Литература (текстови, интервјуи, фанзини...)

01.maja 1980. otišao sam na odmor u Nju Kej. Bio je to najbolji provod u mom životu. Upoznao sam mnogo novih likova, stekao par sjajnih prijatelja, smuvao dosta riba. Kada su me lokalne face primetile u modernoj mod odeći, bili su fascinirani i ubrzo su počeli da me kopiraju. Zaposlio sam se u jednom baru na samoj obali i, umesto desetak dana, tu ostao celo leto. Svakog vikenda izlazio sam sa novim prijateljima u obližnji Plimut. U predgrađu je jedne večeri svirala grupa Madness. Bio je to sigurno najbolji koncert koji sam ikada gledao. Nju Kej mi se urezao u srce, tako da sam kasnije često odlazio tamo na odmor.
U Oldam sam se vratio početkom septembra, i odmah počeo ponovo da idem na fudbal.
Prva tekma koju sam gledao bila je na Baunderi Parku protiv Kardifa. U to vreme Spajners Arms je bio bar u kojem se ekipa okupljala pre utakmice. Kada sam ušao unutra sa par momaka, bar je bio prepun Kardifovih navijača. Seli smo u dva separea i zapevali Oldamove pesme. Kardif nam je odgovorio takođe pesmom. Atmosfera je bila vrlo napeta, ali ipak mirna pošto se sve svodilo na međusobno natpevavanje. Oko pola tri jedan mladi Velšanin se umešao među nas i nabacio Jogiju omču, koju je napravio od svog kaiša, oko vrata. Jogi je dolazio na Oldam godinama. U početku je išao sa Čedi skinsima, a potom se priključio našoj ekipi iz Vestvuda. Klinac je povukao Jogija i oborio ga na zemlju, a potom ga šutnuo u glavu. Neko je odmah vratio klincu i tuča se zakuvala. Kardif se zaleteo, gađajući nas stolicama i čašama, ali smo im uzvratili. Jedan lik mi je prišao sa strane. Nisam ga primetio. Osetio sam samo snažan bol kada mi je zabo u vrat iskidanu limenku koka kole. Zavrtelo mi se u glavi. Fajt se u međuvremenu preselio iz bara na ulicu. Barmen mi je prišao i izvukao limenku iz vrata. Krv je šikljala na sve strane. Sledećeg momenta sam se onesvestio. Došao sam sebi u bolničkoj sobi. Rana je bila na vrlo nezgodnom mestu i bilo je neophodno dosta kopči da se zakrpi. Pored mene su ležali, moj dobar prijatelj Džimi Reg i njegov poznanik Dejv Grin iz Kroslija. Kardifovi navijači su ih pogodili u glavu, jednog pepeljarom, a drugog stolicom. Obojica su bili zavijeni.
Nakon desetak dana u Oldamu je gostovao Šefild Venzdej. Oko dva sata Čedi je bio pun Jorkširaca. Tuča je počela odmah po našem ulasku na tribinu, i trajala je punih sat vremena. Bilo ih je više, ali smo mi bili uporniji i čak uspeli da ih izguramo na teren. Ruke su me bolele od udaraca. Svi zglobovi su mi bili krvavi, šake otečene. U glavi mi je zujalo naredna tri dana, ali smo ipak uspeli da ih nateramo da se povuku i pridruže ostalim, mirnijim navijačima Šefilda, na suprotnoj tribini. U drugom poluvremenu su pokušali da uđu u teren i krenu ka Čedi Endu, ali ih je policija u tome sprečila. Posle te utakmice vlada je uvela nove mere predostrožnosti. Postavljene su visoke ograde na svim stadionima u zemlji. Ironično je da su se na taj potez odlučili zbog divljanja navijača Šefilda na Oldamu. Osam godina kasnije 96 navijača Liverpula stradaće na Hilsborou, baš zbog tih ograda, koje će potom ponovo biti ukinute. Moram priznati da sam ja na toj tekmi protiv Šefild Venzdeja osvojio vrh fudbalskog nasilja. Dalje jednostavno nisam imao kud, i kroz godinu i po dana prestaću da se zanimam za tuče na fudbalu.
Bolton je bio sledeći na redu. Jurili smo ih i tukli ceo dan. Nije ih puno došlo na naš kop, a oni koji jesu dobili su poštene batine. Edi je jednim udarcem izbio čak četiri zuba jednom Boltonovom navijaču, koji se sručio na beton. Bio je među starijim likovima i mislio je da je Oldam i dalje mlaka ekipa, ali se zajebao.
Ubrzo nam je u goste došao još jedan stari dužnik, Blekburn Rovers. Edi i ja smo prepoznali neke njihove momke od prethodne sezone. Stajali su u vrhu Čedi Enda. Napali smo ih, a dvojica su se pomerila u stranu. '' Mi smo navijači Mančester Junajteda, ne dirajte nas, želimo samo da gledamo tekmu '', rekli su. Kakvi idioti, nisu imali pojma da Junajted mrzimo iznad svega, tako da smo se Edi i ja prvo obrušili na njih dvojicu.
Po završetku utakmice protiv Vest Hema, došlo je do gužve u jednoj sporednoj uličici nedaleko od stadiona. Bilo nas je oko dvesto, a njih skoro duplo više.Vest Hem nas je napao sa uzvišenja. Imali su bolji položaj i to su iskoristili da nas razbiju već u prvom naletu. Povukli smo se, ali je Hari Rendal zapeo, pao i povredio koleno. Ostalo mu je samo da se pomoli Bogu i pokrije rukama preko glave. Ubili su ga od batina. Više ga nikada nisam video na utakmicama. Otišao je u Jehovine svedoke.
Na sledećem gostovanju, u Reksamu, zauzeli smo celu domaću tribinu, a po povratku kući rasturili centar Čestera. Voz je bio potpuno demoliran. Kada smo stigli u Mančester, na Viktorija stanicu, ugledali smo desetak modova. '' Hajde, đubrad mančesterska! '', povikali smo za njima. Okrenuli su se i stali. '' Nismo jebeni Mančester, već Bolton! '', odgovorili su ponosno. Zaleteli smo se na njih, ali su se dobro držali. U jednom momentu je čak izgledalo da će njih deset uspeti da savlada nas pedeset. Poštovao sam Bolton, iako sam ih mrzeo. Bili su možda i najjača ekipa sa kojom smo se redovno sukobili. Uvek su gordo isticali svoje ime, i mrzeli su Mančester, kao i svi. Iako Junajted u to vreme nije bio ni senka uspešnog tima, svi su ih i dalje mrzeli istim žarom.
Početkom osamdesetih tuče, na samim stadionima, su proređene, pošto su visoke ograde onemogućavale navijače da dođu jedni do drugih ili se sretnu na terenu. Uz to i policija se mnogo bolje organizovala, pa su mnogi navijači počeli da putuju na svoju ruku, iznajmljenim automobilima i kombijima, kako bi izbegli policijsku pratnju. Nisam baš bio impresioniran svim tim facama.U slučaju da ne nalete na protivničku bandu, oni bi svoj bes iskalili na običnim navijačima, pa čak i nedužnim prolaznicima. Oldamovi huligani su u to vreme furali loš fazon. Rasturanje pabova i prodavnica, pljačkanje, krađa novca i slika sa zidova bile su im omiljene aktivnosti. Da stvar bude još gora, u svim tim sranjima prednjačili su likovi koji nisu mogli da se dokažu u svoje vreme, tokom sedamdesetih, pa su se nekih sedam, osam godina kasnije kurčili pred klincima.
Te sezone nas tridesetak je otišlo u Bolton u tri kombija. Upali smo im na tribinu. Mnogi su se razbežali, ali nam se ipak suprotstavila ekipa od pedeset matorih rokera. Nakon deset minuta fajta panduri su nas izbacili sa stadiona. Posle utakmice bilo je dosta nasilja na ulicama, uz korišćenje motki i gomile drugog hladnog oružja.

