Историја

Краљ Владислав (1234 - 1243)


Дошао је на престо после пада са престола његовог брата Радослава кога је српска власт сменила јер се превише везао за византијски двор и то не само са својом женидбом са њиховом принцезом Аном већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да србију и бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241) године долази до најезде монгола који су опустошили србију. То је довело до смене краља Владислава. На престо долази његов млаћи брат Урош.

Краљ Урош I Немањић (1243 - 1276)

Краљ Урош 1 је имао веома добре односе са својим суседним државама а оженио се из краљевске породице са сицилије. Проширио је србију према западу и спречио сепаратизам области споредних делова династије. Због тога долази у сукоб са старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста, угарског краља, напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276 године. Урош је умро наредне године. Сахрањен је у манастиру Малешево.

Краљ Драгутин Преподобни Монах Теоктист (1276 - 1282)

Краљ Драгутин је преузео престо од оца Уроша али је после само неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљество на простору западне србије, источне босне и срема где је владао све до 1316 године. На простору свога краљества подигао је многе цркве, а ојачао је и београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ србије успоставио добре односе са византијом, Драгутин је ударио са војском на србију али је био потучен од војске краља Милутина 1313 године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава другог.

Стефан Урош II Милутин Немањић (1253 - 1321)

је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331).

Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299.године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд(1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратове са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе односно манастирска црква у Хиландару ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346,цар 1346—1355). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем а његово житије је написао архиепископ српски Данило II

Стефан Владислав II

Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325)Стефан Владислав II је био српски краљ (1316—1325), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине. Године 1292. године, Стефан Владислав II је одлуком мађарског суда у наследно власништво добио Славонију. После смрти краља Драгутина (1316. године), Стефан Владислав II је почео да влада државом свог оца, познатом у то време као Сремска краљевина, али га је убрзо краљ Србије, Милутин, победио и затворио. Према Дежевском споразуму из 1282. требало је да после смрти свога стрица краља Милутина преузме српски престо.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ мађара и босанског бана Шубића, завладао земљама свог оца, али је поново побеђен од стране присталица Стефана Дечанског (Милутиновог наследника) у близини Рудника. Владислав се 1324. године склонио у Мађарску. После тога земљама краља Владислава у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II, а око Мачве су се водили дуги спорови између Срба и мађара.
Краљ Владислав је умро у Угарској после 1326.

П.С. Извините нисам имао већу слику!

Стефан Урош III Дечански


Стефан Урош III – Стефан Урош III Дечански Немањић. Српски краљ 1321-1331. Син краља Милутина.
Стефан је рођен из брака краља Милутина и Ане, ћерке бугарског цара куманског порекла Георгије Тертера. Тачна година Стефановог рођења није позната али је морао бити рођен после 1284. године јер се тада његов отац, отеравши своју претходну жену, угарску принцезу Елизабету, оженио по трећи пут, Аном. Како је Милутин ратовао са својим суседима, дошао је у сукоб са видинским кнезом Шишманом, који је са своје стране био вазал татарског кана Ногаја. Татарски кан није одобравао такав напад и претио је упадом у Србију, али га је Милутин одобровољио и одвратио од напада пославши му таоце у виду свог сина Стефана и још неколико деце из властеоских кућа. Они су остали међу Татарима све до Ногајеве смрти и погибије.
Све то, а понајвише губљење права на наследство српског престола као и јак прозападни и анти-визатијски утицај који се у Зети јако осећао утицали су на Стефана да подигне буну против оца. Скоро никаквих историјских података о тој буни немамо, чак ни приближну годину њеног одвијања, али се са разлогом претпоставља да је то морало бити око 1308. године или непосредно после. Милутин је, скупивши војску кренуо на сина, који се пред очевом силом повукао преко Бојане. Архиепископ Данило II у свом делу "Житија српских краљева и архиепсикопа" пише да је Милутин тада сину понудио преговоре и да је Стефан дирнут отишао оцу и молио за опроштење. Међутим, када се Милутин дочепао Стефана није имао милости. Стефан је био окован и послат у Скопље где је ослепљен и послат у Цариград. Верује се да Стефан није био ослепљен јер је извршилац казне био поткупљен, или је био ослепљен само делимично (усијани леген није пробио зенице), али је Стефан током целог живота из страха од оца носио повез преко очију.
Константиново одбијање да се нагоди, Стефаново мучеништво (притворно или стварно), веровање у чудесну моћ исцељења и његово словенско порекло по мајци су му освојили симпатије народа и свештеника. У борби са Стефаном Константин је поражен, ухваћен и ако је веровати Псеудоброкару сурово убијен тако што је прикован клиновима за даску и расечен на пола. Постоји и предање да је Стефан од Константинове лобање начинио пехар. На Богојављање 1322. године архиепископ Никодим крунисао је Стефана за краља са титулом "Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља", а његовог сина Стефана Душана као младог краља. Други претендент на престо био је Драгутинов син Владислав. После Милутинове смрти Владислав се избавио из тамнице и истакао своје право на српски престо. Уз њега је пристао само онај део властеле који је некада био под његовим оцем краљем Драгутином, а помагао га је угарски краљ а вероватно и његов сестрић босански бан Стефан II Котроманић. Стефанов рат са Владиславом се отегао све до пролећа 1324. године. Главне борбе водиле су се око Рудника, значи на самој граници јер је Владислав држао Мачву, Усору и Соли у Босни и Београд. На крају Владислав је био савладан надмоћним снагама Стефановим. Понуђено му је да се склони у Босну одакле би могао да претнедује на српски престо као што су то и у прошлости многи радили, али је он уместо тога изабрао живот у Угарској где је и умро. После његове смрти босански бан је заузео Усору и Соли а угарски краљ део Мачве и Београд.
Кад се говори о смрти краља Стефана Дечанског треба имати у виду да пред историчарима стоје две сасвим другачије верзије. Прва верзија писана је за време владавине његовог сина Стефана Душана; писао ју је настављач архиепсикопа Данила II који је завршио дело Житија српских краљева и архиепсикопа. У њој се приповеда да је краљ Стефан пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, под утицајем своје младе жене Марије Палеологове престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Душан, као добар син није желео да се противи "вољи родитеља краљевства ми" и отишао чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао у бојем на Породимљи, после кога је краљ Стефан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара. Друга верзија, писана педесетак година после Душанове смрти у објављена у делу "Житије Стевана Дечанског" коју је саставио Григорије Цамблак говори о насилној смрти српског краља који је умро од руке свог сина Душана. Ово дело писано је прилично "анти-душановски" са намером да покојног краља огласи као великомученика. Српска Православна Црква је ову потоњу верзију узела за канонску и за Дечанског каже да је "од оца ослепљен од сина удављен". Обе верзије су сасвим могуће али не постоји никакав историјски разлог због чега би једна била фаворизована у односу на другу. Кад пред историчарима стоје две супротне верзије њихов је задатак да изложе и представе обе.
Задужбина краља Стефана Дечанског је манастир Дечани у коме почивају његове свете мошти. Српска православна црква слави његов празник сваког 11. новембра по јулијанском одн. 24. новембра по грегоријанском календару.
За смрт Стефанову везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио краљевство. Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке

ДУШАН СИЛНИ


ЦАР ДУШАН СИЛНИ

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308 - 20. децембар 1355). Српски краљ 1331-1345. и први српски цар 1346-1355. Син краља Стефана Дечанског.

