њих велике победе, но се уплаше снаге и моћи СРБске војске, која се враћала из победоноснога похода, те брже боље побегну назад. То се догодило 552 године, када се Велики Цар СРБски СТРОЈИМИР, СТРОЈИЛО I СВЕВЛАДОВИЋ III представи. Владао је свега 12 година, на опште задовољство народа свога, те његовом погибијом остаде велика туга, јер га народ вољаше, а где год је стизао испуњавао је вечне жеље предака својих и уједињавао разједињени народ свој, тај Велики и Напаћени истородни и истокрвни народ, а био је од најплеменитијег рода СРБског, био је ЛУЖИЧКИ СРБин из великог племена МИЛЧАНА!

СВЕВЛАД или САМОВЛАД II Стројимиров СВЕВЛАДОВИЋ III
владао од (552 - 564 године)

Када је чуо шта су му Грци урадили од оца и од земље и неких градова, одмах крену са војском и све и буквално све до Вандобоне, Јадранскога мора, реке Искре и Дунава, очисти од превртљивих и покварених источних римљана. На овоме своме ратничком путу освете, немилосрдно је прогањао и уништавао Хришћане, јер му Хришћани тј. источни римљани-цариграђани убише оца. Но због преране смрти, која га задеси 564 године, не заврши започето и намерено, да потпуно уништи Источно римско царство. Њега замени син СЕЛИМИР I.


СЕЛИМИР I Свевладов Свевладовић IV
владао од (564 - 585)

Имао је прилике да види шта му Грци Хришћани учинише са његовим ђедом и како им се његов отац осветио. Иако је био идолопоклоник, нијесу му сметали бракови једноверника са хришћанима. Он је све примао са посебном и очинском љубави, поготово што му је отац и СРБска племена хришћанске вероисповјест, био прогањао, те тако почеше да долазе све нове и нове колоне СРБских племена и са Црног мора, Дњестра, и Дњепра, потискивани од све нових и нових дивљих чорди бугарских, онда Јархуна или лажних Авара. По речима ЈОРНАНДА око 552 године око Црнога мора живело је СРБско племе АНТА, које се тако звало од границе до крајине, јер сама ријеч АНТА, и у нас и на САНСКРИТУ, значи једно те исто, тј УЗВИШЕНО МЈЕСТО и ГРАНИЦУ:
- Анти, који су од њих најјачи, који су становали код Понтског мора, дуж целе десне стране, све до Данапра, која је ријека многих рукаваца, док их унутра нема.
А тако нешто исто и ПРОКОПИЈЕ говори за те наше БЕЛО СРБе или АНТЕ, у којих бејаше град Београд, дан. АКЕРМАН у Бесарабији, као и СМЕДЕРЕВО (развалине у Молдавији, код Романова), престоница. А остале пак СРБске земље од ИСКРЕ и ИБРА, дан. МАРИЦА, па до Црнога Мора, већ су одавно настањивала СРБска племена, која су непрестано прелазила ДУНАВ, које бежећи од лажних Авара, а која опет светећи се Грцима (већ сасвим римљанима који су изнемогли, и у којих и нема и не беше снаге за уживање, а камоли за одбрану). СЕЛИМИР I Свевладов СВЕВЛАДОВИЋ IV умре владавши срећно и мирно 21 г.

ВЛАДАН I Селимиров Свевладовић V
владао од (585 - 610)

За време његове владавине Авари су увелико почели заузимати СРБске земље. Тачно се не зна када су почели плаћати данак аварском Хакану, већ се предпоставља да је то почело у периоду од 590 - 595 године, наиме тада је аварски Хакан, Бахан, послао СРБима своје изасланике са захтевом да му се СРБи покоре и плате данак.
Но његови изасланици својим дрским и арогантним понашањем, дубоко увреде СРБе и њиховог цара ВЛАДАНА I, те им он одговори речима:
"Ко је тај који би нас на силу приморао да му се покоравамо ?! Ми смо народ који се навикао да покорава друге и да други нама плаћају данак и да отимамо туђе земље, а не да своје уступамо другима! Тако ће у нас бити док год устраје рата!!".
На то их Хаканови изасланици још више увреде, те их СРБи за пример побију. Чувши за овакав исход и крај његових изасланика, аварски Хакан крену огромну војску, до тада незапамћену, на СРБе, од којих 60.000 пређу ДУНАВ из правца дан. Маџарске, попали данашњу Босну и Херцеговину, СРБију чак до ДРАЧА. Видевши ту силу, СРБски цар ВЛАДАН I се обавеже да ће Хакану плаћати данак и да ће му признати врховну власт. То се догодило негде око 605 или 606 године. Али се никада не смири и бораше се све до своје смрти против мрских му Авара, а представи се 610 год. Владао је мудро и племенито, те га народ вољаше.