Na startu nove sezone, 1981/82. igrali smo u Blekburnu. Bila je to večernja utakmica, pa sam zbog posla stigao na knap. Cela banda je otišla još u prepodnevnim časovima, tako da smo Stiv Stot i ja bili jedini navijači u brzom vozu. On je imao šesnaest godina, i često je išao sa mnom. Kada smo stigli u Blekburn, na stanici je bila ekipa od tridesetak domaćih fanova. Skontali su nas čim smo izašli iz voza na peron. Krenuli su ka nama. Nije nam preostalo ništa drugo nego da bežimo. Trčali smo u pravcu stadiona, koji je od stanice udaljen tri kilometra, koliko su nas noge nosile, ali ni oni nisu pomišljali da odustanu. Uleteli smo u prvi pab, u kojem je sedela grupa od pet, šest matorih rokera. '' Ljudi, pomagajte, juri nas Blekburnova banda, odraće nas! '' rekli smo u glas. Prišao nam je jedan bradati drkadžija i zapalio me svom snagom po sred usta, da sam odleteo preko stola. '' Odjebite jajare! '' odgovorio je. Izašli smo napolje i nastavili da trčimo ka stadionu. Naši gonioci su malo zastali misleći da su nas izgubili, ali kada su nas ponovo ugledali nastavili su poteru za nama. Srećom stadion je bio sve bliži, pa je i policije bilo sve više. Uspeli smo da im pobegnemo i dokopamo se Darven End tribine, koja je bila puna Oldamovih navijača. Kada su me ugledali Pol, Denis i Edi, upitali su me šta se dogodilo, pošto mi je usna krvarila. Ispričao sam im. Sačekali smo poluvreme i odlučili da se malo promuvamo po stadionu, ne bi li nekog prepoznali. Nije bilo potrebe da se mučimo. Ugledao sam ekipu iz paba u dnu naše tribine, i poveo prijatelje ka njima. Kada me je onaj '' moj '' bradonja ugledao, bio je šokiran. '' Da li me se sećaš majmune bradati? '', upitao sam ga. Od straha nije prozborio ni reč. Šutnuo sam ga pravo u glavu, a potom smo svi skočili na njih i dobro ih izmlatili.
Početkom 1982. godine igrali smo protiv Čelzija. Kao i obično doputovalo ih je nekoliko hiljada. Pre utakmice, obe ekipe su bile u Baunderi klubu. Zajedno smo pili i pevali nacionalne i anti IRA pesme. Nije bilo nikakve frke. Ušli smo na Čedi End i zauzeli mesto ispod ulaza, pored semafora. Odjednom sam primetio sumnjive likove. Pokušao sam da ih provalim po akcentu. Definitivno nisu bili Kokni. Kada su nam se približili povikao sam: '' Siti! '', i poveo momke ka njima. Njih stotinak je zastalo. '' Nismo došli zbog vas, već zbog Čelzija! '', odgovorio je jedan od njih. Zastali smo za trenutak, a onda se zaleteli na njih. Mrzeli smo prvo Mančester, pa tek onda London. Cela tribina je skočila. Edi je tukao Buldoga, dok se Marfi rvao sa Bifom, koji su u to vreme bili vodeće face na Sitiju. Uništili smo ih. Čelzi je sve to samo posmatrao sa bočne tribine. Neki su nam čak pružali podršku. Uspeli smo da ih isteramo sa Čedija. '' Ako ispadnemo iz lige, sledeće sezone ste najebali, rasturićemo vam ceo stadion! '', povikali su neki od njih. Siti je dogodine ispunio dato obećanje. Posle utakmice došlo je do fajta između Čelzija i ekipe iz Mančestera, koji su Kokni lako rešili u svoju korist.
Na Uskrs 1982. definitivno sam odlučio da putujem u Španiju na Svetsko prvenstvo, koje je počinjalo u junu. Kupio sam kartu za brod, od Plimuta do Santandera, u jednom pravcu. Isto su učinili Toni Grivs i Šejn Kleg. Nisam imao ušteđevine. Smatrao sam da će mi lova u međuvremenu od negde kanuti, tako da nisam puno razmišljao o tome. Ćale je obećao da će mi pozajmiti kintu, ako se ne snađem, ali on nije znao kada tačno putujem pa je baš tih dana otišao sa prijateljem na vikendicu da mu nešto pomogne.
Nisam mogao da verujem. Dva dana uoči putovanja, ja sam bio bez žute banke u džepu. Razmišljao sam da odustanem od svega, ali je emisija o najezdi engleskih navijača na Španiju, samo još više uticala na mene. Jednostavno sam morao da odem na to prvenstvo. Dan pred put sam proveo u društvu devojke Linde, koja je izvadila sav novac koji je imala i dala mi ga. Čitavih funtu i po! Pošto sad ona nije imala više kinte, bila je prinuđena da pešači do kuće, do Mančestera. To je bio naš poslednji susret. Više je nikada nisam video.
Našao sam se sa Šejnom i Tonijem, čiji nas je ćale odbacio kolima do Birča. Imali smo još dvadesetak sati fore da stignemo do Plimuta. Znali su da sam na put krenuo sa svega jednom i po funtom, ali sam im stavio doznanja da ne očekujem da me finansiraju. Stigli smo do Birmingema, da bi nam potom stao neki tip sa Rols Rojsom. Odvezao nas je do Londona i poželeo nam sretan put. Usput nam je obezbedio prevoz do Plimuta sa nekim kamperima, čiji je bio član. Stigli smo u Plimut to veče. Grad je bio prepun navijača iz cele zemlje. Brod je polazio tek ujutru u osam sati. Imali smo celu noć pred nama. Prvi na koje smo naleteli bili su navijači Boltona. Bilo ih je trideset. Neke smo prepoznali iz brojnih tuča. Provalili su i oni nas, ali nije bilo nikakve prozivke, pošto smo svi bili zajedno tu zbog Engleske. Na kraju smo svi završili u jednom soul klubu, gde su nas oni počastili pićem. Nešto iza ponoći, izašli smo napolje i otišli do dokova, gde smo dočekali zoru. Bili smo umorni i neispavani, ali kada smo, u šest sati, ugledali puno pristanište navijača povratila nam se snaga. Ukrcali smo se na brod '' Pride Of Bilbao. '' Izgledali smo kao vojska koja ide u rat. Svega par nedelja ranije hiljade britanskih vojnika je baš iz luke u Plimutu i Sautemptonu, isplovilo ka Folklandskim ostrvima. Realno je bilo za očekivati da će atmosfera u Španiji biti vrlo napeta, zbog toga što je Argentina bila španska kolonija. Ceo brod je bio okićen zastavama. Na jednoj je pisalo '' Butbojsi Margaret Tačer. '' Patriotizam je dostigao vrhunac. Osećao sam se ponosno što sam Britanac. Atmosfera na brodu je bila fenomenalna. Celu noć se pilo i pevalo. Ekipe su se međusobno nadvikivale. More je bilo nemirno, što je uticalo na mnoge navijače da popadaju po celoj palubi. Šejn, Toni i ja smo predveče sišli u kazino, koji je bio pun Čelzijevih i Boltonovih fanova. Stajali su razdvojeni, i u svakoj drugoj prilici tuča bi se očekivala svakog momenta, ali su se oni sjajno provodili pevajući navijačke pesme. Iz obe ekipe je potom izašao najpijaniji lik, koji je morao da peva zadatu pesmu, kao na karaoke žurkama. Nakon pola sata, i ja sam se priključio zabavi. Odlučio sam da odpevam anti-Bolton pesmu, pošto je dve trećine prisutnih činio upravo Bolton. Umesto batina, ispraćen sam aplauzima, iako je bilo i par prekih pogleda. U međuvremenu, Toni se oprobao na džek potu i dobio četrdeset funti. Dao mi je desetku, kojoj sam se obradovao kao nikad ranije, pošto mi je u džepu ostalo poslednjih trideset penija. Kada smo se ujutru probudili, otišli smo u restoran na doručak. Veliki Bobi Mur je bio tamo.
Ljudi su mu prilazili da ga pozdrave, a on se strpljivo rukovao i ćaskao sa svima.
Stigli smo u Santander u utorak, u osam ujutru. Razdvojili smo se kako bi lakše ustopirali do Bilbaoa, koji je udaljen nekih tridesetak kilometara, i dogovorili se da se nađemo u prvom baru na glavnoj železničkoj stanici. Nakon svega deset minuta, stala su mi kola u kojim su bili navijači Vest Hema, njih četvorica. Odvezli su me direktno do stanice. Ušao sam u bar koji je bio prepun Engleza. Između ostalih, tu je bila i grupa od petnaest Oldamovaca, koji su doputovali vozom. Dvojica navijača Portsmuta, Najdžel i Tomi, su me ponudili pićem. Ćaskali smo neko vreme, a potom promenili lokal, pošto se Šejn i Toni još uvek nisu pojavili. Svuda na svetu važi pravilo da kada popiješ piće, platiš pre nego što odeš. To engleski navijači nisu poštovali. Mi smo takođe promenili par kafana i popili nekoliko pića, a potom se spustili do plaže. Odeš, kao fol do toaleta, a onda zapališ napolje kroz prozor. Proveo sam sa Pompejima dva dana. Obe večeri smo spavali na plaži gde je noćila gomila Engleza. Prvu utakmicu Engleska je igrala sa Francuskom. Ujutru, na dan tekme otišli smo do stadiona da probamo da nađemo karte. Tapkaroši su bili na svakom koraku. Našao sam se na pravom mestu, u pravo vreme, pošto je baš u momentu kada smo naišli, jedan Englez patosirao prvog tapkaroša i oteo mu sve karte iz ruku. Podelio ih je engleskim navijačima koji su mu bili najbliži. Tako sam i ja došao do svoje ulaznice... kakav posao! Taj dan je bio najtopliji u mom životu. Kada sam ušao na stadion, koji je izgledao fenomenalno, prvo sam otišao do toaleta da se nalijem vodom. Istaknuto upozorenje da voda nije za piće nikoga nije sputavalo da je ne pije. Zauzeo sam mesto iznad jedne šipke. Oko mene je bilo i Engleza i Francuza. Atmosfera je bila veličanstvena. Kada je orkestar počeo da svira francusku himnu, pola stadiona je zapevalo. Naježio sam se. Himna im je predivna. U tom momentu sam poželeo da umesto '' God Save The Queen '' zasvira '' Land Of Hope And Glory '', koja je mnogo napaljivija i lepša, i koju su svi navijači više voleli. Stadion je bio krcat. Par minuta pre početka meča trojica engleskih navijača, koji su sedeli dva reda iznad mene, zamolili su me da okačim njihovu zastavu preko šipke na koju sam bio naslonjen, što sam ja rado učinio. U znak zahvalnosti dali su mi kartu za utakmicu protiv Kuvajta, koja im je bila višak pošto jedan njihov prijatelj nije došao. To je definitivno bio moj sretan dan. Samo što je tekma počela Brajan Robson je postigao najbrži gol u istoriji Svetskog prvenstva i doveo nas u vođstvo. Totalno smo odlepili. Uh, kakav početak! Utakmica je bila odlična. Engleska je na kraju pobedila sa 3-1. Oborili smo simpatične Francuze na pleća. Voleo sam njihovu igru. Posebno me je oduševljavao taj srednji red na čelu sa genijem Platinijem, kome su pomagali omaleni Žires i tamnoputi Tigana. Nakon pobede svi smo pohrlili u centar grada na slavlje. Bilbao se nalazi na severu Španije i veoma je separatistički raspoložen. Građani su nas veoma srdačno primili. U međuvremenu sam se našao sa Šejnom i Tonijem, koji su predložili da narednih nekoliko dana provedemo u malom turističkom mestu, Laredu. Ono je udaljeno od Bilbaa svega desetak kilometara i predstavlja neku vrstu predgrađa. Laredo je takođe bilo prepuno Engleza, a i grupa Latiksa je tu našla svoje utočište. Kol Šou i Džimi Rigli su nas primili prvu noć, da bi sutradan nabasao na svog ujaka Gerija Vokera, koji je došao sa svojom ekipom, popularni Barnli Reds. Geri je bio jedan od strastvenih navijača Mančester Junajteda. Jedan od onih koji znaju šta koji igrač doručkuje, kako se kome zove kućni ljubimac, i slična sranja. Geri me je pozvao da provedem kod njega nekoliko noći, što sam rado prihvatio. Najveći problem mi je bila klopa. Par dana nisam ništa jeo, mislio sam da ću crći od gladi. Otišao sam do plaže u nameri da pokušam da se ogrebem za neku klopu. Seo sam pored dve Amerikanke, koje su bile u hipi fazonu. Razvezli smo priču. Primile su se žešće, ali je meni u glavi bila samo hrana. Nakon polusatnog ćaskanja pitale su me da li sam za '' Haš '', na šta sam ja kao iz topa odgovorio: ''Naravno. '' Kada su rekle haš, u momentu sam pomislio da je to tatar haš, lenkširski obrok od mesa, ali sam odmah skontao da je u pitanju bila droga. Ipak, krenuo sam sa njima do apartmana. Sedeo sam sa jednom u sobi, dok je druga nešto čeprkala po kuhinji. '' Koliko haša želiš? '', proderala se iz kuhinje. '' Pun tanjir, sa crvenim kupusom ako može!? '', odgovorio sam. U tom momentu su obe skočile na noge i ljutito me isterale napolje. Izašao sam očajan na ulicu. Mislio sam da ću se onesvestiti od gladi. Seo sam ispred jednog restorana sa terasom. Debeli Švaba je sedeo za prvim stolom do izlaza. Konobar mu je doneo biftek i tanjir pun krompira. Zurio sam u njega i oblizivao usne, kao nenormalan. Švaba je uzeo prvo parče mesa, ali se zagrcnuo. Počeo je da kašlje, a potom je ustao i otišao u restoran do šanka da traži vode. U istom momentu sam skočio i našao se pred njegovim tanjirom. Zario sam celu glavu u njega. Švaba se vratio i u momentu se zbunio kada me je video. Stajao je par minuta misleći da ću pobeći, ali se ja nisam obazirao. Trudio sam se da pojedem što više. Ščepao me je s' leđa i bukvalno izbacio preko stola na ulicu. Nisam mario, bio sam zadovoljan pošto sam konačno nešto stavio u usta.