Краљевић Душан

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у бици код Велбужда (1330.), у којој се Србија изборила за прво место на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године. Душанова властела је извршила неку врсту династичког преврата. Стефан Дечански је свргнут с престола и затворен у граду Звечану, где је и преминуо. Стефан Душан се крунисао за краља свих српских и поморских земаља 21. септембра 1331. У том тренутку није имао више од 22 године. Суседи су одмах почели да угрожавају српске границе.

Први успеси краља Стефана Душана

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, укључујући Стон и Пељешац, које су настојали освојити Дубровчани. 1333. године, Стефан Душан је Дубровчанима дао у закуп Стон и Пељешац уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера плус 8000 перпера које је требало платити одмах. Дубровчани су суму од 300 перпера плаћали и босанском бану, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују.Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид и Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334.) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Уздизање српског краљевства на царство

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску.Увидевши да је Византијска Империја трула,Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Повеља Хиландару

Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византиски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар,мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и сво српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш Бериславић. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те Воихна.

Цар Душан и Хиландар

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

ЈЕДАН ЈЕ ДУШАН СИЛНИ ! ! !

Стефан Урош V

Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса.

И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар.

За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.


Шлем на новцу цара УрошаПосле великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти.

Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак[тражи се извор]. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“.Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност

Фотографије и списак имена људи који су ухватили Четничког вођу, Ђенерала Дражу.

Оперативци озне у четничкој униформи

СВЕТОЛИК ЛАЗАРЕВИЋ - Потпуковник, начелник групе која је хапсила ђенерала Михаиловића. Био је нераздвојни друг Слободана Пенезића Крцуна, министра унутрашњих послова Србије. Лазаревић и Крцун погинули су у саобраћајној несрећи 5. новембра 1964. код Лазаревца у новом аутомобилу који је при великој брзини ударио у дрво. Сумња се да је удес исцениран и да су убијени.
ДРАГОЉУБ ВАСОВИЋ - Мајор. Према тврдњама из Озне, у акцији хапшења изигравао је ађутанта Николе Калабића.
СЛОБОДАН КРСТИЋ УЧА - Мајор, функционер Озне. Аутор књиге „Како сам хватао Дражу Михаиловића”. Поред хапшења присуствовао и погубљењу Михаиловића. Тврдио да је ђенерал убијен на Ади.
МИЛОВАН - БАТА ПЕЈАНОВИЋ - Мајор, који је према тврдњама из Озне направио везу са Николом Калабићем и открио да се ђенерал налази у близини Вишеграда. У контактима са четничким командантима користио је псеудоним - Љуба Поповић, адвокат из Београда, и представљао се као „делегат београдске четничке организације”. Наводно је он убедио Калабића да дође у Београд.
РАДЕНКО МАНДИЋ - Мајор, касније народни херој. Приликом бежања из обруча око села Бањица који су поставиле четничке јединице, убио је једног припадника Равногорског покрета, али му је тада убијен отац. У Озни тврде да је он лично заробио Михаиловића.
ЂОРЂЕ НЕШИЋ - Имао је 22 године када је учествовао у акцији заробљавања Михаиловића као шеф Озне за београдску општину Стари град. Представљао се као равногорац Ђоле. Касније постао шеф одељења Удбе за потере.

http://www.blic.rs/temadana.php?id=110986

http://www.mtsmondo.com/news/vesti/text.php?vest=146899

https://www.youtube.com/watch?v=mNyLUEFvo6k

ЈАСЕНОВАЦ, највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске. Јасеновац је заправо чинио комплекс од неколико подлогора, у непосредној близини, на обали реке Саве, око 62 миље (100 км) јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.

Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945. Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени ИИИ одељењу Усташке народне службе (УНС), на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало. Око 600,000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја, Рома и противника усташког режима. Број јеврејских жртава креће се између 20,000 и 25,000, од којих је већина побијена до августа 1942., када је отпочела депортација хрватских Јевреја у Аушвиц, ради истребљења. Јевреје су у Јасеновац слали из свих крајева Хрватске (и Босне и Херцеговине, прим. прев.), из Загреба, Сарајева и осталих градова и варошица. Већина је убијена одмах по доласку, на неком од стратишта близу логора: Гранику, Градини и другим местима. Они који су остављени у животу били су углавном или високо образовани професионалци или занатлије чије им је знање и умеће било потребно (лекари, фармацеути, електричари, обућари, златари итд.) и радили су у радионицама и фабрикама у Јасеновцу. Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, бедан смештај, изузетно оштра дисциплина и невероватно окрутно понашање усташких чувара. Услови су се побољшавали једино током кратких периода, у време посета делегација, као што су биле посете делегације новинара у фебруару 1942. и Црвеног Крста у јуну 1944.

Убијање и мучења у логору достигли су врхунац крајем лета 1942., када је на десетине хиљада српских сељака депортовано у Јасеновац из подручја где су се водиле борбе против партизана, у области планине Козара. Већина мушкараца побијена је у Јасеновцу. Жене су слали на присилни рад у Немачку, а децу су одвајали од мајки; нека су побијена, док су остала расута по сиротиштима широм земље.

У априлу 1945., партизанска војска дошла је надомак логора. У покушају да избришу трагове злочина, усташе су дигле у ваздух све бараке и побили већину логораша. Покушај бекства затвореника није успео и тек их је неколико преживело.

https://www.youtube.com/watch?v=DL0jhqIkbko
https://www.youtube.com/watch?v=qdWjClIM0Dw
https://www.youtube.com/watch?v=CXfn4xFAbOs
https://www.youtube.com/watch?v=WziqGW-o7Zo
https://www.youtube.com/watch?v=MnWy67cjChA
https://www.youtube.com/watch?v=yev-67P0vUg

Изглед и положај логора


Логор Јасеновац је био логор смрти у околини истоименог градића у такозваној Независној Држави Хрватској за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године, а уништен од усташа априла 1945. године..
Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки на југоистоку од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу дизајнирао Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први комадант.

Први управник логора био је бивши свештеник Фра Мирослав Мајсторовић, а касније Динко Шакић.

Динко Шакић је припадао ,,часницима`` извршиоцима најмонструознијих злочина у Јасеновцу. У овој групи ,,часника`` били су и Мима Павичевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица.

Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.Сам логор је био систем од 5 главних кампова и неколико мањих кампова и губилишта који су покривали укупно око 210 квадратних километара близу ушћа Уне у Саву.

Кампови су били

* Камп I Брочице
* Камп II Крапје
* Камп III Циглана
* Камп IV Кожара
* Камп V Стара Градишка

Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).

Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво "за градњу дрвених барака у Јасеновцу". Иако се спомиње место Јасеновац, први заточеници допремани су у Логор I, поред села Крапје, и у Логор II, који се налазио у близини села Брочице.