РАДОМИР I Владанов Свевладовић VI
владао од (610 - 620 годинe)

Прославио се прогоном хришћана, па макар то били и СРБи, који су почели све масовније да прихватају Хришћанство. Јер СРБи су једини народ као скупина која је од почетка прихватила Хришћанство као своју вероисповијест.
Та лоше вођена политика и процена РАДОМИРОВА, натера да највећи део његова народа, пошто преузе Хиршћанство, почне да се склања у брда и шуме, док су остали само СРБи идолопоклоници и СРБи дошљаци из такозване Ђерманије, из ПРИБАЛТСКЕ СРБије, тзв. ЛУЖИЧКИ СРБи. Готово је само по томе и остао познат, а послије његове смрти владаше СРБијом још четворица владара, али нам их поп ДУКЉАНИН не остави, јер су се прославили прогоном Хришћана, а нарочито својих једнородника и једноплеменика. Сами их не можемо именовати. Међу последњим од те четворице, може бити по свој прилици Порфирогенитов:

ВИШЕСЛАВ;

РАДОСЛАВ;

ПРОСИГОЈ;
то је толико из лозе СВЕВЛАДОВИЋА, тако да је из те лозе од 492 - 620 године за нешто од 128 година владало у овим СРБским земљама укупно 11 царева и плус двојица у Италији, то је укупно 13 СРБских владара.

СРБИ У ИТАЛИЈИ
ТАТИЛО или ТОТИЛО I Самков Свевладовић VII
владао од (541 - 552 године)