Vratili smo se u Bilbao na utakmicu sa Kuvajtom. Naleteo sam usput na par prijatelja iz Vernet ekipe. Vilis, Stju Lejn i Džon Gal. Vilis me je posebno voleo, a bio mi je i dužnik. Jednom prilikom sam na sudu lažno svedočio u njegovu korist i tako ga spasao sigurnog zatvora. '' Konačno Karl da ti se odužim '' rekao je kada smo se sreli. Proveo sam ostatak vremena sa njima. Klopa, piće, spavanje,ulaznica za tekmu sa Česima, prevoz do kuće, sve mi je bilo obezbeđeno. Nije moglo bolje da mi uleti. Izabrali smo jedan veliki bar u centru Bilbaoa kao bazu. Gazda je bio sjajan lik. Rezervisao je jedan veliki sto samo za nas, dok god smo bili tu. Bar je stalno bio pun engleskih navijača. Jedne večeri nabasali su Ralf i Peti iz Šou Goubiz ekipe. Sedeli smo i smejali se pričajući prazne priče. Dobacivali smo nekim ribama koje su sedele za susednim stolom, na šta su se one samo kikotale. Iznenada se na vratima pojavila visoka, zgodna cnkinja. Imala je na sebi beli kožni mantil i bila je okićena zlatom. Preletela je pogledom po baru. Kada se okrenula ka našem stolu, namignuo sam joj više iz fazona, na šta je ona mahnula rukom i pozvala me k sebi. Bio sam iznenađen, čak i malo uplašen. Šapnula mi je na lošem engleskom da bi volela da je posetim u njenoj hotelskoj sobi kroz jedan sat. Pružila mi je vizit kartu i izašla iz bara. Bio sam šokiran. Narednih sat vremena Vilis, Džon, Stju i ja smo sedeli u potpunoj tišini, a potom sam ja ustao i otišao da pronađem hotel sa vizitke. Bio je to sigurno najekskluzivniji hotel u Bilbau. Zakucao sam na njena vrata. Otvorila ih je i pozvala me da uđem. Imala je na sebi samo providnu tanku haljinu. Otišli smo pravo u krevet. Preuzela je potpunu kontrolu nada mnom. Zažmurio sam i prepustio joj se. Ničeg se ne sećam. Znam samo da sam uživao. Pošto smo završili, obukao sam se i vratio nazad u bar. Još uvek nisam mogao da dođem sebi. Kakvo erotsko iskustvo! Dok sam sve prepričavao prijateljima, samo su se držali za glavu i coktali. Ni oni nisu mogli da veruju kakvo sam srećno đubre ispao.
Noćni život u Bilbau je bio fenomenalan. Ulice su vrvele od mladih ljudi. Jedna dugačka ulica u starom gradu je bila puna prostitutki. Stajale su na svakom koraku, i nisu bile skrnave poput većine engleskih kurvi. Ovde je bilo pravih manekenki. Da čovek ne poveruje da su radile na ulici za sitne pare, za svega milion pezeta, ili pet funti. Vilis mi je jedno veče dao neku kintu da imam za piće, ali sam ja odlučio da ih pametnije potrošim. Prošetao sam ulicom tri puta, dok su me prostitutke bukvalno vukle za ruku i na vrlo lošem engleskom govorile '' Inglezi, fuki, fuki! '' i slična sranja. Odabrao sam jednu nisku, zgodnu crnku. Imala je na sebi satenski šorts i najminimalniji top koji je jedva prekrivao nešto više od njenih bradavica. Dao sam joj kintu. Zgrabila me je za ruku i povukla niz ulicu. Došli smo do jedne kuće ispred koje su bili parkirani taksisti. Svi su gledali u nas i glasno se smejali. Nisam ukapirao zašto nam se smeju, u momentu sam pomislio da paranoišem. Popeli smo se na sprat i prošli kroz dugačak, mračni hodnik pun soba. Konačno smo pronašli jednu praznu. Već narednog momenta smo bili u zagrljaju na podu. Opkoračila me je i skinula mi svu odeću. Strasno smo se ljubili, a potom je ona prešla u akciju. Skliznuo sam rukom pod njen šorts, i u momentu se sledio. Umesto ženskog, riba je imala muški polni organ. Kakav šok! Odgurnuo sam je sa sebe, skočio na noge, pokupio stvari i zapalio iz sobe. Oblačio sam se u trku. Sjurio sam se niz stepenice i izleteo pravo na ulicu. Taksisti su se ovaj put još glasnije smejali. Bilo mi je jasno zašto. O Bože kako sam se osećao sjebano. Našao sam se sa prijateljima i sve im ispričao. Nisu bili iznenađeni pošto su znali da je devedeset posto prostituki u Bilbau bilo transvestiti. Nisam mogao da verujem. Ulice su bile pune Engleza, i svakih par minuta mogao si da vidiš kako neko odlazi sa prostitutkom. Nije valjda da je neko mogao da se pojebe sa transvestitom!? Celu noć me je oblivao hladan znoj. Dugo nisam mogao da zaspim. Narednih deset godina ću imati strah od prvog spavanja sa novom devojkom.
Sledeće večeri sam se osećao mnogo bolje. Nas petnaestak je otišlo do starog grada, gde se održavao tradicionalni karneval. Brzo smo se napili i uklopili u veselu atmosferu. Jedan momak je bio u centru pažnje. Igrao je, go do pola, ogrnut Junion Džekom, na kojem je pisalo Halifaks Taun. Prišli smo mu da se upoznamao i pozovemo ga na piće, ali smo tada skontali da je on ustvari lokalni Baskijac koji je maznuo tu zastavu. Đubre! Vilis je krenuo na njega, ali se tu u momentu stvorila grupa od tridesetak lokalaca sa noževima u rukama. Skontali smo da nam je pametnije da zapalimo nego da navučemo bes celog grada. Krenuli su za nama, ali smo spas pronašli u '' našem '' baru. To je bio ujedno i jedini incident i loše iskustvo koje sam imao tokom boravka u Španiji.
Dve večeri kasnije, ponovo smo se uputili ka baru. Kada smo došli, bio je krcat. Svi su gledali TV. '' Malvinas, Malvinas, Argentina se predala! '' vikali su Baskijci i grlili se od sreće zato što je omražena Argentina, španskog govornog područja, pala u ruke Engleza. Nismo mogli da verujemo. U roku od pola sata ulice su bile pune engleskih navijača koji su slavili. Pridružilo nam se pola Bilbaoa. Kupali smo se u fontanama. Gazde lokala su nas častili pićem. Kakva noć, puna emocija! '' Dobili smo rat, dobili smo rat! '', orilo se ulicama grada. Bio sam izuzetno ponosan dok su sve TV stanice prikazivale gvozdenu lejdi Margaret Tačer kako objavljuje vest o pobedi Engleske. Policija na ulicama Bilbaoa je takođe bila fenomenalna. Ništa nam nisu branili. Pustili su nas da slavimo do kasno u noć. U ranim jutarnjim satima, Vilis i ja, obojica dobro pijani, smo skinuli sa jarbola baskijsku zastavu i poneli je kao suvenir.
Poslednju utakmicu u takmičenju po grupama, Engleska je igrala sa Čehoslovačkom. Pobedili smo i plasirali se u drugi krug, ali se na žalost tu naš boravak u Španiji završavao, pošto smo ostali bez love. Proveli smo se sjajno. Bio sam presrećan što sam okusio čari najvećeg fudbalskog takmičenja na svetu. Sedamnaest dana sam proveo u Baskiji, a krenuo sam sa svega funtom i po u džepu. Pa nije li to umetnost? Do kraja života ću biti zahvalan ljudima koji su mi pomogli da se dobro provedem. Stju Lejn nas je dovezao do kuće. Putovali smo kroz Francusku, da bi nakon dva dana došli u Oldam.

Početkom osamdesetih, sve više i više navijača Oldama se povuklo sa scene. Neki su se oženili, zaposlili, dobili decu, drugi završili iza brave, treći opet izgubili interesovanje za fudbal. Došla je sveža krv, nova mlada generacija. Klinci su stigli na, već dobro, utemeljenu, tvrđavu, i nije im bilo teško da uz nas starije krenu da stiču iskustvo. Nama je, u njihovim godinama, bilo neuporedivo teže pošto nismo imali oslonac. Mi smo bili ti koji su izgradili ime Oldama u navijačkom svetu. Ne treba smetnuti s' uma da je poslednja banda koja je zauzela Čedi End, bio Šefild Junajted, još u decembru 1978. godine. Od tada, sve vodeće huliganske ekipe na ostrvu su dolazile na našu tribinu, ali im nije polazilo za rukom da nas isteraju sa nje. Spursi, Forest, Vest Hem, Čelzi, Bolton,... protutnjali su Čedijem. Dobijali smo batine, ali nismo bili poraženi. Bolton, Blekburn i Barnli su, početkom sedamdesetih, u Oldam dolazili kao na izlet, i bez problema se šepurili po našoj tribini, ali je moja generacija stvari preokrenula u korist Latiksa.
Početkom osamdesetih pojavile su se nove ekipe iz Midltona, Čedertona, Rojtona, Holinsa, Šoua, koje su potpomognute nama, prekaljenim borcima, činile snažnu bandu. Ipak većina nas starijih, uključujući i mene, počela je da sumnja u ideju fudbalskog huliganstva i da se suočava sa dilemom morala. Zašli smo u dvadesete godine, i uglavnom svi živeli sa ribama. To se dogodi svakoj generaciji kada dođe u te godine. Bio sam vrlo uznemiren, borio sam se sam sa sobom. Jednostavno, osećao sam da moram da branim ime i čast Oldama, ali u isto vreme, nakon brojnih tuča, iz mene je izvirala doza sramote i kajanja. Počeo sam da razmišljam da su i protivnički navijači samo obični ljudi, kao i ja, koji isto tako imaju svoje porodice.
Igrali smo protiv Lidsa u januaru 1973. godine. Posle utakmice dogodilo se nekoliko sitnijih incidenata, u kojima sam i ja učestvovao. Zveknuo sam jednog Lidsovog huligana, ili mi se bar učinilo da je huligan, koji se srušio na zemlju i sav preplašen me upitao: '' Ali... zašto? '' U momentu mi se sve smučilo! Izvinuo sam mu se i pružio mu ruku da ustane. Par metara dalje Denis i Edi su šutirali dvojicu Lidsovih fanova, dok su ležali sklupčani na trotoaru. '' Hajde Karl, pridruži nam se! '', povikali su. Okrenuo sam se i otišao.
Fudbalsko nasilje je izgubilo svoj smisao. To jednostavno više nije bilo to. Tuče su se, sa tribina, prenele na ulice i postale mnogo brutalnije. Moram priznati da sam uživao tokom svih godina, kao fudbalski huligan, mada bih pre rekao, kao branilac svoga grada i kluba. Cilj svega je bio potući se sa protivničkim navijačima koji su tražili frku, pri tom ne dirati obične fanove. To pravilo više ne važi, i danas mahom stradaju nevini. Ne želim nikome da se izvinjavam, ali mi je stvarno žao ako sam ikada povredio nekog nedužnog. Takođe, mrzeo sam divljanje po vozovima, gradovima, razbijanje izloga, krađe, demoliranje pabova i prodavnica, prevrtanje automobila, šamaranje prodavaca, uznemiravanje običnih prolaznika, i slična sranja. Biti huligan, to je bila kultura engleskih tinejdžera tokom sedamdesetih. Krivo mi je što urednici mnogih današnjih fanzina pišu o tim godinama i toj generaciji sa podsmehom, i što sve huligane nazivaju ološem. Mi smo se tukli, ali smo zato i snosili debele posledice, o čemu svedoče dobijene batine, brojni prelomi, frakture, posekotine, ranjavanja, krivične prijave i zatvori. Odbranili smo Čedi End preko sto puta, a da smo često bili nabrojani. Ponosim se time, kao i činjenicom da sam bio Čediender koji neizmerno voli svoj grad i svoj lokalni klub. Od marginalnog kluba, člana četvrte lige, sa malim brojem navijača, Oldam Atletik je, za svega desetak godina, došao do fudbalskih vrhova, a njegovi navijači se popeli na visoko mesto navijačke tabele.
Vratimo se momcima s' početka osamdesetih. Sećate se da su nam navijači Sitija obećali osvetu?! Sastali smo se sa njima na Veliki petak 1984. Veče pre utakmice, sa društovom sam otišao do Bernard Menigsovog lovačkog kluba, u Mančesteru. Bila je to veoma popularna krčma, u kojoj su se, osim pića, služili i lovački specijaliteti, a i duhoviti gazda Bernard je mnogo uticao na samu atmosferu. Ljudi su dolazili iz svih okolnih mesta. To veče priličnu buku je dizala ekipa iz Barnlija. Kako smo se mi pojavili, počele su prvo prozivke a potom gađanje čašama i pepeljarama. Umešalo se i obezbeđenje, koje nas je sve izbacilo napolje, gde je potom počela velika tuča. Dočekao sam jednog lika direkt na desnicu, i patosirao ga iz prve. U momentu udarca, osetio sam jak bol u šaci. Bilo mi je jasno da sam je polomio. Ubrzo je stigla i policija koja je raščistila svu gužvu. Otišao sam kući i legao. Svu noć nisam mogao da zaspim od bola. Nekako sam izdržao do jutra i otišao pravo u ambulantu. Stavili su mi ruku u gips i uvezali celo rame. Bio sam sav ošamućen od bola i totalno neispavan, ali nije bilo izbora, morao sam na tekmu protiv Sitija. Uspeo sam malo da odremam pre nego što sam krenuo na stadion. Rešio sam da pokušam da se držim dalje od gužve. Ušao sam na tribinu oko dva sata. Siti je bio po celom stadionu. Tuča je već uveliko trajala, i Oldamovi klinci se nisu dali. Osećao sam se jadno tako beskoristan. U najvažnijem okršaju ja nisam bio u stanju da pružim sto posto. Ipak, nisam bio samo nemi posmatrač. Gurao sam, šutirao, udarao zdravom rukom koliko sam mogao. Ceo stadion se makljao svih devedeset minuta utakmice. Mislim da niko nije uspeo da vidi ni pet minuta zbivanja na terenu. Sitijeva rulja se trudila da uništi i demolira sve što im se našlo pod rukom. Osvetili su nam se u velikom stilu i tako ispunili dato obećanje, ali nisu uspeli da zauzmu Čedi End. Sutradan je Dejli Ekspres, preko cele poslednje strane, objavio izveštaj o neredima na Baunderi Parku. Na udarnoj fotografiji bio je navijač Oldama, sav krvav, a ispod je pisalo: '' Nevina žrtva fudbalskog nasilja! '' Bio je to Frenk Ešton, ili Med Frenk, koji je tada imao oko trideset i pet godina, jedan od originalnih članova Glodvik bande i definitivno lik koji nije bio nevin. Tukao se puna dva sata. Prebio je na desetine Sitijevih fanova, i bilo bi pravo čudo da je uspeo da ostane netaknut. Posle utakmice, grupa od dvadesetak najjačih Oldamovih momaka krenulo je u poteru za protivničkom bandom. Čak sam i ja bio u toj ekipi, ali definitivno nismo imali šanse. Naleteli smo na njihovu prvu ekipu u punom broju. Bilo ih je pet puta više od nas. Održali smo se u fajtu vrlo kratko, a potom se dali u beg. Jurili su nas čitavih kilometar i po, pre nego što su odustali. Stigao sam kući oko osam sati, sav iscrpljen. Ruka slomljena, dva dana bez sna, umoran od celodnevne jurnjave. Oldam je tog dana izvukao deblji kraj. Nisam imao snage ni da se skinem, ni da se umijem. Legao sam u odeći. Glava mi je pucala. Bilo mi je dosta svega. Zahvatila me je neka depresija i jednostavno mi se fudbalsko nasilje smučilo.

