Литература (текстови, интервјуи, фанзини...)

Ултрас нема име за спољашњи свет, само добри пријатељи га познају. Ултрас нема лице, много пута му капуљача покрива главу, шал уста. Ултрас се не облачи попут осталих, не прати моду, не волим новитете. Кад се попне на воз, шета улицом, иако нема обележја своје екипе, он је препознатљив. Ултрас напада ако је нападнут, помаже кад је то потребно, не престаје бити ултрас чим скине шал и врати се кући, већ се бори 7 дана недељно. Искусни ултрас даје пример млађем, млађи има респект према старијем. Млади ултрас је поносан док стоји поред искуснијег, учи од критика старијег и поцрвени кад му овај пружи руку. Кад обични људи гледају ултрас-а, они га не разумеју, а он не жели бити разумљив, не жели објашњавати своје идеале. Сваки ултрас је различит: постоје они који носе обележја групе или тима и они који никад у животу нису имали тако нешто; постоје они који се крећу само са својом групом и они који су индивидуалци и који су сами своја група.
Ултрас-и су различити, али их спаја љубав према свом клубу, упорност у остајању 90 мин на ногама по киши или на хладноћи, спаја их топлота која их греје док певају из свег гласа, док спавају у полу-пијаном стању у возу који их води са гостовања, спаја их кортео кроз центар гостујућег града, спаја их један сендвич који ће поделити њих четворо после много сати глади, спаја их једна подељена цигарета, спаја их она свађа око резервне навале која је промашила одлучујићи пенал, спаја их један поглед, један идеал, један једини менталитет.
Све ствари које нас међусобно спајају, у исто време нас одвајају од осталог света: од забринутих родитеља, од запрепаштених рођака, од уплашених школских или пословних колега, и од нетолерантних професора или шефа. Ултрас је излазак из конформитета, изненађење које ти украде смех кад схватиш да си се извукао за длаку. Ултрас је и рука која те увлачи у воз који већ креће. Ултрас није вандализам или насиље без разлога, он је упорна одбрана једног начина живота, који је пао у кризу због социалних проблема, због глупе телевизије, због дискотека које привалче све више младих, али највише због НЕОПРАВДАНЕ РЕПРЕСИЈЕ.
Бити ултрас је све ово и много више, емоције и страст које се не могу објаснити речима људима који то не желе да схвате, и који би свакако рађе једноставно окренули главу и наставили живети иза једног стакла, људи који неби никад имали муда да разбију исто стакло и уђу у наш свет: тмуран и хладан.

''Manifesto Ultras''

1. Трансфери би требало да се обављају само лети, а не током шампионата
2. Играч може слободно да трчи ка трибини и прославља гол, а да не добије жути картон као што је то сада случај. Прослављање гола не сме да буде задржавање времена. То време треба надокнадити.
3. Све утакмице морају да се играју истог дана, у исто време.
4. Лимит када је у питању број странаца у екипи. Они узимају место младим домаћим играчима.
5. Забрана годину дана за играча који након што је потписао уговор одбије да игра за своју екипу, јер су му други понудили више.
6. Забранити да један човек буде председник више клубова, или да поседује више деоница у више клубова (Мисли се на Сенсија, који осим што је био председник Роме, имао је и контролу над Палермом, па је неизбежно да један тим буде филијала другог)
7. Поновно успостављање старог формата такмичења у Лиги Шампиона. Није поштено да клуб који није освојио титулу у својој земљи буде шампион Европе.
8. Да се врате бројевви од 1-11
9. Да се забрани туристичким агенцијама да имају ексклузивно право на дистрибуцију карата за гостовања.


СВАКИ ПРАВИ УЛТРАС БИ ТРЕБАЛО ДА :

1. Одбије сваку сарадњу са клубом.
2. Одбије сваку помоћ од полиције, чији је задатак да одржава контролу, а не да помаже.
3. Да има што мање група.
4. Да сам финансира гостовања.
5. Да се са осталим групама бори против ТВ и њених производа
6. Да се бори против свих забрана. Пример : Уколико ми забране да идем на гостовања, или ми не дају карту, или нешто слично, требало би да се утопим у масу међу обичне навијаче и гледам текму као што је било 80-тих година.

Istorija fudbalskih navijača

"Prvi fudbalski nasilnici bili su - sami igrači !"


- Nasilje povezano s fudbalom nije novija društvena pojava,nego je penetrirano* u temelje te igre pre 700 godina (XIV.st.). Samo,tada su huligani bili - igrači !
- Nasilje i ludovanje sastavni su delovi fudbala otkako je on izmišljen početkom 14. veka u Engleskoj. Fudbalska je igra postojala i u drugim evropskim krajevima, u Toscana-Italija zvala se calcio in costume(fudbal u kostimu), a u Nemačkoj knappen, ali začeci modernog fudbala engleskog su porekla.
- Srednjovekovne su fudbalske utakmice okupljale stotine mladića iz rivalskih sela ili gradova, koji su se tukli kao za loptu, a zapravo da bi pokazali snagu, uzvratili na uvredu ili izravnali stare dugove. Lopta, tada obično naduvani i kožom obloženi svinjski stomak, bila je samo prigodan povod za masovnu tuču

*To je krvava i nasilna predstava,a ne sport ili razbibriga. Zar ne dočekuje svako svog protivnika u nameri da ga baci na zemlju i udari po nosu?Zar nije onaj ko u tome uspe najviše puta, najveći junak?

pisao je o srednjovekovnom fudbalu hroničar iz 14. veka.
- Fudbalske su igre bile praćene masovnim pijankama pa nije čudo sto su mnogi sudionici trpeli teške povrede, a neki su i umirali. Vlasti su se suprostavljale tim nasilnim ritualima pa su, počevši od 14. veka, branile igranje fudbala i kažnjavale prekršioce.
- Prvu je zabranu* fudbala po nalogu kralja Edwarda II.,izdao londonski
gradonačelnik Nicholas Farndon:

*Budući da u gradskom središtu izbijaju neredi zbog napucavanja velikih lopti na javnim površinama, iz čega mogu proizaći velika zla -Zabranjujemo u ime Kralja,pod pretnjom zatvora, da se takve igre održavaju u našem gradu.]

- Unatoč mnogim hapsenjima igralo se i dalje, a većeg učinka nije imalo ni petnaest novih zabrana nametnutih u Engleskoj i Škotskoj u idućih 350 godina. Škoti su također strastveno voleli fudbalsku igru, koja je bila usko povezana s razbojničkim upadima preko engleske granice:"Često bi fudbalska utakmica bila uvod u pljačkaški pohod, a isti oni mladići usijane glave koji bi igrali posle bi krenuli u pljačku."
-U sljedeča dva veka igrači fudbala izazivali su velike nerede u
gradovima, štete na poljima i nasipima. U 18. veku u Ketteringu je odigrana tekma s po 500 igrača na svakoj strani, koji su posle utakmice temeljno opljačkali obližnje skladište žita.

"Pripitomljavanje fudbala!"

-Još početkom 19. veka fudbal je neuredno ganjanje lopte po neomeđenom terenu, pa je Francuz koji je 1829.svjedočio jednoj utakmici u gradu Derbyju to ovako protumačio: Ako oni ovo zovu fudbalom, kako onda zovu tuču?... :-))
-Pretvaranje fudbalske igre iz razularene borbe stotina mladića u pravilima uređen sport posledica je urbanizacije i industrijalizacije,a prekretnica je došla tridesetih godina 19. veka, kad je engleske vlasti zabrinulo izrabljivanje mlađih učenika u školama. Stariji su momci prisiljavali mlađe da ucestvuju u fudbalu da bi ih nesmetano mogli "saplitati, udarati po potkolenicama, zaletati se u njih
ramenima, rušiti i sedati na njih; zapravo, mogli su učiniti sve da bi oduzeli
loptu, osim ubistva", opisao je jedan reporter uobičajne događaje s engleskih školskih tekmi.
-Direktori škola odigrali su važnu ulogu u "pripitomljavanju" fudbala i kroćenju nasilnika, a Thomas Arnold, direktor škole u Rugbyju, prvi je 1828. uveo titulu kapitena tima, čime je zadovoljio ambicije najsnažnijih frajera i učinio ih toliko važnim da se više nisu morali dokazivati prebijanjem slabijih. Malo-pomalo fudbalska se igra odmicala od ritualne tuče i postajala je omiljen sport gentelman-a .
-Svođenje fudbala na igru u kojoj sudeluje samo 22 igrača prebacilo je hiljade agresivnih momaka s terena na tribine. Njegovi ljubitelji počeli su se poistovećivati s fudbalskim ekipama iz svoje sredine te su ih tokom utakmica bučno bodrili.

Bilo je to rođenje fudbalskih navijača kakve danas poznajemo.]

-Već tokom 80 - tih godina 19. veka događali su se navijački ispadi, npr.
utrčavanja na teren (pitch invasion) ili tuče na tribinama, sto su vlasti u prvi mah dopuštale kao "razumljive ispade zbog kolektivnih emocija".
-Prvi veći incident izbio je 1909. na tekmi škotskih rivala Cetica i Rangersa (Old Firm)... Navijači su tražili od sudije da nastavi tekmu do pobedničkog pogotka, a kad je pička* od sudije to odbila,"potuklo se 6OOO navijača, 54 policajca su povredjena, a uništen je dobar deo stadiona Hampden i svi rasvetni stubovi oko njega"... :-))
-Između dva svetska rata te neposredno nakon II.sv. rata sigurnosno je stanje oko fudbala bilo podnošljivo. Posleratna obnova kojom su ljudi bili zaokupljeni potrošila je veći deo agresivnih nagona do sredine 50-tih, kad počinju prva huliganstva, i to prvo u Engleskoj.
-Kad je krajem 50-tih televizija počela izveštavati s tamošnjih fudbalskih
tekmi, mnogi su mladi, zaključuju tadašnji sociolozi, poželeli i sami da budu viđeni na TV ekranima. Novine su, uočivši rast tiraza, počela slati reportere, a televizija kamere na svaku utakmicu, ne samo radi praćenja igre, nego i ponašanja navijača. Taj senzacionalistički pristup pozvao je huligane da dođu i postanu celebrity*..!

Tko je kriv za sve - Fucking Hooley´s Gang... :-))

- Reč "hooligan" nastala je krajem 19. veka, ali je tek 60-tih prošlog veka prihvacena za ne disciplinovane i nasilne momke koji posećuju fudbalske tekme. Smatra se da su je prvi put upotrebili cockney drotovi u izveštaijma te da je u orginalnom obliku glasila "Hooley´s gang", odnosno "Hooleyjeva banda".]

Навијач у Србији... и даље смо ту!

У поцетку смо само долазили, махали смо клупским реквизитима, нисмо схаватали да полако улазимо унавијацку прицу. Временом су се најватренији издвојили у жељи да подршка буде што боља, хтели су да се дистанцирају од мора публике које је у то време било много. Ти најватренији су поцели да прате како то раде италијани и енглези, у то време њихове трибине биле су узор нашим навијацима. Управо из ових разлога наша сцена је од поцетка микс разлицитих утицаја, из цега се изродио неки условно рецено наш стил. Средином осамдесетих на нашим трибинама поцеле су да
се појављују организоване групе навијаца, које су и својим транспарентима и навијањем давале до знања да су присутне. Те групе поцеле су да раде све што једну навијацку групу цини навијацком, организована гостовања, туце, прве кореографије (папирици и сл.), дружење и ван утакмица, заједницки договор око акција, итд. Крајем осамдесетих када су се такве групе испрофилисале долази до појаве националих идеја на нашим стадионима. Национална идеја довела је на стадионе нове људе који су се препознали у тој идеји, а појава национализма је довела до тога
да су се на стадионима појавили људи којима је примаран циљ био сукоб са навијацима из других република, на неки нацин то је било место где су људи налазили свој национални идентиет и где су несметано могли да се поносе тиме. Копови су постали масовнији, самим тим и навијацка сцена је кренула узлазном путањом. У то време навијаци из Србије и Хрватске цесто су
знали да помогну ривалској екипи из исте републике када је гостовала или доцекивала екипу из омржене републике. Било је то време када се поларизација дешавала искљуциво по националној основи. Као што то бива на овим просторима дошао је неки нови рат који је пресекао напредовање навијацког покрета, а многе истакнуте људе са навијацких трибина одвео је на ратиште. Многи од навијаца дали су своје животе за одбрану отаџбине, а навијацки покрет у то време доживљава своје најтеже тренутке, довољно је реци да су на појединим утакмицама навијацки копови бројали по 15-так људи. У то време било је тренутака када се у целом колу није навијало ни на једној утакмици, практицно цео навијацки покрет свео се на неколико стотина људи и претило му је гашење. Ипак и поред тавкве ситуације и тих 15 - так људи знало је да навија као да их је хиљаду. Малобројни клинци који су одрасли на прицама старијих навијаца преузели су одговорност и покушали су да реорганизују навијацки покрет за који је у то време постојало готово никакво интересовање знајуци у каквим је тешкоцама била цела нација.
Поред свих тешкоца са којима су се сусрели, трудили су се да сацувају навијацку културу и да сацекају боље дане.Поред оцајног квалитета никакве лиге нису губили вољу и наставили су да ударају темеље некој новој навијацкој сцени Србије.После свих кризних година, неке нове навијацке групе полако уносе живост у тадашњи навијацки покрет и поциње да се кристализује идеја онога што данас зовемо СРПСКА НАВИЈАЦКА СЦЕНА. Младе снаге које су поседовале навијацку свест крецу са свим стварима које красе организоване навијацке групе, поновно се креце са релативно бројним гостовањима, инцидетима, кореграфијама, пиротехником, гласном подршком. У то време на навијацкој сцени се појављује навијацки фанзин Коп који је у великој мери допринео оцувању и унапредењу навијацке свести меду навијацима на овим просторима.Поновно будење навијацке сцене испратиле су младе снаге и убрзо копови постају масовнији, а навијацке групе поцињу да презентују неке нове идеје, маркетинг је подигнут на виши ниво, рађа се отпор према режиму који гуши сваки покушај слободне мисли,а навијаци као и увек носиоци слобоних идеја налазе се међу првима на удару. У периоду касних деведестих навијаци се ангажују у тежњи народа да се са власти збаци режим који је претио да угуши сваку слободну мисао. Из тог периода остаце упамцени многоброји инциденти измеду навијаца и полиције који су били мотивисани искљуциво негодовањем навијала на тренутно стање у држави. Због оваквих ставова навијацки копови наилазе на све вецу подршку меду младим људима (навијацки покрет више није "ексклузивно право" радницке класе, све цешце у њој се
налазе људи из свих социолоских средина) који сматрају да се са репресивним апартатом само силом може обрацунати и навијацка сцена у то време доживљава благи процват који је прекинут бомбардовањем Србије. Када је изгледало да це навијаци изнети терет промена на својим плецима, уследио је рат који је поново донео замрзавање свих навијацких активности. Крај рата који је режим представио као победу, навијаци су доживели као повољан тренутак да задају конацан ударац режиму. У стању конфузије владајуцег режима навијаци практицно замрзавају своје навијацко деловање и посвецују се националном интересу, који се своди на обарање режима. Конацно дошла је 2000. година и насилно смењивање Милошевицевог режима у којем су навијаци одграли велику улогу, као и увек навијаци су били у првим редовима тамо где је било најтеже. Пад Милошевицевог режима донео је олакшање целој земљи, медутим водеци људи полиције из тог режима остају на позицијама и убрзо је као једна од "тековина" нове власти стигао закон о навијацима.Упркос свим тим цињеницама навијацки покрет јаца, на сцени се појављују нове групе, реактивирају се неке вец заборављене групе, покреце са сајт који се бави навијацком сценом, а убрзо се ствара и фанзин посвецен навијацкој сцени Србије. Због свих ових дешавања (заједницка акција против репресије), многобројиних група, уцесталих инцидената, српска навијацка сцена израста у водецу сцену у окружењу. После свих ових тешких година кроз које је прошла српска навијацка сцена,може се реци да су српски навијаци тотално непредвидиви. Нема јасно изграденог стила, другим рецима присутне су групе које
су по стилу блиске разним навијацким сценама, цасуал, ултра, али и неком истоцноевропском фазону за које се са правом може реци да је недефинисани и да се никада не зна шта носи. Мноштво група је у стању да приреди беспрекорну кореографију, али и да запањи све својом бруталношцу и способношцу да превазиде сваки облик репресије од стране полииције. Оргиналне идеје, способност трансформације, способност превазилежење препрека, смисао за организацију, показују да је навијацка култура дубоко укорењена међу Србима. Данас је губљење времена сваки покушај да се навијаци у Србији уклопе у неке оквире, они лице на многе, на енглезе, италијане, аргентинце, медутим никада се са сигурношцу не може говорити шта це донети сусрет две ривалске групе, нити на шта су све спремне ривалске групе у жељи да се сретну.Недефинисан је и стил облацења, стил који се протеже од дизелашког преко ултра до цасуал фазона, једноставно правило је да нема правила и сваки нови сусрет доноси дозу неизвесности....

Политичка правила и Ултра покрет

Упознавање са проблемом расизма на Италијанским стадионима подразумева враћање у прошлост навијачког покрета.Италијански израз ултра је еквивалентан енглеском изразу хулиган,бар већина новинара у Италији тако гледа.
Али ако се погледа одакле потичу речи видеће се да су дијаметрално супротне,израз Хулиган потиче од имена уличне банде активне у 19.веку у Енглеској,познатој по изразитој агресивности.Тај термин одмах класификује човека као насилника,израз Ултра потиче из политике,коришћен од стране екстремне-левице и симболизује политички екстремизам.Ово је било неопходно разјаснити као почетак објашњењавања навијачког покрета у Италији.
Хулиганизам у Енглеској је повезан са групама младих људи који свој навијачки став износе путем агресивности.У различитим нацијама и земљама феномен хулигана је добијао свој локални карактер као нпр.у Руси,Пољској или Немачкој.Различито схватање хулиганизма је и довело до стварања посебног стила навијања у Италији који се убрзо проширио и у неке друге делове Европе.
У Италији је база Ултра покрета била у политици.У период од завршетка 2.Светског рата па све до краја `70.-тих Италија је константно била у политичким превирањима.Политички конфликти су се осећали у сваком делу друштва па тако и у спорту на једној страни су били конзервативни(блиски фашистима)док су на другој страни били социјалисти(блиски комунистима).У фудбалу су се ови политички утицаји највише истицали па се могла видети јасна разлика између клубова у саставу њихових навијача тј.њиховог социјалног порекла као и разлика у регијама где су биле одређене политичке идеје изражене.
У Милану је ФК Милан представљао радничку класу(железничари)који су увек били ближе левици,са друге стране ФК Интер је био клуб средње и високе класе и они су били ближе десници.
Са друге стране утицај регије је био исто важан па је тако регија Венето увек била десно орјентисана па је Верона увек око себе окупљала про-фашистичке навијаче док је регија Емилиа увек била лево па је Болоња традиционално био клуб левице,данас је ситуација другачија па тако међу Болоњиним постоји и десничарске групе.
Политичка правила су остала на снази и при оснивању навијачких група у раним `60.-тим,па су тако навијачи Торина без скривања изражавали своја левичарска убеђења а ишли су толико далеко да су нападали фашисте а познат је њихов напад у Бергаму на фашисте из1964. од стране групе Fedelissimi Club.За разлику од њих прва навијачка група код Интера "Boys",је била блиска Италијанском Социјалном Покрету која је репрезентовала Фашисте,скоро сви момци у групи су били чланови Италијанског Социјалног Покрета.Многе туче измећу навијача нису имале само навијачку већ и политичку позадину.
У Енглеској је Скинхед субкултура и Панк музика значајно утицала на развој навијачког покрета и наравно хулиганизма(тачно одређене територије навијачких група,борба за навијачке трибине итд.).Ово се брзо проширило по целој Европи па тако и у Италију,то су биле бурне године,1968. и велике студентске и радничке демонстрације широм Европе а нарочито у Италији.Млади људи су се окупљали на тргове,били они студенти или радници,па су се вести лако шириле масом.Тако су се стварале мање боље организоване групе коју су биле ту да би се тукле са полицијом(били десничари или левичари).Увезена култура организовања из Енглеске због туче и повезана са политичким идејама пре свега левичарским су била база Ултра покрета.
Прва од таквих група је била "La Fossa dei Leoni"(Јазбина лавова)формирана 1968.као група која ће пратити ФК Милан.Истовремено се стварају групе Inter Boys и Red and Blue Commandos Болоња убрзо се стварају и друге групе које узимају имена различитог политичког порекла(први који су користили израз ултрас су били навијачи Сампдорије а убрзо се јављају и имена Tupamaros, Fedayn као и Folgore иVigilantes и др.)
Све ове групе су биле фасциниране Енглезима,и у тим годинама када би се нашли Италијански и Енглески клубови навијачи италијанских клубова бих покушавали нешто ново да науче о навијању од Енглеза.Први италијански ултраси су се издвајали по посебној одећи и одређеним местима на стадиону где су се сакупљали где “обични” навијачи нису имали приступ.И за разлику од осталих изразито су се насилно понашали према другим навијачима.
Јасно је да су ултра групе имале своје утемељење у политичким покретима.Вероватно из разлога што су у том периоду многе групе биле левичарске,припадници екстремне левице никада нису нешто посебно агитовали међу навијачима,код екстремне деснице је то био другачији случај.Међу навијачима Интера,Лација и Вероне увек је било много десничара и ту је Италијански Социјални Покрет врши агитацију за анти-комунистичку борбу.То је била комбинација фудбалске културе која се ослањала пре свега на радничку класу,стадиони су били њихова забава.Касније ће се међу ултрасима појавити и средња класа.
Ултра групе се као и њихови узори са Острва биле склоне насиљу,пријаљства и мржња су била од раније позната али због политике су створила неке нова.Тако ссу навијачи Болоње постали велики непријатељи Верони а са друге стране у добрим односима са Миланом.Такође се јавила посебна мода на стадионима зелене парке,камуфлажне комбат јакне,блу џинс и сакривено лице су постали препознатљиви знак ултраса.Такође,почеле су се појављивати разне поруке упућене другим навијачима као и велике заставе које су као идеја преузете са политичких митинга.Још једна карактеристика је отвореност ултра група за разлику од хулиганских.Па се тако често дешавало да у групама буде много девојака као и начин сакупљања чланова и новца због чега ће касније дочи до многих проблема.Све ове карактеристике су их одвајале од Енглеских навијача код Енглеза је све везано ван групе било неорганизовано док су Италијани водили рачуна како ће им изгледати трибина,били ту чланови групе или симпатизери.То је условило да се целу недељу припрема утакмица,од тога како ће изгледати трибина,које ће поруке бити или како ће се набавити новац за гостовање.
Сличност са Енглеским трибинама је била заузимања најјефиних делова стадиона,праћење утакмице стојећи и константно навијање.У Напуљу су почели први да користе димне бомбе,бакље и петарде у оквиру своје кореографије такође су први почели са узимањем противничких застава као трифеја и понижења.Све је ово условило све већим бројем младих који су се одлучивали за навијачки живот.
Све су ово карактеристике ултра покрета који је потпуно заокружен у `70.-тим годинама,када долази до масовних туча између ривалских група.
Како год било,1975. је показала колико је ултра покрет пустио дубоке корене међу навијачима у Италији.Због изузетно великог насиља који се дешавао током сезоне 1974/.75. Италијанска Фудбалска Федерација је измислила “Пријатељски дан како би се страсти смириле”.
Период од 1977. до 1983. могао би се назвати друга фаза ултра покрета.Током тог периода могао се запазити раст насиља на стадионима широм Европе као и милитаристичко урађење навијачких група.Различити фактори су утицали на ово,главни је што није било контроле на стадионима али исто тако важан је ширење из Енглеске нове субкултуре тј.скинхед покрета.Целом Северном Европом је завладао скинхед покрет,а због повећаног уласка емиграната из Азије и Африке расле је ксенофобија и почиње масовно изражавање расистичких ставова.Ово је довело до тога да су се многе групе окренуле према екстремној десници.Ово је нарочито било изражено у Енглеској и Немачкој док је Италија била ван тога.Мада је примећен све већи број десничара али је већина група у Италији била и даље леве орјентације.Насиље је и даље било у порасту,мада је на политичкој сцени било још горе,нарочито у 1977.години када је дошло до експлозије на тргу када су се сукобили екстремни десничари са полицијом и левичарима.У порасту је била употреба хладног оружја ножева,палица и др.Називи нових група се и даље били инсирисани политиком,многе групе током периода су добила име “Brigate”инспирисане екстремно-левом терористичком организацијом црвене бригаде,а пак десничарске групе су узимале име од екстремно-десне терористичке организације "of'Ordine Nuovo"(Нови Поредак).Групе су се све више сукобљавале изван стадиона, избегавајући полицију.Насиље је достигло врхунац у 1979.години када је на Римском дербију погинуо навијач Лација,у том истом дану је дошло до још насиља на утакмицама у Асколију,Милану и Бреши.Током тог периода су велике ултра групе контролисале целе навијачке трибине(curvа-кривина).Утицај политике је био и даље јако изражен а сукоби су били све брутални.Ако би неко неко покушао да оспори идеологију групе или на било који други начин оспори рад групе био жестоко кажњен и избачен.Те године су виделе и појаву тзв. "Directorates",модел који је преузет из екстремно-левих политичких партија.Његова улога је била да координира акцијама ван групе,тј.да има сарадња са клубом око броја улазница или да организује превоз на гостовања итд.А како је изгледала организације група у том времену говори један од тадашњих вођа Торина:
"...'Било је осам вођа укључујући и мене...свако од нас је имао своје задужење.Девојкама је углавном дата област финансирања групе и организације око застава,ми мушкарци смо се више посветили око односа са клубом,куповина карата,организација гостовања од карата до превоза,питања кореографија и бакљи,прављења различитог материјала од фанзина до мајци,односи са управом и односи са играчима итд.
Период 1983.-1989.је период у ултра покрету када и клубови из нижих рангова добијају своје навијаче који потичу из свих социјалних сталежа.Чак шта више све је било више момака који су добро зарађивали имали факултетску диплому и сређен породични живот.То је било нарочито изражено у богатим малим градовима попут Ћезене,Вероне и Удина.У овим градовима је спој ултра покрета и регионалног национализма дао један посебан део ултра покрета.Током тог времена је ултра покрет толико ушао у народ да је постао доминантан у локалним срединама.И даље су се нападали гости,због одбране града,клуба сопственог идентитета и даље постоји јак утицај политике али долази до пријатељстава која раније нису била замислива,као нпр.Верона(Фашисти) и Фиорентина(више лево).
Политичко стање на трибинама се мења,све је јачи утицај екстремнио десних организација на многе трибине,говорећи да је Италија мала за све те странце који долазе у њу отварајући тако врата ксенофобији и расизму на трибинама.Такође велике група западају у проблем због тога што старији чланови све више избегавају стадионе због репресије полиције.А сама левица упада у кризу,многи њени чланови умиру од комзумирања разних дрога или бивају ухапшени због продаје.Долази до смене на трибинама,стасава једна изузетно млада генерација(14-16 година).Те нове групе заузимају посебно место на трибинама стојећи иза својих застава.Имена тих нових група се разликују од оних из `70.-тих,имена су "Wild Kaos". "The Sconvolts", "Verona Alcohol", "Nuclei Sconvolti" њихов превасходни циљ је био да се сукобе са другом навијачком групом.Њихов модел није била герила,већ Алекс из филма „Паклена поморанџа“ који се појавио на многим заставама и заменио Че Гевару.Нове групе су биле под утицајем у друштву у којем је владао хедонизам,егзибиционизам и потпуна одсутност из свакодневних политичких проблема,чисто насиље.Нови начин понашања је био много насилнији и нетолерантни познат под називом "paninaro",италијански кежуал стил.Све групе које су настале у периоду 1983.-1985. су показале да много боље избегавају полицију да су много боље организовани у односу на полицију него старије групе.Веома је важно истаћи да су тада пукла многа пријатељства а створена нова нпр.Рома-Наполи је пукло јер су млађи Романисти били екстремни-десничари.До тада је насиље било изражено само у познатим оквирима стадиона или напада на дан утакмице али сада више није било правила,нападао је свако и свуда,завладао је страх.Није била више битна кореографија колико је било битно уништити противника,то је био врхунац Ултра покрета касније уследио велики пад и разне лоше ствари су се деиле у Италији тако да данас је ситуација пролично лоша.Али мора се рећи да насиље у Италији никад није било изражено као у Енглеској или по Источној Европи.