Пошто се одвојио од брата, кренуо је пут Италије, и успут у мањим чаркама потуче Готе, а они осетивши силину његове СРБске војске, склањаше му се куд год је пролазио. И сада замислите ту глупост и опскурност у тврдњи ватиканаца и бечко-берлинске школе и њихових подлигуза, да је ТАТИЛО уствари био војсковођа Готског краља Теодорика. Из разлога данас видљивих и знаних, тада завлада нека чудна теорија, коју међу првима прихвати наш несој и моралне сподобе, и пропагираше ту историјску нетачност и заблуду, и све се чињело и радило да се докаже, да СРБи нијесу оно што јесу, већ нешто као "репа без корена" и сл. глупости.
Ево шта те интелектуалне амебе пропагирају:
"По Теодорику, готском краљу, који је завладао Римом, ступи на престо Иљдебалд, па када се Готи међусобно поубијаше и он погибе, изабраше Ругијанци, ЕРАРИКА, који такође послије пет месеци погибе, те на његово место Готи изабраше неког Теодориковог војсковођу, по имену војвода ТАТИЛО, негде око 541 године,..."
Колико је то озбиљан извор, говори нам и сама чињеница, да ТАТИЛО и браћа му са оцем САМКОМ, никада у животу нити су били, нити су могли бити Готима, нити су живјели са њима, јер стигоше са Балтика, као ЛУЖИЧКИ СРБи из великог племена МИЛЧАНА, што и сами немачки извори исто тврде.
Истина је да је ТАТИЛО ишао да се туче са Готима, и да их туче, а не да га они постављају да би поробљавао свој народ. У Италију је стигао са огромном војском да уједини разбијена СРБска племена и да их ослободи Готско источноримског јарма, а не да их оснажује и да ратује за њих, ГЛУПОСТ!! ОН је сам био ПУНОВЛАСНИ ГОСПОДАР, не над поквареним и већ деморалисаним у Риму Готима, већ на одабраном СРБском војском, састављеном од најчистијих, и славом овејаних и најбољих СРБа, као што је и сам био.
Победивши код ФАЕНЦЕ - FAENZE, цариграђане, пође даље, да покорава и Готе и Римљане, па чак дође и до КАЛАБРИЈЕ, те освоји и сам НАПУЉ. ТАТИЛО је својом праведљивишћу, својим благим понашањем, којега нигде не беше у готскоме народу, као и осталим прекрасним својствима, која красе СРБски народ, застидео, тзв. цивилизирани свијет, источне римљане или Грке. Њихов цар, чувши за свој пораз, пошаље опет истога војсковођу Велизарија, али са недовољно војске, те овај не ослободи Напуљ, већ брзо оде за Рим, да бар њега одбрани. ТАТИЛО опседне Рим 546 године, па га и освоји. Дубока човечност коју ТАТИЛО покаже одушеви римљане те он брзо ствари и град доведе у ред, заједно са римљанима. Они благосиљаше СРБина ТАТИЛУ, јер одавна не запамтише овакве доброте и човечности, као и ред што га он заведе. Но источни римљани не одустајаше тако лако, па скупивши огромну војску нападну на РИМ, разруше га и спале, те тако пропадне сва стара римска архитектура, због Грка, а не због СРБа.
Када Велизарије оде за Цариград, ТАТИЛО 549 године опет ослободи Рим, а са житељима је поступао још блаже него претходни пут. Тада заузме и Сицилију, захваљујући флоти, коју је у међувремену саградио, но га источни римљани натерају да се повуче у Италију. Тада заузме и Јонско море, Корзику, Сардинију и опљачка нека приморска места. Ускоро Грци ударе на СРБе, огромном војском, те СРБи изгубе 6.000 изабраних јунака, а и сам ТАТИЛО буде рањен и ускоро умрије, и то 552 године и би погребан у ПАВИЈИ, оставивши на својој самрти за цара СРБскога свога сина, ХТЕОМИРА, ТЕЈУ или РЕЈУ.
Судбина је хтела да ТАТИЛО утамани Рим и његову империју, као што то доцније учини ЕКАТЕРИНА ВЕЛИКА, утаманивши Пољску и њену државу. Тако дакле и на једном и на другом месту, СРБски народ врати и једном и другом:
" ЖАО ЗА СРАМОТУ!" Отуда је пословица у СРБском народу: "СРБина нема у паклу стога што се он још за живота свога на земљи за све наплатио, било за ЗЛО, било за ДОБРО!".


ХТЕОМИР, ТЕЈА или РЕЈА I Татилов Свевладовић VIII
владао од (552 - 563 године)

За своје владавине, показао је чудо као војсковођа својом мудрошћу. Успевао је увијек побјеђивати и обмањивати Грке, који успијеше да разбију ТАТИЛА, и војску му. ТЕЈА уједини опет војску, која је била раздвојена.
Када га Грци најзад опколе под ВЕЗУВОМ, он се утврди тако добро да му ништа нијесу могли. И ништа му неби могли да га не издаде командант флоте. Грци, знајући у каквоме је тешком положају, поштујући га као борца и витеза, предложе му частан излаз, тј.: да се преда или бори. И поред тога што не имадоше хране, ОН настави да се бори. Првога дана наставка борби Хтеомир, погине јуначки, а остали СРБи наставе да се боре таквим јунаштвом и са песмом, да су задивили храбре Грке, па им ови предложе частан МИР:
- да се свако може вратити своме дому
- да задрже своја имања и сопствена добра.
СРБи овакав мир и приме, сем 1.000 најхрабријих ратника који са мачем у руци прокрче пут кроз Грке, и оду у Сјеверну Италију, Французима и Алеманима.
Те исте 563 године Нерзес разбије сва СРБска племена и покори их, те га император источног римског царства за ту услугу постави за намесника цијеле Италије. Владавина СРБска у Италији трајала је од 541 - 563 године.
И дан данашњи се око РИМА могу наћи имена са чисто СРБским именом као: МАЊАНИ и КОЛАЧИ у Вили Платинској (Magnani et Collaci), даље ВРАТНИЦЕ, пут ЛАБИЧАНИ (porto et via LABICANU), ПРЕНЕСТЕ ВРАТНИЦЕ старе КОЛИНЕ (Colina), пут истога имена САЛАРИЈА (Salaria), планина ГРАНА (monte del GRANO), развалине СЕЛЦЕ (terra Selci), БРАТИЦА (Pratica), итд., итд.