Логор је основан од 15. до 21. августа 1941., а први затвореници стижу 20.-21. августа да направе бараке у кампу I Брочице. Хрватске новине 23. августа доносе вести о оснивању радног логора у Јасеновцу ради градње брана на ријекама Лоњи Требици да се исуше Лоњске мочваре.

Ова прва два логора убрзо су расформирана због честих поплава реке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, а преживели затвореници пресељени су у новоосновани Логор III Циглана, смештен недалеко од места Јасеновац, уз реку Саву, где је већ постојао индустријски комплекс. Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора: радна група Кожара, основана 1942. године у самом месту Јасеновац, логор Стара Градишка, други по величини логор, смештен унутар обекта бивше казнионице, те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.

Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена "Усташка обрана Заповједничтво сабирних логора Јасеновац", био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација, те управа и осигурање логора.

Концентрациони логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао кроз цело време њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. Био је то вишенаменски логор, али пре свега логор смрти. Био је губилиште за већину оних који су у њега ушли, а нису се уклапали у појам "расне чистоће" (највише Срби, али и Јевреји и Роми), као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или расну припадност. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца из свих крајева НДХ.

Стратишта

Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора, а по повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у Немачкој.

Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, мада су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постројења.

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу

Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Србосјек



Србосјек је нож, накачен на чврсту рукавицу. Смишљен је за брзо клање Срба у Независној Држави Хрватској. То је најкоришћенији предмет у усташком геноциду, на местима као што је логор Јасеновац, Стара Градишка.

Коришћен је масовно у НДХ.и организована су такмичења у логорима да би се видело ко може да прикоље највећи број Срба у задатом временском периоду. Монструозни рекорд је постигао Петар Брзица, проглашени краљ „србоклања“, који је успео да закоље 1360 Срба у једном дану.

Петар Брзица је био студент права и загрижени члан предводничке (foremast) католичке организације зване "Крижари"... Како је победио на такмичењу, проглашен је за "Краља Србоклања". Његове награде су биле златни сат, сребрни сервис, печено прасе и боца вина.

После Другог светског рата емигрирао је у Сједињене Америчке Државе. Југословенске власти нису биле у могућности да га ухвате. Вероватно је да је променио идентитет. Његово име је било на листи 59 нациста који живе у САД, коју је Јеврејска организација предала служби за Имиграцију и натурализацију током 1970. године. Брзица је остао неоткривен.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“.

Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

Један од првих заточеника у овај логор, од 11.09.1941., је био Мартис Седлар, који је био гробар за цело време и каже:

..."Мислио сам да то нећу ником причати ако неким случајем останем жив. Са групом гробара на хиљаде сам закопао - мртвих, живих, младих, старих, дјеце, смрзлих, задављених, од глади и жеђи и тифуса умрлих. Закопао сам и свога оца, 20.01.1942. који се био смрзнуо ноћу у бараци и умро..."

Пуковник инжињер Хинко Пичили конструисао је у тзв. циглани пећ у којој су убацивани немоћни затвореници. Пред том цигланом заустављали су се камиони, да би се после чули безбројни мушки, женски и дечји гласови како запомажу. Радило се то углавном ноћу. Једном су у фебруару 1942. усташе дотерале у логор велики транспорт жена и деце, и све их поред цигларских пећи поубијали секирама и маљевима. Убијање је трајало читав дан, јер је отпор хрватским убицама био веома снажан. Жене су на усташки нож скакале, у очи су им нокте забадале и падале мртве. После је група заточеника морала да их убацује у цигларску пећ. Пичилијева пећ је радила сваке ноћи!

Страшан је био начин убијања у јамама. То су рупе, дугачке 6 м, ширине 2 м а дубоке за људски раст. У њих се угурају свезани заточеници, потпуно голи, мушкарци, жене и дјеца. Збијају се једно до другога у стојећем ставу. Онда су их ударали маљевима по главама толико дуго докле би се чуо иједан глас. Таквих гробница је било на стотине.

Логор С-Ц био је страшан. Никад такво нешто човек није могао да види. У женској згради убијали су струјом и труднице, а после су убијали ножем.

Читава села заточеника је одвођено у Градину, Уштицу и на обалу Саве, где су ликвидирани. Др Никола Николић, био је заточеник логора III у Јасеновцу од 12.07.1942. до фебруара 1943. и у својој књизи "Јасеновачки логор" - Загреб, 1948., пише:

Ујутро 7. рујна 1942. дуга поворка, масе народа у народним босанским ношњама како се вуку по путу према логору. Видјели смо жене и дјецу, и та маса се постепено помицала према скели одакле је пребачена у Градину и тамо убијана хладним оружјем.

Хрватски војници су убијали хладним оружјем да се не би чуо пуцањ и да не би могли изазвати сумњу да се тамо масовно убија, док је остала маса чекала на овој обали Саве. Маса је превожена и тамо убијана, ножем, маљем, жељезном шипком, сјекиром и иживљавали се и мислили да је то јунаштво на тај начин убити човјека, а да је кукавичлук убити из пушке...

Пре тог покоља биле су ископане огромне јаме за те жртве. Хрватске усташе су касније говориле да је било 66.000 људи са Козаре.

У близини Циглане постојала је "циклонска дезинфекција" (угушење гасом), ту је радио инг. хемије Фуад Мичић из Сарајева од кога је тражено да од људског меса прави сапун. У Градини је било 12 великих казана у којима је прављен сапун.

Друга врста гушеља деце је вршено што су их живе затрпавали у простране гробнице где су им мајке већ лежале заклане. Дојенчад су гушили у језерима у кругу логора ИИИ или у рекама Сави и Уни.

У Јасеновачком логору уморено је 19.432 детета, именом и презименом. Покопано је 10.268 дечака и 9.128 девојчица. За 36 малишана није било могуће утврдити пол. Најмлађе жртве у Јасеновцу биле су у пеленама, а најстарије су имале само 14 година. Највише је ликвидирано 12.113 Српске деце, затим 5.320 Rомске и 1.927 Јеврејске. Просечна старост је била 7 година и 2 месеца.

Јутра 21. априла 1945. побијене су све жене које су биле у Логору Јасеновац, а било их је између 800 и 1000. Све су одведене на Саву и побијене маљевима или заклане - по изјави Милоша Деспота из Бјељине који је био у Јасеновцу од 8. септембра 1942. до 22. априла 1945. Ови описани догађаји су само део из изјава преживелих логораша о најсуровијем и најбруталнијем уништавању људи у времену од августа 1941. до 22. априла 1945. године.


Нада Танић Лубурић(данас Есперанза) полусестра првог комаданта Јасеновца Вјекослава Макса Лубурића, жена другог комаданта Јасеновца Динка Шакића, се посебно истиче као једна од женских усташа у Старој Градини.Процењује се да је лично задавила преко 8.000 жена са још једном стражарком.