“Early Days”

Autobiografija jednog huligana

Imao sam jedanaest godina kada sam prvi put posetio fudbalsku utakmicu. Stric me je poveo sa sobom na mec koji je naљ lokalni klub Barnsley igrao sa Bradford City-em. Ono љto pamtim sa te utakmice je tuca navijaca suprostavljenih klubova kao i nekoliko bradfordovih fanova koji su cesto tokom tekme skidali gace i pokazivali „onu stvar“. Toliko zagriћenosti na jednoj sportskoj priredbi je bilo dovoljno da me navuce zauvek na fudbal i stadion.
Te, 1976. godine sam otiљao i na prvo gostovanje – sticajem okolnosti baљ Bradford. Iste godine, stric me je sa svojim prijateljima poveo i u Huddersfield, a to gostovanje je bilo i moje prvo „navijacko pijanstvo“. Poљto smo poranili sa dolaskom, zaseli smo u jednom pabu i nije mi mnogo trebalo da zaplicem jezikom i nogama. Zaista sam bio ћutokljunac kad nisam mogao da shvatim zaљto smo kupili karte za Cowshed tribinu. To vam je deo stadiona gde se okupljaju tvrdokorni Huddersfieldovi navijaci. Odgovor mi je dao moj rodjak koji se sa svojom troclanom ekipom pobio protiv gomile domacih ludaka. U meni su se pomeљali strah i uzbudjenje, a vremenom je strah napuљtao moje telo i ja sam definitivno bio zaraћen neopisivim ludilom.
„ What time is it mate!?“ je najuopљtenija fraza koja se koristila tokom 70-ih godina u Engleskoj fudbalskoj kulturi. Najzad, u sezoni 77/78 sam imao i ja svoju ekipu. Steve, moj љkolski drugar me je upoznao sa pet godina starijim fudbalskim huliganom Frankom. Prvi put sam se potukao.
Sledece sezone, Barnsley je bio prvak cetvrte lige i plasirao se u viљi rang. Menadћer Allan Clarke nam je svima bio idol, a stadion je bio sve teљnji i puniji ( 9-15.000) – ceo grad je poludeo. Huddersfield, Bradford, Grimsby i Roterham se verovatno i danas secaju gostovanja na Oakwellu i dobijenih batina. Steve i ja sa setom prepricavamo utrcavanja i jurnjavu po terenu u Bradfordu, frku u Portsmouthu gde je Frank bio uhapљen, gadjanje ciglama u Huddersfieldu, kao i tucu na tribinama u Rotterhamu kada su me izbacili sa stadiona.
Avgust 1979... nova sezona i – nova liga, raznovrsna ponuda: dva Sheffielda – Wednesday i United, opet Rotterham, lokalni derbi mecevi za sticanje slave i casti... Koliko smo samo spremili odbora za docek, bacili kamenja i flaљa, tukli se i rukama i nogama i motkama... Pocetkom 1980. godine gostovali smo u Chesteru. Bilo nas je mnogo, ali sam se ja sa svojom druћinom izdvojio da bi smo im ceo grad ispisali sprejom. Na njihovom stadionu smo ispisali „WORSBROUGH MAFIA – BARNSLEY“. Westie je bio prvi clan grupe koji je optuћen zbog kradje. Policijska stanica je bila udaljena citavu milju od ћeleznicke stanice a Westie-u je bilo dato da bira: „ Vataj voz za Barnsley – ako ne stigneљ, ostajeљ u zatvoru i biceљ optuћen!“ I danas mi je slika u glavi kako Westie trci za vozom koji upravo krece... Ipak je uspeo!
U sezoni 80/81 Barnsley je ponovo prvak i ulazimo u Drugu ligu (danas – Division One). Totalno ludilo je zahvatilo ceo grad, gostuje se svuda a mnogi klubovi su se mogli pohvaliti da su najmasovniju posecenost imali baљ protiv Barnsleya. U toku te sezone sam prvi put izbacen sa stadiona i predat sudiji za prekrљaje. Kazna nije bila visoka ali najvaћnije je bilo da sam i dalje mogao da odlazim na gostovanja. Situacija je postala ozbiljnija – bio sam „evidentiran“ i zbog najmanjeg incidenta ili trenutnog hira nekog policajca mogao sam popiti zabranu posecivanja fudbalskih utakmica. Svaki grad je imao svoje specificnosti, pa sam negde mogao nesmetano da divljam a negde samo da pevam svom klubu.
Barnsley je te godine bio visoko kotiran na huliganskij sceni nakon ћesokih obracuna na West Hemu, u Portsmouthu kao i u kupu protiv Spursa koji je igran na Enfieldu. U Milwall-ovoj jazbini na starom Denu smo zadrћani viљe od jednog sata poљto je policija raљciљcavala okolne ulice pune domacih navijaca ћeljnih osvete. Naime, tokom utakmice smo u njihov sektor stalno ubacivali ampule koje kad se razbiju љire nesnosan smrad љto ih je dovodilo do ludila.
Izraz „Service Crew“ je bivao sve popularniji, to je znacilo pratiti svoj tim na svakom gostovanju tzv. „service“ vozom,stici љto ranije i krenuti ulicama u potragu za akcijom. „The casual“ pokret je tako i nastao.
Sledece sezone nam je u goste prvi doљao Shrewsbury i sa njihovim navijacima smo se pobili na samom Spionkopu koji je tada obezbedjivala policija sa psima. Posle smo se diskretno izmeљali sa Shrewburyjevcima i na poklic „Come on!“ krenuli da udaramo sve pred sobom. Secam se da je tada Sid, lokalni panker iz mog kraja popio s ledja ciglu u glavu. Po ugledu na legendarnog Franka, cesto sam sa par prijatelja iz ekipe odlazio na protivnicke tribine i izazivao incidente. Na West Hamovoj tribini „Chicken run“ se i nisam baљ najbolje proveo.
Odlicno se secam jedne utakmice 1982. godine. Na Oakwelly je gostovao Blackburn. Pre tekme je doљlo do masovne tuce pred njihovim sektorom. Moj prijatelj Andy ( sveћe zaљivenog uveta ) i ja smo uleteli u guћvu bez razmiљljanja. Tuca se rasplamsala a ja sam stao ispred Barnsly-jevih huligana protiv mnogobrojnijih gostiju iz Blackburna. Razmenjivali smo udarce desetak minuta i nas je bivalo sve manje. Andy, Brian (momak iz Dodvwortha) i ja smo sve vreme stajali „na crti“. Uletela je policija pa je sve licilo na krvavi horor љou, sproveli su nas u posebno ogradjeni kavez a dok smo iљli stadionom, hiljade ljudi je ustalo i skandiralo u naљu cast. Dobio sam poљtene batine ali sam bio neizmerno ponosan i zadovoljan. Lice mi je bilo sasvim plavo i crveno od modrica i krvi ali sam sa svojom druћinom bio – lokalni heroj. Utakmicu sam pratio sedeci, morao sam da dodjem sebi posle toliko udaraca. Te veceri u gradu mnogo stariji momci su me zvali da se upoznamo i da im se pridruћim caљcavajuci me picem. Ponos Barnsleya ima ko da brani!
Vec sledece kolo smo iљli u Bolton. Westie, Andy i ja smo odlucili da odemo na njihovu tribinu. Na samom pocetku Barnsley daje gol i mi divljacki skacemo i proslavljamo vodjstvo naљeg tima. Oko sebe vidim stotine pretecih pogleda ali samo nekoliko domacina dolazi do nas i uz psovke nas pozivaju u hodnik stadiona da se pobijemo љto smo mi sa oduљevljenjem prihvatili.. Westie ciglom razbija glavu jednom tipu a ja sam sav krvav po grudima. Ocekivao sam tucu bez noћeva ali nije bilo baљ tako. Dok je moj skakavac ostao u dћepu, ove hulje iz Boltona su mi napravile rez dugacak pet inca. Policija nas je isterala napolje, gde smo naleteli na trojicu njihovih. Momci su ћeleli da razgovaraju sa nama, jedan se cak briћno raspitivao za moje krvave grudi. Westie je bio previљe pijan i nespretno je pao na jednog od njih. Ucinilo im se da ih napadamo pa su stali u gard pa smo i pomislili – eto fighta! Iz glupog nesporazuma smo ih prebili na mrtvo ime.
Sezona 81/82. je protekla u uobicajenom ritmu a najopasnije je bilo sa Chelsea-jem i Liverpool-om. Pozitivno sam bio iznenadjen veoma masovnim gostovanjem na Stadionu Queens Park Rangers. Tadaљnje vodece huliganske ekipe Chelsea-ja i Leicestera proљle su kroz Barnsley bez vecih problema ali su zato Newcastle-ovi fanovi dobili dobre batine. Sa Liverpool-om smo igrali u liga kupu i stvarno je bilo krajnje opasno. Nas nije bilo mnogo a oni su izletali sa svih mogucih strana. Jedan od naљih momaka je bio izboden i zavrљio je u bolnici gde mu je rana zaљivena a za uspomenu i dugo secanje mu je ostao rez sa 60 љavova. Tokom 80-tih godina je medju huliganima bio izuzetno popularan noћ – „stanley knife“ koji su skoro svi nosili sa sobom.
Ja sam celo vreme bio aktivan. U Cardiffu sam zavrљio u kombiju koji prevozi policijske dћukele a u Londonu protiv Palace-a sam zbog izazivanja nereda morao da platim kaznu od 75 funti. Bavio sam se ispisivanjem Barnsley-jevih parola po celoj Engleskoj, pa sam tako u Wrexhamu morao da obrijem stidne dlacice jer mi je auto-lak procurio po farmerkama sve do tela. U Grimsby-ju sam nacinio glupu greљku – iz imena jedinog kluba kojeg volim sam ispustio slovo „s“ ...
Oh, kakva srecna vremena!...
BFC XXX

1. Део
Владислава Војиновић
О НЕКИМ АСПЕКТИМА КУЛТУРЕ БЕОГРАДСКИХ ПРЕДГРАЂА

Предмет разматрања у овом тексту биће идентитет и из њега проистекло понашање навијача ФК „Вождовац“ окупљених под заједничким именом „Инвалиди – Вождовац“, у покушају да се могућа значења феномена разумеју у ширем културном контексту Београда и Југославије у последњој декади XX века.

...

„Инвалиди – Вождовац“ настали су августа 1990. године као недефинисана и непрофилисана улична банда која се у септембру преселила на стадион ФК „Вождовац“. ФК „Вождовац“ је био тада, у још целој авнојевској Југославији, петолигашки тим, тј. играо је у Другој српској лиги. Спонтано формирање уличне банде, оно што се некад звало „друштво из краја“, уз нову или опетовану агресивност, често су окупљале младиће који станују у неколико суседних зграда, или чак само из једног солитера, а критеријум да се таква група створи базирао се на погодном месту за окупљање: хаустор, дечје игралиште, простран паркинг или прилаз гаражама. Ако су две суседне зграде имале пођеднако велике хаусторе, често су се у њима формирале противничке групе. Данашњи „Инвалиди“ потичу од банде коју су чинили млади узраста 15-20 година из пет зграда. Умножавање се одвијало тако што се „рат“ више није односио на друге зграде, већ се поларизовао на „доњи“ и „горњи“ крај насеља Браће Јерковић, да би данас „Инвалиди“ покривали читав Вождовац, не више као банда, већ као навијачи. У њиховим редовима има и младића из других делова града: из суседних насеља Медаковић и Душановац, али и из удаљенијих – Новог Београда и Бежанијске косе.

Сам назив „Инвалиди“ специфичан је по својој неафирмативности. Док навијачи других тимова себе називају звучно: “Делије“, „Торнадо“, „Сервице Цреw“ и слично, Вождовчани одабирају назив који указује на оштећеност, неваљаност и недостатак. О пореклу назива не постоји податак, а ни накнадно срочени мит; на питање постављено током истраживања, одговори су давани „ад хок“ у распону од самоироничног: „Ми смо инвалиди у мозгу“, до самоистичућег: „У сукобу са нама противнички навијачи постају инвалиди“. „Инвалиди“ имају и своје подгрупе које се разликују према различитим критеријумима, у најновије време углавном према старосној припадности. На почетку су постојале две подгрупе, једна која је себе називала „Хасини трафикари“: сви су били из краја око вождовачке цркве и сви су навијали поглавито за једног одбрамбеног играча, бека, изврсног штопера Хасаноског; друга се звала „Геноас унитед“ (негде „Геновесе унитед“) и чинили су је навијачи из Медаковића и белци из Маринкове баре познате по ромској структури становништва. Данас, истичу се четири старосне подгрупе и једна унифицирајућа: „ултра мдо“ (преокренут ред гласова речи „дом“) – група коју чине штићеници локалног дома за незбринуту децу узраста испод 18 година; држе се заједно приморани на то правилима дома којих се придржавају у дому, и својим личним правилима која поштују ван дома; „змајеви“ – најмасовнија група „обичних“ момака који завршавају средње школе, редовно посећују рејв-журке, а 80% њих ужива и синтетичке наркотике; „ризла цреw“ – група коју чине млађи пунолетници поклоници лаких дрога; ***** проводе испред локалног драгстора испијајући пиво или окупљајући се у становима оних припадника групе чији родитељи, са којима иначе велика већина живи, тренутно нису ту; „управа напоље“ – најстарија, малобројна група, са навијачком традицијом, чији узраст тешко да прелази 25 година; већина припадника ове групе запослена је и због посла не посећује редовно скупове „Инвалида“, и „психо трип турбо 2000“ – унифицирајућа подгрупа у којој су и многи припадници претходно наведених група и који чине 70% читавог навијачког тела; међу њима су и уживаоци тешких дрога, момци који често на утакмице долазе право са „рејвова“ још увек у „спиду“ који навијању дају посебну атмосферу и уносе необичан стил; име су добили према врсти екстазија која се зове „мицубиши 2000“.

Унутар целовите групе или подгрупе појављују се припадници других и другачијих социјалних групација чијих су идентитета „Инвалиди“ и те како свесни, али интерес навијања увек се, за време (сценског) наступа, ставља изнад осталих интереса, и од стране појединца о ком се ради и од стране групе која би се на другом месту и у другачијим околностима понашала узајамно дискриминаторно: националисти – на национализму се не инсистира, само на две варијанте навијачких застава појављују се дискретни национални симболи; Албанци – један од играча прве поставе је Албанац, али после жучне дискусије која је била иницирана искрслом могућношћу да ће један од играча бити и црнац, стало се на становиште да је „добро све што доприноси игри фудбалског тима“; такође у подгрупи „Змајеви“ постоји један Албанац, момак из краја и „њега нико не дира“; Роми – никад нису група, само појединци; парадокс настаје кад се на терену појави противнички играч Ром, према ком онда сви домаћи навијачи, укључујући и Роме, испољавају дискриминаторни став; скинхеадси – док траје утакмица, интерес сваког скинса подређен је интересима навијачке групе: на улици они би свакако напали Роме, али Рома који седи до њих на трибини, скинси не дирају; противници режима – у складу са својим жестоко испољаваним и константним неслагањем са управом, „Инвалиди“ су били јединствени у отпору режиму и заставе „Отпора“ појављивале су се на трибинама много пре 24. септембра 2000.; жене – има их мало, то су углавном девојке навијача, али има и самосталних навијачица; иако је генерални став да женама није место на стадиону јер момци пред њима не могу да буду потпуно опуштени, нико се отворено не противи њиховом присуству.

Унутар „Инвалида“ не постоје класичне вође, али постоје мање или више активни организатори сценског наступа на трибинама, као и „људи за везу“ који помажу да сви буду ваљано и правовремено обавештени о утакмицама и врстама пропратних активности. Иако има организатора с великим личним ауторитетом (снажни, деликвентни или интелигентни), ауторитет није од пресудног значења јер ће сви „Инвалиди“ радо послушати било кога ко ће их посаветовати како и шта да раде током наступа да би он био бољи, лепши и ефектнији.

Иницијација чланова „Инвалида“ једноставна је и обавља се посетом утакмици, али не без жестоког, организованог навијања. Напредовању доприноси инвентивност у навијању, као и храброст да се „улети“ у тучу са противничким навијачима или полицијом.

Припреме за догађај подразумевају састанке на којима се износе и расправљају различите идеје, заузимају заједнички ставови и постижу договори. Евентуална гостовања тима на теренима других београдских тимова или одласци на утакмице које тим игра у другим градовима пружају највише могућности за истицање. Путовање возом подразумева висок степен испољене деструкције и веома је пожељно: као идеал препричава се путовање „Звездиних“ навијача „Делија“ који су од Букурешта до Београда „направили кабриолет-вагон“, односно у потпуности демолирали део воза! Наиме, враћајући се из Букурешта са утакмице на којој су бодрили свој тим, „Делије“, којих је био пун воз, од самог изласка воза из станице, непрестано су повлачили ручне кочнице тако да воз није могао да се креће. Како су били многобројни и агресивни, нико се није ни усудио да их опомиње, па је машиновођа искључио функције ручних кочница. Међутим, у таквом режиму вожње воз не може брзо да се креће па су „Делије“ користиле прилику да излазе из воза у покрету, да малтретирају румунске земљораднике на њивама поред железничке пруге и слично. Кад би машиновођа пожелео да воз крене брже, бивао је принуђен да поново враћа функцијуручним кочницама, а њих би „Делије“ муњевито користиле. Путовање је трајало 24 часа за које време су „Делије“ малтретирале румунске шверцере који су се затекли у возу, да би их, на граничном прелазупријавили цариницима. Кад је воз прешао румунско-југословенску границу „Делије“ су одустале од повлачења ручних кочница, али су прешли на демолирање воза – слике, седишта, прозори, тоалети, а на крају су пробили и кров једног вагона. Свесни да ће на београдској железничкој станици коначно бити приморани да се суоче са полицијом, сви су искочили из воза у приградском насељу Крњача, тако да је воз у Београд стигао празан. Као и ова, све акције навијачких путовања прожета су ослобађајућим колективним осећањем имања мисије: „Идемо на утакмицу и све нам је дозвољено!“.

Костими и сценски реквизити различити су, углавном у бојама тима (црвено-бело, али и тегет као резервна варијанта). Носе се навијачке мајице и шалови, транспаренти и пароле са исписаним годинама оснивања било фудбалског клуба, било навијачке групе, називи крајева Београда из којих су навијачи, срца за исказивање љубави према ФК „Вождовац“, поруке на транспарентима, као и поруке које се исписују као графити. Један од основних навијачких слогана „Инвалида“ често је бивао узрок сукоба са полицијом с обзиром да вређа јавни ред. Слоган је смишљен по узору на „’Звезда’ је живот, остало су ситнице“, а гласи „Ко не воли ’Вождовац’ да му ј.... мајку!“ и делује импозантно уздигнут над трибинама на вишеметарском чаршаву који држе стотине руку.

Један од основних облика сценског испољавања јесте певање. Мелодије су, углавном, преузете од познатих навијачких, али и других популарних песама, а текстови су измењени или их и нема него се пева без речи (на-на-на), а на крају се одскандира: „Вож-до-вац!!!“ . Ауторство измењених текстова је, углавном, познато, али нимало битно будући да има много песама и да су варијације безбројне, од најбаналнијих, до крајње занимљивих мешавина. Ево неколико карактеристичних примера:

„Ја волим један тим
и цео сам живот с њим,
и никада, ’Вожде’, ја
нећу да те напустим.“

или
„Због тебе, због тебе, због тебе
моја ме риба шутнула,
ма ко јој ј... матер,
курва нек’ се ј...,
о, вољени мој ’Вожде’,
ја волим само тебе.“

или
„И кад губиш и кад побеђујеш,
и код куће, а и на страни,
увек ћемо бити уз тебе –
ми смо твоји верни хулигани.“

2. Део

Кореографија је различита од наступа до наступа, али постоје и константе. Неке од њих су тапшање са високо уздигнутим рукама, скакање и витлање шаловима, окретање леђа терену при чему се сви загрле и скачу формирајући таласасто „море“ док на мелодију познате песме „Циао белла“ певају „И коне скаче, није ’Инвалид’...“ Што се тучњаве тиче, неписано је правило да се у отворен физички сукоб може ући само са себи равном категоријом противничких навијача или са полицијом. Током истраживања сазнали смо да је „постојала тенденција да се све гази, али није наишла на ширу подршку“. Значи, ако неко мирно и сепаратно навија за противнички тим аплаудирајући као што је то уобичајено за аплауз, „Инвалиди“ га неће ни приметити. Међутим, подизање руку изнад главе и френетично бодрење, уколико је још и унутар групе или са ознакама противничког тима, у близини „Инвалида“ може се трагично завршити. Наиме, сценски наступ „Инвалида“ повинује се правилу које гласи: „Што луђе то боље“ – нормални, социјализовани младићи напросто желе да буду луди током два сата трајања утакмице. Познат је инцидент који се догодио 1998. године на стадиону „Вождовца“ током утакмице са „Синђелићем“ кад је један од „Инвалида“, иначе пристојан момак, ударио циглом у главу играча противничке екипе који је изводио „аут“ – цигла је била намењена другом противничком играчу, али је жртва изабрана тако што је била близу и „нервирала навијача јер ’шта се он шета по теренуш“. Избио је велики инцидент, туча с полицијом и – мир. Регуле и норме свакодневног живота суспендују се само за онолико колико траје утакмица или нешто мало пре и мало после утакмице. Ван навијања важе уобичајена правила понашања и баш због тога, навијање је тако ватрено и има тенденцију да постане „дубока игра“ (према Клифорду Герцу). Поред осталог то је и прича о ритуалној инверзији (слика хуморно-ироничног преокретања света према гротескном начелу фантастичне аналогизације материјалног и духовног) – свето време потпуно је различито од нашег, свакодневног времена, и то посредовано кроз карневалско.

Ван физичког насиља, честа је употреба сексуалне обсцености: нпр. Пропуштена гол-шанса противничке екипе мора да се пропрати примерено упечатљивим средствима. Уобичајено се скандира „Ево ти к....“, и речи се пропраћају гестикулацијом рукама, али се неретко догоди да понесени „Инвалиди“ откопчају шлицеве и одиста покажу своје полне органе! Као што смо рекли, систем вредности који се успоставља за време утакмице и око ње базира се на правилу „што луђе – то боље“, па из тога произлази да се при сценском наступу „Инвалиди“ труде да, по могућству у градацији, раде све оно што провоцира; нпр. петнаест младића са спуштеним панталонама трчи у полувремену по терену или за време утакмице са пешкирима улазе у терен и лежу да се сунчају! Врхунац ове врсте бунтовног изражавања представљен је на утакмици „Вождовац“ – „Трудбеник“ 1997. године на којој се неколико „Инвалида“ поскидало и предало мастурбацији, а после утакмице трчали су преко паркираних аутомобила и показивали голе стражњице неким од мајки противничких навијача које живе у суседству и могу их видети кроз прозор. Свест о самопрезентацији свакако се види и у томе што се сценски наступи организовано фотографишу, а фотографије даље служе за афирмацију навијања унутар „Инвалида“ али и изван, где, сазнали смо, добијају хвале и потврде од стране најзагриженијих противника. Сценски наступи „Инвалида“према њиховим исказима, поред тога што су намењени да подрже играче „Вождовца“ и декоцентришу противничке играче, намењени су сценском уживању унутар групе саме, као и другим гледаоцима на стадиону.

Узори се траже у другим, успешно организованим навијачким групама, у страним навијачким часописима попут италијанског „Супер ТИФО“ и италијанској фудбалској сцени која је једна од најразвијенијих на свету. Ипак, поред идеја које се добијају на овај начин, „Инвалиди“ много више цене своју оригиналност на којој предано раде.

„Инвалидима“ се дешавало, на пример, да младић из категорије навијача пређе у категорију фудбалера (младић из краја који је навијао, почео затим и да тренира, а ускоро више није имао времена за навијање јер се озбиљно посветио спорту), али се никад није догодило, а сматра се да се не може догодити, да навијач пређе у управу тима. Наиме, каква год била, управа ФК „Вождовац“, одувек се третирала као противнички навијач (нешто најомраженије) јер „продаје утакмице, у њој су дебеовци, еспеесовци, криминалци, општинари..., продали су земљиште око стадиона да се на њему сагради ’буржујска’ стамбена зграда“, итд. Да ли ће по том питању доћи до промена с обзиром на промену власти, остаје да се види кад почне наредна сезона. Младићи из сениорске подгрупе навијача експлицитног имена „Управа напоље“ тврде да их промена политичких опредељења људи из управе неће завести „јер се јасно види шта је рад у интересу клуба, а шта трговина“.

Завидан ниво свести и повремено запрепашћујући ниво жеље за излажењем из анонимности, снаге и могућности да се то оствари, макар и најдеструктивнијим средствима, чине да се понашање „Инвалида“ може третирати као део који представља целину. Целину стања свести и осећања најширих и најнижих друштвених слојева, обезличених и понижених до крајњих граница и сведених на ивицу друштвене и личне егзистенције у претходном режиму. Теорија о карневалу коју гради Бахтин, показује управо могућу дијахронску димензију ове приче, њену свевременост и одраз – нов и јединствен – у нашем времену и друштву. Насеље Браће Јерковић, познато по радничкој структури становништва, по урбаној герили, дилерима дроге и проституцији која цвета, пуно је младих активних људи који су, рођени крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, осмозом упили наметнути провинцијализам. Они припадају безименој маси која тек колективно осећа свој идентитет и чији су појединци изгубљени ван своје територије. Да ли ће отварање Југославије према свету отворити и ментална гета њених распарчаних територија и дати могућност свим грађанима да навијају за прволигаше, играју или управљају у њима (ма шта под тиме подразумевали), питање је на чији одговор ваља причекати. До тада, свако ће и даље сам за себе откривати своју „дубоку игру“, гротескно или не, како најбоље зна и уме, јер питања смисла живота, предмета вере, идентификације и верификације, колико год их потискивали и проглашавали већ решенима или превазиђенима, налазе своје начине да се испоље.

• текст преузет из:

Зборник радова Факултета драмских уметности 4; Београд, 2000.

Ultras Curva Nord - Bari

Током sеdамdесетih gоdinа рrоšlоg vека u Iтаliјi gотоvо dа niје bilо fudbаlsкоg кlubа којi izа sеbе niје iмао brојnu nаviјаčкu grupu. Nакоn Мilаnа, Sамpdоriје, Тоrinа, Rоме, Inтеrа i drugih prvoligaških тimova, navijači su маsоvnо pоčеli dа sе оrgаnizuju i nа nižеrаzrеdniм uтакмicама prатеći svоје lокаlnе кlubоvе. Јеdnа оd vеćih navijačkih ekipa sа јugа Iтаliје su svакако i navijači Bаriја којi su sе pоlоvinом sеdамdеsетih окupili pоd iмеnом “Ultras Curva Nord” (UCN). Nаš sаgоvоrniк Riкаrdо, јеdаn оd момака iz prvе екipе, оdgоvаrао је nа nаšа piтаnjа i nа тај nаčin pокušао dа nам prеdsтаvi svојu grupu.

Моžеš li nам rеći nеšто višе о оsnivаnju grupе?

Grupа “Ultras Cuva Nord” је nаsтаlа 1976. gоdinе, spоnтаnо се окupljајući nа sеvеrnој тribini sтаdiоnа Bаriја. Оsnivаnjем grupе zаuzета је vеliка Маrатоnа тribinа. Јеdаn оd оsnivаčа, којi је i dаnаs актivаn člаn је Flоriо. Njеgоvа idеја је bilа dа sе оrgаnizuјемо i pоčnемо zајеdnо dа оdlаziмо nа gоsтоvаnjа i pružамо pоdršкu svом кlubu. Ubrzо sмо nаprаvili prvе тrаnspаrеnте, а око prvе zаsтаvе је bilо окupljеnо pеdеsетак ljudi. Dаnаšnjа cifrа dоsеžе brој оd око hiljаdu ljudi.

Dа li је јоš nеко оd оriginаlnih člаnоvа grupе актivаn i dаnаs?

Osim Floria, još nекоliко момака iz sеdамdеsетih је i dаljе актivnо. Оni dаnаs nе učеsтvuјu u оrgаnizаciјi grupе, аli nе izоsтајu sа sтаdiоnа. Njihоv тrаnspаrент “Кuеi Vеккi” iма pоčаsnо меsто nа nаšој тribini. Јеdini iz те sтаrе екipе којi је i dаnаs јеdаn оd vоđа је lеgеndаrni Аlbеrто “Pаrižаnin”.

Којu bi sеzоnu izdvојiо као nајbоlju?

Nе bih моgао dа каžем која је sеzоnа bilа nајbоljа, аli је svакако pеriоd izмеđu 1996. i 2001. gоdinе dок sмо sе такмičili u Sеriji А. Таdа nаs је bilо nајvišе i prаvili sмо nеzаbоrаvnu атмоsfеru nа sтаdiоnu. Тribinе Svетоg Niкоlе bilе su prеpunе, коrеоgrаfiје su bilе nеizbеžnе nа svакој uтакмici а nа gоsтоvаnjа sмо оdlаzili u vеliком brојu. Ubrzо sмо pоsтаli јеdnа оd vоdеćih nаviјаčкih grupа u Iтаliјi којu su svi drugi pоšтоvаli.

Iмате li priјатеljа меđu drugiм nаviјаčкiм екipама. Оdnоsnо ко su vам nајvеći rivаli?