Tokom osamdesetih godina, maksimalno sam se trudio da izbegnem frku. Nastavio sam da idem sa prvom ekipom na sve bitnije tekme, ali sam se držao dalje od sranja. Bio sam svestan da se par momaka razočaralo u mene, pošto su očekivali da me uvek vide u prvim redovima, ali sam osetio da sam dovoljno, čak i previše, uradio za Oldam i da je bilo vreme da ustupim mesto nekom mlađem. Tih godina, Latiksi su u par navrata izazivali veće incidente u Blekburnu, Hadersfildu, Bradfordu, Boltonu, Vulverhemptonu, Barnliju. Klinci su na sva gostovanja putovali vozom i redovno pravili frku. Većina nas starijih se aktivirala igrajući amaterski fudbal subotom, što je uticalo da se odlasci na utakmice još više prorede.
Krajem osamdesetih, sva sranja koja su se dogodila na Bradfordu, Hejselu, Hilsborou bitno su uticala na fudbalsko nasilje. Policija i redari su naglo pooštrili kontrolu na stadionima, a mnogi huligani su zauvek otišli. Iz sve te situacije na scenu je isplivala nova, moderna generacija huligana poznatija pod imenom '' Casuals. '' To su bile manje bande sastavljene od najžešćih momaka. Njihov broj nije prelazio sto, a često ih je bilo i manje od pedeset. Bavili su se organizovanjem i zakazivanjem tuča dalje od stadiona i policije. Vođe bi imale telefonske brojeve svojih neprijatelja kako bi bili u kontaktu pred svaki meč.
Za mene je sve to bilo zapanjujuće i previše strano. Totalno drugačije od onoga kako smo mi radili. U moje vreme, sve se svodilo na odbranu sopstvenog ili zauzimanje protivničkog kopa. Nije bilo nikakvih dogovora, organizacije, planiranja, već smo samo sledili sopstveni instikt. Većinu derbi mečeva, tukli smo se puna četiri sata, od pola dva do pola šest. Misilim da bi kežualsi dali sve na svetu kada bi dobili priliku da se bar jednom zakače sa nekim tokom utakmice. Većina ih je pored svega bila u lošem , narko fazonu. Ili su se drogirali, ili su trgovali.
Oldamovi kežualsi su se zvali Fine Young Casuals – FYC. Većina nas starijih smo ih kritikovali, i nismo ih baš mnogo cenili, mada, moram priznati, par puta sam ih video kako se pošteno šibaju. Vrlo brzo su stekli reputaciju i ime među ostalim kežuals ekipama, na šta sam ipak bio ponosan, jer su predstavljali i branili svoj grad. FYC su veoma retko prisustvovali utakmicama. Mnoge čak fudbal nije ni zanimao. Još jedna stvar koju nisam voleo je ta što su se ekipe međusobno udruživale i bratimile. Tako su se sprijateljili Oldamovi i Hiberniansovi kežulasi. Često su jedni drugima pristizali u pomoć, gde ja opet nisam video smisla. Oldam FYC su potrajali dosta dugo, do polovine devedesetih. Većina momaka danas je zašla u tridesete i idalje su aktivni, i veoma nasilni. S' druge strane, mi smo svoju huligansku karijeru mnogo ranije završavali, već kako bi ušli u dvadesete. Ne sumnjam da oni nas, huligane iz sedamdesetih, smatraju dinosaurusima, ali mi smo videli i učestvovali u toliko tuča, da oni o tome čak ne mogu ni da sanjaju. Najuzbudljivije od svega je bilo to što smo uvek išli u nepoznato i nismo znali unapred šta nas očekuje.
Trudio sam se da se sve više klonim incidenata, ali jednom prilikom nisam imao kud. U aprilu 1986. godine igrali smo kao domaćini sa Midlsbrom. Njihova ekipa, od nekih sto pedeset momaka upala je na Čedi End. Pokušao sam da se sklonim u stranu, ali nije vredelo. Nabasao sam pravo na njih. Osetio sam odjednom jak udarac s' leđa u glavu, koji me je oborio na zemlju, a potom se lavina čizama obrušila po meni. Pukao mi je nos ponovo. Bio sam sav isprebijan. Uspeo sam, poluonesvešćen, da se doteturam do ograde, gde me je sačekala lekarska ekipa. Položili su me na nosila, ubacili u kola i odvezli u bolnicu. Polomljen nos i jagodična kost, slomljena dva rebra i četiri kopče iznad desne obrve. Zadržan sam u bolnici celu noć. Lekari su se prema meni ponašali kao prema najgorem neprijatelju. Smatrali su me samo huliganom koji je dobio šta je tražio, a ja se nisam tukao već pune tri sezone.
Od 1989. godine Oldam je grabio krupnim koracima napred. Klub je izborio učešće u finalu, naredne godine, na Vembliju, da bi potom ušao u prvu ligu 1991. Bio sam ponosan na momke u plavim dresovima. Konačno smo dobili priliku da igramo u društvu najboljih, a stadion je ponovo postao tesan. Vembli je bio jedno fenomenalno iskustvo, a veliki broj navijača je išao i na gostovanja. Te sezone smo ispali iz polufinala kupa, tek nakon ponovljene utakmice, od najomraženijeg rivala Mančester Junajteda, a taj dan će ostati upamćen i po brojnim tučama u kojima sam čak i ja učestvovao. Prema Junajtedu nisam imao milosti. Mnogo ih je taj dan dobilo dobre batine.
Poslednjeg dana sezone 1990/91 Oldam je igrao sa Venzdejem. Bio je to istorijski trenutak za naš klub, i najveći anti klimaks u mom životu. Situacija na tabeli je bila veoma komplikovana. Vest Hem je bio prvi, Šefild drugi, a Oldam treći. Da je Vest Hem pobedio osvojio bi prvo mesto, ali u slučaju nerešenog rezultata ili poraza, i pobede Šefilda, Šefild bi bio prvi. Oldam je morao da dobije Šefild, i da čeka kiks čekićara kako bi na kraju mi prošli prvi kroz cilj. Trebala nam je pobeda kod kuće i malo sreće. U međuvremenu su za narednu sezonu na stadione prve i druge lige uvedene plastične stolice, pa je to ujedno bio i poslednji meč Čedi Enda, kao tribine za stajanje. Gomila bivših huligana, zašlih u tridesete, došla je na finalno hodočašće odbrane Čedija poslednji put. Nas dvadesetak smo, sat i po pre tekme, zujali po tribinama. Već je bilo par frka, čak se i moj brat, koji nije nikada bio huligan, tukao. Sve je ličilo na stara, dobra vremena: lep i sunčan dan, stadion pun i svi se makljaju. Oldamova ekipa je bila i na Čediju i na suprotnoj tribini. Venzdej je takođe došao na Čedi End. Njih stotinak se tuklo sa celim kopom. Naravno, nisam mogao da odolim, uleteo sam i ja u frku. Kada sam u svoj toj gužvi video veliki broj poznatih faca, mojih vršnjaka, prosto sam zasijao od sreće. Tukao sam se kao nekad. Poterali smo ih do samog dna tribine, a potom su oni preskočili ogradu i preko terena zapalili među svoje. S' leđa me je povukao jedan pandur: '' Hajde Karl, mani se sranja, mator si ti za to! '', rekao je. '' Znam '', odgovorio sam '' Ovo je moje oproštajno! '' Samo se nasmejao i pustio me, znao je koliko mi je Čedi End značio u životu.
Vratimo se utakmici. Latiksi su gubili sa 2-0, ali su momci u drugom poluvremenu zaigrali na krilima publike i uspeli da izjednače, desetak minuta pred kraj. Ubrzo je spiker javio da je Vest Hem izgubio, tako da je i nama i Šefildu falio pobedonosni gol za prvo mesto. Igrao se prvi minut nadoknade, kada je jedan gostujući igrač zaustavio loptu rukom u svom šesnaestercu. Penal za Oldam, pred Čedi Endom! Kakav istorijski momenat! Nil Redfern je preuzeo odgovornost na sebe i završio posao. Stadion je eksplodirao. U tom momentu skoro hiljadu nas je utrčalo u teren. Prekid je trajao više od pet minuta, dok policija nije uspela da nas izgura sa terena, pošto je ostalo da se odigra još tridesetak sekundi. Kada se konačno začuo i poslednji zvižduk pištaljke, ponovo smo preplavili teren. Zgrabio sam korner zastavicu i krenuo ka Ford tribini, gde je sedela moja majka. Želeo sam da podelim sreću sa njom. Kada sam je ugledao, gledala je ka terenu, i ona je mena tražila pogledom. Mahala mi je plavom maramom i plakala. Bila je veliki fan Latiksa, nije propuštala utakmice punih pedeset godina, a tokom četrdesetih je išla i na gostovanja. Imala je plavu krv! Koliko je ova pobeda značila meni, još više je značila njoj. Punih deset minuta me nije puštala iz zagrljaja, da bi se potom ja vratio nazad do centra terena. Ljudi su igrali, pevali, nosili jedni druge, plakali. Bio je to vrhunac za mnoge navijače.
Iznenada je svu tu idilu prekinulo nekakvo čudno skandiranje. Kao da mi je neko zabio nož pravo u srce. Gomila skorojevića, koji su sedeli na najskupljim mestima, ispod lože, vikali su '' Napolje, napolje! '' i upirali prstom u nas na terenu. Neverovatno, njima smo mi smetali, pošto nisu jasno mogli da vide igrače dok slave. Oni apsolutno nisu imali ni predstavu o tome koliko smo mi strasno bili zaljubljeni u svoj klub. Pokušavao sam da se isključim iz svega, ali mi je ono '' Napolje, napolje! '' prosto paralo uši. Fiksirao sam jednu damu u svom kožnom mantilu okićenu zlatom. Sreli su nam se pogledi, a ona je tada još žešće počela da skandira, kao da se to odnosilo samo na mene. Pukao mi je film načisto. Poželeo sam da je ubijem. Nikada nikoga nisam toliko mrzeo kao nju tog momenta. Jurnuo sam ka njima, ali su me panduri sprečili da im se približim. Bolje, pošto bih joj sigurno bar oko izvadio. Koliko smo samo puta išli stopom, bez para, izgladneli, iskisli, promrzli po celoj zemlji sa voljenim Oldamom, a jedna kučka to nije umela da ceni. Koliko je tuča ostalo iza nas, masnica, rasekotina, ožiljaka... ljudi su me grlili i tešili:
'' Ma pusti govna! '', rekao mi je jedan dedica dok je brisao suze sa lica. Izašao sam sa stadiona i otišao do Kvinsa da se napijem. Ubrzo sam se priključio slavlju u centru grada, mada sam sav bio odsutan. Mnogo toga sam proživeo na fudbalu i već mi je bilo normalno da taj momenat sreće može da traje samo kratko. Ja sam delirijum doživeo kada je Redfernov penal završio u mreži. U gradu je među Latiksima bilo i navijača Šefilda, koji su odlučili da ostanu u Oldamu na proslavi. Dvojicu sam čak poveo kući, kasnije to veče, na spavanje. Atmosfera u centru je bila sjajna. Sve ulice i pabovi su bili puni veselih ljudi. Čak su panduri zatvorili par ulica kako vozači ne bi smetali slavljenicima. A šta mislite gde je završila kučka sa zapadne tribine? Verovatno negde u bogatom predgrađu Oldama, duskutujući šta treba učiniti da se spreče ulasci navijača na teren.
Latiksi su dobili stadion bez mesta za stajanje i takmičili se u Premier ligi tri sezone, ali je atmosfera bila sranje. Kada bi Oldam postigao gol svi bi ustali sa svojih mesta i aplauzom pozdravili strelca. Išao sam i dalje, ali je to daleko bilo od uživanja, pošto je i sam fudbal postao drugačiji. Mnogo se udaljio od korena radničke klase i postao predmet zabave bogatih. Obožavam fudbal, ali jednostavno nemam više snage da se nerviram dok gledam idiote koji glume da im je lepo na stadionu. Zbog toga sam proredio svoje odlaske na tekme i počeo redovno da pratim prenose na Skaju. Fudbal će uvek biti najlepša igra.