О организацији истребљења у логору Јасеновац причаће један од његових твораца, његов бивши управник Љубо Милош, у току сведочења које ће дати 9. јуна 1948 пред судом у Загребу:

„После стварања логора III- Циглана, почело је пристизање нових група које су биле све бројније и све чешће. На почетку су групе бројале по 300 особа, а касније су се попеле на 500, 1.000 и више, па чак и на 1.500. У изузетним случајевима поједини транспорти су прелазили ову цифру. Број заточеника, међутим стално се кретао око 3.000. Шта се дешавало са другима? Морам објаснити да су биле две врсте затвореника који су слати у Јасеновац. Они који су имали решење били евидентирани у картотеци логора, они без решења нису ни евидентирани. Ових последњих било је далеко више и они су одмах одвођени су на ликвидацију. Међу онима који су стизали с` решењем било је осуђених на затвоеску казну од шест месеци до три године. Они који су имали решење на три године у вечини случајева су такођер ликвидирани. О томе је постојао договор, тј. била су то Лубурићева наређења:

,,Ликвидирати одмах заточенике без решења и оне који имају решења на три године затвора``

,,Познато ми је да је сваки пут приликом одласка у Загреб, ради подношења извештаја, Лубурића прима Павелић и да га је овај о свему информисао.Више пута ми је Лубурић говорио да ништа не ради својевољно,него по наредби претпостављених, тј. по наредби Павелића.

Сваки пут када би се број заточеника у Јасеновцу прешао утврђену границу, ради доласка нових обавезно је издавана наредба за смањење тог броја ликвидацијом, при чему су најпре ликвидирани стари, болесни и они који нису били физички спосбни за рад``


Наследник Љуба Милоша na месту управника усташког логора Јасеновац је фрањевачки фратар Мирослав Филиповић, звани фра Сатана, пријатељ Анте Павелића који ће га наградити чином мајора усташке војске.

Прилико преузимања дужности над овим логором истребљења ,,фра Сатана`` већ има несумљиву репутацију. Овај католочки фрањевац био је комадант једне бригаде Павелићевог ,,Тјелесног здруга``, усташког ескадрона смрти, који је октобра 1941 у подрчју између Бања Луке и Мотике, масакрилала 4.800 Срба,а новембра 1941 у основној школи у Криваји ножевима су искасапилиспску православну децу. У логору се ,,фра Сатана`` не ограничава на то да заповеда већ и лично убијај затворенике:

О томе ће сведочити Шиме Риболи, затвореник логора Јасеновац:

,,Једноставно је незамисливо да се један фрањевац покаже толико крволочним. Насупрот Матковићу и Милошу, који су својим поступцима откривали духовну подлост, фратар Филиповић је био финог и пријатног држања, осим за време покоља. Тада је постајао невероватан, он је у Градини предводио починиоце масовних убистава. Излазио је сваке ноћи да би предводио клање и враћао се у зору с`мантијом сасвим крвавом. Нико од убица није поседовао његову издржљивоста. Једног дана док је ручао, обратио му се један усташа и шапнуо му нешто на уво. Усташа се затим упутио ка огради логора и вратио се доводећи једног заточеника. Фратар Филиповић је устао и убио га. Несретник је пао на под, Фратар Филиповић је поново сео и мирно завршио оброк пошто је викнуо ,,Доведите гробара"

Љубомир Шарић (76) био је затвореник јасеновачког логора од августа 1942 до јула 1943, на суђењу Динку Шакићу изјавио је следеће:

,,Логораши смештени у логор 3ц, углавном нису преживели, а крајем 1942 3ц је ликвидиран. Утом логору појавио се и канибализам, виђали смо преживеле логораше с`људским костима у руци. Људи су у њему били изоловани жицом, изнад њих је била настршница, а убрзо им се престала достављати храна и они су умирали од глади``

,,Ми смо им покушавали помоћи бацањем хлеба преко жице, али су их усташе почели строго чувати. Страшна је ликвидација наступила у лето 1942. када је доведена скупина људи са Козаре. Жена и деца су одмах пребацивани у Градину, а мушкарци у логор за рад. У Градини их због великог броја нису могли убијати клањем и тољагама, него митраљезима. Њихову одећу доносили су у логор и сортирали у крпари.Услови живота у логору су били страшни``

,, Весеље је било када би крепали коњи који су вукли кола на градњи насипа јер тада бисмо у порцијама кукурузњаче добили и кости и нешто меса. Србима који су из Срема довожени у логор, долазили су пакети, они би се онако гладни најели шпека и одмах умрли``

Жене и деца у логору Јасеновац

Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.. Нада Танић Лубурић полусестра првог комаданта Јасеновца Макса Лубурића, жена другог комаданта Јасеновца Динка Шакића, се посебно истиче као једна од женских усташа у Старој Градини.Процењује се да је лично задавила преко 8.000 жена са још једном стражарком.

У процесу "прочишћења Хрватске нације", српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945., више од 73,316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска..
Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19,544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942.

О нарочитој свирепости Лубурића према деци сведочиће деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, којег партизани ухапсили:

,,Лубурић ми је наредио да подигнем десну ногу.Подигао сам је и он ми је испод ње ставио дете ``Гази,, наредио ми је. Нагазио сам и здробио главу детета,,

Сведоци Никола Кухада, Брајер и Шиме Риболи реферисаће да су присустовали ти ужасним оброцима, (уп. Акта у процесу Степинац);

У току покоља у Мотики, фратар Мирослав Филиповић убио је ножем дечака Ђуру Гламочанина и суочен с` ужаснутошћу својих потчињених духовник је заурлао:,,Ја претварам Ђавола у име Бога, следите мој пример``

Овај монструозан догађај помиње чак и Степинчев бранилац Фјорело Кавали, који покољ Срба у Мотики дефинише као ,,казнену експедицију`` која је узрокована нападом Срба на један рудник угља у том подручју, а вођена је ,,због заштите католичког становништва``.

Један очевидав овог покоља ће испричати :

,,Обучен у фратарску мантију, али са усташком капом на глави, Филиповић је ушао у разред у пратњи неколико усташа. Наредио је учитељици да одвоји православну децу од католичке и муслиманске. Учитељица је не сумљајући ништа, позвала српску децу да изађу из клупа. Када су деца изашла у ходник фра Филиповић се устремио на ту групу и свима је пререзао грло у присуству друге деце која су урлала од страха. Растрганих и крвавих грла и груди деца су трчала као луда по ходнику, враћала су учионицу, урлајући од бола и обузета страхом

Крај логора


Лешеви након повлачења реке Саве 1945.

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина.

Данима су у марту и априлу ископавани лешеви и спаљивани, а пепео спаљених бацан у Саву. У другој половини априла започело је минирање и спаљивање логора

Јасеновачка фабрика смрти радила је све до 22. априла 1945. године.. Последња група жена ликвидирана је 21. априла. У логору III (Циглана) остало је још 1.073 мушкарца. У току ноћи 21/22. априла, видећи да је коначна ликвидација неминовна, логораши, углавном они физички издржљивији, организовали су се у групе, са намером да покушају пробој из логора. Циљ је био да неко остане жив и пренесе сведочења о страдањима у току 1.341 дана постојања логора. Многи логораши нису имали физичке ни духовне снаге да учествују у пробоју, неки су се у току ноћи обесили.