Nакоn dugо gоdinа suкоbа sа nаviјаčiма Sаlеrniтаnе i Rеđinе, оd prе pаr sеzоnа sа njiма је скlоpljеnо priмirје. Nа uтакмicама prотiv оvа dvа тiма тrаdiciоnаlnо је, zbоg blizinе grаdоvа, uvек bilо dоsта gоsтujućih nаviјаčа тако dа su incidеnтi bili učеsтаli. Sа nаviјаčiма iz Sаlеrnа sмо sе prе pаr gоdinа pоbrатiмili. Zа nајljućе prотivniке sматrамо nаviјаčе Nаpоliја, Lеćеа, Pаlеrма, Pеruđе аli i grupе sа sеvеrа pоpuт Inтеrа, Livоrnа i Vеnеciје. Priјатеlji sмо sа ulтrаsiма Sамpdоriје, Vićеncе i Тriеsтinе.

Dа li је vаšа grupа pоliтičкi оriјеnтisаnа ?

Тrudiмо sе dа pоliтiкu zаdržiмо izvаn nаšе тribinе. Nаviјаči Bаriја vаžе zа dеsnо оriјеnтisаnе аli nisмо ni blizu екsтrемni pо том piтаnju pоpuт Lаciјаlа, Inтеrnisта i мnоgih drugih којi јаvnо то pокаzuјu. Меđu nама iма i lеvičаrа pа bаš zbоg те izмеšаnоsтi pоliтiкu ni nе pомinjемо nа uтакмicама.

Какаv је оdnоs izмеđu grupа sа sеvеrа i јugа Iтаliје i које su pо теbi nајbоljе grupе u Iтаliјi тrеnuтnо?

Nеvеzаnо zа sтаdiоn, vеć uоpšтеnо rivаliтет izмеđu јugа i sеvеrа је оgrомаn i то sе оsетi u sviм drušтvеniм slојеviма i dеšаvаnjiма. Мnоgе grupе sа sеvеrа sе prема nама оdnоsе као rаsisтi prема crnciма, маdа i тu iма izuzетака. Nа sтаdiоn u Vеrоni, Bеrgамu, Мilаnu nема šаnsе dа dоđе iјеdnа grupа sа jugа а dа ih doмаći nаviјаči nе prоzоvu nеком pеsмом ili pаrоlом. Nајbоljе grupе sа sеvеrа su svакако: Brеšа, Атаlаnта, Đеnоvа, Sамpdоriја i Тоrinо а sа јugа: Lаciо, Rома, Nаpоli, Катаniја i Sамbеnеdетеnsе. О nаšој grupi nека sudе drugi.

Какvi su vам оdnоsi sа uprаvом, igrаčiма, pоliciјом?

Sа uprаvом i igrаčiма sе uzајамnо pоšтuјемо i то је сvе. Rаniје su sе vоđе družilе sа igrаčiма i iмаli blisке оdnоsе sа uprаvом. Кlub је dugо gоdinа pомаgао priliком оrgаnizоvаnjа оdlаzака nа gоsтоvаnjа, dок dаnаs svе sамi finаnsirамо. Мisliмо dа је тако nајbоljе, јеr sмо nеzаvisni i niко nе моžе dа nам prigоvоri zа bilо šта. Sа pоliciјом sмо оduvек iмаli lоšе оdnоsе, којi su sе u pоslеdnjе dvе sеzоnе јоš bišе pоgоršаli nакоn šто su јеdnом priliком pокušаli dа privеdu nеке nаšе vоđе nа šта sмо iм оdgоvоrili pеsnicама.

Какvе rеzulтате bеlеži тrеnuтnо vаš кlub i коliко то uтičе nа dеšаvаnjа nа тribinама?

Nа žаlоsт vеć pет gоdinа u Bаriјu sе dеšаvајu маlо svетlе sтvаri. Prоšlе gоdinе sмо ispаli u Sерriju C, аli sмо sе nа sреću екsprеsnо vrатili u viši rаng. Оčiglеdnо је dа је ispаdаnjе iz nајјаčе ligе 2001. gоdinе uтicаlо dа sе мnоgi nаviјаči оhlаdе i prеsтаnu dа dоlаzе nа sтаdiоn. Ipак, оvа sеzоnа као да је nеšто svетliја, pоšто nаs је nеupоrеdivо višе nа тribinама nеgо u iјеdnој sеzоni оd каdа nisмо u Sеriјi А. Svi sе nаdамо pоvrаткu u drušтvо nајbоljih nаrеdnе gоdinе šто bi svакако uтicаlо i nа nаšu brојnоsт.

Rеci nам nеšто višе о оrgаnizаciјi grupе?

Тrеnuтnо su pетоricа момака nајbiтniјi. Оni sе brinu о sviм vаžnijiм piтаnjiма. Svакi оd njih iма svојu екipu, која slеdi upuтsтvа svојih vоđа. Јеdni su zаdužеni zа коrеоgrаfiјu, drugi zа оrgаnizоvаnjе puтоvаnjа, тrеći zа izrаdu rекvizitа, čетvrтi zа оdnоs sа nоvinаriма, pоliciјом, uprаvом, а pетi zа člаnsтvо (оrgаnizоvаnjе sаsтаnака, пpriкupljаnjе nоvиh člаnоvа, sкupljаnjе člаnаrinе). U тih pет екipа је око 300 ljudi. Nајтеžе nам је nаći nоvаc zа коrеоgrаfiје, јеr sе оd nаs оčекuје dа uvек, nа svакој uтакмici zаblisтамо, као nекаdа. Оbičnо током lетnjе pаuzе svе оsмisliмо, šта ćемо nа којој uтакмici rаdiтi, svе то izrаčunамо i vеć таdа pоčnемо dа sкupljамо nоvаc. Dоbаr dео lоvе priкupljамо оd člаnаrinе i prоdатih nаviјаčкih rекviziта, аli је dоsта i pојеdinаčnih dоnаciја nаviјаčа.

Какаv је zакоn pо piтаnju pirотеhniке i iмате li prоblема priliком unоšеnjа i pаljеnjа bакlji i оsтаlih pirотеhničкih srеdsтаvа?

U Iтаliји је zакоn zа nаviјаčе vеома rigоrоzаn. Unоšеnjе pirотеhniке niје dоzvоljеnо. Siтuаciја је rаzličiта оd sтаdiоnа dо sтаdiоnа. Nеgdе те uhаpsе čiм тi nаđu bакlju, dок те nа drugом меsтu ni nе pоglеdајu ако је upаliš i bаciš u теrеn. Svака grupа i pојеdinаc su svеsni pоslеdicа које моgu dа snоsе, ако као šто iмате priliке dа vidiте gотоvо dа nема uтакмicе u Iтаliјi nа којој sе nе pаli pirотеhniка.

Znаš li išта о nаviјаčima sa оvih prоsтоrа?

Bаri niкаdа niје igrао u еvrоpsкiм кupоviма, тако dа nisмо ni iмаli priliке dа upоznамо nеке sтrаnе nаviјаčке grupе. О nаviјаčiма u Srbiјi, као uоsтаlом i u drugiм zемljама, znам vеома маlо pоšто slаbо prатiм dеšаvаnjа vаn Iтаliје. Znам zа nаzivе nекih nаviјаčkih grupа, такоđе znам i dа pојеdinci iмаju nеке коnтакте u Srbiјi аli nišта višе оd тоgа.

U Srbiji je izbor ovakvih knjiga veoma mali, jedina varijanta, kupovine kvalitetnih dela je preko interneta... Cena kupovine preko interneta je 12evra + troskovi slanja. To izadje oko 20ak evra. Knjige su na engleskom jeziku, i mogu se naruciti preko sajta http://www.amazon.co.uk

Firma Mods69 omogucava prodaju nekoliko knjiga, omogucena je i kupovina putem interenta, uz troskove slanja od 200 dinara

Mods69
Desanke Maksimovic 7
11000 Beograd
Telefon: 011/3230060
E-mail info@mods69.com


Knjige koje su na raspolaganju:





Cena knjiga je 500 dinara, a bar po pricama cujem da je najbolja "Ispod Cekica"
Na ovom linku mozete naruciti knjige:

http://www.mods69.com/user/category.jsp?f_cat_id=473&f_shop_id=39&f_lang_id=1&f_partner_id=0


----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------



Petak veče 1969. godine. Oldam Atletik je igrao u Stokportu, gradu koji je udaljen svega desetak milja, jednu od onih tekmi koje se u fudbalskoj terminologiji nazivaju
'' lokalni derbi ''. Tokom nekoliko prethodnih sezona na fudbalskim stadionima širom zemlje u prvi plan je isplivao novi trend. Klinci rivalskih timova tukli su se sa ciljem da jedni drugima zauzmu tribinu ili kop, kako je prozvano stajanje iza golova na kojima su se okupljali najvatreniji navijači. U početku bi se iz dva zaraćena tabora izdvojili najjači.
Došlo bi do tuče...ko izgubi povlači se. Ubrzo, u tučama nisu učestvovali samo lideri već čitave bande. Razvaljeni vozovi, demolirani autobusi kojima su se prevozili navijači na gostovanja nikako nisu mogli da pokvare dobru atmosferu onih koji su se nalazili u njima već bi to samo dolivalo ulje na vatru i podizalo adrenalin. Uhapšeni navijači su puštani kućama uz par šamara ili simbolične novčane kazne. U narednih deset sezona stvari će se bitno izmeniti.
Bila je to moja prva utakmica. Stariji brat Piter me je poveo na gostovanje. On je imao četrnaest, a ja svega osam godina. Piter je bio fanatik. Latiksi su mu mnogo značili, ali ga sve te tuče na tribinama nisu zanimale. Tekma je počela. Klasičan derbi pun žestokih startova i borbe za svaku loptu. Na terenu je prštalo na sve strane, a navijači su se trudili da nadglasaju jedni druge. Oldam je imao dve sjajne šanse ali nismo postigli gol. Prvo poluvreme mi je proletelo, mnogo brže nego kada se utakmica prati uz radio prenos. Bio sam opčinjen svim oko sebe, stadionom, zelenim terenom, igračima, sudijama, navijačima. Nisam ni primetio kada je u vrhu tribine, na kojoj smo bili, masa počela da se komeša i panično se povlači ka dnu. Stotinak Stokportivih navijača upalo je na naš deo. Pesnice su sevale na sve strane. Ne znam da li sam više bio uplašen ili uzbuđen. Tuča je trajala nekoliko minuta dok policija nije razdvojila zaraćene strane. To je bilo vreme kada je policija bila mnogo organizovanija i jača nego danas i kada je izazivala strahopoštovanje. Kako su se strasti primirile, razleteo sam se po tribini skupljajući sitniš koji je poispadao momcima za vreme tuče. Napunio sam džepove. Bilo je tu više od tri funte. Kakva neočekivana sreća. Krajem šezdesetih tri funte su nekome bile čitava nedeljna zarada.
1970...uh kakva godina. Iako sam bio klinac sećanja su mi i danas veoma sveža. Leto je te godine bilo izuzetno toplo. Naš učitelj, napaljeni Teri Tejlor koji je izgledao kao pop zvezda duge kose koja mu je padala preko ramena, uvek namirisan i sa uštirkanim kragnama, dozvoljavao nam je da u pauzama za ručak u dvorištu pevamo i igramo uz popularne letnje hitove poput '' In The Sumertime '' ili '' Sugar Sugar '' i sjajnu '' Back Home '' pesmu koja je pratila Englesku na Svetskom prvenstvu koje se tog leta igralo u Meksiku.
Bili smo prosto opčinjeni ribama. Neprestano smo ih šmekali. Tu na metar od nas devojke su se šepurile u svojim vrućim pantalonicama, poistovećujući se sa seksi zvezdama sa tv ekrana. Lulu, Klodin Rodžers i mnoge druge pogađale su pravo u cilj. Doživeli smo svoje prve '' poluerekcije '' o kojima smo znali vrlo malo. Nego da se vratimo učitelju. Kakav je to samo buntovnik bio! Vodio je naš školski fudbalski tim. Svaki dan nam je dopuštao da poslednjih petnaestak minuta nastave pričamo viceve i dečije šale: '' Kako ćeš naterati vrata da se nasmeju? Pa počešaćeš ih ispod pazuha. '' Kako su se samo curice kikotale na te fazone. Robert Mekon i ja smo prepričavali Harolda Vilsona i Teda Hita što je učitelja i ostatak razreda dovodilo do histerije. Ipak glavni događaj tog leta je bilo Svetsko prvenstvo u Meksiku. Sećam se skoro svih momenata sa tog takmičenja. Svi smo bili ponosni (?) kada je Bobi Mur uhapšen tokom završnih priprema u Kolumbiji pošto je ukrao bezvredni sat iz jedne prodavnice. Bili smo opčinjeni našom reprenzetacijom. Nadali smo se da će momci uspeti da odbrane titulu svetskih prvaka osvojenu četiri godine ranije...ali, već nakon prvih odigranih utakmica Brazil nam je prirastao za srce. Ti kafeni genijalci u svojim uskim žutim majicama bukvalno su prosipali magiju po terenu.
Posle svake odgledane utakmice istrčavali smo na dvorište i po čitav dan pokušavali da bar približno izvedemo poteze Žairzinja ili Rivelinja. Kada je Brazil pobedio Englesku sa 1-0 niko nije bio previše tužan. Jednostavno, oni su bili magični i bila je čast izgubiti od njih minimalnim rezultatom. Ne mogu vam opisati sa kakvim smo interesovanjem pratili svaki njihov naredni meč. Nije bez razloga '' najbolja odbrana svih vremena '' nazvana bravura Gordona Benksa kada je uhvatio živu loptu koju mu je uputio Pele sa svega nekoliko metara razdaljine. Ako ni zbog čega drugog ta odbrana je velika zbog samog značaja meča, mada se ne sećam da sam nakon toga video lepši centaršut i bolji udarac glavom. To je najbolja fudbalska akcija svih vremena. Mogao bih je gledati svakodnevno i ne bi mi dosadila. Pele...kakav igrač, kompletna ličnost, genije. Sve je imao i veštinu i tehniku i snagu. Kada je uputio taj udarac glavom tog momenta je fudbalska igra pomerena na viši stepen. Pelea smo prosto obožavali. Kada su u finalu igrali sa Italijom obukli smo žute majice i svim srcem želeli Brazil. Nisu nas razočarali. Razvalili su žabare sa 4-1 u najboljem finalu svetskih prvenstava svih vremena.
U školi smo se otimali oko imena. '' Ja sam Pele! '', ''Ja sam Rivelinjo! '', '' Ja sam Alberto! '' zvonilo je dvorištem dok smo jurcali za loptom. Pigi Prajs je uvek morao da bude Pele, ali ne zato što je bio najbolji, čak naprotiv, bio je najgori, već zato što je bio najveći i najjači u školi. Ko god bi ga popreko pogledao, ili ako bi on to tako protumačio, dobijao bi pesnicu u glavu. Onda zamislite: debela, krupna svinja Prajs da bude Pele!
U sezoni 1969/70 redovno sam išao na utakmice i nagledao se mnogih tuča na Čedi endu, Oldamovom kopu. Česterfild, Bradford, Grimzbi, Stouk i mnoge druge bande dolazile su na našu tribinu, ali je Oldam bio izuzetno tvrd orah za sve.
Centar grada je u to vreme bio veoma neugledan, ali su pabovi bili na svakom ćošku. Noćni život je bio sjajan. Pabovi su imali svoj redovan noćni program, tako da je sa svih strana severne Engleske omladina hrlila u Oldam koji je ubrzo postao poznat po odličnim živim svirkama i slobodnim devojkama. Provod je bio zagarantovan. To je bio jedan od razloga što su lokalni momci bili veoma čvrsti i zajebani. Pabovi i klubovi u centru grada često su ličili na bojna polja na kojima su se domaći klinci kalili u tučama sa gostima iz drugih gradova. U jednom momentu, tuče po klubovima su postale toliko učestale da je gradonačelnik morao da zabrani dolaske organizovanih grupa mladih iz drugih gradova u noćni provod u Oldam. To je znatno uticalo na promet noćnih klubova i pabova. Mnogi su se pozatvarali, tako da se svo nasilje prenelo na stadione.
Oldam Atletik je bio jedan od prvih timova koji je uz sebe imao organizovane huligane.
Još 1966. klub je muku mučio sa svojim navijačima koji su redovno prekidali utakmice na gostovanjima. Kvins Park Rendžers je te godine bio lider treće lige i u svojoj postavi je imao nekoliko sjajnih igrača među kojima se svakako izdvajao fenomenalni Rodni Marš. Oldam se takođe borio za sam vrh, tako da je utakmica između dva tima koja se igrala u Londonu proglašena derbijem prvenstva. Nekoliko hiljada navijača je otputovalo na tu tekmu. Oldam je ispunio celu tribinu, a utakmica je u više navrata bila prekidana i jedva privedena kraju zbog uletanja navijača u teren. Oldam je stvarno bio zajebana ekipa sastavljena uglavnom od rokera i radnika iz fabrika koji su često na utakmice dolazili biciklovima u kožnim jaknama i cipelama sa bruksom. U to vreme modovi su pratili velike klubove poput Liverpula, Evertona, Mančester Sitija, Mančester Junajteda i timove iz Londona naravno. U periodu između 1966. i 1970. godine Oldam je bio jedna od vodećih huliganskih ekipa u nižim ligama, iako su jezgro činili uglavnom mlađi momci. Mnogi su se 'ladili od fudbala čim bi zašli u dvadesetu ili bi završavali iza rešetaka. Tada su se pojavili ti takozvani '' tvrdokorni '' tipovi koji su se na tribinama aktivno zadržali do pred kraj '80-ih. Primera radi, Vest Hem, Milvol ili Lids imaju u svojim ekipama borce koji su već zašli u šestu deceniju života.
1970. na Oldamovom Čediju pojavila se nova generacija mladih, ali su prvu ekipu činili momci, rokeri koji su sebe nazivali Glodvik mob. Svi su ih u gradu poštovali, a mnogi su pokušavali da im se prikače, iako je to bilo veoma teško pošto su oni bili drugačiji od ostalih. Većina su bili sinovi poljskih i ukrajinskih imigranata, čiji su roditelji preživeli patnje tokom ratnih godina iz kojih su još vukli posledice. Svi k'o od brega odvaljeni, mišićavi, snažni. Kao klinac voleo sam da uđem na stadion ranije i da posmatram likove dok ulaze na Čedi End. Bilo je tu i mnogo gostujućih navijača, ali bi se oni zadržavali samo do sat vremena pre početka utakmice. Tačno u dva sata ekipa iz Glodvika stiže na tribinu i sve, koji se sami ne udalje, bukvalno naglavačke izbacuje. Oni su bili naši heroji, i što nam je još više značilo, krv im je bila plava. Svi su istinski voleli Oldam. Momci iz Glodvika su bili par godina stariji od ostalih, okupljali su se tri sata pre početka utakmice u centru grada gde su punili baterije cirkajući. Ja i moj najbolji prijatelj Pol Stajls plašili smo ih se, ali i divili im se u isto vreme. Često smo posle utakmice išli za njima i iz prikrajka gledali dok prolazeći Ročdejl roudom maltretiraju Pakije i razbijaju izloge kineskih prodavnica. To im je bio redovan ritual svakog vikenda godinama. Pol i ja smo uvek zujali oko njih jer smo znali da je frka zagarantovana. Imali smo svega devet godina, a nekih šest, sedam godina kasnije postaću prijatelj sa većinom Glodvik momaka. Kakva ironija.
Polu je falio jedan dan da bi bio godinu stariji od mene, tako da smo mnoge rođendanske žurke zajedno organizovali. Prošli smo zajedno kroz mnogo toga: utakmice, tuče, muvanje riba, krađe...Punih deset godina smo disali jednim plućima.
Često je tokom 1970. nakon noćnih utakmica dolazilo do masovnih tuča izmađu Oldamovih navijača i Pakija u Barker stritu, koja se nalazi u azijskom kvartu. Pakiji su uglavnom dobijali batine ali se nikada nisu predavali. Taman kad misliš da si ih razbio i razjurio oni se ponovo okupe pa sve iz početka. Najomiljenije oružje bili su kaiševi sa nitnama koji su ostavljali trajne ožiljke po licu, ako te dobro potrefe.

Kraj u kojem sam ja odrastao zvao se Nortmur, a većina nas klinaca živela je u Klarkvel blokovima. Lokalna faca broj jedan bio je Brajan Ros. Imao je osamnaest godina i sa njim je uvek bio izvesni Čarli. Non stop su visili zajedno, i negde nisu išli bez spreja. Išarali su ceo grad. Družili su se sa Glodvik ekipom. Brajan je bio fanatik. Išao je na sve tekme i organizovao je autobuse za gostovanja. Njegova keva je držala malu prodavnicu u blizini, koja je bila ukrašena šalovima i zastavicama raznih timova. Mi klinci smo često odlazili u radnju i kupovali nebitne stvari samo da bi se što duže zadržali i uživali gledajući sve te dragocenosti po zidovima. Brajanov mlađi brat Najdžel je išao sa mnom u razred. Na silu sam se družio sa njim samo da bih što češće odlazio kod njega. Zajedno bismo prisluškivali Brajana i njegove prijatelje koji su uz pivo sumirali utiske sa prethodnog i pripremali se za naredno gostovanje. Brajan je prestao da ide na utakmice kada je napunio dvadeset i neku. Danas je veoma cenjeni novinski agent.
Još jedan čuveni lik iz tog vremena bio je Bili Doker. Nikada ga nisam video, ali sam se naslušao raznih priča o njemu. Kotirao se vrlo visoko na Oldamu krajem '60-ih. Sećam se da nije mogla da prođe ni jedna priča o nekoj tuči a da se nije pominjalo njegovo ime.
Mislim da ga mnogi moji vršnjaci nikada nisu videli, a želeli su, pa su zato izmišljali razne priče o njemu. Čak i danas kada sa starijim Oldamovcima prepričavamo stara, dobra vremena obavezno pomenemo njegovo ime. Zanimljivo, ali niko ne zna šta se sa njim kasnije desilo i gde je danas. Uglavnom uvek će mi biti žao što ga nikada nisam video u akciji.
Prvi susret sa Pakijima imao sam početkom 1970. Nekoliko indijskih porodica je živelo u našem kraju i dobro smo se slagali sa njima, ali Pakiji su bili drugačiji. Njih društvo jednostavno nije prihvatilo. Čak ih ni naši roditelji nisu voleli. Mali, čokoladni, čudni ćelavci uvek su išli u grupama i dizali buku. Sećam se vrlo dobro rasnih nemira u Britaniji 1968. godine. Ubrzo nakon toga Pol i ja smo na ulici naleteli na Pakija koji je bio duplo stariji od nas. '' Daj deset bobija (50 penija) '' viknuli smo onako više iz fazona. On se jadan toliko bio uplašio da je bez razmišljanja izvadio iz džepa prvu novčanicu i dao nam je. Deset jebenih funti! Najljubaznije smo mu se zahvalili a potom zapalili ne ostavljajući mu ni sekund vremena da razmisli šta je uradio. Kakva je to samo bila lova u to vreme. Nedelju dana Pol i ja smo trošili tu '' desetku ''. Gutali smo voćne salate u Vimpi baru i nakupovali tone slatkiša. Daleko od toga da smo bili rasisti. Nismo ni znali šta ta reč znači. Mi smo jednostavno bili dva mala nitkova.
1971. godine Latiksi, što je nadimak Oldam Atletika, su obezbedili ulazak u treću ligu.
Proslava je morala da sačeka poslednje kolo i utakmicu protiv Stokport Kauntija. Bili smo domaćini, i gužva je bila velika. Zbog tradicionalne netrpeljivosti sa navijačima Stokporta, incidenata je bilo na svakom koraku. Ceo grad je bio zakrčen, a Oldamovi navijači su slavili od ranog jutra. Sva kola koja su imala '' strane '' tablice prevrtana su na krov. Latiksi su mi već tada značili sve u životu i prosto nisam mogao da dočekam početak nove sezone. Polovinom avgusta igrali smo prijateljsku utakmicu sa Barnlijem. Oko pola dva sam izašao iz kuće i krenuo ka stadionu. Živeo sam na pola milje od Baunderi Parka. Već na pola puta jasno se čuo huk, a kako sam se približavao stadionu, buka je postajala sve veća. Platio sam upad i ušao na Čedi End, ali je tribina već bila ispunjena navijačima Barnlija. Navijali su kao da je tekma u punom jeku. Bilo ih je na stotine, ali kada sam pogledao na sat i video da je pet do dva prišao sam prvom i rekao mu: '' Bolje izađite napolje ako želite da se vratite kućama živi i zdravi. '' Mršavi dugajlija stariji skoro petnaest godina od mene pogledao me je i samo se nasmejao. Nije uspeo ni da skine osmeh sa lica, a već u narednom momentu pesnica ga je pogodila pravo u usta tako da su mu poispadali zubi. Znao sam da Glodvik ekipa nikada ne kasni. Barnli je bio počišćen za par minuta.
U prvom kolu nove sezone ugostili smo Bolton Vonderers. Bolton je udaljen svega petnaest milja od Oldama i svi su znali da će doći u velikom broju. Pol i ja smo izašli iz kuće oko jedan sat. Ponovila se situacija od prethodnog puta. Buka sa stadiona se jasno čula čak i u mojoj sobi. Kada smo ušli na Čedi End ukočili smo se. Svuda oko nas je bio Bolton. Levo, desno, iza, ispred, na tribini do nas...sve Bolton. Njih nekoliko hiljada. Pevaju, skandiraju, prozivaju, reže. Zauzeli su nam tribinu u potpunosti. Nikada nisam video tako brojnu gostujuću ekipu na našem stajanju. Dan je bio užasno vruć tako da ih je većina bila bez majica, samo u šortsevima i svi vidno pijani. Odmah nam je bilo jasno da tu ni tri Glodvik ekipe ništa ne bi mogle. Jedino da se skupilo pola grada, ali nije bilo šanse. Glodvik je po običaju ušao u dva sata. Bili su zaprepašćeni Boltonovom brojnošću. Bilo ih je stvarno previše. Ipak odustajanja nije bilo. Tuča se u momentu rasplamsala i pretvorila u mali rat, mada je sve više ličilo na igru mačke i miša nego na fer šorku. Odnos snaga je bio deset, ako ne i više, na jednog u korist Botona naravno. Glodvik se držao koliko je mogao, a pritom su momci bili prinuđeni na povlačenje. I danas kada se setim te utakmice u glavi mi odzvanja lavež '' Mi smo Vonderers! '' uz hiljade podignutih pesnica u vis. Kakav prizor! Malo je danas takvih navijača kakve je imao Bolton tokom sedamdesetih godina. Bilo ih je jako puno i svi su bili izuzetno privrženi svom klubu. Išli su taj dan po celom Oldamu i maltretirali sve živo. Stvari će se kroz nekih pet godina preokrenuti u našu korist, ali u periodu između 1970. i 1975. Bolton je bio najjača ekipa u nižim ligama, a i mnogi prvoligaši doživotno će pamtiti okršaje sa njima u Kup takmičenjima. Odlikovalo ih je i to što su svi bili krupni, snažni i dosta stariji od ostalih navijača i uvek su išli na gostovanja u velikom broju. Nisu imali milosti. Beri, momak kojeg sam poznavao i koji nije bio navijač, slučajno je tog popodneva naleteo na njih. Saterali su ga u ćošak nedaleko od njegove kuće. Imao je svega trinaest godina. Kada su mu se sasvim približili, Beri je počeo da plače i da ih moli da mu ne povrede nogu koja mu je do nedavno bila u gipsu. Naravno, Bolton je bio đubre. Tukli su ga šipkama dok se jadnik nije onesvestio, pri tom su se skoncentrisali upravo na Berijevu tek zalečenu nogu. Probudio se u bolnici sav u gipsu i zavojima. Noga mu je operisana u par navrata, ali bez uspeha. Beri će ostatak života provesti hramljući. Nikada više nije potrčao, niti zaigrao fudbal ili ragbi sa drugarima, a momak nije imao pojma ni da se tog dana igrala utakmica. Zato sam ja kasnije sa uživanjem tukao Boltonove navijače u znak osvete za taj podli incident.
Par nedelja kasnije Oldam je igrao u Ročdejlu. Kao po običaju, zauzeli smo ceo Sandi Lejn End. Domaći navijači su se kasnije okupili u centru grada i pokušali da povrate izgubljeni ponos, ali bezuspešno. Sledeći meč igrali smo već u utorak, u večernjem terminu. Ugostili smo Blekburn Rovers. Imali smo previše samopouzdanja osokoljeni lakim plenom u Ročdejlu, što nam se samo osvetilo. Blekburn je bio krupan zalogaj. Zauzeli su nam celu tribinu i jednostavno nismo im ništa mogli. Blekburn je, poput Boltona, bio izuzetno zajebana ekipa tih godina.
Početkom sedamdesetih godina Latiksi su nekoliko puta dobili dobre batine, preko kojih pojedini momci nisu mogli da pređu. Gomila tih govnara je tada odustala od Oldama i prešla u redove omraženog Mančester Junajteda, koji je tada imao najbrojniju ekipu u zemlji. Ne znam u čemu je bio štos, ali navijači Junajteda su voleli da odu u velikom broju na neatraktivna gostovanja poput Jorka, Blekpula, Orijenta, Nortemptona i da tamo naprave sranje. Imali su navijače širom Engleske, čak ih je na mnogim gostovanjima bilo više sa strane nego iz samog Mančestera. Seljačine su tražile iglu u plastu sena. U Oldamu je Junajted imao takođe brojnu ekipu. Zvali su se Oldam Reds. Većina su bili navijači Oldama, ali su odlučili da budu samo sitne ribe u velikom jatu. Čast izuzecima, poznavao sam i par momaka koji su od rođenja bili uz crvene. Mada, da budem iskren, uvek ću prezirati drkadžije koje mogu da navijaju za klub iz drugog grada. Uglavnom, kada je Junajted ispao iz prve lige 1974. svi pravi navijači su slavili.
Te sezone je i Oldam igrao protiv Mančester Junajteda. Većina naših navijača je nosila tartan šalove. Da vam objasnim. Menadžer Mančestera je bio Škot Tomi Doerti, koji je sa sobom u klub doveo još nekoliko škotskih igrača poput Mek Karija, Hjustona, Bučana, Holtona. Njihovi navijači, seljaci kao i obično, odjednom su svi počeli da furaju tartan šalove. Tako je tog dana i dobar deo usranih navijača Oldama, u strahu da ne dobiju batine, na tekmu krenuo sa kariranim šalom. Užas! Nikada se nisam osećao jadnije. Ja sam tada imao trinaest godina i sa ponosom sam istakao svileni Oldamov šal. Nisam bio jedini, ali moram priznati nije nas bilo baš puno koji nismo skrivali pripadnost.Većina tih drugih govnara su ubrzo prestali da idu na utakmice ili su se preorjentisali na Junajted. Čak i danas kada na ulici sretnem nekoga od njih, isprozivam ih kao da je ta utakmica igrana juče a ne pre dvadeset pet godina.
Uprkos tome što je tih nekoliko godina Mančester Junajted bio hit, u Oldamu je ostalo dosta dobrih ekipa vernih Latiksima. Glodvik je uvek bio plavo-beli. Kada je njihovo vreme prošlo, pojavio se podmladak koji se trudio da opravda ime koje se njihovi prethodnici stekli. Vernet mob je takođe bila veoma snažna i pouzdana ekipa na koju si uvek u punom broju mogao da računaš. Pored njih Šolver, Šou Goubiz, Vestvud, Primrouz i Čederton uvek su bili verni Oldamu. Ipak, u gradu su postojala i cela naselja, Rojton, Feilsvort, Midlton, koja su navijala za Siti ili Junajted.
U mom kraju postojale su dve ekipe. Nortmur mob i Vestvud. Svi su bili tri-četiri godine stariji od mene. Nortmur su uglavnom činili butbojsi i svejdhedsi, koji su furali modernu odeću i pratili sve modne trendove. Glavna faca je bio Džon Krojter zvani Krops ili '' Džoni Rege '', pametan, uvek dobro obučen, lep. Sve ribe su se ložile na njega. Imao je taman ten a la Mark Bolan. Jadni Krops, živeo je prebrzo. Već u osamnaestoj godini se navukao na iglu i izgubio sav ugled i poštovanje koje je imao. Završio je kao poslednji uličar. Klinci su mu se rugali i pljuvali ga. Uvek sam se pitao pa zar je moguće da je ovaj još živ, kada bih ga video na ulici kako prosi. Ipak, umro je 1992. u tridesetšestoj godini života. Zapanjujuće zvuči to da je punih osamnaest godina bio teški narkoman i da je uspeo toliko da se održi u životu kljukajući se neprestano heroinom, šitom, tabletama i ostalim sranjima. Završio je kao poslednji klošar, a bio je pravi šmeker. Tužno, ali sam je izabrao svoj put. Niko od momamka koji su se navukli na drogu više nije među živima. Izgleda da su svi sledili stihove pesme '' Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim '', grupe Who. Droga je uništila mnogo meni dragih ljudi.
Vestvud ekipa je bila preokupirana skuterima i ribama. Nekoliko godina kasnije ja ću postati jedan od lidera Vestvuda, a moja generacija je zapravo bila ta koja je proslavila to ime i učinila ga poznatim u fudbalskim krugovima. Iz Nortmur moba izdvajao se i Stiv Keli, strastveni Oldamovac, koji je često učestvovao u fajtovima i čak uspeo da bude uhapšen dva puta u jednom danu. Igrali smo u Jorku. On je u uličnim tučama sa Pakijima skinuo panduru šlem sa glave i njime razbio izlog jedne azijske prodavnice. Kada su ga, nakon par sati držanja u pritvoru, panduri pustili stigao je da se na stanici pobije sa navijačima Lidsa i da se nakon svega četrdeset minuta slobode ponovo nađe iza rešetaka. Često sam ga viđao na utakmicama. Redovno je išao i na gostovanja. Uvek je bio sveže ošišan i izbrijan, u naglancanim martinama, tankoj kožnoj jakni sa prišivenom lenkširskom ružom na džepu. Tipičan svejdhed.