Sada imam trideset i sedam godina i srećan sam u životu. Nedavno sam maturirao na koledžu za grafičkog dizajnera i trenutno studiram kako bih stekao diplomu. Nije me sramota, završiću to kad tad. Drago mi je što uopšte postoji šansa da se sa toliko godina čovek doškoluje. Mnogi bivši profesori su mi govorili da sam bio veliki talenat u školi, ali sam ja tada bio preokupiran drugim stvarima.
Da li se kajem zbog svoje nasilne prošlosti? Odgovor je ne, naravno! U poslednje vreme pojavio se veliki broj kniga koje su napisali bivši huligani. Super bi bilo kada bi uspeli da svim tim sociolozima i glupim novinarima stavimo do znanja kako je to stvarno bilo.
Šta se dogodilo sa mojim prijateljima, huliganima? Pol i Denis su se dobro skućili, oženili i obojica imaju po četvoro dece. Lojd i Edi su uspešni biznismeni. Ne viđamo se često, ali zato, kada se sretnemo, priči nikada kraja. Kada su u pitanju bande, Šolver je jedina ekipa koja i dalje ide redovno na tekme. Vernet se pojavi s' vremena na vreme. Nedavno smo se svi sreli na '' Di džej godišnjici '' . Preko sedamdeset dobro poznatih faca se okupilo, posle dugo vremena, na jednom mestu. Đuskali smo i pevali celu noć uz hitove iz sedamdesetih. Na žalost sa Vestvud modovima sam izgubio svaki kontakt. Ostale likove iz stare garde srećem na Oldamu. Povedu klince na tekmu, kao i ja mog sina Džeka. Mali je lud za Latiksima, i veoma sam ponosan zbog toga. Dobar je u školi, veoma pametan, odlično igra fudbal i kriket, popularan je među vršnjacima. Iako sam razveden od njegove majke, provodimo dosta vremena zajedno. Trenutno živim sa verenicom Šeron, i njenom slatkom ćerkicom iz prvog braka. Lepo nam je.
Mi smo momci plave krvi, u tuči smo uvek prvi!

KRAJ!

Bliži sve Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj. Do početka je ostalo još svega tri meseca, a karte za sve utakmice su, prema rečima zvaničnika, rasprodate. Nemci se spremaju punom parom da ugoste stotine hiljada navijača iz drugih zemalja i ne sumnjamo da će sve biti organizovano na vrhunskom nivou. Domaća javnost u Nemačkoj očekuje od svojih reprenzetativaca novu titulu. Iako prema ocenama fudbalskih eksperata jaču ekipu imaju Brazil, Argentina, Francuska, Italija, Španija, Holandija i Engleska neće biti iznenađenje ako baš Švabe ponovo postanu prvaci sveta. Na njih se uvek mora najozbiljnije računati, bez obzira sa kakvim timom igrali. Kako jednom reče bivši engleski reprenzetativac, danas TV komentator, Gary Lineker: "Fudbal je igra u kojoj igraju dve ekipe sa po jedanaest igrača ali u kojoj uvek pobede Nemci!"
Fudbal koji se igra u Bundesligi nije atraktivan ali su zato nemački fudbaleri poznati po upornosti i borbi za svaku loptu do samog kraja. U Nemačkoj je fudbal definitivno sport broj jedan, a Bundesliga je već godinama unazad najgledanija na svetu. Procentualno su nemački stadioni, uz engleske, najpuniji s tim što su na ostrvu manjeg kapaciteta tako da su Nemci već dugo na prvom mestu po broju navijača na fudbalskim utakmicama. Još jedan od razloga zbog kojeg Nemci hrle na utakmice su i jevtine ulaznice. Tako recimo karta za mesto iza gola na stadionu Bayerna košta isto koliko i najjevtinija za utakmicu bilo kog engleskog trećeligaša.
Dok su postojale dve Nemačke, uvek je opasnije bilo u istočnoj, gde je posebno tokom osamdesetih godina prošlog veka na tribinama bilo mnogo skinheda desničara. Kada se kod nas pomenu nemački navijači uvek nam se pred očima jave debeli, brkati likovi sa repovima, okićeni od glave do pete u klupske boje i u teksas gornjaku bez rukava prepunom bedževa i prišivača. Da nisu baš svi takvi i da u Nemačkoj nije ni malo bezazleno biti ultra navijač uverili smo se iz priče jednog navijača Hannovera koji je poznat po nadimku Jimmy The Tulip.

CKM: Bliži se Svetsko prvenstvo. Kako teku pripreme? Poznato je da će samo iz Engleske u Nemačku doći preko sto hiljada navijača, a da ne govorimo o Holanđanima, Poljacima...

Jimmy The Tulip: Svima je proradio nacionalni ponos. Jednostavno, ne možemo dozvoliti da se nekakvi Englezi, Poljaci, Rusi, Hrvati, Holanđani šire i kurče po nemačkim gradovima. Svi smo naoštreni za prvi susret sa Poljacima. Biće zanimljivo. Policija će teško moći da kontroliše šta se dešava po gradovima u kojima se ne igraju utakmice, a realno je očekivati da više akcije bude onim danima kada nema tekmi nego na sam dan utakmice.

CKM: Da li misliš da je policija dovoljno spremna da se nosi sa tolikim brojem potencijalnih izazivača nereda?

Jimmy The Tulip: Niko precizno ne zna šta panduri spremaju, ali smo upoznati da su im ruke pune "crnih lista" sa imenima huligana. Uoči Božića je uhapšen veliki broj navijača različitih klubova bez ozbiljnijeg povoda. Kada se pre dve godine održavalo Evropsko prvenstvo u Portugalu, panduri su pozvali veliki broj "obeleženih" navijača i oduzeli im pasoše. Na taj način su ih sprečili da otputuju na prvenstvo. Osim toga, imali su obavezu da se jave u najbližu policijsku stanicu na dan utakmice. Nemačka policija već nekoliko godina tesno sarađuje sa svojim kolegama iz drugih zemalja, a uoči prvenstva se očekuje dolazak velikog broja policijaca iz inostranstva. Primetno je i da je u poslednje vreme na mečevima Bundeslige sve više pandura u civilu na tribinama. Nedavno je uveden i nov zakon o ponašanju na utakmicama po kojem svako ko napravi i najmanji incident, ili je samo sumnjiv policiji, može biti zadržan u pritvoru i do četiri nedelje. Jedva čekam da počne prvenstvo da vidim kako će to sve da funkcioniše.

CKM: Koliko pravi navijači prate reprenzetaciju i koje bi incidente izdvojio kao najpoznatije kada su u pitanju mečevi nacionalnog tima?

Jimmy The Tulip: Uvek je uz reprenzetaciju išla i dobra ekipa, posebno na atraktivije utakmice. Najžešća tuča koju pamtim odigrala se u Roterdamu 1989. godine protiv Holanđana, kao i godinu dana kasnije na Svetskom prvenstvu u Italiji kada je pre utakmice protiv Jugoslavije došlo do masovne tuče između nemačkih navijača i karabinjera, na centralnom trgu u Milanu. Haos je bio i u Poljskoj polovinom devedesetih. Na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998, ponovo pred meč protiv Jugoslavije, grupa nemačkih navijača se sukobila sa policijom kada je jedan policajac udaren štanglom u glavu. Dugo vremena je ležao u komi, a cela grupa huligana je uhapšena. Interesantno je da je prvooptuženi, navijač Hannovera, moj dobar prijatelj s kojim sam jedno vreme bio cimer u iznajmljenom stanu. U Hannoveru je nakon tog incidenta policija izvršila pravu raciju i pohapsila veliki broj huligana. To je bio početak kraja jedne od najjačih fudbalskih bandi u zemlji.

CKM: Koliko nemački mediji prenose realnu sliku o dešavanju u svetu navijača?

Jimmy The Tulip: Ne pamtim da sam ikada pročitao u novinama ili čuo na TV realan izveštaj u vezi nekog incidenta. Bez obzira da li se desilo veliko sranje ili beznačajan incident u medijima se od svega pravi Treći svetski rat!

CKM: Kakva je situacija na nemačkim stadionima danas i da li možeš da je uporediš sa dešavanjima od pre deset, dvadeset godina?

Jimmy The Tulip: Sve se mnogo izmenilo. Velika većina huligana ima zabrane odlaska na utakmice, tako da ja na stadionima uglavnom bezbedno. Panduri manje više sve znaju i nisu više glupi kao pre, iako to teško priznajem. Ne pamtim kada se za vreme neke utakmice Bundeslige dogodila tuča na tribinama. Bude jurnjave oko stadiona, tenzije kada se pojave gostujući navijači, kamenovanja, ali je to sve smešno u poređenju sa dešavanjima s početka devedesetih godina. Danas se tuče huliganskih bandi planiraju i ugovaraju nedeljama unapred. Odredi se mesto dešavanja, negde daleko od stadiona i centra grada, po mogućnosti u nekom predgrađu ili parku, čak i danima kada se ne igra fudbalska utakmica. Većina huligana koja učestvuje u tim ugovorenim tučnjavama više ni ne ide na utakmice, zbog izrečenih zabrana od strane policije.

CKM: Ko ima najjaču ekipu?

Jimmy The Tulip: To je teško reći, pošto se na primer često deševa da okršaj dogovore ekipe klubova koji se takmiče u različitim rangovima. Lepzig danas igra u nekoj "beton" ligi, ali će njihovi huligani uvek biti jači od Bayernovih iako Bayern ima neuporedivo više navijača. Ekipu za respekt ima i Dresden. Da nije tih dogovorenih tuča oni se verovatno nikada ne bi ni sreli sa bandama klubova iz Bundeslige.

CKM: Ko vodi glavnu reč u tim dogovorenim tučama, kako to sve izgleda i koliko uopšte ima sve to veze sa fudbalom?

Jimmy The Tulip: Među pet najjačih ekipa, ili da kažem onih koji su, u poslednje vreme, odneli najviše pobeda u dogovorenim makljažama spadaju: Dynamo Berlin (oni već godinama uopšte ne idu na utakmice), Hamburg, Manheim, Stuttgart i Dresden. Tuče se dogovaraju mobilnim telefonima, obično učestvuje podjednak broj ljudi na obe strane i poštuje se dogovor o nenošenju nikakvog oružja.
Sve liči na okršaje pravih uličnih bandi a ne fudbalskih navijača. Da budem iskren malo je to sve zastranilo. Nema više onog starog navijačkog šmeka kada kreneš na tekmu sa drugarima, putuješ, piješ, pevaš, pobiješ se... Do pre par godina u Nemačkoj je bio jak ultra pokret, pa je često dolazilo do svađe, a neretko i tuče, između navijača istog tima, između onih koji su bili u huliganskom fazonu i onih koje to nije zanimalo. Huligani su danas svet za sebe.

CKM: Kakva je situacija sa navijačima Hannovera?

Jimmy The Tulip: Početkom osamdesetih osnovana je prva organizovana grupa navijača Hannovera - Rote Woelfe (crveni vukovi), koja je bila potpomognuta brojnim lokalnim skinhedima, čija se banda zvala Freundskreis (krug prijatelja). Krajem osamdesetih dosta likova je počelo da fura "casual" fazon i to je bilo zlatno doba nemačke ultra scene. Stotine ljudi je putovalo na svaku utakmicu svog tima prvenstveno sa željom da se potuče sa domaćim navijačima. Tada smo sklopili prijateljstvo sa navijačima Hamburga koje traje i dan danas. Dešavalo se da često putujemo zajedno na važnije utakmice, pogotovo kada smo bili u različitim ligama.