Преживели се слажу у изјавама да је јуриш отпочео 22. априла око 10 часова, на знак Анте Бакотића. Голоруки костури појурили су према Источној капији. Усташко логорско обезбеђење косило је логораше ватреним оружјем, „стројницама“, митраљезима, пушкама, бомбама, са бункера и „извидница“ - осматрачких кула. Миле Ристић из Вилуса под Козаром отео је од усташе пушкомитраљез и ућуткао бункер штитећи бег логораша. У херојском подвигу пробило се једва седамдесетак логораша

Истог дана, 22. априла навече, пробој су организовали и логораши из „Кожаре“, посебног, физички одвојеног дела логора (логор ИВ). Њих 167 са последње прозивке извршило је пробој. Живих је остало једанаест. На основу изјава учесника пробоја сачињен је списак логораша Јасеновца који су остали живи након устанка (пробоја) 22. априла 1945. На овом списку је 87 имена.

Јасеновачки логори престали су да постоје пробојем логораша 22. априла, а јединице Југословенске армије улазе у напуштени и спаљени логор тек са завршним операцијама за ослобођење земље. Јединице 25. ударне бродске бригаде 28. дивизије 2. југословенске армије заузеле су 23. априла логор у Старој Градишки, а јединице 4. српске бригаде 21. српске ударне дивизије 1. југословенске армије 2. маја 1945. ушле су у напуштени и спаљени логор Јасеновац

Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.

Број жртава



Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана, (почетком 1943. и априла 1945. године).

Усташки официр и комадант система концетрациони логор Јасеновац. У једном тренутку је сам за себе изјавио да је пореклом Србин из Црне Горе, али да су му се преци давно покатоличили.

Пре рата Лубурић је био познат као обични злочинац и кажњаван ради разних кривичних дела. Из оригиналног темељног полицијског листа, а који је пронађен код загребачког редарства, види се, да је Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са 5 месеци строгог затвора ради проневјерења своте од 8.305. динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једном хапшен ради поновног дела проневјере.Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побегао у емиграцију, пошао је он за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској и Италији.Име "Макс" Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Францетића приликом боравка у усташком кампу Јанка Пуста.

9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подиелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић наменио као награду "за заслуге".На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови "дужносници", држао говор и према исказу једнога сведока рекао дословно ово:

„..и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“

http://www.jasenovac.in.rs/images/stories/galerija/logor1/2.jpg
http://www.jasenovac.in.rs/images/stories/galerija/logor1/3.jpg
http://www.jasenovac.in.rs/images/stories/galerija/logor1/5.jpg
http://www.jasenovac.in.rs/images/stories/galerija/logor1/7.jpg

https://www.youtube.com/watch?v=v_wQfXe7lXw&feature=player_embedded

http://www.jasenovac.in.rs/images/stories/galerija/razno/1.jpg
http://www.jasenovac.in.rs/images/stories/galerija/razno/2.jpg
http://www.jasenovac.in.rs/images/stories/galerija/razno/22.jpg
http://www.jasenovac.in.rs/images/stories/galerija/razno/20.jpg

Te prica sad jbg,mi smo toliko izmesani izmedju sebe da je glupo uopste raditi te testove i tvrditi nekakvo poreklo po tome,mi bre ni neznamo odakle smo i kakva sve krv tece nasim venama,na balkanu se uvek znalo,ako si pravoslavac onda si srbin,ako si katolik onda si hrvat,a ko je tu sad koga jebo,to bog otac ne zna,a sa druge strane kad malo dublje pogledas,raspad jugoslavije po meni je delo rimokatolicke crkve,jer posle raspada jugoslavije,srbija je i dalje u procesu raspadanja,dok hrvatska je dobila krajinu i potpuno se ocistila od srba(moja porodica je bila u Zadru pre oluje) tako da nzm,ali rimokatolicka crkva je sigurno tu umesala prste :D

http://video.google.com/videoplay?docid=4506666011464565164#docid=-4317038589131761601

један документарни филм о страдању Срба у Јасеновцу

За оне које интересује и друга страна приче о Димитрију Љотићу, не само она комунистчка...

http://novo-videlo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=49&Itemid=29

ЗБОР - Завет Богу Отаџбини Роду

нисам прочитао књигу коју је поставио redforceKG,имам некакво одређено мишљење према љотићу,али га не износим јавно поготово у оваквим тренуцима. из толике мржње према комунистима и комунистичком покрету,пре свега због онога шта су учинили са српским интересима,практично да нема места за било шта против каквог љотића, па и све да је био лични хитлеров намесник.

Предратно доба и данашњица - неколико сличности

Димитрије В. Љотић (12. август 1891.- 23. април 1945.) једна је од најтрагичнијих личности на нашој (српској, али и југословенској) политичкој сцени. Несхваћен и прогањан (од стране Милана Стојадиновића и свих потоњих влада), затваран у београдски затвор Главњача, хапшен од стране Гестапоа у току рата, остао је до данас маргинализован, окован тешким оптужбама за фашизам и издајство. Трагедија је у томе што се и данас, у време демократско не допушта могућност да се мисао и дело овог човека објасни како би му се са леђа склонило тешко бреме које су му наметнули комунисти, како би, коначно, заузео место које и заслужује у историји српскога народа Јер, истини на вољу, српска ( југословенска ) конзервативно-револуционарна мисао до Љотића ( и ''ЈНП Збора'' ) није била довољно развијена, нити јој је домаћа јавност уопште и придавала значајну пажњу. Својим радом Љотић је постао у извесном смислу родоначелник идеје српске конзервативне револуције, уобличавајући своју мисао кроз гомилу текстова које је објављивао пре свега у својој ''Отаџбини'' затим кроз своје политичке говоре, али и кроз своја религиозно- философска размишљања. У том смислу, на политичкој сцени Краљевине Југославије, Љотић је готово без премца, јер иза југословенских партијашких лидера и гласноговорника није остао готово никакав комплетан систем идеја, него само напади на политичке противнике, оковани жељом да се буде власт.
Избегавање домаће политичке јавности (којој су у последње време пуна уста Љотића) да поведе (ако треба) једну јавну расправу о мисли и делу овога човека узроковало је појаву гомиле паушалних анализа ''социолога'', ''историчара'' и других који, суштински не познају не само Љотића него и његове узоре. Трагедија је утолико већа уколико под удар истих све чешће долази и она национална омладина која се у своме раду ослања на Православни монархизам и национализам, то јест на конзервативно-револуционарно наслеђе у целини. Та се омладина клевеће од ''корисних будала'', ( како су комунистички омладинци у периоду између два рата називали грађанске политичаре у којима су, и поред забране рада, налазили ослонац у борби против националне омладине) на исти начин на који је клеветан и ''ЈНП Збор''. Њој се приписују етикете да је ''фашистичка'', ''неонацистичка'' при чему се сваки покушај те омладине да се одбрани а приори одбацује. Управо то је највећа сличност те исте омладине са ''ЈНП Збором'' а самим тим и Димитријем Љотићем.
Ова сличност долази отуда што су околности у којима се развија национална мисао у Србији исте и данас као и у време Љотићево, јер је и онда, као и данас, оно што је '' напредно '', било пожељно, а оно што је традиционално, непожељно. У оно време, као и у ово, залагати се за увођење Монархије, у којој ће Монарх доиста бити Врховна власт, не само да је било несхватљиво, него није било ни пожељно, јер је на политичком фронту (баш као и данас) био велики број партија које су тежиле да моћ у држави узму у своје руке, представљајући, тобоже народ.
Са друге стране, иста она омладина која је у пероду од 1935. до 1941. нападала ''Збор'' (а мисли се пре свега на комунистичку и либералну, грађанску ) и данас користи исте методе, а то је још једна сличност садашње националне омладине са '' ЈНП Збором ''.
Наиме, у периоду до рата, комунистичка је омладина , да би задобила подршку ''корисних будала'' истицала да се бори против збораша јер су они фашисти и претња југословенској демократији и слободи људи у њој: истицали су југословенске националне симболе, па чак (по потреби) и слике Краљеве. Данас, анархисти и комунисти то исто чине. И данас, они се боре за демократију и слободу, а на скуповма на којима им свестрано помажу ''корисне будале'' поред транспарената са натписима ''Доле приватизација- доле капитализам '' те '' НАТО једнако фашизам '', ''Смрт држави'' и сл. у исто време носе заставе Европске Уније и сликају се са представницима те исте Државе којој желе смрт.. Овде се не ради о глупости, нити о недовољној идеолошкој профилисаности тог дела наше омладине, него се, пре свега ради о сазнању да је српски народ запамтио страхоте фашизма ( којег наводно Љотић пропагира ), али не и страхоте комунистичког тоталитаризма који је од Русије до Србије оставио десетине милиона лешева.
Дакле, највећа је сличност у ''непријатељу'' који до данас није променио ни име (комунисти, анархисти и либерали), ни методе борбе (скривање иза људских права и слобода), ни етикете којима клевеће националну омладину не допуштајући јој да се брани (фашисти, нацисти, клерикалци).
Но, и поред тога што се бори под тешким околностима, национална омладина и данас, као и пре неколико деценија спремно подноси сваку жртву, уз наду да остатак народа, који данас стоји са стране и чека исход борбе, неће учинити грешку коју је начинио 27. марта 1941. када је, заведен од стране Западних сила отворио врата црвеној куги!