Kada sam napunio dvanaest godina počeo sam da izlazim u lokalni klub za mlade koji se nalazio u Kenon stritu. Svi su izlazili tamo, i momci i devojke. Svaki izlazak je bio uzbudljiva priča za sebe. Kao šlag na torti, uvek bi se neko za kraj potukao. Svi mračni
ćoškovi su bili puni parova koji su se vaćarili. Uglavnom su u klub dolazili mladi iz Nortmura, Vestvuda i Primrouz Benka i međusobno su se svi poznavali, što iz škole što sa stadiona.
Sledeći korak bila je sala za igranje ili popularni disko kako su se takva mesta prozvala tokom sedamdesetih. Najpopularniji u Oldamu bio je Kets Viskas Disko Klub koji se nalazio u samom centru grada. Ponedeljak je bio rezervisan za klince, uzrasta između četrnaest i osamnaest godina. Iako sam bio mlađi uvek sam pronalazio načina da se sa starijim drugarima nekako umuvam unutra. Upad je bio 15 penija. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam se prvi put našao na velikom podijumu za igru. Totalni mrak razbijali su samo snopovi fluoroscentne svetlosti i lajt šou. Klub je bio veliki, i u njemu je bar hiljadu ljudi u zanosu đuskalo slušajući i pevušeći hitove koje je puštao di džej. Atmosfera je bila sjajna. Uzeo sam za šankom kolu a potom se promuvao po klubu kako bi pronašao najzgodnije mesto na kojem ću provoditi redovno svaki ponedeljak naredne četiri godine. Disko je za mene bio prava životna škola, gde sam naučio da se tučem, muvam ribe i đuskam. Ekipe iz svih delova grada su dolazile i svako je imao svoje mesto gde je stajao. Riba je bilo neverovatno mnogo. Sve su bile veoma slobodne i napaljene. Mi smo često kad nas neko pita gde će te večeras odgovarali: '' Idemo do fabrike pičaka. '' To je bilo vreme kada sam konačno otkrio ribe i čemu one uostalom služe. Sve su izgledale sjajno. Ognute perjem, u cipelama na što je moguće većim platformama, uvijale su se uz zvuke sa razglasa. Stariji su izlazili subotom, a mi ponedeljkom. Tačno se znalo i ko su glavne face. Oni su se oblačili u Mančesteru pošto je Oldam uvek kasnio sa modom par meseci. Zulufi su bili hit, ali ih je svega par klinaca furalo iz prostog razloga što nama ostalima nisu stigli da izrastu a još uvek se nismo ni brijali. Kit iz Derkera je imao dugačke, tanke zulufe i izgledao je šmekerski. Ribe su se otimale oko njega. Kada bi se pojavio na vratima disko kluba prosto bi sijao. Bela šulja i beli kratki kaput samo su još više isticali njegovu crnu kosu i zulufe, ali ni on nije dugo trajao. Stalno je bio na ivici zakona zbog krađa i često je hapšen. Koliko znam odao se alkoholu i jednom nogom je već u grobu. Ima preko četrdeset godina i još uvek živi u sedamdesetim. Zulufe i beli kaput ni danas ne skida, samo što to više ne prolazi.
Sećam se jednom prilikom, kao trinaestogodišnjak, sa nekoliko drugara isekao sam lokne i zalepio ih od ušiju preko obraza da bi izgledalo kao da imam zulufe. Kada smo se pojavili u disko klubu, umesto frajera ispali smo seljačine. Tužno je što se većina glavnih likova iz Kets Viskasa uništila drogom.
Meni je ipak fudbal bio ispred svega. Trudio sam se da idem na Oldam kad god je to bilo moguće. Jedne subote navio sam sat na šest ujutru. Imao sam svega dvanaest godina. Ustao sam, spremio se i krenuo peške ka Halifaksu, koji je udaljen od Oldama 18 milja. Jutro je bilo izuzetno hladno, ali nisam imao izbora pošto sam bio dekintiran. Jedinu pauzu napravio sam negde na pola puta, kada sam u jednoj prodavnici kupio čokoladu i čips kako ne bih pao u nesvest od gladi. Išao sam prečicom kroz šumu koja je razdvajala Lenkšir od Jorkšira. Prešao sam sigurno 15 milja kada sam ponovo izašao na glavni put gde su me ubrzo primetili i povezli neki Oldamovi fanovi. Podne je već bilo prošlo. Hodao sam skoro šest sati. Tog dana u Halifaksu nereda je bilo na svakom koraku. Čak je i utakmica u jednom momentu morala biti prekinuta pošto su igrači oba tima otrčali do tribina u nameri da probaju da umire navijače. Kada se utakmica završila uspeo sam da uđem u jedan od Jelovej buseva. U to vreme postojale su tri agencije koje su prevozile Oldamove navijače na gostovanja. Jelovej, Barlouz i Stots. Najbolja od svih bila je Stots agencija koja je čak imala i dabl-dekere bez krova i zadnjih stakala kojim smo se vozili na kraće destinacije po lepom vremenu. Jelovej je prestao da prevozi navijače nakon gostovanja u Stokportu 1974. kada su domaći huligani demolirali sve i jedan bus. Svaka čast onome ko se uopšte usuđivao da se petlja sa prevozom fudbalskih navijača. Ako ti niko od protivničkih navijača ne polupa stakla, onda će se uvek naći neko od tvojih budala ko će se kao slučajno nasloniti na prozor koji baš nije bio najbolje pričvršćen ili neko ko će markerima i sprejevima da ukrasi unutrašnjost autobusa ili da pogasi pikavce o sedišta. Oldam je kao i većina drugih navijača u to vreme obavezno na gostovanja išao sa autolakovima. Ako se nisi obeležio u protivničkom gradu smatralo se kao da nisi ni bio.
U septembru 1973. godine klub je rezervisao voz '' specijal '' za odlazak u Kembridž. Ništa neobično jer su '' specijali '' bili vozovi koji su već odvozali svoje, i koji su korišteni baš za organizovani prevoz fudbalskih huligana.Tako su panduri mogli da imaju punu kontrolu nad gostujućim navijačima. Ali kada je objavljeno da će istim vozom za Kembridž putovati igrači zajedno sa navijačima niko nije mogao da veruje. Cilj je bio da se jedni drugima približe kako bi se stvorila što bolja atmosfera. Lokalne radio stanice su danima pozivale navijače da familijarno, u što većem broju krenu ka Kembridžu. Ipak voz je bio pun huligana, izuzev nekoliko porodica među kojima je bila i moja. Keva, ćale, brat i ja šetali smo kroz voz i slušali priče o huliganskim akcijama. Strašno! Sve ekipe su bile na broju, tako da je napravljena dugačka kolona kada smo sa stanice krenuli ka stadionu. Atmosfera na utakmici je bila sjajna uz neprestano navijanje. Posle meča došlo je do sitnijih čarki, ali je policija na vreme sprečila da se strasti rasplamsaju. U vozu, na povratku kući, Oldamovi navijači su se u nekoliko navrata međusobno peglali, kao rezultat nervoze zbog poraza, pijanstva i dosade. Sve u svemu, za mene je to putovanje bilo jedno fenomenalno iskustvo.
Kada se mislima vratim u rane sedamdesete, uvek pokušavam da nađem objašnjenje zašto su navijači u to vreme bili toliko agresivni. Svaki tim je imao nekoliko žestokih igrača '' kostolomaca '' koji su pre ličili na ulične fajtere nego na profesionalne fudbalere. Umesto da navijačima idol bude centarfor koji postiže najviše golova, mi smo se svi ložili baš na te fizički najjače momke. Kada ga vidiš kako gine na terenu i kako se hvata za vrat sa suparnikom, kako onda da i ti ne eksplodiraš na tribini? Mnoge tuče među navijačima bile su direktno inspirisane dešavanjima na terenu. Čak su i najbolje ekipe u svojim postavama imale igrače takvog profila. Tomi Smit, Norman Hanter, Bili Bonds, Dejv Makaj, Freni Li, Džim Holton su samo neka od imena. Mi smo u Oldamu imali neustrašivog Rona Blera, koji nije birao momenat kada će da zvekne protivnika, i što smo iznad svega cenili nikada se nije izvinjavao ni sudiji ni fauliranom igraču. Na Baunderi Parku tuča bi na tribinama izbila uvek pošto bi Ron zakuvao fajt dole na terenu.
To je bilo i vreme velikih boksera. Naši heroji poput: Muhameda Alija, Džoa Frejzera, Kena Nortona, Džordža Foremana pesničili su se svakih dvadeset dana. Televizijski ekrani su redovno prikazivali sjajne boks mečeve. Izgledalo je kao da je ceo svet bio u fajterskom fazonu. Pored svega, vesti su bile prepune svežih slika iz Vijetnama, Severne Irske, tuča rudara-štrajkača sa policijom...
Moj tinejdžerski život bio je izuzetno buran. Ponedeljak je bio rezervisan za Kets Viskas, utorkom smo odlazili u klub mladih, sredom se motali oko riba po parku u kraju, četvrtkom i petkom izlazili u obližnji Paki-kafe, a vikend provodili uz Oldam ili pikali fudbal na poljančetu. Izlasci u Paki-kafe su bili posebno uzbudljivi. Pa i da se ništa ne desi, uvek si se mogao nagledati raznih sumnjivih faca. Kafe je uvek bio pun, a redovni gosti smo bili mi tinejdžeri, Pakistanci, sitni lopovi i prostitutke. Sve sama elita! Gazda se zvao Abu Mea. Bengalsko đubre, prava pederčina od čoveka. Ako bi neko od klinaca slučajno razbio čašu ili bio malo bučniji Mea bi ga na glavačke izbacivao napolje. Bio je mali, ali izuzetno kurčevit. Čak su ga se i ostali Pakiji plašili. Redovno se kockao u separeu na spratu, a često je navlačio i klince. Pusti ih par krugova pa ih potom odere do gole kože. Na drugom spratu iznad kafea živeo je Pol Ašton, moj prijatelj, koji je bio vlasnik cele kuće i kod kojeg je stajala glavna kasa. U leto 1974. izgubio je na stotine funti kockajući se sa Meom. Pored svih prljavih poslova, Mea je radio i sa prostitutkama koje su dolazile u kafe. Uglavnom su sve bile grozne ofarbane plavuše, ali se među njima izdvajala visoka, vitka brineta Sju, koja je imala svega osamnaest godina i koja je stvarno izgledala sjajno. Kada je Mea bio odsutan, Sju je nama klincima dozvoljavala da je pipamo po sisama. Bog zna šta je posle bilo s' njom. Nadam se da je uspela da sredi svoj život i da se otarasi Mee, koji sada ima preko pedeset godina i izgleda grozno. Pun je ožiljaka koje je zaradio tokom godina provedenih iza brave. Imao je uvek dosta novca i bio je moćan.
Kada sam imao dvanaest godina dobar prijatelj iz škole dao mi je na čitanje jednu knjigu koja je ostavila snažan utisak na mene. Reč je o knjizi '' Skinhead '' Ričarda Alena, gde je glavni lik izvesni Džo Houkins. Mi smo se svi saživeli sa njim. Ta knjiga je za mene predstavljala Bibliju u narednih pet godina. Gradio sam svoj imidž kopirajući Džoa Houkinsa. Često sam brijao glavu i ubrzo nabavio prve martine. U Oldamu je bilo vrlo malo skinheda u to vreme. Ja sam poznavao samo jednog. Miki Čendler se nije izvlačio iz svojih čizama i bio je stalno ćelav, mada znam da je glavu brijao zato što je imao gnjide. Nisam bio baš previše impresioniran njime. Nas petorica drugara smo se istinski trudili da izgledamo kao pravi skinhedi, iako je bilo veoma teško naći odgovarajuću odeću u Oldamu. Zato smo se svi radovali godišnjim rasprodajama na kojima su se mogle pronaći Ben Šermans majice i Krombi kaputi. Kupovali smo i nekoliko brojeva veće majice samo da bi bili uniformisani. Bendovi Sham 69 i Skrewdriver organizovali su 1977. godine koncert pod nazivom '' Veliki povratak skinheda '' kao odgovor mnogim pank bendovima, ali je u to vreme većina originalnih skinheda bila više u ska, soul i rege vodama.
Jedne hladne septembarske noći 1973. Pol, Nil Vud i ja odlučili smo da odemo na kup utakmicu između Ročdejla i Boltona. Kao što se i očekivalo Bolton je okupirao ceo stadion a tribinama se orilo: '' Mi smo Ian Grivsova plavo bela armija! ''. Pet minuta pre kraja izašli smo kako bi izbegli gužvu. Stigli smo do centra grada kada se ispred nas pojavila Ročdejl ekipa. Upitali su nas odakle smo. '' Iz Samita '' , naselja između Oldama i Ročdejla, odgovorili smo u glas. '' Koja ulica? '' upitao je najkrupniji i najnamršteniji skinhed među njima. '' Ja sam iz Pajk strita, a on iz Salmon avenije '' rekao je Pol pokazujući prstom na Nila. Ja sam dodao: '' Kodington avenija. '' '' Ok, 'ajdete onda sa nama da se šibamo sa Boltonom '' rekao je Mogi, koji se prethodno predstavio. Mislio sam u sebi ovaj je lud, pa njih je na hiljade. Ušli smo u park. Mogi je zviznuo dva puta. Odjednom su sa svih strana, iza drveća, klupa, žardinjera, iz žbunja, poiskakali naoružani Ročdejlovi fanovi. Bilo ih je oko 150. Flaše, cigle, štangle i dobar položaj na uzvišenju, davale su nam izvesne šanse. Kada se Bolton pojavio, kiša projektila je poletela ka njima. Razbežali su se ne znajući koliko je protivnik bio brojan. Nekoliko Boltonovih fanova je uletelo pravo u park, u zamku. Udarci su sevali na sve strane. Kada se frka stišala Mogi nam je prišao: '' Hej pa vi ste iz Oldama, provalio sam vam akcenat '', ali ovaj put, za razliku od prvog susreta, zvučao je mnogo vedrije. Bio je zadovoljan ishodom tuče. Maleni Ročdejl uspeo je da razjuri moćni Bolton, a nas trojica smo tome dali pun doprinos. Mogi nas je otpratio do stanice, što je bio odličan potez, pošto je netrpeljivost između Ročdejla i Oldama bila velika, pa je postojala realna mogućnost da nas još neko provali. Mogi danas ima preko četrdeset godina. Viđamo se nekoliko puta godišnje, a svaki susret se pretvori u nezaboravnu pijanku. On je legenda Ročdejla i jedan od boljih momaka koje sam upoznao. Živeo Mogi!
Tokom sedamdesetih, u pauzama između dva prvenstva, bande iz kvartova su se međusobno tukle. Tuče najvećih razmera uvek su bile između ekipa iz Rojtona i Čedertona odnosno Verneta i Feilsvorta. Bojna polja uglavnom su bile livade između kvartova ili plato sajma u centru grada. Kako bi nova sezona počela svi bi se okretali fudbalu, a neraščišćene račune ostavljali za sledeće leto, mada moram priznati, ponekad bi se, u nedostatku gostujućih, Oldamovi navijači potukli međusobno.
Početkom sedamdesetih tinejdžeri su mahom bili butbojsi, što znači da su se obavezno nosile Doktor Martins čizme. Skinhedi su ih prvi provalili. Naglancane, čiste, i po mogućnosti, boje trula višnja. Neko je nosio i cokule, kožne sa metalnim bruksom, koje su često bile sjajno oružje u tučama. Što se muzike tiče imali smo dva izbora. Tvrđi zvuk koji su gajili Slade i Gary Glitter ili mekši čije su glavne zvezde bile T-Rex i David Bowie.

Uz momke iz Glodvik ekipe uvek je išla i grupa od petnaestak riba koje nisu bile ništa manje zajebane. Sve su bile u skinhed fazonu, u čizmama, ukrašene perjem i često ravnopravne u tučama. Posebno se izdvajala izvesna Šeron. U zimu 1972. Oldam je igrao sa Vilom, koja je uvek imala mnogo navijača. Bez obzira na to što su se takmičili u trećoj ligi Aston Vila je imala prosek od 30.000 navijača po meču. Oko pola tri Vila je zauzela Čedi End, dok je glavna Oldamova ekipa bila na suprotnoj tribini. Tada je bilo dozvoljeno nesmetano se kretati uz aut liniju, bilo je bitno samo da se ne ulazi u teren. Grupa od oko 30 Oldamovih riba iznenadno je krenula pravo ka Vilinim navijačima. Predvodila ih je Šeron, naravno. Sve su bile odevene u Krombi kapute ili Harington jakne i čizme. Gostujući fanovi nisu mogli da veruju. Počeli su da im zvižde , dobacuju i rugaju im se, ali svega par momenata kasnije devojke su se zaletele pravo na njih i počele bez imalo respekta da makljaju sve oko sebe. To je i nama dalo dodatnu dozu samopouzdanja, tako da su i momci jurnuli ka Čediju i uspeli da sateraju brojnije gostujuće navijače u ćošak. Tuča je trajal gotovo svih devedeset minuta. Bio sam premlad da bi se makljao, ali sam zdušno bodrio starije Oldamovce koji su me impresionirali. Aston Vila je pobedila sa 6-0. Endi Lohed je postigao het-trik, a ubrzo je potom prešao u naše redove.
U to vreme, većina klubova snimila je svoju himnu. Liverpul je imao '' You'll Never Walk Alone '', Vest Hem '' Bablse '', dok je Čelzi prisvojio '' Likvidatora ''. Oldam je uzeo, mislim najgoru stvar iz sedamdesetih '' Mouldy Old Dough '', koju je u originalu izvodio Liutenant Pigeon. Ko je uopšte izabrao da se ta pesma vrti godinama na stadionu pre početka utakmice ne znam, ali iako je bila najgora od svih, danas kada je čujem obavezno je pojačam jer me vrati mislima u ta vremena. Kako bi ta pesma krenula sa razglasa masa bi podivljala i kretala bi frka na Čediju.
Impresionirala me je moda ranih sedamdesetih. Od obuće, preko crvenih ili belih čarapa do 18 inča širokih pantalona u raznim bojama: rojal plave, nebo plave, petrolej, krem, žute, karirane...Majice su obavezno bile ili Ben Šermans ili Džej Teks marke. Od gore su se nosile tanke košulje od prevrnute kože, potom polovni vojni džemperi i prsluci na V izrez ili u bojama fudbalskih timova. Krombi kaputi i crne kožne jakne sa vezenim lenkširskim ružama na gornjem džepu bile se takođe veliki modni hit. Pored njih pojavile su se i Levis jakne, kao i svilene Bomber jakne. Nešto kasnije su došle i cipele sa platformama i ruksaci koji su posebno bili popularni među soul fanovima. Grem Anderson je bio glavna soul faca u gradu. On je organizovao buseve za odlaske u Vigan kazino. Puno je pio, nije propuštao utakmice i furao je samo originalne marke na sebi.
U to vreme popularno je bilo da se šalovi vezuju oko zgloba ruke, tako da nije bilo šanse da ostaneš neprimećen na gostovanjima. Prve ekipe Junajteda i Sitija prestale su da vezuju šalove i zamenili su ih sitnim bedževima koje su kačili na kragne majica ili revere jakni i kaputa. Tako su se neopaženo ubacivali na protivničke tribine.
1972. godine pojavio se u bioskopima i kultni film '' Paklena pomorandža. '' Ja ga tada nisam gledao, ali mnogi stariji momci jesu. Taj film je mnogo uticao na fudbalske huligane, koji su masovno počeli da kopiraju glavne glumce. Cilindri, beli kombinezoni, tregeri, išarane martine, kreon na očima, karmin na ustima, starački štapovi kao glavno oružje...Ta moda je vrlo brzo zahvatila sve mlade, a ceo pokret je nazvan glem rok. Mark Bolan, Gary Glitter, David Bowie postali su kultne ličnosti pošto su se tako oblačili. U januaru 1973. prvi put sam se sreo sa takvim likovima u pravom svetlu. Oldam je igrao protiv Halifaksa. Deset minuta pre početka utakmice na stadionu nije bilo gostujućih navijača. Odjednom se začula buka spolja. Pojurili smo ka vrhu tribine da vidimo šta se dole dešava. Tri krcata dabl dekera upravo su se parkirala, a potom je iz njih izletela rulja. Bio sam prosto fasciniran prizorom. Bilo ih je oko 250, svi u belim kombinezonima sa šeširima. Posle tekme Oldam ih je napao na parkingu. Došlo je do opšte šorke. Držali su se veoma dobro. Jedan navijač Halifaksa bio je sateran u ćošak. Opkolilo ga je 6-7 Oldamovih fanova. Kada se prvi spremao da ga zvekne po glavi, ovaj je počeo da muca. Svi su se u momentu sažalili i ostavili ga na miru. Ipak, jedan mu je za svaki slučaj lupio šamar na šta je on tečnim jorkširskim akcentom odbrusio: '' Đubre smrdljivo, jeb'o te Oldam. '' U momentu su se svi okrenuli i počistili njime pod. Kasnije su se svi složili da ga je možda trebalo poštedeti zbog vešte glume, samo koji ga je đavo terao da psuje?

KRUPNE ZVERI

1974. godine, Oldam Atletik je postao prvak treće lige i tako obezbedio plasman u viši rang. Svi smo se radovali novoj sezoni i susretima sa velikim timovima. Mančester Junajted, koji je baš tada ispao iz prve lige, Šefild Venzdi, Sanderlend, osvajač kupa iz '73. i mnogi drugi garantovali su jednu od najratobornijih sezona.
Uoči starta nove sezone počelo je i takmičenje u Anglo-škotskom kupu. Mi smo u prvoj rundi izvukli Šefild Junajted, Blekpul i Mančester Siti. U prvoj utakmici smo bili domaćini, a u druge dve gosti. Tekma protiv Šefilda, u Oldamu, protekla je izuzetno mirno, bez incidenata. Već u utorak, putovali smo u Blekpul. Nas 4oo je krenulo vozom. Policija nas je, preventivno, skinula sa voza jednu stanicu pre centralne, kako bi izbegli naš prolazak kroz centar grada, a i južna stanica je bila udaljena svega desetak minuta od stadiona Blekpula. U pratnji smo došli do Spion kopa. Prosto nismo mogli da poverujemo da nas je murija ubacila na domaću tribinu, kakav naivan i nepromišljen potez. Okupili smo se u vrhu ogromne, pokrivene, tribine, koju je Blekpul već bio dobro ispunio. Između nas je postojao samo red pandura. Blekpul je pevao svoje himne: '' Tower Power '' i '' Seaside Aggro '', što je zvučalo impresivno. Imali su zajebanu ekipu, posebno na tekmama koje su igrali kao domaćini. Tokom cele utakmice zaletali smo se, preko pandura, jedni na druge, da bi po njenom završetku krenuli nazad ka stanici. Bio je mrkli mrak, a nas su opet, umesto na centralnu, sproveli na južnu stanicu. Išli smo uz samu prugu, po šinama. U koloni. Tokom puta do stanice Blekpul nam je sve vreme bio za petama i zasipao nas kamenjem. Najveći sukob se ipak dogodio na samoj stanici, ali je policija, uz krajne napore, nekako uspela da nas potrpa u voz. Deset dana kasnije u Blekpulu se dogodilo prvo ubistvo u obračunu navijačkih bandi. Jedan domaći fan je podlegao povredama, nakon što je bio izboden u fajtu sa navijačima Boltona na samom stadionu. Oba tima su bili drugoligaši, što je samo nagoveštavalo paklenu sezonu. Plasirali smo se u četvrtfinale, gde smo izvukli za protivnika škotski tim Harts. Bio sam siguran da na toj tekmi nema šansi da bude sranja, jer sam mislio da Harts neće ni doputovati u Oldam. Ipak, ispostaviće se za par nedelja, da sam pogrešno procenio.
Sedamdesete su bile poznate i po tome što su kopovi počeli organizovano da pevaju navijačke pesme. Tako je bilo i na Oldamu. Neko bi prvi započeo, a već u sledećem trenutku ceo Čedi End bi se talasao i svi bi pevali kao jedan. Koliko sam se ložio na fajt sa protivničkim navijačima, toliko bi odlazio kući razočaran ako ne bih bio zadovoljan navijanjem na utakmici. Često sam i ja prvi započinjao pesmu, kakav divan osećaj, samo sam bio previše tih. Zato je sićušni Džoni Marf imao glas kao uragan, a izvesni Džimi Kirton je na svaku utakmicu dolazio sa osmišljenim novim skandiranjem, ili čitavom pesmom. Džimi je dugo bio aktivan, nije propuštao Oldam još od ranih šezdesetih. Nije se gurao u prve redove, ali je zato uvek bio tu. Nije bio huligan, ali su mu svi, koji su nešto predstavljali na Čedi Endu, prilazili da ga pozdrave. Uživao je da se navijači okupe oko njega dok on objašnjava reči i melodiju nove pesme. Evo i par pesama i skandiranja koje su tih godina parale nebo iznad Čedi Enda. Uglavnom su to sve bile Lenonove i Makartnijeve melodije:

Sve što mi u životu treba su šipka i cigla
i Ročdejlov fan da mu razvalim glavu.