CKM: Koju ćeš sezonu pamtiti kao najuspešniju za klub i navijače Hannovera?

Jimmy The Tulip: Najsjajnija je svakako 1992. godina kada smo kao drugoligaši osvojili kup, pobedom nad favorizovanom Borussiom. Par sezona kasnije Hannover se nakon duže vremena vratio u Bundesligu. Tih nekoliko godina u gradu je vladala opšta euforija i sve do 1998. bili smo jedna od jačih navijačkih grupa u Nemačkoj.

CKM: Koju bi tuču izdvojio kao najžešću?

Jimmy The Tulip: Pošto smo prijatelji sa navijačima Hamburga, nas pedeset je otišlo sa njima na utakmicu u Frankfurt. Putovali smo avionom, uspeli da izbegnemo policijsku kontrolu na aerodromu, a potom naleteli da domaće navijače u centru grada. Punih pet minuta je trajala tuča. Tih pet minuta izgleda kao večnost kada ste u ulozi učesnika. Žestoko je bilo i protiv Werdera u Hannoveru. Mislim da nikada ni jedna velika ekipa nije dobila takve batine od nas kao tada Werderovi navijači.

CKM: Da li je bilo situacija kada si bio primoran da bežiš ili si dobio batina?

Jimmy The Tulip: Dva puta sam gadno najebao u Leipzigu. Tamo je uvek bilo zeznuto. I danas ima dosta desničara u istočnoj Nemačkoj, ali oni nisu više toliko aktivni na utakmicama kao pre. Prvi put je nas pet uspelo da se odvoji od ostatka ekipe i policijske pratnje. Napali smo grupu od desetak domaćih navijača i razjurili ih. Mislili smo da je tu sve završeno, ali se nakon nekoliko minuta pojavila njihova prva ekipa. Bilo ih je pet puta više od nas. Nismo uspeli da pobegnemo. Odvalili su nas. To su bile najžešće batine koje sam ikada dobio. Par godina nakon toga, ponovo je Leipzig bio koban. U Nemačkoj se tokom zimske pauze održavaju turniri u malom fudbalu. Napravili smo rusvaj u sali, a kada je uletela policija i počela da hapsi, ja sam uspeo da šmugnem sa nekoliko durgara. Bilo nas je sedam-osam. Pošto je sala u kojoj se turnir održavao nalazila van centra grada, morali smo da hvatamo lokalni voz da bi smo došli do centralne železničke stanice. Bilo je mirno i ništa nije slutilo da može da bude sranja. Ali, na sledećoj stanici dok se voz zaustavljao videli smo kroz prozor ekipu od četrdesetak navijača Leipziga. Pojurili smo ka vratima s namerom da ih zaustavimo i ne dozvolimo im da uđu unutra. Isukali smo kaiševe i čim su se vrata otvorila počeli smo da ih udaramo. Dobro smo se držali neko vreme, ali je njih bilo previše, a voz je i dalje stajao na stanici. Prošlo mi je kroz glavu da nećemo izdržati ako ne krene istog momenta. Na sekund mi je popustila koncentracija. Mala nepažnja i neko me je povukao. Pao sam dole. Šutirali su me nogama, udarali rukama, a potom me je neko gurnuo pod voz, baš u trenutku kada se začuo zvižduk i kada je trebao da krene. Pomislio sam, gotovo je! Na moju sreću, mašinovođa je primetio da je neko ispod voza pa je ostao u stanici, a u međuvremenu se pojavila i policija. Tako sam samo zahvaljujući Bogu, iako izubijan, ostao živ.

CKM: Čije navijače najviše mrzite?

Jimmy The Tulip: Nakon onakvih batina najviše mrzim Leipzig naravno. Tradicionalno je veliki rivalitet između Hannovera i Eintrachta iz Braunschweiga, pošto je razdaljina između gradova ispod pedeset kilometara. Oni su sada u ligi ispod nas i već tri godine se nismo sretali, ali smo u poslednjih par okršaja izlazili kao pobednici.

CKM: Kakva je danas situacija među navijačima Hannovera?

Jimmy The Tulip: Većina glavnih likova i vođa koji su bili aktivni pre deset i više godina danas su porodični ljudi. Nakon racije na navijače koju su panduri izvršili nakon Svetskog prvenstva u Francuskoj dosta momaka se povuklo. Kada si klinac bez obaveza, ne interesuje te baš mnogo hoće li te uhapsiti i držati u pritvoru dan ili dva, ali kada dođeš u godine kada moraš da brineš kako da prehraniš porodicu ko je lud da rizikuje da izgubi posao zbog nekakvog sranja na fudbalu. To ovi mlađi navijači Hannovera danas nerazumeju, tako da postoji netrpeljivost između generacija.

CKM: Koliko navijači u Nemačkoj poklanjaju pažnju modi i da li si upoznat sa navijačkim dešavanjima u Srbiji?

Jimmy The Tulip: Niko ne voli "Kuttens", kako zovemo nakićene navijače, a generalno najpopularnije marke na tribinama su Lonsdale i Hooligan. Prava ekipa je u "casuals" fazonu i nose se sve te marke koje srećete i na stadionima u Engleskoj (Stone Island, Burberry, Paul And Shark, Lacoste...) Bio sam vše puta u Srbiji i o srpskim navijačima imam visoko mišljenje. Mislim da su trenutno navijači iz istočnih zemalja najluđi u Evropi. Tu pre svih spadaju Rusi, Poljaci, Bugari i Srbi. Naravno, Englezi, Italijani i Grci će uvek imati jaku navijačku kulturu.

Ultras Tito Cucchiaron - Sampdoria

Italijanski stadioni su sportska borilišta na kojima navijači stvaraju najbolju atmosferu u Evropi. Tu ne mislimo na pevanje pesama i navijanje, već pre svega na atmosferu potpomognutu zastavama, barjacima, pirotehnikom, koreografijama… Ako je neko majstor da ušareni tribine i od dosadnog kalčo (Calcio) meča napravi spektakl onda su to svakako ultrasi, kako se u Italiji nazivaju najžešći navijači okupljeni na svojim tribinama iza golova. Mnogi naši navijači i ljubitelji fudbala kada gledaju prenos nekog meča italijanske lige često više imaju da vide pre samog početka utakmice, zahvaljujući dešavanju na tribinama, nego tokom svih devedeset minuta igre. Ako su Englezi sinonim za nerede na stadionima, fenomenalno navijanje i prvrženost klubu i nacionalnom timu, italijanski ultrasi su pioniri navijačkih koreografija. Sve što se dešava kod nas na stadionima Partizana, Zvezde, Rada, Voše, Zemuna… kao i na ostalim evropskim utakmicama odavno je viđeno širom apeninskog poluostrva, a većina spektakularnih koreografija koje priređuju navijači Lazija, Rome, Milana, Intera… uvek će biti nedostižne za sve ostale evropske navijače. Zbog rigoroznog zakona koji je već dugi niz godina na snazi u Velikoj Britaniji, na ostrvskim stadionima je nezamislivo videti upaljenu baklju, dimnjake, transparente sa nazivima grupa, šetalice ili ogromne barjake (izuzetak je Liverpoolov Kop). Reč navijač u Italiji se vezuje za termin Ultras. Svuda u svetu ta reč označava nešto agresivno,ekstremno, tako da bi bilo logično da je u fudbalskoj terminologiji ultra navijač ustvari huligan, ali nije tako. Ultrasi u Italiji su navijači zaduženi za sve što jedan meč čini pravim iz navijačkog ugla naravno. Po završetku meča za Ultrase odmah počinju pripreme za naredni. Oni su ti koji će na redovnim sastancima odlučiti šta će se praviti, organizovati odlazak na gostovanje, koreografiju, navijanje, ispisati parole, potući se. Od članarine, putovanja i prodaje navijačkih rekvizita finansira se većina akcija na stadionima. U italijanskom fudbalu termin Ultra takođe vuče i političke korene iz perioda tokom šezdesetih godina prošlog veka. Nakon Drugog svetskog rata, politički nemiri u Italiji odražavali su se na sve sfere života, pa tako i na sport. U fudbalskom svetu tako su nastale podele na levo i desno orjentisane navijače. Laziovi i Interovi su tradicionalno desničari, dok se njihovi gradski rivali Roma, odnosno Milan izjašnjavaju kao levičari. Sedamdesete godine su kao i na ostrvu bile svedoci brojnih incidenata i okršaja navijačkih grupa. Nezamislivo je bilo da derbi mečevi u Torinu, Milanu, Đenovi ili Rimu prođu bez makljaža navijača rivalskih timova. Kulminacija je usledila na rimskom derbiju 1979. godine kada je jedan navijač Lazia nastradao, pošto je pogođen raketom ispaljenom sa protivničke tribine.
Ultra pokret u Italiji se širio izuzetnom brzinom tako da je već tokom osamdesetih i svaki nižerazredni klub imao svoju organizovanu navijačku grupu, a ubrzo su u sam navijački vrh izbile Ultras grupe "manjih" klubova poput: Atalante, Napolija, Verone, Fiorentine…
Stefano Mangini je dvadesetpetogodišnji navijač Sampdorie, pripadnik grupe Ultras Tito Cucchiaroni (UTC) i momak zadužen za organizovanje koreografija: "Prva organizovana navijačka grupa u Italiji osnovana je krajem 1968. godine. Reč je o navijačima Milana okupljenim u grupu "Fossa dei Leoni" (jazbina lavova). U julu mesecu 1969. godine osnovana je i prva grupa sa nazivom Ultras u svom imenu "Ultras Tito Cucchiaroni". Osnivači su bili dva momka i dve devojke, navijači Sampdorije, a grupa je iz utakmice u utakmicu imala sve više pristalica i članova. Troje ih je i danas redovno na svim utakmicama našeg kluba, dok je jedna ženska osoba nakon duge bolesti preminula prošle godine. Tri meseca nakon osnivanja UTC i navijači Torina su oformili svoju grupu "Ultras Granata". Mislim da je njihova zasluga najveća što se termin Ultras pročuo po Evropi pošto su oni u to vreme, za razliku od Sampdorije, bili redovni učesnici evropskih kupova na kojima su priređivali sjajnu atmosferu atipičnu za ostale evropske stadione.

*Zašto baš naziv Ultras Tito Cucchiaroni?

"Tito Cucchiaroni je bio Argentinac, desnokrilni napadač Sampdorije, tokom šezdesetih i sedamdesetih i jedan od miljenika navijača sa kojima je bio veoma blizak. Ovi su mu se odužili nazvavši grupu po njemu. Danas jezgro čini sedamdeset ljudi, koji ravnopravno odlučuju o svemu, dok na stotine drugih navijača plaćanjem članarine pomažu rad naše grupe."

*Da li osim UTC postoji još organizovanih grupa navijača Sampdorije i kaži nam nešto više o samoj organizaciji. Ima li sukoba među vama?

"Osim nas, postoji i veliki broj drugih grupa od kojih su najbrojniji "Fedelissimi 1961" (najverniji). Da vas ne buni, 1961. označava godinu od kada su momci iz te grupe prisutni na stadionu, a ne kada su osnovani. Tu su još i "Hell's Angels", "Hawks 1991", "Fieri Fossato", "Cani Scolti" (koji su naša casulas ekipa), "Riviera Blucechiata 1985", "Armata Blucerchiata", "Skulls" i brojne druge manje bitne grupe. "Ultras Tito" je nezavisna od drugih grupa i najuticajnija među navijačima Sampdorije. Sami se finansiramo od prodaje rekvizita. Sva gostovanja sami plaćamo, kao i sve koreografije. Na stadionu smo na gornjem nivou južne tribine, koja cela ima 8.500 pretplatnika, što je impozantna brojka. Odnosi sa upravom i igračima su dobri iako u prošlosti nije uvek bilo tako. Na čelu fudbalskog kluba su predsednik Riccardo Garrone, bogataš, vlasnik naftne kompanije E.R.G. i direktor Giuseppe Marotta jedan od najuticajnih fudbalskih radnika u Italiji, odmah iza Luciano Moggia iz Juventusa. Svakog četvrtka u podne ili deset uveče održavamo sastanke na kojima je prisutno vođstvo grupe. Tu dogovaramo šta će se raditi na utakmici za vikend. Naravno, derbi mečevi se planiraju mesecima unapred. Za poslednji gradski derbi sa Genoom smo izdvojili 3000 evra za koreografiju koja je spremana pune dve nedelje. Sve smo sami finansirali, bez pomoći kluba. Od prošle sezone UTC izdaje fanzin koji izlazi dva puta mesečno. "Fedelissimi 1961" koji su smešteni ispod nas na jugu takođe imaju svoj fanzin. Dok je na čelu kluba bio Mantovani, došlo je do sukoba između nas i njih, pošto je predsednik favorizovao našu grupu. Nakon par godina sve je izglađeno. "

*Koju bi sezonu izdvojio kao najbolju?