Аутор : Лапчевић М. Стево

"ОСНОВНИ ЗАКОН ОТАЏБИНЕ " - Димитрије Љотић 1934 - 1937

Највећи део југословенског народа остварио је своје политичко јединство баш сад, кад су изванредне политичке и друштвене тешкоће у свету дошле до најоштријег израза.
Да је тај епохални догађај дошао у мање бурна времена, он би, сам по себи, изазвао многе тешкоће. Уређивање наше државне заједнице и изграђивање наше заједничке културе не може ићи без тога. И поред свег језичног и етичног јединства под разједињавајућим утицаје земљишног склопа и досадашњих политичких оквира, током толиких векова израсле су друштвено-политичке разлике. Сад нови заједнички политички живот, оправдано, жели да те разлике сведе на што мању меру. Према разједињавајућој акцији, извођеној полако вековима, долази сад уједињујућа акција, по нужди много бржа од прве. А то изазива озбиљне проблеме, а често и мучно савладљиве тешкоће.
Али југословенска политика јединства није могла доћи по тихом времену. Морали су доћи изузетни услови, који за тринаест векова наше историје нису никад до наших дана били остварени, па да до јединства дође. Четрдесет поколења пре нас ишло је овом циљу називајући га и другим именима, али само је нашем било омогућено да га оствари.
Зато је оно дошло, и могло доћи, само после највећег и најтежег сукоба у историји света, после Светског рата.
Овај је пак догађај створио у свету општи вртлог. И да нема других, сам по себи, овај вртлог представља и по државе давно постале, и по старе културе, највеће опасности. Обичаји, установе, мишљења, освећени вековима, урасли у савремену цивилизацију, чак и њени постулати, из темеља се љуљају, има их већ и порушених. Ко данас не види каква је несхватљива разлика постала у свима животним појавама у размаку за двадесет година пре и после Светског рата?
Кад су дакле ова два догађаја - наше политичко јединство и Светски рат - сваки за себе, морали довести до дубоких проблема и озбиљних опасности, какве су тек проблеме и опасности ова два догађаја, догодивши се у исто време, морали изазвати?
Нека нико не мисли да овим желимо да кажемо да нисмо господари своје судбине, да су догађаји суђени, писани и неизменљиви, да су наше снаге несразмерне и неурачунљиве према стихијским силама догађаја на које не можемо утицати.
Знатно смо далеко од тога. Нисмо то хтели рећи. - На против, хоћемо да кажемо: „да би се у тако озбиљним тренуцима могли конци догађаја размрсити, правилне и брзе одлуке донети, и донете извршити најбоље снаге ума и карактера морају суделовати у општим пословима отаџбине.
То је, на све тмасте и тучоносне облаке, на све буре и све трусове, наш став и наш одговор. То је основни Закон отаџбине. Сви други њени закони извиру и управљају се по овом основном - и вреде, у колико његову владу омогућују.

Нема жртве која се кад је овај закон поштован не подноси. Ни опасности којој се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње која може да савлада одушевљење, тај урагански животни елан, што је, од појединаца у стању да створи скоро једно тело, толико њиме бивају повезани уједно осећаји и воља свију...
Жеља за служењем и жртвовањем постаје тада заразна, као што се данас од супротне тешко oдбранити. И владање и господство тада добија карактер служења и жртве.
Отаџбина тада развија неслућене снаге. За све напоре завршни рачун увек надмашује прорачуне. Тада чак и пропаст отаџбине постаје њено бујање и снажење, и њена набујала снага ломи и гробне плоче, као набујале реке у пролеће тешку ледену кору.
А кад тога није, узаман говорити разуђеном телу да треба да је једно, да је чак смртоносна подвојеност. Узаман говорити о дељеним органима о њиховој међусобној солидарности. - Чама обавија све животне појаве. Чама и трулеж са свима појавама што труљење прате. Све мисли само о себи, непосредно о себи од једног тренутка, - чак не ни о себи идућег тренутка.
Ко да онда служи другоме, кад управо не служи ни себи? Ко да себе, или што од себе, жртвује? Ко да сачека свесно опасност? О каквом то одушевљењу може бити речи? Ко да онда помисли на Отаџбину?
Бестраствене, трудољубиве и чедне пчеле, којима је закон умерености и пожртвовања у самом телу дат, кад примете да сав труд и жртве, којима зидају кошницу, ништа не помаже, - да невидљиви непријатељ граби и разноси оно што су оне, кап по кап, начиниле - постају неумерено страсне и грабљиве, и приређују пирове и оргије сласти, бацају се на прождирање и растурање онога, што су дотле пожртвовано и тако стрпљиво прикупљале. Тако и умиру, поричући својом смрћу цели свој живот.
Ни од пчела се не може тражити већа увиђавност него што је њихова, иначе тако аскетска природа у стању да пружи.