Mi ne nosimo noževe, mi ne nosimo čekiće,
samo malu sekiru, da nekom pocepamo glavu,
mi smo navijači, fanatici,
mi mrzimo Siti, Everton i Lids.

Berti Mi pita Don Rivija:
'' Da li si čuo za Arsenalov sever? ''
Don mu kaže: '' Ne, ali se zato čuvaj Oldamovog Čedi Enda! ''

Kad sam bio mali otac mi je rekao:
'' Sine budi fan Latiksa i ne dozvoli nikome da te zajebava! ''

Zauzeli smo Sandi Lejn i pobili sva govna,
evo nas za minut i kod vas,
sa sekirama, noževima, šipkama,
zato bolje bežite, jer nas niko nije dobio godinama.

Mi smo sa Čedi Enda,
i provodimo se ludo,
najjača smo ekipa,
koja je ikada nastala.

Moj Oldame, jedini Oldame,
činiš me srećnim i kada je nebo tmurno,
nikada nećeš znati koliko te volim,
zato me molim vas ne odvajajte od Oldama.

Vraćaće vas kući jebena hitna pomoć.

Kući ćete razbijenih glava.

Vidimo se napolju, vidimo se napolju.

Jedan, dva, tri,
ako želite da ostanete živi bežite kućama.

Bolje držite jezik za zubima,
nego i jezik i zube u rukama.

Ziga zaga, ziga zaga, Atletik.

Kada sma prvi put otišao na utakmicu, jedan debeli, krupni momak je bio takozvani '' ziga zager.'' Ne znam mu ime. Od '73. godine Džoni Marf je preuzeo njegovu ulogu, a često je '' ziga zaga '' skandiranje započinjao i nervozni, kreštavi Robo Votson, koji bi se toliko derao da bi mu glas pukao već nakon desetak minuta.
Fudbalsko nasilje je bilo u ekspanziji, a svaka ekipa je u svojim redovima imala mnogo ludaka, koji su počeli da nose oružje. Na otvaranju drugoligaške sezone igrali smo kući sa Šefild Venzdijem. Pošto su oni ubrajani u velikane engleskog fudbala logično je bilo da imaju veliki broj svojih poklonika. Uz to Šefild je na manje od sat i po vožnje od Oldama tako da sam znao da će ih doći mnogo. Poranio sam, kako bih stigao i do škole da uzmem neke testove, a potom navratio i do supermarketa na piće. Iznenadio sam se kada sam unutra ugledao grupu od petnaesetak Šefildovih fanova, svi preko dvadeset godina. Primetili su na meni moj Oldamov šeširić i pozvali me da im priđem. Interesovali su se o našoj ekipi, a ja, naivni klinac, sam im rekao da je bolje da se ne pojavljuju na stadionu, jer će ih Glodvik banda samleti. Samo su se nasmejali. Pustili su me da odem, čak su mi i sreću poželeli. Stigao sam kući, presvukao se, jeo i krenuo na stadion. Oko dva sata sam ušao na Čedi, i u momentu me je sve podsetilo na tekmu protiv Boltona, par godina pre. Cela naša tribina je bila puna razgolićenih Šefildovih navijača koji, za razliku od Boltonovih nisu bili toliko nasilni. Njihali su se i pevali iz sveg glasa po jezivom suncu. Oldam nije imao nikakve šanse protiv njih, što je većini bilo jasno tako da su mnogi otišli na suprotnu tribinu. Ja sam bio jedan od retkih Latiksa na Čedi Endu, i moram priznati, držao sam jezik za zubima. Jedan od momaka na koje sam naleteo u baru supermarketa me je ugledao: '' Hej mali, ceo dan tražimo te tvoje, kako već reče da se zovu, a njih nigde? '' '' Na drugoj su tribini, oderaće vas u poluvremenu '', odbrusio sam. Smejali su se, vidno pijani. Izgubio sam se u masi i nastavio da gledam tekmu. Pobedili smo sa 2-1. U poluvremenu se, naravno nije ništa dogodilo, ali su se zato posle utakmice strasti rasplamsale. Grupa od pedesetak Latiksa zasula je kamenjem, sa nadvožnjaka, navijače Šefilda koji su prolazili ispod idući ka stanici. U tom momentu se sa naše bočne strane pojavio Šejn Kleg, jedan od žešćih fajtera, u pratnji dvojice gostujućih navijača. Zamolili su ga da im pokaže put do stanice, ali ih je ovaj naveo pravo do nas. Našli su se u gomili, a ubrzo smo ih ostavili da leže, prebijene na zemlji.
Svima je već nakon prvog kola bilo jasno da u drugoj ligi nema zezanja, i da će svaka naredna utakmica biti rizična. Bristol Siti nam je dolazio već nakon pet dana. Upali su nam na Čedi End, svi krupni, snažni i dosta stariji od nas. Napali smo ih bez ustezanja, ali su nas odbili i nastavili da navijaju. Takva slika se ponovila još bar deset puta tokom utakmice.

Sledeća veća prepreka bio je Blekpul. Očekivali smo ih u velikom broju, pošto su svima još uvek bila veoma sveža sećanja na nerede par nedelja ranije, kada smo se sastali u Anglo-škotkom kupu. Panduri su ih sproveli do Čedija, tu ih smestili i okružili. Bilo nas je podjednako. Napali smo ih, ali je policija prvi naš udar uspešno zaustavila. Nakon više pokušaja, konačno smo probili živi zid i uspeli da se pobijemo sa Blekpulom. Sevalo je na sve strane. Nisu mi bili jasni ni panduri koji su ih doveli na našu tribinu svesno rizikujući da će doći do fajta. To mora da je bilo Džek Vornerovo maslo, pošto on nije računao utakmicu koja bi se završila bez intervencije policije. U Blekpulovoj ekipi bio je Bili Kid, popularni di džej iz Kets Viskasa, jedan od njihovh glavnih fajtera, sav u ožiljcima. Nakon samo dva dana od utakmice, gomila Oldamovih klinaca mu je u klubu pevala: '' Di džej, di džej, boli li te još uvek? '', ali se on nije obazirao na to. Posle tekme je izbila masovna tuča u parku. Nas je bilo duplo više, ali se ni Blekpul nije predavao. Sve je prštalo od silnih kung fu poteza. Svi smo bili inspirisani aktuelnim Brus Lijevim hit filmovima. Iako nismo imali blage veze sa kung fuom, trudili smo se da ga što vernije demonstriramo po sećanjima iz filmova. Blekpul je počeo da se povlači u pravcu stanice, ali smo ih mi u stopu pratili, ne dajući im vremena da se opuste. Usput smo se naoružali daskama i kamenjem, sa jednog gradilišta, i napali ih ponovo. Bilo je dosta povređenih na obe strane, ali su oni izvukli deblji kraj. Konačno je stigla i murija, koja je ubrzo zavela red i sprovela Blekpulove navijače do Vernet stanice.
Narednog utorka igrali smo protiv Hartsa, četvrtfinale Anglo-škotskog kupa. Sedeo sam u školi, na času istorije. Moja učionica je gledala na glavnu ulicu, koja se pružala ka centru. Odjednom se začula pesma. Svi smo pojurili ka prozorima da vidimo šta se dešava. Profesor je počeo da se dere, a mene je čak povukao za uvo i odgurnuo ka klupi. Opsovao sam ga. Nije mogao da veruje. Ošamario me je, a ja sam mu vratio pesnicom direkt u glavu. Ceo razred je odlepio od oduševljenja. Poslao me je kod direktora na razgovor, ali sam ja zapalio pravo na ulicu. Grupa od oko dvesto Hartsovih navijača, debelih, matorih, pijanih, išla je ka centru grada i usput gađala prolaznike flašama ispijenog piva. Panduri su odveli one koji nisu mogli da stoje na nogama od alkohola. Nikada pre toga nisam video slične likove. Bio sam veoma uzbuđen. U pet sam se našao sa Polom. Došli smo do stadiona. Harts je bio svuda oko nas. Kada su se oko pola sedam otvorile kapije, svi su pohrlili unutra, udarajući sve pred sobom, ne štedeći pri tom ni žene, decu i starce. Zagospodarili su Čedi Endom. Bili su neverovatno divlji, i po svom izgledu i po ponašanju, kao da su sišli sa druge planete. Oldamom se brzo proširila priča o divljanju Hartsovih navijača, tako da se skupila strašna ekipa. Čedi End je bio mali da bi primio sve koji su želeli da se šibaju.U jednom momentu se začuo i pucanj. Jedni su pričali da su panduri pucali u vis, a drugi da je jedan Hartsov navijač imao pištolj i da je opalio nasumice. Ne znam, nisam video, uglavnom niko nije stradao. Tukla se bukvalno cela tribina, kao i ceo plato ispred nje. Moj dobar prijatelj, Fil Hini pogođen je ciglom pravo među oči. Odvežen je u bolnicu. Fajt je kasnije nastavljen na ulicama, gde smo mi bili u blagoj prednosti, pošto smo bolje poznavali svoj grad. Vratio sam se kući sa dva oteta Hartsova šala. Tokom narednih godina shvatio sam da su škotski huligani uglavnom pijandure koje vole da dižu buku i lome po ulicama. Englezi su, za razliku od njih, bili mnogo organizovaniji. Došlo mi je da puknem od muke dok sam gledao kako škotski huligani uništavaju Vembli na jednoj prijateljskoj utakmici, ali će se tokom osamdesetih stvari bitno izmeniti u korist Engleza, koji će ih makljati na svakom koraku. Utakmica sa Hartsom bila je jedna od najnasilnijih. Oldamov stadion je definitivno bio mesto na kojem je fajt bio zagarantovan, pošto su panduri dozvoljavali gostujućim navijačima da dolaze na Čedi End.
Sledeća tekma kod kuće bila je protiv Kardifa, koji je oduvek važio za veoma zajebanu ekipu. Mančester Junajrted je samo sedam dana ranije dobio neverovatne batine u Velsu. Neredi su trajali dva dana, a ceo stadion im je vikao: '' Minhen, Minhen 1958. '', aludirajući na avionsku nesreću u kojoj su izginuli fudbaleri Mančestera. Junajted im je uzvratio skandiranjem '' Abervan, Abervan '', nesreća u kojoj je početkom šezdesetih stradalo mnogo velške dece. I ja sam protiv Junajteda vikao '' Minhen 1958. '', iako nisam imao pojma šta je to značilo. Bio sam klinac koji nije bio ni rođen u vreme kada se dogodila ta nesreća. Kasnije sam se osećao glupo, ali Mančester je najomraženiji klub na svetu, pa mi bar zbog toga treba oprostiti. Bilo je još mnogo sličnih, umobolnih, skanidranja po stadionima širom Engleske. Kada je Kevinu Kigenu umro otac, sutradan su mu navijači Mančestera pevali; '' Kevine, da li ti je ćale došao na tekmu? ''. Bolesno!
Kardif je takođe došao na naš kop. Imali su grozan akcenat, tako da si morao da im bukvalno čitaš sa usana da bi provalio šta pevaju. '' Kej-erd-if, Kej-erd-if '', grmelo je stadionom. U poluvremenu, četiri Velšanina su ušla na teren i raširila nacionalnu, zeleno belu zastavu sa zmajem. Kardif je bio veoma strastvena ekipa, verna svom gradu, klubu i zaljubljena u svoju zemlju. Tuča posle utakmice je bila samo jedna od brojnih koja se nije izdvajala ni po čemu specifičnom.
Fulam je bio prva ekipa te sezone koja je uredno otišla na gostujuću tribinu, na kojoj smo se našli i Pol i ja, obojica ćelavi. Pevali su nam: '' Hej skinsi, dođite da se oprobate sa butbojsima! '' Bila je to jedna od mirnijih utakmica te sezone.
Aston Vila je imala mnogo navijača širom zemlje, koji su često bili brojniji na gostovanjima od domaćih. Čedi End je bio krcat, tako da nije bilo mesta za pandure koji su želeli da uđu i naprave kordon između dve jednako brojne ekipe. Fajt je trajao tokom celog prvog poluvremena, da bi Oldam tad udario najžešće i uspeo da satera Vilu po ćoškovima tribine. Policija je tek nakon sat vremena uspela da zaustavi nerede. Navijači Aston Vile su na putu ka stanici polomili sve što se moglo polomiti. Veče pre te tekme, u požaru je izgorela gradska pijaca, što je pogodilo mnoge starije žitelje Oldama.
Milvol nam je stizao za dve nedelje. Kako se taj dan bližio, tenzija i nervoza u gradu su rasli. Oni su definitivno bili najjača banda u Britaniji. Koliko sam se radovao tom susretu, toliko sam i jedva čekao da prođe. Naš kop je bio pun, ali za čudo Milvol nije bio tu. Pred sam početak utakmice na Čedi End su ušla dva, najkrupnija lika koja sam video u životu. Gurali su sve pred sobom. Pomislio sam da će za njima ući i čitava banda, ali ne, bili su sami. Zapevali su Milvolovu pesmu, najgorim Kokni slengom. Opkolili smo ih sa svih strana, ali nije vredlo. Stali su leđa na leđa i bacali, kao džakove brašna, sve koji bi im se približili. Sve je ličilo na scenu iz crtanog filma, kada patuljci bezuspešno pokušavaju da savladaju džina. Ušli su i panduri, ali je i njima trebalo sigurno deset minuta da ih umire i izbace napolje. To kao da je bio znak da sa obe bočne tribine Milvolovi navijači počnu da preskaču na Čedi End. Mislio sam da će nas pojesti, ali njih nismo zanimali mi nego panduri koji su izbacili njihove momke. U poluvremenu je Šejn Kleg ušao u toalet zajedno sa jednim Koknijem. Izašli su tek nakon deset minuta, obojica obliveni krvlju. Posle utakmice Milvol je bez problema došao do stanice. Mi smo išli za njima, ali nam nije padalo na pamet da ih napadnemo, pošto smo bili svesni i svojih i njihovih kvaliteta. Izgledali su mi drugačije od ostalih. Kao da su svi bili od istih roditelja. Držali su se čvrsto zajedno kao rođena braća.
Jednog utorka u oktobru 1974. godine Oldam je gostovao u Boltonu. Dejv Juri, Pol Anderson i ja smo pobegli iz škole kako bi stigli na bus, koji je polazio u dva sata. Kada smo nakon sat vremena vožnje stigli u Bolton, panduri su nas sačekali i uhapsili. Vozač im je javio da smo mu oskrnavili bus, kakav lažov! Odveli su nas u stanicu gde smo zadržani puna dva sata. Dali smo izjave, a potom su nas ubacili u prvi bus za Oldam, ali smo mi sišli već na prvom stajanju i krenuli peške nazad za Bolton. Stigli smo na knap i uputili se pravo na stadion. Ušli smo na gostujuću tribinu, ali je ona bila ispunjena domaćim navijačima koji su čekali dolazak Latiksa. Iako smo bili klinci, to nas nije izvuklo da prođemo bez batina. Udarao nas je ko je stigao, i to sve na očigled policije. Prošli smo kao bosi po trnju. Grozno iskustvo.

U subotu smo igrali protiv Notingem Foresta, sa kojim smo mogli ravnopravno da se nosimo. Žestoka tuča se rasplamsala na Čedi Endu, čim su se obe ekipe okupile u punom broju. Sevali su udarci, letele pesnice i čizme u oba pravca. Konačno smo ih polovinom drugog dela uspeli potisnuti i isterati sa naše tribine. Pokušali su da povrate izgubljene pozicije, ali smo uspešno odbili njihov najžešći nalet. Osokoljeni događajima sa stadiona pojurili smo ih na putu do železničke stanice i ponovo dobili bitku.
Sanderlend nam je dolazio u goste, uoči samog Božića. Oni su bili poznati po tome što su strasno voleli svoj klub i što nisu bili nasilni, nikada nisu prvi napadali. Došli su na Čedi End u velikom broju, pevali su svom timu, nisu nas vređali, čak nisu pružali ni veći otpor kada smo krenuli na njih. Sećam se da ih je dosta bilo krvavo i povređeno, ali im nije padalo na pamet da izađu sa tribine i prestanu da pevaju pesme o osvojenom kupu, dve sezone ranije.
Prvog dana nove 1975. igrali smo sa Vest Bromvič Albionom. Došlo ih je mnogo, ali su bili raštrkani po celom stadionu, u manjim grupama, tako da je tokom svih devedeset minuta na nekoj tribini bila frka. Jednog Vest Bromovog fana sam dobro upamtio. Imao je plastičnu protezu, umesto desne ruke. Nisam ni slutio da udarac tom napravom može toiko da boli dok me nije njom pripalio direktno u glavu. Tokom narednih godina sretao sam ga još nekoliko puta.
04. februar 1975. bio je veliki dan za sve nas, pošto nam je u goste dolazio omraženi Bolton. Prethodna dva puta su bez problema zauzeli Čedi, tako da smo svi bili napaljeni da im se revanširamo. Atmosfera na samom stadionu je bila sjajna, dva sata pre početka tribine su bile pune. Između njih i nas bio je kordon pandura koji su pokušavali da drže situaciju pod kontrolom. Utakmica se igrala u večernjem terminu. Uvek sam više voleo večernje tekme, pošto si po mraku mogao mnogo više prljavih stvari da uradiš. Koškanje je počelo punih sat i po pre početka meča. Panduri su imali pune ruke posla. Nakon što su Boltonovi navijači konačno napustili grad, video sam zanimljivu situaciju: dvadesetak pandura je posedalo, od umora, po pločniku ispred stanice. Pre toga sukobili smo se sa njima u Vestvud parku. Trideset na trideset. Bili su stariji, i fizički jači od nas, ali ne i luđi. Ubrzo se pojavila i policija i nekako uspela da nas razdvoji. Onda je najstariji po činu među njima, sav besan rekao: '' Neka iz obe ekipe istupi po jedan, najjači, pa se potucite jedan na jedan. '' Kakav prizor! Nas dvojica smo se šibali punih deset minuta, dok su panduri držali ostale, kako se niko ne bi umešao. I on i ja smo podjednako dobili, a konačno su nas odlepili jednog od drugoga, kada sam ga oborio na zemlju. Potom su nas sve rasterali, svakog na svoju stranu. Nakon svega, otišao sam u klub na piće. Kada sam ušao unutra trojica Boltonovih navijača su đuskali u punom zanosu. Izgledalo je kao da nemaju nikakve veze sa tekmom. Jedan je bio izuzetno krupan i mišićav. Imao je izražene zelene oči. Desetak riba se uvijalo oko njih, ali im nije pošlo za rukom da skrenu njihovu pažnju na sebe. Uzeo sam piće i seo, jednostavno više nisam imao snage da se sa nekim prepirem, a ne još i da se potučem.
Sutradan sam se, u klubu mladih u Kenon stritu, pobio sa lokalnim barabama. Sam protiv četvorice. Razbio sam flašu i zabio je prvom u rame, srećom, pošto sam ga ciljao u grudi. Redari su nas razdvojili, a mene su pokupili panduri. Ponovo sam se našao u Džek Vornerovoj kancelariji, koji me je pustio uz usmeni prekor. Imao sam svega četrnaest godina, a i bio sam izazvan.
Na utakmice sam često nosio staru, zašiljenu penkalu, i neretko je koristio u tučama. Nije mogla duboko da se zarije pod kožu, a i ja sam uvek ciljao da protivnika ubodem u butine ili bulju, kako ga ne bi ozbiljnije povredio.
Sautempton je bio naredni gost na Baunderi Parku. Došlo ih je začuđujuće malo. Svega oko dvesta ih je ušlo na Čedi End, ali su svi izgledali kao da su nam očevi, pošto su već duboko bili zagazili u tridesete. Zauzeli su centralni deo naše tribine, odakle nikako nismo mogli da ih oteramo. Posle tekme smo se zaleteli na njih. Zaskočio sam jednog bradonju, i počupao ga za velike zulufe. Odbacio me je sa sebe, a potom jauknuo. Sa obraza mu je lila krv, dok sam ja u ruci držao polovinu njegovog zulufa.
Na Uskršnji ponedeljak 1975. godine Oldam je gostovao na Old Traffordu. Mančester se te sezone prošetao drugom ligom i tako obezbedio sebi ekspresni povratak u društvo najboljih, a njegovi navijači su sravnili sa zemljom nekoliko gradova. Oldam nije došao na stadion, organizovano u grupi. Mislio sam da nas je bilo malo, ali kada su Latiksi poveli, hiljade fanova plavo belih je poskakalo po celom stadionu. Bio sam ponosan. Junajted je pobedio sa 3-2, golom prgavog Lua Makarija u poslednjim minutima meča. Navijači Mančestera su važili za jednu od najpodlijih ekipa. Koristili su maksimalno svoju brojnost i često napadali slabije i manje broje protivnike od sebe, i na njima se iživljavali. Ipak u narednih nekoliko sezona sve će im to doći glave u duelima sa Lidsom, Liverpulom, Vest Hemom, Evertonom, Njukaslom, Čelzijem...
Poslednji meč te sezone igrali smo u Jorku. Odputovalo nas je nekoliko hiljada. Sećam se da je Robo Votson ostao bez leve cipele, koja mu je odletela s' noge, pri pokušaju da udari jednog domaćeg navijača, i pogodila našeg golmana pravo u glavu. Srećom nije ga ozbiljnije povredila. U poluvremenu su Latiksi preplavili teren, ali je Jork ostao na tribinama, tako da nije došlo do okršaja. Sećam se da je ekipa iz Sedlvorta tokom cele utakmice pevala '' You' ll Never Walk Alone '', što je u par momenata prihvatala cela Oldamova ekipa. Samo dve nedelje kasnije istu tu pesmu pevali su Lidsovi navijači na utakmici finala Kupa šampiona u Parizu, protiv Bajerna, da bi je već naredne sezone pevala cela Engleska.
Sedlvort je već decenijama najbogatiji deo Oldama. Tokom sedamdesetih imali su odličnu ekipu, koja se redovno šibala po tribinama. Zanimljivo je da ih je većina bila deca doktora, advokata, inžinjera, bogatih farmera...Mnogi iz te ekipe su pozavršavali fakultete i postdiplomske studije.

Prijateljska utakmica pred start nove sezone u Beriju, kao i obično bila je magnet za mnoge Latikse. Tamo nas je tradicionalno išlo mnogo. Oni su bili prilično mlaki, ali je postojala izvesna banda, Beri Reds, koji su, iako malobrojni, imali petlju da se potuku. Mi uglavnom nismo imali problema sa njima. Oldam ih je redovno pobeđivao, a mi smo crvenim gadovima delili lekcije. Što je bilo najčudnije, u Oldamu je postojala ekipa od dvadesetak momaka, koji su navijali za Beri. Iako smo ih sve poznavali, to ih nije spašavalo batina. U poluvremenu se desetak njihovih riba umešalo među nas. Počeli smo da im dobacujemo i da im se podsmevamo. Maznuo sam jednu za dupe, ali sam se već narednog trenutka našao na zemlji. Opkolile su me i počele da me šutiraju čizmama. Nekako sam se pridigao i zapalio prvu svom snagom, bez milosti. Odletela je tri metra. Murija je smirila situaciju, a mene su odveli iza tribine. Zapisali su me i rekli mi da te ribe dolaze redovno na tekme Berija. Niko ih ne shvata ozbiljno, što one koriste da izazovu tuču. Pustili su me, a ja sam se vratio nazad na tribinu. Do kraja utakmice sam trpeo zajebavanje i prozivku na račun toga što su me ribe prebile. Hepi Hari je prednjačio u svemu. Cerekao se da su mu suze curile. On je bio šest godina stariji od mene, i važio je za jednog od zajebanijih likova. Bio je pravi huligan, koji se nije plašio ničega. Tokom sledećih nekoliko sezona smo se sprijateljili. Zavoleo me je pošto sam mu se često nalazio pri ruci u nevolji. Stvari će se kasnije izmeniti pa će, umesto ja sa njim, u tuče ići, on sa mnom.
U prvom kolu gostovali smo u Blekburnu. Iako su Roversi imali žestoku ekipu, nismo ih se bojali. Tog dana bilo je mnogo tuča. Naši autobusi su se parkirali na velikom parkingu, udaljenom od Ivud Parka nekih petsto metara, a ulica koja je vodila od parkinga ka stadionu, je pretvorena u bojno polje. Blekburnovi huligani su izletali iz okolnih, uskih uličica, i hvatali manje grupe navijača Oldama. Na samom stadionu, nekoliko krupnih domaćih navijača se umešalo među nas, ali smo se bez razmišljanja zaleteli na njih i odrali ih od batina.
U autobusu u kojem sam ja bio, nalazio se i Roland Šou. Zvali smo ga Mit Paj Fred. Bio je krupan, debeo, prost i mentalno zaostao, ali su ga svi voleli, jer je uvek pevao i igrao. Glodvik ekipa se brinula o njemu. Uvek je jeo pitu i pio kao smuk. Taj dan je sedeo u šaragama i galamio, kao i uvek. Uspeo je da se upiša u pantalone, pa kad bi god bus išao nizbrdo, mali potok njegove mokraće sjurio bi se direktno vozaču za vrat. Kočili smo se od smeha, dok je jadni vozač samo psovao kroz zube i žurio da što pre stigne i otarasi nas se. 1994. Mit Paj Fred je umro u pedesetoj godini života. Pola Oldama je bilo na njegovoj sahrani. Čak je bio organizovan prevoz do groblja. Autobusi su krenuli sa Baunderi Parka ka crkvi, usput se zaustavljajući ispred svakog paba, u kojima je Fred jeo pitu i pio pivo, da bi pokupili sve koji se želeli da mu odaju počast. Trebalo nam je dva sata da stignemo od stadiona do crkve, da bi se nakon sahrane svi vratili nazad do stadiona. Ušli smo na Čedi End i, u tišini, posedali po tribini. Bilo nas je sigurno oko hiljadu. Niko nije progovorio ni reč, a mnogima su oči bile vlažne od suza. Mit Paj Fred je ušao u legendu Latiksa.
Narednog utorka išli smo u Blekpul. Nije nas odputovalo puno. Teri Norton i ja smo krenuli stopom. Teri je imao osamnaest godina i bio je huligan. Otišli smo na njihov kop, ali se nismo baš slavno proveli. Oni su svi bili maksimalno napaljeni da nam vrate za batine od prethodnog puta. U fajtu sam izgubio Terija, ali sam srećom kasnije nabasao na Ala Maka, koji je na tekmu došao kolima sa ćaletom, pa sam se sa njima vratio kući. Tako sam izbegao batine koje je grupa navijača Oldama dobila posle utakmice, nedaleko od stadiona.
1975. Čelzi je već uveliko bio najjača ekipa. U Oldam ih je došlo nekoliko hiljada, ali osim par manjih incidenata, ceo dan je protekao iznenađujuće mirno. Čelzi je bio verovatno najorganizovanija banda, među kojima su većinu činili šmekerski odeveni likovi, koji su svi prevalili dvadeset i petu. U narednih nekoliko sezona Čelziju će biti zabranjeni odlasci na sva gostovanja, ali će oni uprkos svemu putovati u Kardif, Notingem, Birmingem, Lids i u velikom stilu brisati sve pred sobom. Gledao sam ih kako, bez većeih problema, zauzimaju kopove Boltona, Blekpula i Barnlija, koji su svi imali ekipe za respekt, i sa kojima smo mi jedva izlazili na kraj. Sa Čelzijem niko nije mogao da se meri. Oni su bili prva banda koja je napravila rusvaj na Old Trafordu. Kada je Mančester poveo, njegovi igrači su potrčali ka tribini sa svojim navijačima da proslave pogodak, ali ih je umesto ovacija dočekala kiša projektila. Čelzi je prethodno isterao navijače Mančestera sa njihovog stajanja, da bi posle utakmice porazbijali sve izloge na prodavnicama i pabovima koji su im se našli na putu, od stadiona do stanice.
Za Božić smo igrali sa Blekburnom. Pol, Džef, Nobi i ja smo se našli oko pola dva i krenuli ka stadionu. Na Čediju je već bila njihova ekipa. Bilo ih je oko trista, ali su ovaj put svi bili naših godina i uzrasta ( od 13 do 16). Stajali su na sredini tribine i nisu se razdvajali. Izgledali su nekako tajanstveno. Mi smo svi mislili da su oni samo prethodnica glavne ekipe, ali pred sam početak meča su se oglasili: '' Helo, helo, mi smo Blekburnova banda! '', a potom počeli da mlate sve oko sebe. Ubrzo smo svi bili uključeni u fajt. Teškom mukom smo uspeli da ih izbacimo sa tribine. Pokazali su da su odlično organizovani i da imaju muda.
Samo dva dana kasnije sastali smo se sa Boltonom. 25.000 navijača došlo je na Baunderi Park, od čega su sigurno dve trećine bili gostujući navijači. Očekivao sam da će nam upasti na tribinu i smazati nas, ali je na iznenađenje svih, Boltonova prva ekipa otišla na gostujući sektor. Zapevali su, bili su veoma bučni i nikako ih nismo mogli nadglasati, pogotovo što su skoro tri tribine navijale za njih. Ipak, par Boltonovih solo ratnika je došlo na Čedi End, ali smo ih bez problema savladali. Jedan od njih se pokazao kao izuzetno žilav momak. Sam se makljao sa pola tribine. Kada više nije imao snage, uleteo je u teren i uzeo loptu, pošto su se igrači taman spremali da krenu sa centra, i sa njom krenuo u prodor ka Boltonovoj tribini. Došao je na pet metara od gola, šutnuo ka praznoj mreži i promašio! Stadionom se prolomio smeh. Po završetku utakmice banda od pedesetak Oldamovih fanova zaletela se na Bolton na platou iza Čedija. Bio je mrkli mrak, sipila je kiša i bilo je maglovito, tako da nismo mogli da vidimo koliko ih ima. Tek kada smo im se približili shvatili smo da ih je pet puta više od nas. Došlo je do prvog kontakta, ali nije trajalo dugo. Počeli smo da se povlačimo, svi osim Terija Nortona, koji je ostao sam. Nedaleko odatle, četvorica su krenula ka Mikiju Pedeltiju. Dojurio sam mu u pomoć. Trojica su skočila na mene, dok se on rvao sa najkrupnijim od njih. Držao sam se dobro, ali sam na kraju izvukao deblji kraj. Prebili su me, da bi me potom, dvesta metara dalje od mesta na kojem sam se potukao, dvojica Latiksa probudila iz nesvesti. Nemam pojma kako sam dospeo dotle. Odveli su me u bolnicu gde sam zadržan tu noć. Nos i tri prsta na ruci su mi bili polomljeni. Sav sam bio modar. Kiptio sam od besa i jedva čekao sledeći susret sa Boltonom da im vratim duplom merom. Iako tog dana Bolton nije zauzeo Čedi End, ustvari nije ni pokušao, nisu propustili priliku da naprave šou oko stadiona. Kao i obično kada je o njima reč, nisu birali koga udaraju, ali neka im, znao sam da će jednoga dana morati da plate debelo za sve!
Par nedelja kasnije, u goste nam je došao Sanderlend. Ovaj put ih je došlo manje nego prethodni, i nisu se lepo proveli. Uspeli smo vrlo brzo da ih izbacimo sa tribine, ali su oni sačekali da se utakmica završi i da nas napadnu ispred stadiona. Trajalo je kratko, ali je bilo veoma žestoko.Na Uskrs smo igrali u Boltonu. Nas stotinak smo otišli na Lever End, gde je sedela obična domaća publika. Panduri su skontali da bismo mogli izazvati incident, pa su nas izveli napolje i ubacili pravo na Boltonov kop. Neverovatno! Onda neka neko kaže da smo sami tražili frku! Boltonova banda kao da je imala dil sa pandurima, koji su im dovodili žrtve. Oduševili su se kada su nas ubacili među njih. To je izgledalo kao da vas neko ubaci u kavez sa razjarenim lavovima. Nije prošlo ni deset sekundi od našeg ulaska na njihovu tribinu, a fajt se već rasplamsao. U početku smo se dobro držali. Još na ulazu sam kupio šolju vrelog čaja koju sam sručio u lice najkrupnijem Boltonovom fanu. Vrisnuo je i sručio se na zemlju od bola. Svi su odjednom stali.Ovi njegovi su mu pritrčali u pomoć, dok smo im se mi izrugivali. Panduri su krenuli u potragu za počiniteljem, tako da sam ja zamenio jaknu sa jednim klincem, i zamuvao se u gužvu, a potom zapalio sa tribine. Po završetku utakmice, panduri su nas zadržali, a potom smo formirali dugačku kolonu i krenuli pod pratnjom ka stanici. Njihova greška je bila ta što su stali samo na čelo i kraj kolone, i nisu imali pregled šta se dešavalo u srednjim redovima. Dosta Boltonovih fanova se tako ubacilo među nas. Udare te i samo se izdvoje iz kolone u stranu, a kada ti kreneš za njima skoče panduri i uhapse te.