"To je svakako 1991. godina kada smo predvođeni Vujadinom Boškovim osvojili titulu i igrali zapaženu ulogu u Evropi. Zvezde tima su bili Luca Vialli i Mancini. Na finalu kupa kupova u Geteborgu nas je bilo najviše. Tada je Vialli postigao oba pogotka u pobedi nad belgijskim Anderlehtom. Prethodna sezona je takođe bila odlična. U Rimu nas je bilo preko 3000 na utakmici sa Romom. U poluvremenu je došlo do sukoba sa policijom na stadionu. Na kraju sezone smo na Rominom sajtu proglašeni za najbolju grupu koja je gostovala na olimpijskom stadionu."

*Pomenuo si incident sa policijom u Rimu. Koliko su česti sukobi na stadionima u Italiji i koja je najžešća tuča vezana za vašu grupu?

"Ranije je bilo mnogo više incidenata, posebno tokom osamdesetih. Navijači Atalante su definitivno najgori u Italiji. Njihove grupe "Brigata Neroazzure 1976" (skraćeno BNA), "Supporters Of Dea" i "Wild Kaos" (koji više ne postoje pošto je većina članova u zatvoru) su izazivali nerede gde god su se pojavili. Danas kada god se u medijima pominje nasilje na stadionima u Italiji, sve se uvek poredi sa huliganima Atalante. Zahvaljujući njima Atalanta je jedan od najomraženijih klubova. 1998. godine njih 500 je razjurilo ceo plato ispred Rominog juga na kojem je bilo skoro deset hiljada Romanista. Njihovi najljući neprijatelji su huligani Brescie "Ultras Brescia 1911". Gradovi Bergamo i Brescia su udaljeni jedan od drugog svega dvadeset minuta kolima, tako da je tu reč o lokalnom rivalitetu i mržnji. I danas su utakmice Brescie, Atalante, Verone kao i klubova sa juga zemlje pune incidenata.
Najveći incident vezan za utakmicu Sampdorije dogodio se 1998. u Bologni. Trebala nam je pobeda za opstanak, ali smo odigrali samo 2-2 i nakon više od dvadeset godina ispali u drugu ligu, treći put u istoriji kluba. Po završetku utakmice, iz očaja i besa smo probili kordon policije i napali domaće navijače na parkingu iza stadiona. Neredi su trajali skoro pola sata. Veliki rivalitet vlada između nas i navijača gradskog rivala Genoe. Na dan derbija 1991. ceo grad je goreo, a tuče i povređeni navijači oba tima nisu mogli da se izbroje. Nakon tih incidenata policija je pohapsila veliki broj izgrednika, a mi smo sklopili primirje. Sada se ignorišemo, nadmećemo na tribinama, ali su tuče ređa pojava. Pre tri godine posle utakmice između Sampdorije i Torina došlo je do tuče navijača na ulicama grada. Bilans sukoba je 20 povređenih navijača, 8 policajaca i 50 uhapšenih. U januaru 1995. godine na utakmici Genoa-Milan, Simone Barbiglia pripadnik Milanove grupe "Fossa dei Leoni" ubio je navijača protivničkog tima Claudia Spagnolu, zadavši mu udarac nožem u leđa. Policija je do tri ujutru držala navijače Milana na stadionu dok nisu našli ubicu, da bi mu sud odredio kaznu zatvora u trajanju od samo dve godine. Od tog tragičnog događaja više ništa nije isto na navijačkoj sceni u Italiji, a sve velike grupe su krenule u kampanju iskorenjavanja nasilja sa stadiona."

*Kakva je situacija u Đenovi? Ko ima više navijača vi ili rival? Da li Sampdoria i Geona oduvek igraju na istom stadionu?

"Klub CFC Genoa je osnovan daleke 1893. godine. Osnovali su ga pomorci iz Velike Britanije. Iako poslednju davno, Genoa je osvojila ček šest titula, i spada u red najtrofejnijih klubova u zemlji. Sampdoria je osnovana tek 1946. godine fuziom dva stara kluba Andrea Doria i Sampierdarense. Sampdoria je poznatija u Evropi, nakon uspeha 1990. i poraza u finalu kupa šampiona od Barcelone dve godine kasnije. Genoa ima više navijača posebno starijih, što je i logično. Za njih važi da su strastveniji od nas. Poslednjih deset godina su u drugoj ligi, i danas imaju tek oko 10.000 pretplatnika, dok Sampdoria ima preko 25.000. Njihova grupa "Fossa dei Griffoni" (jazbina grifona), raspala se 1992. godine nakon sukoba među vođama. Pobednička ekipa osniva novu grupu "Vecchi Orsi", ali ubrzo menjaju ime u "Ottavio Barbieri", u čast legendarnog igrača. Stadion Luigi Ferraris je najbolji u Italiji. Izrađen je na mestu starog stadiona, po uzoru na one u Engleskoj, u periodu između 1987. i 1990. godine pred svetsko prvenstvo. Kapacitet je 38.000, što je skoro 20.000 manje u poređenju sa starim stadionom. Prvih pet godina postojanja Sampdoria je igrala na drugom kraju grada , na stadionu Caienna, koji je danas atletski stadion. Od kraja 1950. godine mi i Genoa igramo na istom stadionu."

*Koliko su navijačke grupe u Italiji politički aktivne i ko ima najbolje navijače?

"Ultras Tito je apolitična grupa. Nas zanima samo Sampdoria. Za razliku od nas ima dosta grupa koje se javno politički izjašnjavaju. Među desničare spadaju: "Irriducibili" Lazio, "Brigate Rossoneri" Milan, "Brigate Gialloblu" Verona, "Fighters 1977" Juventus… dok su levičari: "Rangers" Pisa, "Brigate Autonome Livornesi" Livorno, "Armata Rossa" Perugia… Opšte je mišljenje da najbolje navijače u Italiji imaju Roma, Lazio, Milan i Inter."
Nekoliko grupa Rominih navijača ujedinile su se 1977. godine pod imenom "Commando Ultra Curva Sud" (CUCS), sa osnovnim ciljem bolje organizacije koreografije i navijanja. Oni su sigurno jedni od najmaštovitijih navijača na svetu kada su koreografije u pitanju. U glavnom gradu ih ima neuporedivo više od Laziala. Pošto se jezgro CUCS nakon petnaestak godina rasulo, na čelo grupe su stupili novi, mlađi momci, pa je 1999. došlo i do promene naziva u jednostvno "Ultras Roma". Sa druge strane navijači Lazia, iako u podređenom položaju u odnosu na gradskog rivala, ni malo nisu zaostajali niti zaostaju za navijačima Rome po koreografijama. Krajem osamdesetih "Eagles Supporters" prestaju da postoje a vodeću ulogu na Laziovom severu preuzimaju "Irriducibili". Oni su bili prva italijanska ultra grupa koja je odstupila od klasičnog stila italijanskog navijanja. Izbačeni su iz upotrebe ogromni transparenti, koji su zamenjeni malim zastavama u engleskom fazonu, a u repertoaru pesama sve više je bilo engleskih melodija.

*Interesantno je da na navijačkoj sceni u Italiji postoje brojna prijateljstva između ultras grupa suparničkih timova. Sa kim ste vi u dobrim, odnosno lošim odnosima?

Prijatelji smo sa navijačima Parme, francuskog Marseja, kao i sa navijačima manjih klubova poput Catanzara i Spezie, dok je mnogo više onih sa kojima se ne volimo. Na prvom mestu neprijatelja su nam navijači Torina (još od najranijih dana dve grupe), Juventusa, Milana, Napolia, Brescie, Bologne i naravno Genoe."

*Prosto je nezamislivo da jedan meč italijanske lige protekne bez pirotehinke. Da li je ona dozvoljena?

"Baklje je dozvoljeno paliti na stadionima, iako će vam ih policija oduzeti ako vam ih nađe prilikom pretresa, posebno ako je reč o gostujućim navijačima. Zbog paljenja baklji niko ne može biti uhapšen što je najvažnije, sem ako je ne koristite u tuči sa protivničkim navijačima ili sukobu sa policijom. Mi ih na naš stadion unosimo znatno ranije, uglavnom umotane u velike transparente i zastave. U svim gradovima postoje legalne prodavnice pirotehnike, a posebno u lukama poput Đenove."

Gate 13 - Panathinaikos

* Možeš li nam reći nešto o počecima organizovanog navijanja u Grčkoj i navijačima Panatinaikosa?

Ilias: Prva organizovana navijačka grupa u Grčkoj nastala je u sezoni 1966/67. i to baš na stadionu Panatinaikosa. PAO (skraćeno od Panatinaikos) je bio veoma popularan klub, tako da stadion kapaciteta od 27.000 mesta nije mogao da smesti sve one koji su želeli da prisustvuju utakmicama. Navijači su se organizovali prevashodno da bi lakše dolazili do ulaznica. U to vreme huliganizam nije postojao, mada je uvek bilo sitnijih incidenata. Navijači su gađali protivničke igrače i sudije svim i svačim, ali nije bilo ozbiljnijih nereda. Tek desetak godina kasnije dolazi do pravog navijačkog buma u Grčkoj. Pao je u to vreme imao najorganizovanije navijače, nazvane "Union of Gate 13 fans". Krajem sedamdesetih iz grupe Gate 13 izdvojila se ekipa huligana pod nazivom N.O.P.O. (skraćenica znači neonacistička organizacija navijača Panatinaikosa), koji postaju strah i trepet za sve protivničke navijače i definitivno su najjača huliganska ekipa koja je ikada postojala u Grčkoj. Ta ekstremna ekipa nije imala svoje sedište, nikom nisu govorili svoja prva imena i delovali su u ilegali, kao duhovi. 1981. godine Panatinaikos preuzima novi gazda koji zabranjuje aktivnosti svih neoficijelnih navijačkih grupa i osniva fan klub koji će biti potpuno pod njegovom kontrolom. Uprkos tome, huliganski element nije istrebljen. U Atini su i prve navijačke grupe imali i Olimpijakos i AEK, s' tim što su navijači AEK-a dugo vremena bili totalno neorganizovani. U isto vreme na severu Grčke u Solunu, glavnu reč su vodili navijači PAOK-a, koji po svojim brutalnostima nisu ni malo zaostajali za navijačima iz Atine. Druga dva kluba iz Soluna Aris i Herkules imali su takođe brojnu armiju navijača, ali ni blizu nasilne kao PAOK. Do 1982. godine sva dešavanja na tribinama grčkih stadiona dovođena su u vezu sa navijačima Panatinaikosa, Olimpijakosa i PAOK-a. Navijači drugih klubova nisu vredni pomena. Pomenuo bih još da je 1988. godine osnovana grupa navijača Panatinaikosa "Green Cockneys" koji su punih sedam godina bili najbolje organizovana navijačka grupa u zemlji.


*Koje bi tuče izdvojio kao najpoznatije kada su u pitanju navijači u Grčkoj?