Неписан је Закон отаџбине. Записује се оно што се може заборавити, - што би могло бити мало друкчије, а да не буде битно друкчије. Но што је у природи саме ствари, што се не може од ње одвојити, а да се сама ствар у битности својој не измени - оно се не мора записати, јер све о томе говори.
Ни санкције у законима за повреду овог Закона нема. За друге законе то мора да се предвиди. Санкција за повреду овог закона је у самим темељима отаџбине. Ниједна власт не утврђује и не кажњава његово непоштовање, - али никаква повреда других закона по тежини последица није му равна.
Овај закон не прави питање од облика у којима ће његова суштина бити изражена, - али облици владања, ако желе да успеју, по овом закону морају да се владају.
Као и други закони људске душе и људског друштва и овај закон се разликује од физичких закона. Ове није могуће непоштовати. Прописани за целу природу, физички закони у себи носе, у исто време, и забрану прекорачења и снагу да забрану на снази одрже. Закони по којима пак човек, као човек, треба да се управља, садрже само забрану, норму али не и снагу да себи прибаве поштовање. Зато је немогуће и прећи преко њих и на њиховом непоштовању зидати. Само, људска повесница није до сада могла да покаже да је могуће такву грађевину одржати.

„Отаџбина” жели отаџбини да у њој овај основни закон буде увек поштован.
Где год са окренемо по свету, и баш данас, видимо да се свака отаџбина труди, да овај закон утврди и по њему се управља. И уколико су догађаји озбиљнији, утолико је труд и старање око тога веће.
Зато је „Отаџбина” желела да у свом првом броју укаже на тај закон, према коме ће она пратити све карактеристичне појаве нашег друштвеног и политичког живота.

ПОЗНАЋЕТЕ ИХ ПО ПЛОДОВИМА

На наш чланак добили смо следећу замерку;
„Не може се рећи да чланак „Основни закон Отаџбине” није политички исправан, али научно такав закон није утврђен. Не постоји стварно мерило, не могу се показати објективни знаци по којима би се могло утврдити који људи треба да суделују у општим пословима отаџбине, па да закон буде испуњен. Ви велите: најбоље снаге ума и карактера. Али и сами морате признати да је врло тешко утврдити који би несумњиво то људи одговарали овом појму.
Пре свега, није сасвим сигурно да најбоље снаге ума и карактера у пословима државним дају најбоље резултате. Има изванредно паметних, чак и генијалних људи, неоспорне честитости, али за државне послове не показују велике способности, јер им то друге особине њиховог менталитета и њихове воље не дају.
Затим, скоро сваки мисли о себи добро и таквим жели да се прикаже; никоме „на челу не пише какав је”, и ретки су људи који не мисле да би по својим особинама требали да узму већа места него што стварно могу, па је, услед свега тога, питање оцене тих способности, остављено само личној оцени оних који бирају.
Напослетку, и они који бирају, имају своја мерила при оцени, пошто већ нема утврђених мерила обевезних за све.
А кад је све тако, онда о неком закону, као Закону, не може бити речи.”

Ако наука није пронашла сасвим тачна мерила за утврђивање односа у људском друштву, не значи да ти односи не постоје, не значи да извесне последице не долазе увек после тачно испуњених услова.
Што ми нисмо у стању да кажемо тачно мерило, не значи да тачна мера не постоји. Пре нашег сазнања, ствари и њихови односи су постојали.
Између особина људи који руководе пословима државним и успеха тих послова постоји тесна нераскидљива веза, коју смо описали, као што је сви осећају и као што је нико порећи не може.
Знамо и велимо да закон постоји. Он је и овде, као и свугде, сталан однос између двеју ствари.
Кад замерка истиче, што поједини честити и умни људи не дају у послу оне резултате које би, по овим особинама, требали дати, и кад, и сама замерка, вели да је то зато што и овакви могу неимати потребне особине, и ако имају многе, онда не обара закон, већ га потврђује. Јер ми нисмо ни тврдили да су ум и честитост једине особине потребне, већ смо рекли ум и карактер, а карактер не значи само честитост, већ и доследност, одлучност, храброст и чврстину.
Истина је да нема тачно утврђеног мерила, тако утврђеног као што је оно што се може измерити метром, килограмом и часовником, по коме ће се о овим особинама код људи судити.
Баш због тога ту су могућа и вероватна велика лутања и честе грешке.
Али то не значи да нема никаквог мерила. Ваља их оценити по делима и речима, по животу њиховом; по плодовима ћете их познати.
Независно од онога што о себи мисли човек, и каквим жели да се прикаже, нејасно од тога што о њему мисле они који су бирали - дела његова, плод његов даје суд о њему.
По том мерилу поступа домаћин у свом воћњаку, по својој њиви, у свом винограду, тако домаћин мери слуге своје, и то мерило унапређује свакога таквог домаћина.
Тако се мора поступати и у пословима отаџбине.

ШТА ЈАЧА МЕЂУНАРОДНИ ПОЛОЖАЈ?

Излагање г. Министра спољних послова, у буџетској дебати, било је опширно, а у извесним моментима доста одсечно.
Општи утисак овог излагања је врло повољан. Осећа се да је са задовољством министар набрајао постигнуте успехе. А то је сасвим разумљиво. Чини нам се, да је данас наш спољашњи положај далеко повољнији него што је то било пре годину дана. Нарочито на Балкану, изгледа, да је међу државама кренуо заиста нов ток међубалканских односа. Ове државе као да су решиле, да чувају мир, који је баш ту и бивао често угрожаван, а нарочито као да су увиделе да има само један начин да буду саме слободне, а то је да пажљиво искључују мешање небалканских држава у чисто балканске односе.
Несумњивим заслугама нашег Владара, у овом погледу, углед наше државе је много добио. Ствари су се развијале тако, као да је то био све резултат једног мађијског пута.
Нас ово излагање интересује са гледишта самих спољних односа и са гледишта наше унутрашње политике.

Дефиниција нападача

Не изгледа нам довољно подвучен значај споразума о одређивању појма нападача, споразума који је наша држава потписала са Русијом, Пољском, Чешком, Румунијом и Турском. Међутим, овај споразум има вишеструки значај.
Тако је овај споразум, тако рећи, на делу показао оне државе које немају намере да ремете садашње стање територијално у свету. Све државе, које, ма где на свету, имају интереса да изазивају територијалне промене, уздржале су се од потписа ове конвенције, јер би иначе овај споразум који учвршћује на најпотпунији начин појам нападача, потписан и с њихове стране, могао једног дана против њих да буде употребљен као доказ. Овако су остале по страни, готове у таквом случају да кажу да њих споразум о томе ко се има сматрати нападачем не важе, јер га нису потписале.