U poslednjem kolu sezone 1975/76. igrali smo kao domaćini sa Vest Bromom, kojima je nedostajao jedan bod za ulazak u prvu ligu. Došlo ih je čak 16.000. Od kada ja pratim fudbal, nikada ni jedni drugi navijači nisu došli u tolikom broju na Baunderi Park. Taj dan je bio pakleno vruć, uostalom kasnije je zabeleženo da je leto 1976. bilo najtoplije u celom veku, u Engleskoj. Vest Bromovi navijači su ispunili dve najveće tribine, a neki su čak došli na Čedi End, ali ne zbog frke, već zato što nije bilo karata za gostujuće tribine. Nismo ih dirali, pošto su to stvarno bili obični fanovi, čak nam se jedan njihov stariji navijač izvinjavao što je bio prinuđen da dođe na naš deo. Oni su samo žarko želeli pobedu, i na kraju su uspeli. Slavili su sa 1-0. Tradicija u Engleskoj nalaže da bez obzira na plasman i rezultat domaći navijači, nakon poslednjeg sudijinog zvižduka, utrče u teren i tako se oproste od tek završene sezone. Tako je i bilo, samo što se na teren sa tribina preselilo i 10.000 Vest Bromovih navijača, koji su slavili plasman u prvu ligu. Na našu sreću njih mi uopšte nismo zanimali, čak nas nisu ni primećivali jer nas je bilo neuporedivo manje. Van stadiona, po celom gradu Vest Brom je nastavio sa slavljem. Svi su bili pijani, tako da nam nije bilo teško da im na frku otmemo koji šal. Ja sam se kući vratio sa tri različita. Kasno uveče, ispred jednog paba došlo je do fajta, pošto je njih pedesetak ostalo u Oldamu u večernjem izlasku. Sve se brzo smirilo kada su izašli gazda paba, šankeri i obezbeđenje i uz pretnju pištoljima rasterali nas. Nisu nam dozvolili da im diramo '' jake '' mušterije.
Tokom letnjeg raspusta izrastao sam u pravu barabu. Tukao sam se skoro svaki dan, uglavnom sa Pakijima. Rastao sam prebrzo i živeo za svaki naredni minut. Muvanje riba, muzika, izlasci, iščekivanje nove sezone... Uoči samog starta prvenstva igrali smo liga kup meč u Bradfordu. Danima smo, nakon žreba, planirali to gostovanje. Odlučili smo da se pobijemo, bez obzira koliko nas bude. Nas dvadesetak smo se okupili u Spajners pabu, nedaleko od moje kuće u Nortmuru. Iako smo imali svega petnaestak godina, uveliko smo cugali pivo, koje, moram priznati, nisam voleo u početku, čak mi je bilo i grozno, ali nakon par popijenih pinti postane ti svejedno da li piješ vodu ili pivo. Dogovorili smo se da im upadnemo na kop. Jedini problem predstavljao nam je Džimi Kirt, koji je par dana ranije sve upozorio na moguće probleme u Bradfordu, i naredio svima da se držimo zajedno. Džimi je imao skoro trideset godina, i bio je jedan od preostalih začetnika huliganstva iz šezdesetih. Svi smo ga poštovali, ali smo odlučili da odemo na svoju ruku pa šta god da bude. Stigli smo u Bradford oko dva sata i uputili se pravo ka domaćoj tribini. Bilo nas je stotinak. Kako smo ušli na stadion, tako smo se zaleteli na njih. Bili su našeg uzrasta i nisu nam pružili jači otpor. Potisnuli smo ih ka bočnom stajanju, ali nismo znali da se tamo nalazi njihova glavna ekipa. Krenuli su u jak protivnapad. Ovaj put, mi smo bili primorani na povlačenje, pošto su definitivno svi bili jači, krupniji i dosta stariji od nas. Nije nam bilo spasa, pa su mnogi uleteli u teren i krenuli da beže ka gostujućoj tribini. Kasnije, to veče u emisiji '' Meč Dana '' komentator je naglasio da je Oldam ušao na teren u Bradfordu i da je krajnje vreme da se takva praksa u buduće zaustavi, pri tom nije naglasio da smo bili primorani na taj potez, jer je to bio jedini spas od masakra koji nam je pretio. Osim što smo mi dobili batine, Bradford je krenuo, preko terena, za nama i upao pravo na našu tribinu. Udarali su sve živo. Mnogo nevinih navijača Oldama je dobilo dobre batine. Svi smo bili žestoko isprebijani. Popadali smo po tribini od umora. Pola nas je bilo modro, a trojica čak izbodeni noževima. Panduri su samo slepo posmatrali sva dešavanja. Na poluvremenu Bradfordu je dosadilo da nas maltretira, pa su i oni posedali po tribini i to odmah uz nas, tako da su tokom drugih 45 minuta dve zaraćene bande sedele jedna do druge. Mi smo bili iscrpljeni od dobijenih , a oni od podeljenih batina. Povremeno je samo neko od njih ustajao i prozivao nas, ali se mi nismo oglašavali. Jednostavno nismo imali snage, a ni ponosa da im išta kažemo. Mene je više od batina, bolelo to što je među Oldamovom ekipom bilo dosta starijih likova koji nisu imali muda da stanu na crtu, kada je Bradford naleteo. Bio sam ćelav i imao sam plitke martine. Sedeo sam odmah do njih. Jedan krupni, bradati Jorkširac mi se dirktno obratio: '' Ej pičkice, kladim se da od batina ni nogu ne možeš da pomeriš '', našta su se svi oko njega glasno nasmejali. Smrklo mi se pred očima. Osvrnuo sam se da bi proverio da u blizini nema pandura, skočio na noge i zavalio mu martinu pravo u glavu. Udarac je bio toliko jak da se sasvim jasno mogao čuti zvuk prilikom susreta metala i kostiju. Šiknula je krv, zubi su mu se razleteli na sve strane. Vrištao je kao svinja. Njegovi prijatelji su poskakali na mene. Pokrio sam se rukama preko glave, ali su tog momenta uleteli panduri i spasili me linča. U međuvremenu, mog '' drugara '' je hitna iznosila sa tribine, na nosilima, dok je on cvileo od bola. Prošli su tik uz mene, a ja sam mu namignuo čisto da ne zaboravi '' pičkicu iz Oldama. '' Bio sam beskrajno zadovoljan, ali sam shvatio da je možda bilo pametnije da smo poslušali Džimija Kirta.
Sticao sam ime među huliganima, velikom brzinom. Tog leta, 1976. izvesni slikar iz Ročdejla dobio je zadatak da muralima ukrasi ogroman spoljni zid jedne fabrike, nedaleko od moje kuće. Podelio ga je u pet jednakih delova i u svakom nacrtao neku poznatu gradsku facu. U centralnom delu je naslikao mene i pandura, koji me juri preko fudbalskog terena. Obukao me je u Vranglerovu jaknu, lone sa džepovima, martine. Oldamov šal mi je bio vezan oko ruke, i to sve u ogromnim dimenzijama, 30 puta 20 stopa. Fenomenalno! Bio sam ponosan, punih šest godina taj mural je stajao tu. Početkom osamdesesetih fabrika je srušena, a danas na tom mestu prolazi autoput.
Keva je potpuno izgubila svaku kontrolu nada mnom. Kući sam navraćao samo povremeno. Uglavnom sam spavao kod starijih drugara. Početkom školske godine profesor me je suspendovao na dve nedelje. Već sam rekao da je to leto bilo najtoplije. On je svaki dan u školu dolazio u majici i šortsu, a nas je terao da oblačimo dugačke pantalone i uniformu. Napalio sam jednog momka iz razreda da on i ja stupimo u štrajk. Pozvao sam kevinog prijatelja, novinara i sve mu ispričao. Ovaj je sve još malo nafilovao i objavio na naslovnoj strani lokalnih novina. Uz tekst, tu je bila i slika nas dvojice štrajkača. Profesor se nije ni osvrnuo na to, već nas je suspendovao iz škole.
Samo tri dana nakon tekme u Bradfordu, usledio je revanš na našem stadionu. Modrice su nam svima još bile sveže i jedva smo čekali taj dan. Ceo grad je brujao o osveti, jednostavno morali smo da im vratimo dug. Oko pola šest Pol i ja smo krenuli ka stadionu. Posle svega pet minuta u susret su nam naišla dvojica navijača Bradforda. Išli smo mirno ka njima. Odabrao je svako svoga, i kada smo trebali da se mimoiđemo skočili smo na njih i prebili ih. Nastavili smo dalje. Sat pre početka utakmice Čedi je bio krcat. Svi su došli sa namerom da ga odbrane. Par navijača Bradforda koji su tu zalutali, izbačeni su sa tribine u momentu. Oni su ispunili ceo gostujući sektor. Utakmica je bila uzbudljiva. Rano su poveli, da bismo mi u drugom poluvremenu izjednačili na 1-1, što je bio i rezultat prvog meča. Ipak Bradford je u poslednjih par minuta iz dve kontre postigao golove i plasirao se u sledeću rundu Liga Kupa. To je navijačima Oldama došlo samo kao so na živu ranu. Svi su podivljali i pojurili ka izlazu kako bi ih dočekali napolju. Znali smo da su ih panduri skinuli sa voza na Mams Bridž stanici, pa smo svi krenuli u tom pravcu. Bio sam očaran našom brojnošću, ali su nam na pola puta pritrčala dva naša klinca sa svežim vestima da su panduri, prozrevši našu nameru ipak preusmerili Bradfordovu ekipu ka Vernet stanici. Podelili smo se u dve bande. Ja sam nastavio ka Mams Bridžu. Usput smo naleteli na tri kombija prepuna Bradfordovih navijača. Preprečili smo im put i prevrnuli ih. Njih tridesetak je poispadalo napolje. Razvalili smo ih od batina, dok je par momaka štanglama rasturilo vozila. Molio sam Boga da su to isti oni likovi koji su nas, samo par dana ranije, zamalo poubijali. Ekipa koja je krenula ka Vernet stanici stigla je kasno. Voz je već bio otišao.
U prvom kolu nove sezone sastali smo se sa Bristol Roversima. Naš najveći problem je bio taj, što je morao da postoji dobar razlog pa da bismo se okupili u punom sastavu. Bio sam prilično razočaran kada sam video da je na tekmu protiv Bristola došlo tri puta manje ljudi nego, samo četiri dana ranije u Liga Kup meču, protiv Bradforda. Šta se desilo pa da svima za tako kratko vreme opadne interesovanje za Oldam? Kao da sam naslutio da će se nešto loše desiti. Oko dva sata, nas dvadesetak smo laganim koracima išli ka Baunderi Parku kada nas je policija zaustavila rečima: '' Bolje ne idite tamo, ima ih na stotine i ruše sve pred sobom! '' Nismo mogli da verujemo. Naravno, nismo ih poslušali. Pojurili smo ka stadionu. Kada smo ušli na tribinu, ona je već bila puna Bristolovih navijača. Kakav prizor! Udarali su sve oko sebe, žene, decu, pandure. Predvodio ih je jedan ogroman lik, sa kraćom levom nogom, na štakama. Mlatio je njima i nije štedeo nikoga. Neverovatno, ali taj dan sam video možda najviše čudnih faca na gomili. Pored '' kratkonogog '' u Bristolovoj ekipi, su bili: jedan kepec sa štanglom u rukama, koja je bila veća od njega samog, pa tip bez noge, dva grbavca, čak i jedan čiča u kolicima, koji je u jednoj ruci držao štap, a u drugoj nož. Demolirali su nam tribinu. Panduri, a i mi sami smo bili prestravljeni. Jedan deda, od skoro sedam banki, sede kose, bez oka, visine preko dva metra, izgledao je kao čudovište. Dan danas mi je pred očima njegova jeziva faca. Izgledali su kao da ih je neko pustio iz ludnice ili neke ustanove za hendikepirane. Iako je Bristol tog dana bio stvarno snažan, Oldam se obrukao! Mnogi su ih potcenili, pa nisu ni došli na tekmu. Mi koji jesmo izvukli smo deblji kraj. Mit Paj Fred je dobio žestoke batine.

Naredne nedelje putovali smo u Vulverhempton. Dankan, Stju i ja smo veče pre tekme maznuli kola i već oko ponoći krenuli, kako bi pokušali da izbegnemo pandure, ali nas je negde na pola puta zaustavila patrola. Odmah im je bilo jasno da smo se vozili ukradenim automobilom. Uhapsili su nas i poslali u stanicu u Oldamu. Stju je preuzeo svu odgovornost na sebe, rekavši da je on sam izvršio krađu i da je nas dvojicu pokupio dok smo stopirali. Svaka mu čast, izvukao nas je. Njega su zadržali, dok su nas dvojicu pustili oko četiri sata ujutru. Odspavali smo par sati, a potom u devet krenuli, ovaj put stvarno, stopom za Vulverhempton. Neki tip nas je povezao direktno do centra grada, gde smo nabasali na Šona, Bouskila, Tomija Nolana i Maksa Mek Gerija. Već nakon deset minuta smo se šibali sa prvom grupom Vulfsa, na koju smo naleteli. Ispred njihovog stadiona i danas se nalazi stanica podzemne železnice sa dugačkim hodnikom, koji je u to vreme bio poznat po nazivu '' samoubilački tunel '', koji je bio u potpunom mraku i iz kojeg su Vulfsi napadali protivničke navijače. Izleteli bi na kratko iz mraka, ščepali bi te i povukli nazad u hodnik. Potom bi te svog krvavog, i uglavnom bez svesti izbacili na svetlost dana, kao džak peska. Policija nas je sprovela do gostujuće tribine, jedne od najvećih u Engleskoj, ali kako smo ušli unutra Vulfsi su se zaleteli na nas. Bilo ih je oko 400. Ispred je bilo dosta naših, ali su oni iskoristili momenat da nas napadnu, dok nismo bili u punom sastavu na tribini. Nakon petnaestak minuta panduri su zaveli red. Oldam je pukao čak sa 5-0. Posle tekme je nastao opšti haos. Jurnuli smo jedni na druge i počeli se besomučno tući. Kada se situacija malo primirila, nas petnaestak se izdvojilo. Uputili smo se do glavnog parkinga gde smo naleteli na autobus sa našim igračima. Zamolili smo ih za prevoz do kuće, ali je u busu bilo mesta samo za četvoricu. U tom momentu, grupa od tridesetak huligana zaletela se na nas. Stali smo na crtu, a na naše zaprepašćenje iz busa je izleteo Alan Gruvs i pridružio nam se. Do kontakta nije došlo pošto su panduri, koji su obezbeđivali fudbalere, rasterali Vulfse.
Alan Gruvs je bio Oldamovo krilo, snažan, žilav, sa afro frizurom koja je tih godina bila u modi. Važio je za mačo lika. Ribe su se lepile za njega. Često smo ga viđali kako u sitne sate pijan izlazi iz ekskluzivnih barova u pratnji nekoliko maloletnica. Svi smo ga voleli. Bio je heroj Oldama. Nažalost, umro je dve godine kasnije, u dvadesetdevetoj godini života.
Nakon neuspelog pokušaja da se vratimo kući sa fudbalerima, uputili smo se ka okretnici u nadi da ćemo ustopirati, ali nas je umesto kola pokupila policija i privela u stanicu. Celu noć smo proveli u pritvoru, bez pravog objašnjenja. Konačno su nas pustili sutradan u prepodnevnim časovima. Stigao sam kući 24 časa po završetku tekme, kao da sam putovao iz Pariza.
Sezona 1976/77 počela je veoma uzbudljivo, a ja sam prolazio kroz jednu veoma nasilnu fazu života. U školi sam važio za najvećeg buntovnika i galamdžiju, često trpeći prekore profesora i direktora. Tuče sa Pakijima su postale sve žašće. Nisam mario za godine, tukao sam se uglavnom sa starijima od sebe. Dva puta nedeljno, nekoliko meseci, sam išao kod školskog psihologa, izvesnog doktora Madena, na terapije, ali ni to nije pomoglo. Jednostavno, nisu mogli da me promene, a ja nisam ni želeo. Terapija je bila četvrtkom, a ja bih se već u petak uveče nagledao tuča po klubovima i pabovima, i u subotu bio u prvim borbenim redovima na Oldamu, čije su bande bile sve brojnije. Glodvik je imao najjaču ekipu, kojima su se pridružili Glodvik Džejsi, klinci predvođeni Mamsom. Njemu je uz rame bilo i par kršnih crnja.
Ebihils je bio jedan od najnaseljenijih kvartova Oldama, stoga je bilo logično da i na tekmama klinci odatle igraju značajnu ulogu. U svojim redovima su imali nekoliko pravih divljaka poput Dereka Megija, Spajdera, Blek Alfa, Džordža Klega... Vernet, Šou Goubiz, Šolver, Primrouz Benk, Vestvud, Čederton, Feilsvort su bili već provereni Latiksi. U narednih nekoliko sezona broj Oldam Redsa se značajno smanjio. Sretali smo ih samo po povratku sa Mančesterovih tekmi, kada bi se našli u nezgodnoj situaciji. Jednostavno su nas nervirali svi koji su se šetali Oldamom sa crvenim šalom oko vrata, a u isto vreme nije imalo smisla da ih maltretiramo pošto smo se poznavali iz škole ili kraja, a i uglavnom su to sve bili lovci na autograme i fudbalski kolekcionari, huligani nikako.
Iako su sve ekipe zajedno činile veoma snažnu i brojnu bandu bilo je i dosta međusobne netrpeljivosti. Šolver se nije voleo sa Vernetom, Šou Goubiz sa Rojtonom, dok se mi iz Vestvuda nismo mirisali sa Glodvik Džejsima i Šolverom. Svi smo bili približno jednakog uzrasta i često smo se makljali vikendom po lokalnim pabovima i noćnim klubovima.
1976. Vernet i Vestvud su se udružili protiv Pakija, a ti okršaji su često bili na udarnim stranicama lokalnih novina. Jednom prilikom smo se žestoko sukobili sa ekipom iz Rojtona, među kojima je bilo dosta Junajtedovih fanova. Glavna faca im je bio Geri Rili, kojeg su cenili čak i u Mančesteru i koji je mnoge klince iz svog kraja navukao da navijaju za crvene. Fred Houvort je takođe bio dobar fajter, šmeker, na kojeg su se ložile mnoge dobre ribe iz grada. Fred je igrao fudbal, da bi kasnije postao uspešan amaterski fudbaler. Miki Rejs je, uz Rilija, bio redovan na Mančesteru i bez njega se nije mogla zamisliti ni jedna veća frka. Rado bih u to vreme tu trojicu video u redovima Oldama.
Tokom sedamdesetih u modi su bile '' uradi sam '' tetovaže. OAFC, MCFC, MUFC i slični inicijali klubova. Stju Badbi je sam sklepao mašinicu za tetoviranje, i imao je pune ruke posla. Koliko je samo lenkširskih ruža i Oldamovih grbova uradio tih godina. Sećam se, jednog dana nas sedmorica smo otišli kod njega, i uradili svi isto. Grb na jedno, a ružu na drugo rame. Braći Sken, Lojdu i Lizu se tetovaže skoro nisu ni videle pošto su bili crnci.
05. oktobra 1976. definitivno sam izbačen iz škole, nakon tri suspenzije. Na pauzi za ručak najjači krelac u školi je počeo da zajebava neke klince. Niko mu nije smeo ništa, a onda je meni prekipelo. Bio sam po jačini na petom mestu. Zveknuo sam ga pravo u glavu. Brzo je došao sebi, a potom se obrušio na mene. Bio je duplo krupniji. Profesori su istrčali iz zgrade i razdvojili nas. Odveli su nas pravo kod direktora, koji je njega suspendovao po prvi put, a meni dao šut kartu, pošto mi je to bio već treći prekršaj. Pokupio sam svoje stvari iz učionice i u pratnji zamenika direktora, gospodina Kolinsona, koji je dobio zaduženje da sve objasni mojoj majci, kroz dvorište krenuo kući. Ostali klinci su se razmakli kako bi nam napravili prolaz, a mnogi su bili načičkani po prozorima. Skandirali su moje ime i mahali mi. Čak se i nekoliko profesora priključilo mom oproštaju od škole. Iako sam bio skenjan zbog svega, osećao sam se ponosno jer nisam ni slutio da sam bio toliko popularan. Čak mi je i gospodin Kolinson spustio ruku na rame: '' Momčino, okreni se, mahni im, ne smeš im to uskratiti ''. Bio je to kraj jedne priče. Predstavljao sam najveći problem za profesore i bio najomiljeniji među đacima. Sve je bilo gotovo. Pozdravio sam se i sa gospodinom Kolinsonom, koji mi je poželeo sreću. Majka je bila ljuta, ali joj je bilo jasno da se to moralo kad tad dogoditi, pošto sam se davno otrgao njenoj kontroli. Sutradan su Latiksi igrali najvažniji meč sezone sa Bolton Vonderersom. Svi smo želeli osvetu, a ja sam bio posebno napaljen da im vratim za batine iz prethodne sezone. Čedi End je ponovo izgledao sjajno. Pola mi, pola oni. Tuča je bila neverovatno žestoka, a par navijača Boltona je izbodeno. To je bila svakako, jedna od najbrutalnijih makljaža na Oldamu svih vremena. U ponedeljak je Ivning Hronikal objavio da je policija uhapsila 65 izgrednika, i izbacila sa stadiona još 135 navijača, što je bio rekord Baunderi Parka. Obukao sam martine i stavio afro periku na glavi. Pošibao sam se sigurno sa dvadeset navijača Boltona pre početka tekme. Svaki je dobio čizmom. Tada je policija uspela da formira kordon po sredini tribine i tako razdvoji zaraćene strane. Bez obzira na to, svakih par minuta smo se zaletali jedni na druge. Sredinom prvog poluvremena dvadesetak krupnih Boltonovih navijača promuvalo se iza policije i sa vrha Čedija došli nam iza leđa. Sjurili su se na nas gazeći sve pred sobom. Panduri su ponovo reagovali i izbacili ih napolje. Umešali smo se i mi u celu frku, a ja sam prepoznao jednog njihovog od prošlog puta. Zavalio sam mu šaku pravo u usta, a potom mu skočio za vrat i oborio ga na zemlju. Dva pandura su me skinula sa njega, ali sam ja uspeo da ga još jednom dokačim čizmom, otrgnem se i izgubim u masi. Ipak, jedan je pojurio zamnom. Maznuo me je za
'' kosu '' i u momentu se našao u čudu. Perika mu je ostala u ruci, a ja sam uspeo da mu pobegnem, ali se nije predavao. Svi su mu se smejali, na šta je on totalno odlepio i rešio da me stigne. Spustio sam se do dna tribine, ali su me tamo dočekale njegove kolege i konačno me ščepale. Odveli su me do tunela za igrače. Znao sam da mi nije bilo spasa. Pojavio se Džek Vorner i bez reči me šutnuo u jaja, da bi potom zaurlao: '' Izbacujte govno napolje! '' Hvala ti Džek, bio sam siguran da mi ne gine pritvor. Muvao sam se okolo, kad sam ugledao kola hitne pomoći. Nekoliko navijača oba tima je sedelo na zidiću ispred tribine i čekalo da im se ukaže pomoć. Među njima sam primetio i mog
'' prijatelja '', kojeg sam maločas razvlačio po Čediju. Pritrčao sam mu i još jednom ga zveknuo u, već krvavu, facu, da bi se on samo stropoštao na leđa. Sijao sam od sreće. Bio je stariji od mene bar pet godina, što mi je samo još više značilo, a i mrzeo sam Bolton iznad svega. Skoknuo sam kući na kratko, da se umijem i presvučem i vratio se na poslednjih petnaest minuta utakmice. Bolton više nije bio na našoj tribini. Izgleda da se glavni fajt dogodio upravo u mom odsustvu. Konačno smo dobili bitku što je do tada bilo nezamislivo. Posle utakmice napali su nas, u nameri da povrate ukaljani ugled, ali je policija munjevito reagovala. Stigao sam kući premoren. Legao sam, ali dugo nisam mogao da zaspim. Osmeh mi nije silazio sa lica. Oldam je definitivno mogao da se nosi sa ekipama poput Boltona, Blekburna, Barnlija...

Narednu utakmicu kao domaćini igrali smo protiv Notingem Foresta. Kao što se i očekivalo upali su na naš kop. U njihovoj ekipi se izdvajao jedan riđokosi, mišićavi momak, lepo odeven, koji je bez muke rušio sve pred sobom. Našli smo se licem u lice, jedan na jedan. Izbegao sam ga prvi put, ali je uspeo da me dokači levicom. Posrnuo sam, a potom ga sa zemlje pokosio po nogama. Dok je padao, dočekao sam ga nogom direktno u zube. Iz usta mu je šiknula krv. Uspeo je da se pridigne i da sam, raširenih ruku, stane ispred nas. Pozvao nas je u okršaj. Odustao sam jer sam bio siguran da bi ga nas deset, koji smo ga okruživali, samleli. Ispao je faca.
Igrali smo u Barnliju idućeg vikenda. Nismo se sretali pune tri godine. U međuvremenu smo mi svi porasli i raskrupnjali se. Bio sam ubeđen da nismo mogli da nagrabusimo kao prethodni put. Otišlo nas je iznenađujuće mnogo. Panduri su nas ubacili pravo na njihovu veliku tribinu, veoma sličnu Sitijevom Kipaksu. Stali su između nas i prilično dobro obavili svoj posao. Izuzev par sitnijih incidenata i konstantnog kamenovanja veće frke nije bilo. Najgore je prošao jedan naš iz Rojton ekipe kome se pikado strelica zabila pravo u čelo, svega nekoliko milimetara od oka, što su sutradan objavile nedeljne novine. Posle tekme došlo je do više sitnijih uličnih tuča u kojima se Oldam pokazao u punom svetlu.
Za Božić smo igrali u Halu. Prva ekipa, nas 600, je putovala specijalnim vozom. Kada smo stigli nisu znali šta ih je snašlo. Jurili smo navijače domaćih po celom gradu. Ne znam zašto, ali nas je u Hal išlo uvek mnogo. Tamo nikada nismo imali većih problema, a i sam grad je udaljen oko 150 kilometara od Oldama.
U Blekburn smo putovali početkom 1977. godine. Zauzeli smo Darven tribinu. Blekburnova banda se u momentu stvorila tu, ali smo ih ovaj put pošteno odrali. Po običaju, na scenu je stupila lokalna policija koja je tačno znala koga mlati.
Te sezone Oldam je bio dobar u Kupu. U trećoj rundi, u januaru, igrali smo protiv malog kluba Nortvič Viktorije, u gradiću koji je udaljen svega tridesetak kilometara, tako da nas je puno otišlo par dana ranije kako bi nabavili ulaznice, jer im je stadion primao svega 6.000 gledalaca. Interesovanje za meč je bilo veliko. Nortvič je dobio dozvolu da nas zbog toga ugosti na Mejn Roudu, stadionu Mančester Sitija, koji nam je bio još bliži, samo11 kilometara udaljen od Oldama. Na stadionu se okupilo 28.000 gledalaca, od čega je sigurno 20.000 došlo iz Oldama. Naša ekipa je zauzela Kipaks, Sitijev kop. Mančester Siti je tog dana igrao u Njukaslu, ali su oni, koji nisu otputovali na sever, došli na svoju tribinu i fajt je mogao da počne. Dva krupna pandura su me ščepala, nakon svega par minuta. Ne pamtim da se neko grublje ponašao prema meni. Bacali su me i šutali sa vrha betonske tribine do njenog dna, gde me je dočekalo novo pendrečenje. Ubacili su me potom u specijalno vozilo za navijače, koje je iznutra bilo ispregrađivano žicom na nekoliko odeljaka, uglavnom osam, tako da je u njih moglo da stane isto toliko izgrednika. Sve ćelije su već bile pune kada su panduri doveli debelog Grema Hola i strpali ga zajedno sa mnom, pošto sam ja bio najsitniji. Mislio sam da ćemo se podaviti. Kada su nas oko pola šest konačno pustili, jedva sam se držao na nogama. Prošao sam nekažnjeno, za razliku od ostalih. Krenuli smo ka stanici. Usput smo naleteli na još par Latiksa, koji su nam rekli da su jedva izvukli živu glavu posle tekme. Ekipa iz zloglasnog kvarta Mos Sajda ih je opkolila i napala. Mnogi su dobili dobre batine, a desetak je izbodeno i isečeno noževima. Čekali smo bus zajedno, kada se pojavila grupa od pedesetak Sitijevih huligana. Svi su povadili noževe, a dvojica su čak imali mačete. Nas je bilo dvadesetak. Nismo imali šanse. Dali smo se u beg, ali su oni krenuli za nama. U obližnjem školskom dvorištu sustigla su me dvojica crnja. Nisam stigao ni da se okrenem, kada sam osetio bol u nozi. Posekli su me nožem od nazad. Nisam smeo da padnem, jer bi me iskasapili. Malo su zastali, a ja sam nastavio da trčim. Uspeo sam da preskočim ogradu i da im furnem. Uleteo sam u bus za Oldam i seo, misleći da sam spašen, ali je u njemu bila grupa Junajtedovih navijača, koji su se upravo vratili sa tekme iz Prestona. Posedali su oko mene i počeli da mi lupaju ćuške i da me pljuju, dok mi se krv slivala niz levu nogu. Bio sam totalno izmrcvaren. Mislio sam da mi nema spasa, prava noćna mora. Par minuta je trajalo to maltretairanje, da bi na sledećoj stanici začuo poznate glasove: '' Karl, imaš li problema? '' Okrenuo sam se i ugledao grupu od dvadesetak mojih prijatelja, koji su upravo ušli u bus. Junajtedovim govnarima se u momentu primetio izraz lica. Debelo su platili. Odrali smo ih od batina. Trebali su da siđu u Feilsvortu, ali im nismo dozvolili. Tukli smo ih sve do Oldama. Molili su nas za milost. Nismo je imali.
Pošto smo pobedili Nortvič Viktoriju sa 3-1, u narednoj rundi smo izvukli Liverpul, ša- mpiona Engleske, koji će uskoro osvojiti i Evropu. Ceo Oldam je danima brujao o toj utakmici, i odlasku na čuveni Enfild. Otputovalo nas je 10.000, ali će, i pored velikog broja, mnogi Latiksi dobro upamtiti to gostovanje. Skuzeri su bili pravi divljaci. Osim batina, obavezno su pljačkali svoje žrtve. Navijački autobusi su pristizali jedan za drugim na veliki parking, od kojeg nam je trebalo nepunih deset minuta do stadiona. Upravo tih petsto metara će biti veoma kobno za mnoge navijače Oldama. Skuzeri su iskakali iz žbu- nja i napadali nas. Pojednice su uvlačili u park, sekli ih noževima i otimali im novac, nakit, odeću, čak i obuću. Bilo je grozno, kao i na samom stadionu. Izmešali su se sa nama, i odpočinjali tuče svakog momenta. Nisam mogao da verujem da su isekli po licu i ženu koja je dovela sedmogodišnjeg sina na utakmicu. Ja sam prošao dobro, sa svega par udaraca, ali su zato liverpulske bolnice bile pune navijača Oldama. Hepi Hari je totalno poludeo kada su ga uboli nožem u rame. Prebio je mnoge Skuzere, pa čak i bolničara koji je samo hteo da mu previje ranu . Pukli smo sa 3-1, ali je prilikom postizanja izjednaču- jućeg gola, Oldamova rulja preplavila teren. Posle tekme nastavili su da nas terorišu. To su bile sigurno najgore batine koje su Latiksi ikada dobili. Tukli su nas, od podneva, punih šest sati. Ja sam bio u mini busu, sa 12 mesta, sa ekipom iz Nortmura, koji su svi došli u martinama. To su bili sve stariji momci, koji nisu dolazili na tekme već tri godine, pa nisu ni znali da su martine izašle iz mode. Na kraju se ispostavilo da su im one dobro došle u fajtu. Od naše ekipe nagrabusio je jedino Džimi Džou, kojeg je cigla pogodila pravo u glavu. Proveo je dva dana u bolnici, a lik koji ga je povredio došao je sutradan u posetu da mu se izvini. Nažalost, Džimi je uskoro prešao u redove Mančester Junajteda.
Voleo sam Liverpul kao tim. Uživao sam dok sam ih gledao kako vezu po terenu. Osvojili su Evropu u velikom stilu. Još jedan od razloga zbog kojeg sam ih simpatisao je taj što su ih navijači Junajteda, kojima su bili konkurencija, mrzeli.
Sav bes zbog dobijenih batina u Liverpulu, iskalili smo na navijačima Vulverhemptona. Došlo ih je na Čedi End dvesta, ali se nisu dobro proveli. Zbrisali smo ih već u prvom naletu. Trajalo je kratko, ali je i to bilo dovoljno da im više, tog dana, ne padne na pamet da krenu na nas.
Nakon dve nedelje, u Oldamu je gostovao Čelzi. Oko pola tri stotinak Koknija je upalo na tribinu. Jedan je iskoračio ispred ostalih i zagrmeo: '' Hoću vašeg vođu! '', ali mu se niko nije odazvao. Bilo je među Latiksima dobrih faca, pa me je razočaralo što niko nije imao muda. '' j*** se budalo, šta hoćeš? '', viknuo sam od muke, kako bi osvetlao obraz Oldama. Imao sam svega šesnaest godina, a on bar deset više. Skočio je na mene, a u istom momentu je došlo i do sudara dve bande. Čelzi je prosto sijao od sreće što je neko uopšte krenuo na njih. Bili su toliko sigurni u sebe da im ni odnos snaga, deset na prema jedan u našu korist, nije predstavljao problem. Oldam nije imao vođu. Svaka ekipa je imala glavnog čoveka, koji nije morao da bude i najjači. Šolver je imao Hepi Harija, Šou Goubiz Steza, Glodvik Džejsi Mausa, Fiton Hil Tanju... Ja sam bio lider Vestvuda. Nisam bio najstariji, ni najkrupniji, ni najjači, ali sam sigurno imao najveću petlju. Upadao sam u frku bez razmišljanja. Retko sam nekoga dobio na mišiće, jer ih nisam ni imao, ali sam se služio lukavošću i brzinom, a često me je pratila i sreća. Još jedan od razloga zbog kojeg se nisam bojao nikoga je taj što sam uvek išao u nepoznato. Nisam mogao da znam koliko je stvarno jak, onaj s' kim treba da se tučem. Sigurno mi ne bi padalo na pamet da se zalećem na nekoga za koga se zna da je duplo jači od mene. Mene je ustvari, najviše palila ta neizvesnost bitke sa suparničkom bandom. Zato sam ja uvek više cenio momke k

Tokom leta 1977. godine sprijateljio sam se sa Lojdom Skenom. Izlazili smo zajedno skoro svako veče. Lojd je bio melez, mada više crn nego beo, veoma pouzdan momak, jak i izuzetno hrabar. Nikada me nije ostavio na cedilu. Vikende smo provodili u pabovima. Nismo imali dovoljno godina da bismo bili usluženi, ali smo se uvek nekako snalazili za piće. Šmeknuli bismo ko šta pije i jednostavno mu oteli cugu. Često bi u takvim situacijama došlo i do tuče, što je za nas bio samo plus. Bili smo mladi, nasilni i uvek spremni za frku. Tu nema reči. Lojd je bio redovan i na fudbalu. U to vreme, nije bilo puno obojenih navijača, tako da je Lojd često bio neprijatelj broj jedan za protivničke huligane. Svi su hteli njega, ne samo zbog boje kože, već i zato što se uvek gurao u prve borbene redove.
Zaposlili smo se, honorarno, u fabrici pamuka, gde smo radili par meseci i uzimali finu kintu. Jednog utorka Oldam je gostovao u Halu. Završili smo posao oko dva. Obmotali smo se pamučnim ostacima, i tako, kao dve budale, krenuli na tekmu. Pola Hala se okretalo za nama, a i sami panduri nisu mogli da veruju kada smo se pojavili pred ulazom na stadion.
Nakon nekog vremena, prestali smo da se družimo, a ja sam postao nerazdvojan sa Polom Stajlsom, koji je bio pravi divljak. Jedno veče nakon izlaska, tumarali smo ulicama grada u nadi da ćemo nabasati na neku budalu željnu batina. Iznenada se ispred nas, u Junion stritu, pojavila pijana budala. Pevušio je i pričao sam sa sobom. Kada nas je ugledao obratio nam se rečima: '' Momci, da li neko želi da mi izdrka k***c, daću mu petaka? '' Pol i ja smo se samo pogledali i krenuli ka njemu. Bio je mnogo stariji, krupan i jak, ali smo nas dvojica čvrsto rešili da ga naučimo lepom ponašanju. '' Koliko plaćaš da nas pojebeš obojicu? '', pitao sam ga. Oči su mu zatreptale. Izvadio je 200 funti i rekao: '' Hoću samo tebe! '' Ne znam zašto se odlučio baš za mene, kada je Pol bio lepši. Složio sam se sa njim. Zamolio sam ga da i moj prijatelj pođe sa nama, da gleda, na šta je on pristao. Predložio nam je da odemo do kraja grada, pola milje dalje. Sve je teklo po planu, baš kako smo i zamislili. Pol je išao iza nas, desetak metara. Peder me je, na pola puta, zagrlio i počeo da me miluje po glavi. Užas! Ljudi su se okretali za nama. Molio sam Boga da ne naleti neko poznat. Želeo sam nekako Polu da dam signal da mu skoči za vrat, s' leđa, ali nije bilo šanse. Prolazio sam kroz pakao. Oblio me je hladan znoj, a Pol se u pozadini samo kikotao. Približili smo se dogovorenom mestu. Tenzija je rasla. Stegao me je još jače, privukao k sebi, a potom oborio na zemlju. Opkoračio me je i počeo da mi raskopčava košulju.Usrao sam se kao nikad. Lizao me je po vratu. Poželeo sam da umrem. Opirao sam se koliko sam mogao, ali je on bio izuzetno jak, a i strah mi je jednostavno oduzeo svu snagu. Zaurlao sam na Pola, da učini nešto, ali se on nije ni osvrnuo. Valjao se od smeha po travi. Mislio sam da će se ugušiti koliko se smejao. Pederu se još više dopalo to što sam počeo da se opirem i da ga udaram rukama, pa je nastavio još žešće da me ljubi. Tada je Pol naglo skočio. Valjda je i njemu postalo jasno da je vrag odneo šalu. Dograbio je neku metalnu polugu i bacio mi je u ruke. On je uzeo dasku, punu zarđalih eksera, i njome zveknuo pedera pravo u glavu, koji se samo strovalio na mene. Uspeo sam da mu se izmigoljim i skočim na noge. Udarali smo ga svom snagom, a Pol je čak uspeo da polomi dasku o njega. Krvi je bilo na sve strane, ali je on samo urlao: '' Jače, jače, volim kada je neko grub prema meni! '' Izvukao sam nož i ubo ga u rame, a Pol mu je rasturio lobanju. Skupio je snagu i odbacio nas sa sebe, a potom se ponovo proderao: '' Volim grubosti! '' Bio je sav obliven krvlju. Gledali smo ga izbezumljeni par momenata, a potom se dali u beg. Otrčali smo pravo do Pola, na gajbu, i uleteli u kupatilo da se operemo, pošto smo bili uflekani njegovom krvlju, od glave do pete. Košulja mi je bila sva iskidana. Nismo progovarali ni jednu reč, tresli smo se od straha. Ostali smo bez kinte, ali smo za sva vremena naučili da nisu svi pederi mlakonje.
Konačno sam završio školu i zaposlio se. Nama klincima, nije bilo teško da nađemo posla, pošto je uvek trebalo negde nešto da se fizikališe, tako da smo često prelazili sa jednog, na drugo radno mesto. U to vreme, bio sam već dokazani fudbalski huligan sa zavidnom reputacijom.
Pred kraj leta 1977. uključio sam se u Nacionalni Front. Ja sam im bio idealan. Mlad, lud, patriotski nastrojen, nasilan i uz sve rasista. Osim Lojda, i njegovog brata, nisam voleo crnje. Hteo sam da poludim kad god sam video kako se crnci motaju oko belih riba. Čak sam više mrzeo te belkinje koje su mogle da se zabavljaju sa crncima, a uz sve to redovno sam se mlatio sa Pakijima. Skoro svi moji prijatelji su bili u istom fazonu, ali smo se svega nas nekoliko učlanili u Front. Lojd je počeo da se druži sa crncima iz Glodvika, što je bilo razumljivo, ali se sve to bitno odrazilo i na situaciju na tekmama. Glodvik Džejs, Šolver i Herbijeva ekipa su bili anti-naci, dok su Vestvud, Vernet, Šou Goubiz i Fiton Hil bili rasisti. Tako je bilo i na ostalim stadionima. Čelzi, Vest Hem, Milvol i Lids su uglavnom svi bili desničari i članovi Fronta. Mančester Siti je takođe imao veliku NF bandu, ali u isto vreme, možda, i najjaču crnu ekipu u zemlji koju je predvodio Donald Frensis sa svoja dva mlađa brata. Zvali su se Kul Kets i bili su izuzetno zajebani. Herbi se čak politički aktivirao kao laburista, a imao je i polubrata meleza. U Šolveru je glavni lik takođe bio melez Šarki, veliki patriota i fan reprenzetacije, veoma jak i hrabar momak. Uvek sam voleo da ga vidim uz sebe u tučama. Mnogo sam ga cenio, mada je njemu često bilo neprijatno pošto je ličio na Azijata, koji su u to vreme bili najveći neprijatelji. Desna ruka mu je bio Nik Šuler, polugrk. Skinhedi iz Oldama su prešli da navijaju za Vest Hem, zato što su ovi bili vodeća NF ekipa. Tužno, ali istinito.
Prvi NF sastanak u Oldamu, održan je u kući jednog od vođa originalne Glodvik bande, koji su činili većinu prisutnih. To je bilo pomalo čudno, pošto su Glodvik Džejs imali dosta crnaca, a i u matoroj ekipi je bilo Poljaka i Ukrajinaca. Na skupu nas je bilo tridesetak. Denis Rajt i ja smo bili operativci, i nije nas zanimala politika.
U septembru 1977. Denis i ja smo otišli u Hajd Taun Hol na susret sa Martinom Vebsterom, vođom Fronta. Ispred se nalazio kordon pandura i anti-nacija. Mrzeo sam ta govna, jer su to uglavnom bili prljavi hipici i glupi studenti. Studente sam posebno prezirao, bez razloga. Tokom narednih nekoliko nedelja broj Frontovaca se u Oldamu znatno povećao, a gradovi poput Ročdejla, Stokporta, Boltona, Mančestera postali su prava NF utvrđenja. Često smo se viđali na skupovima. Mi smo se zvali Anglikansko Udruženje Oldam, i bili smo sastavljeni od raznih likova. U prvom redu je bilo nas nekoliko klinaca koje je zanimao isključivo fajt, potom oni koji su mrzeli Jevreje, pa ratni veterani iz Palestine, razne patriote, kao i obični ljudi koje su komšije Pakistanci svakodnevno maltretirali. U celom udruženju bilo je svega nekoliko pravih nacija, koji su tu bili zbog same ideje. Na sastancima je često dolazilo do fajta sa anti-nacijima, koji su uporedo održavali proteste. To me je držalo do 1979. kada sam se oslobodio svih iluzija, pošto je Megi Tačer, koja je bila dovoljno desno orijentisana, postala premijer. Ne kajem se što sam bio član Fronta. To mi se tada činilo o.k. Mrzeo sam komunjare i anti-nacije više nego same crnce ili Azijate. Sa mnogim crncima sam čak bio u dobrim odnosima. Lojda i Vika srećem i danas, pa se često šalimo na račun događaja iz rane mladosti. Nisam politički aktivan, mada sam tokom osamdesetih bio zagriženi torijevac.
U septembru 1977. Dankan Batervort je otišao u zatvor na tri meseca. U vrlo kratkom roku policija ga je uhapsila čak tri puta, zbog nereda na utakmicama. Nije bio fajter, ali je voleo frku, i mogu slobodno da kažem da je jedan od nedužnih navijača koji je zazanje platio zatvorom. Nakon što je pušten na slobodu digao je ruke od fudbala.
U Jorku smo igrali prijateljsku tekmu, uoči starta nove sezone. Otišlo nas je par stotina.
Pošto je u Jorku bilo dosta Lidsovih fanova, udružili su snage sa domaćim navijačima i napali nas, ali smo ih bez puno muke razjurili. Po završetku utakmice policija nas je sprovela do stanice i ubacila u voz. Neko je pred Hadersfild povukao kočnicu, i voz se zaustavio. Nastao je opšti haos, vagoni su totalno demolirani. Ubrzo je stigla i policija iz Hadersfilda koja nas je bez puno priče razvalila od batina. Nas tridesetak najagresivnijih su izbacili napolje. Izveli su nas na drum i ostavili nas da peške nastavimo ka, svega dvadeset i pet kilometara udaljenom, Oldamu. Neki su uspeli da ustopiraju, ali je većina prepešačila punih osamnaest kilometara do, prvog sledećeg mesta, Sedelvorta, gde smo seli na bus za Oldam.
Prvu tekmu nove sezone Oldam je igrao u Blekpulu. Prilikom izvlačenja parova, svi navijači maštaju da u prvih par kola, dok je još lepo vreme, gostuju u Blekpulu, glavnom letovalištu. Dan uoči utakmice Stju Badbi i ja smo maznuli iz robne kuće elektronski metar, koji smo utopili čak za 75 funti. Istog momenta smo otišli na stanicu i seli na prvi voz za Blekpul. Stigli smo da rezervišemo sobu, a potom da odemo i do plaže gde je bilo glavno šetalište. Uzeli smo piće i nastavili da se muvamo kroz gužvu. Oko ponoći, stotinak metara od nas, zakuvala se tuča. Primakli smo se da bi videli šta se dešava. Big Grem i njegov brat Hari su se makljali sa trojicom navijača Mančester Junajteda. Uleteli smo da im pomognemo i zajedno odrali crvene govnare.
Hari je na žalost, početkom osamdesetih stradao u saobraćajci. To je bio veliki šok za sve nas. Mislim da se njegov brat Grem nikada nije oporavio od tog gubitka. Njih dvojica su stalno bili zajedno, i što je zanimljivo Hari je bio mnogo krupniji i veći od svog brata, ali je samo Grem imao nadimak Big Grem. Svega deset dana kasnije, u dvadeset i četvrtoj godini života umro je Stju Badbi. Na spavanju je dobio jak napad kašlja od kojeg se ugušio. To je bio novi šok za vrlo kratko vreme.

Stju Badbi je bio karakterna ličnost. Ljudi su ga ili voleli, ili mrzeli. Niko nije bio ravnodušan prema njemu. Ja sam, kao i mnogi drugi, prošao kroz obe faze. Badbi je, kao prijatelj, bio veoma pouzdan, izuzetno duhovit, čak se često šalio na svoj račun, ali je imao i svoju lošu stranu. Vukao je neke komplekse, verovatno iz rane mladosti, pa se često družio sa klincima, kojima je pričao sve same laži. Ja sam mu bio jedini prijatelj približnih godina, a bio sam tri mlađi od njega. Njegovi vršnjaci ga uglavnom nisu voleli, mada su mu mnogi zavideli pošto je uvek šetao dobre ribe. 1977. Badbi i ja smo bili skinhedi. Imali smo kompletnu opremu: krombije, leviske, martine... Bilo je to sjajno vreme, samo što je on nakon tri meseca promenio kompletno društvo i postao vajt-niger, izgubivši tako mnoge prijatelje. Nije mario za to, čak je nabacio jamajčanski akcenat i afro frizuru. Jedne večeri sreli smo se u noćnom klubu Magnetik. Bio je u društvu jednog meleza kada smo se pojavili Dankan i ja. Dankan se od ranije nije mirisao sa tim likom, pa su izašli napolje i pobili se na ferku. Niko se nije mešao u tuču, dok ga Dankan nije oborio na zemlju i počeo da ga mlati. Tada je iz mase izleteo Badbi i zapalio Dankana nogom u glavu. U momentu sam bio šokiran, ali sam skočio na Badbija i ubio ga od batina. U međuvremenu je stigla policija i rasterala nas. Sutradan, dok sam šetao gradom, neko mi se prikrao iza leđa. Mahinalno sam se okrenuo, ali me je Badbi već posekao nožem preko plećke. Probio mi je jaknu i majicu, i napravio dugačak rez, srećom ne jako dubok. Badbi je bio u pratnji nekoliko svojih čamuga. Pošto se incident dogodio u samom centru grada, policija je dotrčala i odvela ga. Ja sam odbio da dam bilo kakvu izjavu, i nisam želeo da ga okrivim, već da sačekam priliku i lično mu se osvetim. Badbiju je ipak suđeno, a ceo slučaj je dospeo u novine. Od mene su napravili fašistu i vođu Nacionalnog Fronta koji je maltretirao jadnog Badbija i njegove crne prijatelje, tako da je ovaj nosio nož jer me se navodno plašio. Neverovatno! Ispalo je da sam ja napao njih devetoricu. Badbi je vrlo brzo oslobođen, ali je sigurno pola godine izbegavao da me sretne. Napokon sam naleteo na njega u jednom klubu, kada sam se već ohladio od svega. Izvinjavao se i plaćao mi piće celo veče. Kada je umro, bio sam mu na sahrani, pošto sam ga poštovao iz vremena dok smo bili nerazdvojni. Bila je to velika sahrana. Umro je gradski kameleon, kako su ga neki zvali, pošto je promenio bezbroj faza i fazona. Bio je tedi boj, mod, skinhed, roker, vajt-niger, panker, i na kraju, bajker. Badbi je svoj kratak život proživeo punim plućima.
Nego da se vratimo na prvo kolo i tekmu u Blekpulu. Oko podneva Oldamovi navijači su se okupili na plaži, ispred Fokshol paba. Pivo se točilo, pesma se pevala. Napravljen je dobar štimung. U neko vreme pojavila su se dva krupna Barnslijeva navijača, koji nisu mogli da istrpe par prozivki, već su se sami zaleteli u rulju. Bilo nas je previše, pa smo ih na brzaka isprebijali. Oko pola tri, dugačka kolona je krenula sa plaže ka stadionu. Ušli smo na Spion kop. Bilo nas je pola pola, tako da je tuča trajala tokom svih devedeset minuta. Posle utakmice policija je sprovela navijače Oldama do stanice, ali je nas dvadesetak uspelo da izmakne kontroli. Vratili smo se nazad u Fokshol pab, ali se ubrzo pojavila poveća grupa domaćih huligana. Izašli smo napolje. Bilo ih je neuporedivo više. Krenuli su na nas. Nismo imali izbora nego da se damo u beg. U ruci sam imao neotvorenu konzervu koka kole i njome zapalio jednog Blekpulovca. Nos mu se rascvetao i krv je potekla. Al Kembel i ja smo uleteli u hotel i sa balkona počeli da ih gađamo stolicama i pepeljarama. Stigli su i panduri, koji su ih rasterali. Nas su samo popisali i pustili. Odlučili smo da završimo zezanje po Blekpulu i uputili se ka stanici. Velika grupa Latiksa se taman ukrcavala na voz za Oldam.
Sledećeg vikenda igrali smo u Londonu protiv Orienta. Otišlo nas je svega stotinak, u tri autobusa. Orient je imao smešnu ekipu, ali se zato pojavila grupa od sedamdesetak Vest Hemovaca, koja nam je spremila vruću dobrodošlicu.
Kada smo igrali u Bristolu sa Roversima, Lojd, Pol Hil i ja smo od prodaje kradenih stvari uzeli dobru lovu, i otputovali najluksuznijim autobusom. Ipak, nismo se dobro proveli. Osim nas, u Bristol je stigla samo grupa navijača Oldama koje nije zanimao fajt, tako da smo nas trojica, braneći čast Latiksa, pošteno nagrabusili.
Utakmica sa Stoukom igrana je sredinom nedelje, što znači u večernjem terminu, i kao po običaju okupilo se dosta ljudi. Stouk je upao na Čedi End, tako da su panduri tokom celog meča imali pune ruke posla. Po završetku utakmice policija je izvela gostujuće navijače i držala ih u okruženju, sve dok se nije rasčistila sva rulja oko stadiona. Neko je u toj gužvi, onako nasumice, bacio flašu od mleka među njih koja je pogodila jednog krupnog ćelavca direktno u glavu. Krvi je bilo na sve strane.
U takmičenju za liga kup gostovali smo u Halu. Obzirom da je bio utorak, otišla je pristojna ekipa. Pol Stajls i ja smo se nakon tekme izdvojili i skinuli par šalova domaćim navijačima. Požurili smo nazad na parking, ali su busevi već bili otišli. Nismo imali drugo rešenje osim da se obratimo igračima da nas povezu, pošto je bilo isuviše kasno.
Nisu imali ništa protiv, ali smo morali da ih čekamo puna dva i po sata jer je ceo klub bio na zajedničkoj večeri u Halovom restoranu. Seli smo u šarage. Igrači su nas ignorisali, niko sa nama nije progovorio ni reč, osim Alana Gruvsa, koji nas je čak ponudio pivom. Nisam voleo pivo, ali sam ga pred Alanom pio kao da mi je najomiljenije piće.
Na žalost Alan Gruvs je umro devet meseci kasnije. To je bio najveći šok u istoriji Oldama, i uopšte veliki gubitak za celu fudbalsku Englesku. Gruvsi se zakačio sa direktorom kluba i očekivalo se da pređe u Blekpul. Bio sam na pauzi za ručak kada sam, kroz prozor, ugledao par klinki kako idu ulicom i plaču. Izašao sam iz restorana i upitao ih u čemu je problem. '' Javili su na vestima da je umro Alan Gruvs '', odgovorila je kroz suze najsitnija od njih. Ukopao sam se u mestu. Jedva sam se dogegao nazad na radno mesto. Bio sam totalno van sebe. Gazda mi je prišao, vidno potrešen, i pustio me kući.
Ceo grad je zahvatila tuga. Gruvsi je bio kultna ličnost, jedan od nas. Godinu dana ranije, šokirao je celu fudbalsku javnost kada je oženio, predivnu, šesnaestogodišnju Debi Haksli. Štampa je bila puna pogrdnih naslova o njemu, a našao se i na udaru protivničkih navijača. Stanovao je na Holins roudu. Jedne večeri dva navijača Mančester Junajteda su mu kamenom razbili prozor. Gruvsi je izleteo na ulicu za njima, bosonog, samo u gaćama. Stigao ih je i pošteno izmlatio. Njegov najbolji prijatelj bio je Les Čepmen, koji je igrao halfa u Oldamu. Bili su nerazdvojni. Les je čak oženio udovicu Debi Haksli, par godina nakon Gruvsijeve smrti. Kladim se da bi, da je znao da će prerano okončati život, i sam Gruvsi dozvolio Lesu da oženi Debi. Na sahrani je bilo nekoliko hiljada ljudi, stotine poznatih fudbalera. Kada je tužna povorka krenula našao sam se među Blekpulovim igračima. Čak me je njihov menadžer, Bob Stokou sve vreme držao zagrljenog. Svi su plakali. Bio sam ponosan što sam bio deo tog tužnog skupa. Alan Gruvs, 1949-1978. Počivaj u miru, fudbalski genije!U proleće 1978. policija me je konačno uhapsila, zbog tuče sa Pakijima. Tri godine su mi bili za petama. Lojd, Vik, Džonti i ja smo šetali Vestvudom, kada nam je put preprečila banda od desetak Pakistanaca. Potukli smo se i pokazali im ko je gazda. Lojd je jednog zveknuo ciglom u glavu, da bi u momentu na ulicu izmilela gotova cela Paki-komuna. Barabe, starci, žene, deca, svi naoružani. Saterali su nas do kraja ulice, ali na našu sreću tu se nalazilo gradilište, prepuno raznih projektila na dohvat ruke. Nisu mogli da nam priđu pošto smo ih konstantno zasipali ciglama, kamenjem, crepovima. Kamenovanje je trajalo skoro pola sata. Izgledalo je kao da nas je napalo Zulu pleme, svi sitniji i fizički slabiji od nas, ali vrlo uporni. Stigli su panduri i uhapsili mene i Lojda, zbog nanošenja teških telesnih povreda onom '' indijancu '', kojem je Lojd pocepao ciglom glavu. Par nedelja kasnije dobili smo poziv za suđenje, koje je bilo čista farsa. Lojd je sudiji rekao istinu i preuzeo svu krivicu na sebe, pokušavši da me izvuče. Nije vredelo. Jednostavno sudija nije hteo da poveruje da je melez, Indijac, Lojd to učinio. Znao je da sam bio povezan sa Frontom , pa me je optužio za nasilje i rasizam. Lojd je oslobođen, a ja sam kažnjen novčano, 40 funti, i šest meseci uslovno.