Прекретница у политици Русије

Даље, овај споразум се има узети као прекретница у спољној политици Русије. С једне стране, Русија је, потписавши овај споразум, осудила као нападачке многе методе којима се и сама, до скора, врло живо користила. Она је одржавала, под изговором да је у осталим европским државама, један неправичан друштвени поредак, на својој територији или на туђим територијама везе са људима који су радили на томе да се такав поредак промени. Сад је овим споразумом то осудила. А морамо додати, тиме је више добила, него што је противном акцијом срачунатом на то, за шеснаест година, могла добити.
- С друге стране, после толико година, садашњи режим руски је овим учинио огроман корак у зближењу са осталим словенским државама и Румунијом.
Зато је овај споразум с Русијом, омогућио преоријентацију Турске а тиме и Грчке, те је у толико био од утицаја на даљи ток наших односа.



Вредност Мале Антанте

Користи од Мале Антанте, по одржање садашњег политичког стања у Средњој Европи увиђамо. Истоветност интереса њених чланова, у овом погледу, довољна је да је одржи.
Али без бољих међусобних економских односа, Мала Антанта неће моћи да има ону чврстину коју треба желети. У том погледу и сам министар спољ. послова, не изгледа да би могао бити другог мишљења.
Рад у овом погледу скопчан је с огромним тешкоћама, те нас не чуди што експозе није могао изнети постигнуте успехе.


Балкански пакт

Уговор о пријатељству с Турском је знатан успех. Ту је преоријентација Турске правилно оцењена и прихваћена с наше стране. Од тога има користи већ и због тога што Турску нико, за време трајања овог уговора, не може увести у комбинацију противу нас.
Даља последица ове преоријентације био је Балкански пакт. Подвучено је већ и самим експозеом, а и остало јавно мнење је истакло значај овог пакта, чак кад у пакту нису Бугарска и Албанија.
Ми ћемо се на овај пакт обазрети са два гледишта: какве су обавезе његових потписница и дозвољава ли он наше зближење с Бугарском.
Већ сад, по првом гледишту, имамо два тумачења: једно, које је дао грчки министар спољних послова, друго, које је дао наш министар спољних послова. По првом тумачењу, силе потписнице су обавезне да гарантују садашње територијално стање на Балкану у свим случајевима, изузев оног где ово хоће да повреди која небалканска сила. По другом тумачењу, обавеза је апсолутна, балканске државе су обавезне увек, па и онда кад садашње територијално стање хоће да измени небалканска сила. По оном првом тумачењу Балкански пакт би имао за циљ да чува садашње стање од самих балканских земаља, а не и од оних изван Балкана; по другом, полазећи са гледишта да на Балкану има места само балканским државама, садашње стање има да се чува од сваке промене, па и такве која би била изазвана са стране.
Тумачење нашег министра свакако је ближе духу у слову Пакта, већ зато што није дато под притиском унутрашњих политичких потреба нити психе народне, као што је случај у тумачењу грчког министра.
Ово треба, свакако, на чисто извести. „Прави и трајни уговори су само они који се праве без скривене мисли.” У сваком случају ми треба да знамо шта дајемо и шта добијамо. Не желимо да будемо у оном положају у коме смо били 1915 г. због тумачења уговора о нашем савезу с Грчком, тумачења које је било формални повод за дефинитивно разилажење између Краља Константина и г. Венизелоса.
Ово треба нарочито извести на чисто с обзиром на ону одредбу Пакта који обавезује његове потписнице да без претходне сагласности осталих потписница не могу примати политичке обавезе према којој балканској земљи. Изгледа нам, после тумачења грчког министра спољних послова, да је ова одредба унета на захтев оних који су имали разлога да се плаше нашег зближења с Бугарском.
Међутим, ако Балкански пакт, с једне стране, потписнице његове не обавезује у случају напада какве небалканске силе, и ако, с друге стране, овај Пакт заиста може да послужи као препрека нашем зближењу с Бугарском, онда се његово закључење, с гледишта наших интереса, не би могло сматрати корисним.


Односи с Бугарском

За нас нарочити значај имају односи с Бугарском. Ту је заиста требало мушке одлучности, коју је умесно истакао експозе, јер наша дуга заједничка историја ове мушке решености није умела да покаже. Зато је и била тако трагично крвава и несрећна.
Ми бугарски народ сматрамо, у пркос свега што се одиграло, делом свог народног тела. Ми тек тако можемо сагледати своје Треће доба, не тражећи ништа туђе, чувајући своју народну целину и изграђујући своју народну културу.
Ми знамо да ће до тог јединства с Бугарском доћи. У том погледу нема силе која ће то спречити. Ми само желимо да то буде што пре.
У Бугарској се требало нарочито плашити дубље политичке реакције услед закључења пакта, после првог одушевљења изазваног владарским посетама. Мислимо да ова није изостала. Чак смо склони да и последњи боравак бугарског краља у Берлину тако протумачимо.
Добро су нам познате тешкоће на које је и код нас и код Бугара мора налазити политике зближења. Права политика, једина велика политика, у овом погледу, мора бити политика јединства. Она је, једном примљена, далеко лакше изводљивија од прве, а самим тим и кориснија.



Завршетак експозеа

Мали део експозеа говори о односима с Албанијом, али нам он даје велику новост одређеним утиском који оставља, да у Албанији немамо више разлога да гледамо политичку и војничку базу небалканских сила. Желимо да то буде и потврђено.
Сасвим одсечни изрази у излагању односа према Аустрији и Мађарској завршују стварно излагање.
На завршетку експозеа је, на челу сила, у заједници с којима Југославија мисли да води међународну политику, поменута Француска.
После извесних говора у Белгији и Пољској, изгледа нам да би боље одговарало нашим осећањима и нашем стварном положају, да је однос с Француском постављен на погодније место.



Спољна и унутрашња политика

Као што смо у уводу казали, данас нам спољни положај изгледа много повољнији него што је био јуче.
Задовољство оних који руководе нашом спољном политиком је умесно.
Али ми морамо овде истаћи ову мисао:
Посао у коме смо имали успеха привлачи више нашу мисао него онај у коме нисмо успели. Дешава се да се тако пренебрегну важни интереси, јер у њиховом решавању нисмо имали среће.

Спољни односи једне државе изванредно су важна ствар. Заслужују и захтевају изванредну пажњу. Али морално, економско и политичко стање једне државе још су важније ствари. И уколико смо мање среће имали у њиховом решењу, дужни смо, себи и онима чији су нам интереси поверени, да томе посветимо утолико више пажње.
Није било примера у историји да морално, економско и политички слабе државе могу да одрже дуго добар курс своје спољне политике. Обратно је било увек правило, унутрашња снага државе обезбеђује чврст међународни положај.
Зато, искрено учествујући у ономе што је за радовање, препоручујемо одговорној влади да има у виду све оно што је буџетска дебата у скупштини тако јасно показала, (и друго што није, а шта се може утврдити) да не затварају очи пред тим чињеницама, да не сматрају да је довољно цензурисати говоре и штампу па да се одмах измене на боље оне појаве, о којима се пише или говори...
У том погледу потребна је истинита и разумна „мушка одлучност”, као и за сваку корениту поправку.
Не видимо зашто је не бисмо показали у унутрашњој политици, кад је, ето, умемо и можемо у спољној да покажемо.

http://www.mondo.rs/s196944/Srbija/Spomen_ploca_Drazi_u_Beogradu.html