Koliko god me je nasilje ispunjavalo i bilo sastavni deo mog života, toliko sam se palio i na ribe. Bilo ih je na svakom koraku, u pabu, klubu mladih, diskoteci, čak i na fudbalu. Mnoge su se ložile na huligane i likove sa reputacijom. Tokom sedamdesetih bilo je stvarno mnogo riba na Čediju, koje su čak imale svoju ekipu. Ko može da zaboravi predivnu, prgavu Donu? Bila je žestoka riba, lepa, visoka, sisata i strašno je volela da koketira. Uvek je furala uske farke i dva broja manji kišni mantil, što je samo još više isticalo njene obline. Upadala je na protivničke kopove, mada se nije tukla. Kasnije, kada je omatorila, postala je poznata kao prvi ženski izbacivač u noćnim klubovima, u zemlji. Novine su čak objavile reportažu o njoj dok je stajala na vratima, tada najpopularnijeg kluba u gradu, '' Romea i Julije. '' Jedno leto je proglašena i za mis gradskog festivala. Da budem iskren bilo je lepših devojaka, ali su Donin adut bile njene velike grudi. Uvek ću žaliti što nisam mogao da je smuvam, pošto sam bio premlad kada je ona bila na sceni.
Kada sam imao 16-17 godina dosta riba je dolazilo na stadion zbog mene i još par momaka. Jedne večeri 1978. nakon tekme sa Barnlijem, izvesna Debi me je spopala i zamolila da je odpratim do kuće. Usput mi je govorila kako se oduševljava mojom jačinom, hrabrošću, a ja sam samo klimao glavom. Iznenada su nam u susret naišla dva navijača Barnlija. '' Sredi ih Karl, ti se ne plašiš nikoga! '', rekla je Debi. Zapalio sam bližeg sebi u facu, da bi ispao frajer pred njom, ali je ovaj samo promrdao glavom i skočio na mene. Srećom brzo su me ostavili na miru i nastavili svojim putem. Debi je sijala od sreće: '' Jel da da to tebe ništa ne boli? '' pitala je. Samo sam potvrdno klimnuo glavom, mada je itekako bolelo. Nekoliko puta smo izašli zajedno, ali je na sreću Debi ubrzo našla drugog momka.
1979. klub je u dva navrata organizovao specijalne vozove za gostovanja, kojim su išli igrači i navijači zajedno. Bilo je to kada smo igrali protiv Kardifa i Bristol Roversa. Po povratku kući svi bi se izmešali i ćaskali sa igračima. Delovali smo kao jedna ekipa. U vozu je bilo i dosta, lakih, gradskih riba, koje su išle sa nama samo da bi se muvale oko igrača. Par godina kasnije, u jednom ozloglašenom noćnom baru u Oldamu, prepoznao sam jednu od njih. Skontala je i ona mene i prišla mi. Šokirala me je kada mi je rekla da je, nakon povratka iz Kardifa, završila u krevetu sa strelcem jednog od dva gola koje smo postigli tog dana, i koji je bio moj idol. Proveli smo zajedno ostatak večeri u klubu, da bi me ona povela sa sobom na gajbu. Dok smo se cimali po krevetu, nazivala me je imenom mog idola! Dan danas viđam te ribe. Sve imaju oko četiri banke i šetaju decu. Mnoge su se ugojile, ali je nekoliko ostalo u dobroj formi.
1978. igrali smo u Lutonu utakmicu FA kupa, na koju nas je dosta otišlo. Tukli smo se tokom celog prvog poluvremena. Kada se situacija smirila, jedan Lutonov fan je zapevao separatističke IRA pesme. Uleteo sam među njih i pozvao ga da se pobijemo na ferku. Skočili smo jedan na drugog, ali se u momentu stvorila policija koja nas je izbacila napolje, gde smo nastavili da se šibamo. Bio je sitniji od mene, ali veoma žilav i uporan. Nakon deset minuta rastavili su nas neki stariji navijači. Posle utakmice Luton nas je razbio u fajtu na ulici i tako nam se osvetio za batine, koje su dobili prethodne sezone na Baunderi Parku. Luton je, u to vreme, bio izuzetno zajeban domaćin.
Utakmica protiv Boltona je, zbog lošeg vremena, dva puta otkazivana. Oba puta prekasno, odnosno samo par sati pre zakazanog početka, tako da su navijači Boltona već bili doputovali u Oldam. Žestoke tuče trajale su po nekoliko sati, i policija nas je jako teško uspela razdvojiti. Dočekali smo i mi svojih pet minuta. Bili smo odlično organizovani, pa nas je Bolton te sezone dobro zapamtio. Kada je tekma konačno odigrana, na stadionu se okupilo 22.000 gledalaca. Prvi put ih je na Čedi End došao mali broj, pa smo ih bez problema odvalili od batina. Doživeo sam i to da Bolton beži od nas!
Već nakon pet dana smo gostovali u Blekburnu. Stelibridž ekipa je upala na Riversajd Pedok, deo na kojem se skupljala njihova glavna banda. Mi ostali smo bili na Darven tribini. Kako je tamo počeo fajt, tako smo i mi pokušali da uđemo u teren, ali su nam se isprečili panduri. Pošibali smo se sa njima. Bila je to jedna od najžešćih tuča sa policijom, koju pamtim. Posle utakmice, držali su nas u obruču, ali smo uspeli da ga probijemo i zaletimo se na domaće fanove. Uspeli smo da ih razjurimo u njihovom gradu, što je odjeknulo u navijačkim krugovima. Narednih nekoliko sezona smo u Blekburnu redovno pravili sranja. Putovali smo isključivo vozom, jer su u njemu uvek bili i navijači Junajteda, tako da smo imali zanimaciju tokom dela puta.
Totenhem je bio jedan od vodećih timova, sa velikim brojem navijača. Došlo ih je u Oldam nekoliko hiljada, ali se, za divno čudo, nisu pojavili na Čediju. Zato je nedaleko od Vestvud parka došlo do masovnog fajta u kojem je učestvovalo preko 500 navijača oba tima. Snage su bile izjednačene, a panduri su uspeli da nas razdvoje tek nakon sat vremena.
Barnli je bio sledeći po rasporedu. To gostovanje je uvek bilo izazovno, zbog blizine gradova. Scenario je već unapred bio poznat. Nas puno, njih puno i tuča je neizbežna. Ja sam, umesto organizovano vozom, otišao sa nekoliko momaka kombijem. Bilo nas je dvadesetak, u tri vozila. Otišli smo direktno u Bekap pab, koji je bio Barnlijeva glavna baza. Iznenadili su se kada su nas ugledali na vratima. Rasturili smo ceo pab. Pol Stajls je maznuo sa čiviluka novu kožnu jaknu i dao je Geriju Hamiltonu, koji ju je odmah obukao na sebe. Kada je upala policija, Hamija su prvog uhapsili, ali ovaj nije cinkario Pola.
Proživljavao sam najbrutalniji period svog života.Tukao sam se skoro svaki dan, na utakmicama, NF skupovima, sa Pakijima, Nigerima, komunjarama, u pabovima, noćnim barovima... Svaki vikend, u izlazak bi krenula grupa od nas petnaestak i nije bilo šanse da se ne pobijemo. Glavna fora nam je bila da odemo do Bejlis kluba, u to vreme veoma popularnog, punog likova sa strane. Naručili bi pesmu kod di džeja, i zamolili ga da preko razglasa najavi da je to za '' Bilija iz Boltona i njegovo društvo! '', naravno lupili bi ime. U tom momentu svi momci koji su bili iz Boltona bi se oglasili, što je nama bio samo signal da skočimo na njih. Nikada nismo izgubili ni jednu tuču u Bejlisu protiv likova iz drugih gradova!

Sezona 1978/79. počela je prijateljskom utakmicom protiv Šefild Junajteda, na Baunderi Parku. Došla je gomila skinheda, a glavna tuča je izbila po završetku tekme kada su se sukobili sa ekipama iz Verneta i Vestvuda na putu ka Vernet stanici. Nas nekoliko smo bili modovi, a mod pokret će za koji mesec postati veoma popularan u celoj Engleskoj.
Prvi krupniji incidenti te sezone dogodili su se već u trećem kolu, kada je par hiljada navijača Stouk Sitija doputovalo u Oldam, u ranim jutarnjim časovima. Razvalili su nekoliko prodavnica u centru grada. Veliki broj ih je ušao na Čedi End, ali nisu uspeli da ga zauzmu u potpunosti. Izgledalo je impresivno kada je Stouk poveo, a pola stadiona skočilo na noge. Tuča je kasnije nastavljena na ulicama, a tek nekon dva sata panduri su uspeli da ih potrpaju u voz.
Sledeći na redu je bio Preston Nort End. Velika grupa obojenih navijača Prestona nam je upala na kop. Moram priznati da su nas pošteno izmlatili, ali smo ipak skupili snage da im zadamo završni udarac. Najpoznatiji među njima bili su braća Džeroms, njih trojica melezi, izuzetno hrabri i jaki. Ekls im je bio vođa. Imao je žešća muda i teško ga je bilo savladati. Ipak, posle utakmice, napali smo ih ispred železničke stanice i pokazali im da Oldam nije izletište.
Ubrzo je došlo na red i gostovanje u Šefildu protiv Junajteda. Otišlo nas je dosta, ali su nam domaći navijači priredili vruću dobrodošlicu. Na samom stadionu, bili smo izmešani sa njima. Bilo nas je mnogo manje. Nekoliko debelih, domaćih fanova su počeli da nas prozivaju. Okrenuo sam se i zapalio prvog u glavu. Skočili su tad svi na nas i dobro nas izlupali. Posle utakmice tuča je otpočela i na platou ispred stadiona. Panduri su sve samo mirno posmatrali. '' Pa zbog ovoga ste i došli u Šefild, zar ne? '', odgovorio je jedan pandur Polu Hilu, kada ga je ovaj upitao zašto ne reaguju.
U okviru Anglo-škotskog kupa gostovali smo u Peisliju protiv Sent Mirena. Na put u Škotsku otišao je samo jedan bus, ali probranih momaka. Tokom tekme, domaći navijači su probali da se umešaju među nas, ali im to nije pošlo za rukom. Edi Bi, Pol Stajls i ja smo razvalili prvu trojicu koji su naišli. Edi je na utakmice počeo da ide krajem 1976. i imao je možda najjači udarac koji sam video. Obarao je protivničke navijače iz prve. Niko se posle njegovog krošea nije ponovo vraćao u fajt. Sličan njemu bio je i Denis Rajt, koji je bio član Nacionalnog Fronta. Njega sam posebno cenio zato što je živeo u naselju Holts, koje je tradicionalno navijalo za Mančester Junajted. Denis je svim komšijama uterao strah u kosti, tako da nisu smeli ni da ga pogledaju. U periodu između 1977. i 1980. malu bandu smo činili Edi, Denis, Pol Stajls, Lojd i ja. Imao sam neizmerno poverenje u ove momke. Lojd i Denis su se kasnije, krajem osamdesetih zaposlili kao izbacivači u jednom klubu u Oldamu.
Te sezone Oldam je stigao do finala Anglo-škotskog kupa, gde nam je protivnik bio Barnli. Izvučeno je da prvu tekmu mi budemo domaćini. Interesovanje je bilo ogromno. Čedi je bio pun kao oko. Jedan nepoznati lik je stajao među nama. '' Odakle si? '', upitao sam ga. Stigao je da prozbori samo '' Barn... '' a ja sam mu već delio šamare. Udarao sam ga obema rukama, bez milosti. Pao je na zemlju i sklupčao se. Uspeo je da izusti: '' Lejn ''
A ja sam se u momentu ukočio. Stani bre, Barnli Lejn je svega par minuta udaljen od stadiona. Izvinjavao sam se i pomogao mu da se pridigne, ali se momak samo okrenuo i izgubio sa tribine. Osećao sam se užasno do kraja utakmice. Prebio sam Oldamovog navijača, ni krivog ni dužnog. Pukli smo 4-1, a Stiv Kindon je postigao het trik i nad njim je napravljen penal. Uništio nas je poput Lejtona Džejmsa par sezona ranije, u FA kupu. Nas stotinak je izašlo sa stadiona ranije. Naoružali smo se motkama i kamenjem i otišli pred gostujuću tribinu. Kada je utakmica završena, zasuli smo Barnlijeve navijače kišom projektila, dok su napuštali stadion. Frka je trajala petnaest minuta, sve dok nismo istrošili svu municiju, a oni sabrali redove i zaleteli se na nas. Nekih petstotinak metara dalje stali smo i nastavili da se šibamo. Kao da je neko prethodno prebrojao ekipe. Bili smo podjednaki 150 na 150. Tuča je trajala dugo, dok konačno nije stigla policija i uspela da nas razdvoji. Sve je ličilo na jedan ogroman ring sa mnogo boksera u njemu. Bila je to jedna od mojih najomiljenijih tuča u Oldamu.
Dve nedelje kasnije igrao se revanš. Ja sam bio u Lunijeviom busu, sa prvom ekipom. Krenuli smo oko pola pet i stigli u Barnli za četrdesetak minuta. Zaustavili smo se u centru grada i zauzeli jedan pab. Oko sedam, Pol, Edi i ja smo izašli malo da se promuvamo. Nakon svega par minuta nabasali smo na dvojicu domaćih navijača, koje smo bez muke odrali. Oldam je bio po celom centru grada. Panduri su nas smestili na tribinu opasanu visokom ogradom tako da nije bilo šanse da dođemo u kontakt sa njima, koji su stali odmah do nas, uz ogradu i gađali nas kamenjem preko nje. Atmosfera je bila maksimalno naelektrisana. Nas pedesetak je uspelo da izađe sa stadiona i upadne na njihov sektor. Napali smo ih, ali su panduri munjevito reagovali i izbacili nas napolje, gde smo nastavili da divljamo. Nisu mogli da nas zaustave. Polomili smo nekoliko telefonskih govornica i porazbijali brojne izloge.
18. decembra u goste nam je stigao Šefild Junajted. Sat pre tekme cela ekipa je bila na Čediju kada je stotinak Šefildovih huligana upalo na naš kop. Potisnuli smo ih ka dnu tribine. Bili su prinuđeni da uđu u teren, ali smo krenuli za njima. Tuča je bila spektakularna i proširila se po celom travnatom tepihu. Jedan njihov lik je stao ispred mene u kung fu stav, negde oko penala, ali sam se zatrčao se i šutnuo ga između nogu. Pao je na travu, a ja sam nastavio da ga šutiram kao loptu, sve dok ga nisam ugurao u gol. Pritrčali su panduri i odveli me. Dok su me sprovodili duž tribine, masa je skandirala moje ime. Bolje da su sišli dole da mi pomognu. Sutradan su novine objavile tu sliku.
Ubacili su me u '' vagon mesa '', kako smo zvali pandursku maricu. Bilo nas je dvanaest unutra. Šest njihovih, šest naših. Šon Bouskil, Džef Hards, Eghed, Spajder, Big Stju i ja. Šefildovi navijači su bili krupniji od nas i pretili nam sve vreme. Panduri su nas potom, umesto u stanicu, odvezli par kilometara van grada, i izbacili napolje na jednu livadu.
'' Evo vam drkadžije, pa se sad tucite do mile volje! '' tako je i bilo. Šibali smo se do iznemoglosti. Dobili smo ih na srce, nakon pola sata makljanja. Umorni i krvavi pokupili smo se i krenuli nazad ka gradu. Oni su ostali da leže po travi. Seli smo u dva taksija i vratili se na poslednjih petnaest minuta utakmice. Šefild je zauzeo Čedi, dok su Latiksi pokušavali da povrate izgubljeni položaj. Uleteli smo i mi u frku, ali su me panduri ponovo uhapsili i odveli u stanicu u Čedertonu. Složio sam priču inspektoru kako bih im bio zahvalan ako me ne kazne ozbiljnije, pošto sam se već prijavio za vojsku. Naseo je na priču i izrekao mi samo usmenu opomenu. Pustili su me oko šest sati, a ja sam požurio nazad u grad jer je Šefild još uvek bio tu. Naleteo sam usput na dvadesetak Latiksa koji su tragali za njima. Ubrzo smo nabasali na manju grupu navijača Šefilda koji su čekali bus na stanici. Među njima je bio i onaj krupni lik kojeg sam napao na stadionu u Šefildu. Zaleteli smo se i prebili ih, a potom ih pobacali kroz izlog obližnje prodavnice. Na Boksing dej igrali smo u Halu. Otišli smo specijalnim vozom i smestili se uredno na gostujuću tribinu. Dogovor je bio da otpratimo tekmu na miru, pa da onda uletimo u teren. Tako je i bilo. Geri Smit i ja smo prvi utrčali, i krenuli preko terena ka njihovoj tribini, ali osim nas dvojice niko više nije uspeo da uđe pošto su panduri munjevito reagovali i napravili zid ispred našeg kopa. U međuvremenu je sa Halove ribine potrčalo par momaka nama u susret. Dok sam se na travi rvao sa jednim krezubavim matorcem, pokupili su nas žandari i ubacili u maricu, u kojoj je već bio Nil Donaldson. Njega su maznuli ispred stadiona, dok je kamenem gađao domaće navijače. Zadržali su nas u stanici do pola jedanaest, kada su nas pustili nakon datih izjava. Izašli smo napolje. Nismo imali ni prebijene u džepu, tako da nije bilo izbora nego da probamo da ustopiramo do kuće. U međuvremenu je dobro zahladilo, a mi smo bili prilično tanko obučeni. Nakon pola sata neuspešnog stopiranja i smrzavanja, zakucali smo na vrata prve kuće, sa namerom da zamolimo domaćine da nas prime da se malo ugrejemo. Na naše zaprepašćenje, jedna starija gospođa nas je pustila unutra, skuvala nam čaj i ponudila nas keksom. Sedeli smo i ćaskali sa njom više od pola sata, a onda nam je iz ormara izvukla dve stare jakne i poželela sretan put. Svaka joj čast. Vratili smo se nazad u centar grada gde smo sačekali prvi jutarnji voz za Mančester. Kondukteri su nas uhvatili bez karata, ali nas nisu izbacili. Dozvolili su Nilu da telefonira bratu, koji nas je sačekao sa kintom na stanici i platio karte. Sledeće nedelje sam dobio poziv za suđenje, tako da sam ponovo išao u Hal. Stigao sam u vreme pauze za ručak, na kojoj sam razmenio par reči sa sudijom, rođenom u Oldamu. Punih pola sata smo ćaskali o dešavanjima u gradu, da bi se suđenje potom svelo na puku formalnost. Oslobođen sam bez dokaza. Kakva sreća! Nil se nije pojavio taj dan u sudu, jer je navodno bio bolestan. Kada je sledećeg meseca ipak otišao kaznili su ga čak sa 200 funti!
Prvog januara 1979. sastali smo se sa Lester Sitijem. Na parkingu ispred stadiona bilo je neverovatno mnogo policije, tako da je bilo nemoguće prići im. Stigli su u osam prepunih autobusa, u kojima su bili isključivo huligani. Pre utakmice nije bilo incidenata, ali je zato posle bilo krvavo. Panduri su ispratili navijače Lestera nazad do autobusa, bez ikakvih problema. Kada su se taman ponadali da će sve proteći u najboljem redu, Lesterova banda je izletela napolje, svi naoružani štanglama, koje su im bile sakrivene u busevima. Panduri nisu stigli da reaguju, a oni su već jurišali na nas. Mi smo takođe bili iznenađeni i nespremni, ali smo se goloruki potukli sa njima i čak se dobro držali. Kada se sve primirilo, desetak Latiksa je ostalo da leži sa težim povredama glave.

Naredna utakmica je bila protiv Prestona, u gostima, već u sredu, nakon svega dva dana. To je bio i najveći razlog što nas je otišlo malo. Upali su nam na tribinu. Bilo ih je duplo više, ali se nismo predavali. Jednom sam čak izbio dva prednja zuba. Uhvatio se rukom za krvava usta i otišao pravo do pandura da im se žali. Užas, kakva pička! To nikada nisam video, i što je najgore, umesto u mene upro je prstom u nedužnog Kenija Džonsa, kojeg su momentalno uhapsili.
Ubrzo sam i ja ponovo bio uhapšen. Igrao sam mali fudbal, na NF turniru u Aštonu, za ekipu '' Lilivajts '', kada je naletela grupa od oko trista anti-nacija. Krenulo je sa dobacivanjem i prozivkama, a ja sam se kroz pandure zaleteo sam na njih i pred svima, zapalio njihovog vođu direkt u glavu. Panduri su reagovali i uhapsili obojicu. On je bio ilegalni imigrant iz Čilea, pa su ga istog dana deportovali. Mene su pustili kući sa pozivom za novo suđenje zakazanim za 02. februar, na moj osamnaesti rođendan. U podne tog dana mi je izrečena novčana kazna u iznosu od 300 funti i šest meseci uslovno, tako da sam stigao da se vratim kući i organizujem proslavu rođendana. U sedam sati sam se našao sa prijateljima u Rojalu. Piće je brzo delovalo na mene. Nisam pio alkohol, ali sam tog dana odlučio da se maksimalno opustim. Na brzaka sam sručio u sebe pet duplih viskija, a potom smo promenili lokal. Oko pola jedanaest otišli smo u Tomifild pab, gde je već sedela neka ekipa iz Lisa. Jedan od njih mi je prišao i direktno me optužio da sam mu prethodnog vikenda spopadao devojku. Zamračilo mi se pred očima. Zapalio sam ga u glavu, što je bio znak da svi skoče na noge i uključe se u fajt. Već narednog momenta ceo pab je ličio na kafee iz vestern filmova. Letele su stolice, stolovi, čaše, flaše, krigle. U svom tom metežu jedna pepeljara me je pogodilala u glavu. Potekla mi je krv iz uha. Otrčao sam u toalet i pokušao da zaustavim krvarenje. Neki nepoznati momci su mi pomagali. U međuvremenu su u pab upali panduri, a dvojica su ušla direktno u toalet. Jedan me je odmah prepoznao sa stadiona. '' Gospodine Spajers, konačno ste nam dolijali, pođite sa nama '', rekao je. Ubacili su me u kola, pošto je marica već bila puna. U stanicu je uvedeno nas jedanaest. Šestorica momaka iz Lisa i nas pet. Predosećao sam da ću najebati. Dao sam izjavu, a potom sam pušten kući. Svi smo dobili različite kazne. Moje suđenje se oteglo sve do kraja jula 1979. U to vreme sam radio za šankom u Batlins Klekton baru. Nekoliko prijatelja je svedočilo u moju korist, ali mi je to samo pomoglo da ne dobijem veću kaznu. Izrečeno mi je šest meseci Bakli Hola, zatvora za maloletnike, ali o tome nešto kasnije.
U februaru 1979. igrali smo sa Lesterom u okviru treće runde FA kupa. Zbog lošeg vremena, utakmica je sa subote pomerena na ponedeljak. Lesterova banda je stigla u grad oko podne, u velikom broju. Demolirali su nekoliko pabova u centru. Pustili smo ih da se dobro napiju, i onda ih napali. Oldam je pobedio sa 3-1, zahvaljujući Alanu Jangu, koji je postigao het trik, ali ubrzo zatim prešao baš u Lester. Po završetku tekme, njihovi navijači, besni zbog eliminacije iz kupa, izleteli su sa stadiona i krenuli na nas. Krvi je bilo na sve strane.
Dva dana kasije igrano je već naredno kolo kupa. Mi smo izvukli Spurse, sa zvezdama u timu poput: Hodla, Ardiljesa, Vilje. Bili su favoriti na papiru, ali su uspeli teškom mukom da nas savladaju. Sudija nije svirao čist ofsajd iz kojeg je Alan postigao jedini gol i to u poslednjem minutu. Da stvar bude još gora Totenhem je za sledećeg protivnika izvukao Mančester Junajted. Posle utakmice, usledila je još jedna krvava noć za Oldam. Tuča je trajala sve do poslednjeg voza za London. Ekipe poput njih i Čelzija su bile veoma brojne, ali ih je od drugih velikih bandi izdvajalo to što su svi bili obučeni u najskuplje marke i nosili debele zlatne kajle oko vrata.
Par nedelja nakon utakmice sa Totenhemom, na Baunderi Park je stigla još jedna ekipa iz Londona, Milvol. Samo dva dana pre te utakmice na BBC-u je prikazan dokumentarni film o Milvolovim huliganima. Bilo je reči o organizaciji cele bande, a predstavljena je i najekstremnija ekipa '' Surgical '', koji su furali hirurške maske preko face i noževe, i bili udarna igla zloglasne F-trupe. Hari Pas im je bio vođa. On je čak pristao da da intervju, da bi ga potom prikazali u akciji protiv Bristol Sitija. Cela Engleska je gledala taj film. Javnost je bila šokirana, a zamislite samo kako je bilo nama, koji smo trebali da ih ugostimo samo dva dana kasnije. Čedi End je bio pun sat i po pre početka tekme. Svi smo bili prilično nervozni u iščekivanju Milvola, najozloglašenije fudbalske bande. Ispunili su celu suprotnu tribinu, ali je samo laik mogao da pomisli da se neće pojaviti na Čediju. Odjednom se iza naših leđa začulo skandiranje: '' Milvol, Milvol! '' Svi su se pomerili par stepenika niže, a potom je usledilo ono šmekanje pred sam fajt. Svi su zanemeli, da bih se potom prvi ja oglasio: '' Gde je taj Hari da mu ja očitam lekciju? '' Nasmejali su se. Jedan krupan rošavi Kokni, sa kapom na glavi, istupio je ispred svoje ekipe: ''Izvoli momak, ja sam Hari '', rekao je. Srce je htelo da iskoči iz mene. Sklopio sam oči, i zatrčao se ka njemu. Zapalio sam ga u glavu, što je bio znak za početak opšte tuče. Od udarca mu je spala kapa sa glave. Pol ju je pokupio. Kasnije su svi u gradu mislili da ju je on skinuo sa Harijeve glave. Tuča je trajala u nedogled. Mislio sam da ćemo ranije odustati, ali smo se držali sjajno. Ipak posle utakmice, izvukli smo deblji kraj ispred stadiona. Bili su preveliki, snažni i fenomenalno organizovani i jednostavno im nismo ništa mogli.