Ilias: Još daleke 1964. godine na starom stadionu Panatinaikosa igran je večiti derbi PAO- Olimpijakos. Postojale su sumnje da je meč namešten, pa su i jedni i drugi navijači iz besa počeli da ruše sve pred sobom, uništavaju stadion i tuku se sa policijom. Početkom 1981. godine izbili su neredi na utakmici AEK-Olimpijakos. Uspaničena masa počela je da beži ka izlazima, ali su naleteli na zatvorene kapije. 21 osoba je izgubila život. Masovna tuča odigrala se i u samom centru Atine pre utakmice finala kupa između Panatinaikosa i Olimpijakosa 1988. godine u kojoj je učestvovalo preko dve hiljade navijača. Godinu dana kasnije navijači Panatinaikosa počistili su sve pred sobom ispred AEK-ovog stadiona i umalo uspeli da provale na tribinu najvatrenijih navijača AEK-a "Original 21". Slična tuča odigrala se i 1990. ali su sudbinu AEK-ovih navijača umalo doživele pristalice Olimpijakosa "Gate 7". Ipak, jedna od najluđih tuča odigrala se 1992. godine. Navijači Panatinaikosa vraćali su se sa košarkaške utakmice iz Soluna. Oko dva sata iza ponoći naših deset autobusa napadnuto je u selu Neos Panteleimonas. Većina navijača je spavala, kada su počela da pucaju stakla na autobusima. Neredi su trajali punih sat vremena, celo selo je ustalo na noge, a seljaci su da bi zaštitili svoju imovinu pucali iz lovačkih pušaka. Naši autobusi su bili poptpuno uništeni. Za navijače PAOK-a svaka utakmica protiv atinskih klubova predstavlja odlazak u rat. Dve najbrutalnije tuče kada su u pitanju susreti navijača Olimpijakosa i Panatinaikosa na košarkaškim utakmicama odigrale su se na neutralnom terenu, dve godine zaredom 1994, i 1995. Oba puta je u pitanju bio "Final Four" na koji su se plasirale obe ekipe. U Tel Aviv je 1994. godine doputovalo nekoliko brodova punih huligana obe ekipe, koji su se bez prestanka sukobili tri dana. Luka je bukvalno bila u plamenu prilikom uplovljavanja dva broda sa protivničkim navijačima. Sledeće sezone scenario je bio još brutalniji, a mesto dešavanja španska Saragosa. U razmaku od petnaestak minuta na aerodrom u Barseloni sleteli su naš i avion pun navijača Olimpijakosa. Preko 600 ljudi se mlatilo, na pisti, u aerodromskoj zgradi, na prakingu. Vladala je opšta anarhija. Veliki broj letova je kasnio, putničke torbe i koferi su bili razbacani, izlozi free shopova razbijeni. Navijači su bacali jedni na druge saksije cveća, stolice, pepeljare, a španskoj policiji je trebalo više od sat vremena da uspostavi red i mir. Sledećeg dana grupa od 300 navijača Panatinaikosa uspela je da izmakne policijskoj pratnji i domogne se hotela sa protivničkim navijačima. I poslednjeg dana odigrala se velika tuča kada su navijači Olimpijakosa napali dvoje kola sa navijačima Panatinaikosa na jednoj benzinskoj pumpi nedaleko od Saragose. Na njihovu nesreću nakon par minuta na istu pumpu je pristigao i pun autobus protivničkih fanova. Došlo je do opšte makljaže, u kojoj su navijači crveno belih dobili neviđene batine. Španska policija je uhapsila oko 250 navijača od kojih je oduzeta velika količina suzavaca, noževa i drugog hladnog oružja. Pomenuću još jednu veliku tuču koja se odigrala nedavno. U kvalifikacijama za svetsko prvenstvo 14. septembra 2004. godine Grčka je poražena od Albanije u Tirani sa 2-1. Nakon utakmice hiljade Albanaca, uglavnom ilegalaca, izašlo je na ulice grčkih gradova da proslavi veliku pobedu. Bio je to znak za uzbunu. Navijači svih grčkih klubova od Soluna do Krita nisu mogli to da dozvole tako da se u celoj zemlji za svega nekoliko sati na ulicama tuklo hiljade navijača. Policija se udružila sa navijačima i krenula u poteru za Albancima. Rezultati nereda su bili užasavajući: dvojica Albanaca su ubijena, dvadeset i jedan izboden noževima, preko 400 ih je završilo u bolnicama, a broj zapaljenih automobila i prodavnica čiji su vlasnici takođe Albanci bio je blizu hiljadu.

*Koje je gostovanje za vas, navijače Panatinaikosa najopasnije?

Ilias: Derbi mečevi protiv Olimpijakosa tradicionalno su puni tenzije i mržnje, a mogu slobodno da kažem da su košarkaške utakmice mnogo opasnije od fudbalskih, pošto je u opticaju manji broj navijača. Jednom prilikom smo dobili svega 200 karata za gostovanje u Pireju protiv Olimpijakosa, čijih je navijača u hali bilo 13000. Ne znam kako smo uspeli da izvučemo žive glave. Takođe, naše svako gostovanje sa košarkaškim klubom u Solunu protiv PAOK-a više je nego opasno. Kada ideš u Solun, moraš da budeš spreman na sve.

*Da li možeš da uporediš navijačku scenu u Grčkoj danas sa onom od pre deset, dvadeset godina?

Ilias: Atmosfera na grčkim stadionima je uvek dobra, ali je policija danas mnogo organizovanija nego pre. Na svim stadionima su uvedene kamere koje snimaju navijače, veliki je broj policajaca u civilu, tako da su se tuče premestile sa tribina na ulice. Moram da napomenem da je danas malo onih pravih tuča u kojima se navijači tuku "na ruke" kao nekada, i sve se više koriste noževi, lanci, motke, Molotovljevi kokteli, baklje... U Grčkoj i dalje važi zabrana na organizovan odlazak gostujućih navijača na sve bitnije utakmice.

*Da li bi pomenuo još neke navijače iz drugih gradova osim Atine i Soluna?

Ilias: Ovde se većina stvari dešava u Atini. Od drugih gradova, Larissa ima dobre navijače, ali su oni nešto mirnije prirode. Kalamata, Joannina i OFI sa Krita takođe nisu loši, kao i navijači svih timova iz malih mesta, za koje uglavnom navijaju lokalci. PAOK je definitivno najjača navijačka grupa van Atine. Sećam se kada su igrali protiv Napolija. Otišli su u velikom broju u Italiju. Maradona nije mogao da izvede korner punih deset minuta pošto su ga navijači PAOK-a gađali svim što im je bilo na dohvat ruke. I navijači Arisa su dobro organizovani u grupu "Super 3", dok treći solunski klub Iraklis ima najslabije fanove.

*Kakva je situacija sa ostalim klubovima u Atini?

Ilias: Atina ima dosta prvoligaša. Osim nas, Olimpijakosa i AEK-a, tu su i Panionios, Ionikos, Egaleo, Atromitos. PAO i Olimpijakos u najjbolji u svemu. To su dva najtrofejnija kluba u zemlji. Imaju najviše navijača u zemlji i najbolje su organizovani. Mada moram da priznam da među navijačima Panatinaikosa trenutno vlada mala anarhičnost. Postoje četiri ravnopravne grupe, s' tim što su "Athens Fans" i "The Independent" dve najveće koje imaju članove širom zemlje, Evrope i sveta.

*Da li i koliko navijači u Grčkoj poklanjaju pažnju modi? Da li se i kod vas nose Burberry kačketi, Stone Island, Henri Lloyd i ostale "casuals" etikete?

Ilias: U Grčkoj je malo navijača koji nose "casuals" odeću. Ovde je u poslednje dve godine ponovo pomama za starim navijačkim spitfajer jaknama.

*Poznato je da grčki navijači u velikom broju prate svoje klubove na gostovanjima po Evropi. Koje takvo gostovanje će tebi ostati u najlepšem sećanju i da li si možda bio u Beogradu 1986. kada je tvoj tim igrao protiv Crvene Zvezde?

Ilias: Stariji navijači se rado sećaju gostovanja u Liverpulu 1985, kada nas je bilo preko pet hiljada. Najbolju atmosferu smo priredili u Amsterdamu protiv Ajaxa 1996. godine. Bilo nas je 8000, pevali smo tokom cele utakmice i na kraju proslavili veliku pobedu. Odlično je bilo i dve godine kasnije u Londonu protiv Arsenala. Ta utakmica se zbog velikog interesovanja igrala na Wembleyu, a Panatinaikos je imao podršku od preko 15000 navijača. Iako smo izgubili, navijanje je bilo fenomenalno i u potpunosti smo nadglasali Engleze. Bio sam i u Beogradu kada je Panatinaikos igrao protiv Zvezde 1986. Došao sam sa ćaletom, pošto sam tada bio još uvek klinac da bih putovao sam. Atmosfera na celom stadionu je bila sjajna, a mi smo se uspešno nosili sa domaćim navijačima pošto nas je bilo skoro 15000.

*Da li navijate za reprenzetaciju?

Ilias: Naša reprenzetacija nikada nije beležila značajnije uspehe. Retko kada je uspela i da izbori plasman na završna takmičenja, tako da su navijači uglavnom bili okrenuti svojim timovima. Mnogi ljudi ovde i dalje nisu svesni da je Grčka postala prvak Evrope u Portugalu prošle godine. To je svakako prvorazredno iznenađenje. Za razliku od fudbalera, naši košarkaši, a u poslednje vreme i odbojkaši i vaterpolisti tradicionalno beleže dobre rezultate, tako da je i atmosfera na dvoranskim sportovima grčkih reprenzetativaca mnogo bolja nego na fudbalskim mečevima nacionalnog tima.

*Kakvi su odnosi navijača Panatinaikosa sa upravom kluba, policijom, medijima?

Ilias: Kao što sam već rekao, navijači Panatinaikosa su podeljeni u četiri grupe, tako da neki imaju odlične odnose sa upravom koja im izlazi u susret sa raznim beneficijama. Sa policijom nikada nije bilo dobrih odnosa. Da je po njihovom, navijači bi na stadion dolazili u odelima. Šta reći o medijima, osim da su majstori da napumpaju stvari i da od najsitnijeg incidenta naprave veliki skandal.

*U poslednje vreme Uefa ozbiljno preti svim klubovima ukoliko dođe do navijačkih ispada na rasnoj osnovi. Kakva je situacija u Grčkoj?

Ilias: Ovde na tribinama nema organizovanih levičara i desničara kao na stadionima u Italiji ili Španiji. Grci su tradicionalno veliki nacionalisti, a u Solunu na primer ima dosta neonacista. Navijači Panatinaikosa važe za rasiste i desničare, dok su na primer AEK-ovi anarhisti, ali ponavljam opet... nema organizovanih grupa.

*Pratiš li i druge sportove osim fudbala, koliko zanš o navijačima u Srbiji i ko su po tebi najbolji navijači u Evropi?

Ilias: Panatianikosovi navijači osim fudbala idu i na košarku, odbojku, vaterpolo. Redovni smo čak i na ženskoj košarci i odbojci. Pratimo naše sprotske ekipe i kući i na strani. O navijačima u Srbiji znam dosta, pošto držim prodavnicu u Atini koja prodaje časopis "Srpski navijač", tako da imam dosta kontakata sa navijačima kod vas. I ostali navijači u Grčkoj znaju dosta o dešavanjima na tribinama u Srbiji. Olimpijakosovi su u bratskim odnosima sa Delijama. Mislim da su navijači grčkih klubova možda i najjbolji u Evropi, a siguran sam da se mnogi slažu samnom. Englezi i Italijani su uvek u vrhu. Dobri su i Španci, dok su u velikoj ekspanziji poslednjih godina navijači iz istočne Evrope.

ICF - West Ham

CKM: Od kada ideš na utakmice i po čemu ćeš pamtiti prve godine provedene na stadionu?

Steve: "Otac i stric su me prvi put odveli na West Ham 1964, u sezoni kada je klub osvojio prvi trofej. Bio sam klinac. Imao sam samo osam godina. Sećam se da sam često zbog gužve sedeo ocu na ramenima za vratom. To je bilo vreme kada su stadioni bili puni i kada su se ljudi radovali svakom odlasku na utakmicu. West Ham je osvojio kup kao i kup kupova. Engleska je postala prvak sveta, i u celoj zemlji je vladala opšta fudbalska histerija. Igrači su poređeni sa bogom. Niko u Engleskoj nije bio sretniji od navijača West Hama. Naša tri igrača su odigrala najznačajniju ulogu u osvajanju tog jedinog velikog pehara. U finalu je pobeđena Nemačka sa 4-2. Centarfor West Hama Hurst je postigao het trik, strelac je bio i još jedan naš igrač Peters, dok je pehar uručen našem kapitenu Bobby Mooreu. Mi, navijači West Hama smo tu nacionlnu pobedu 1966. godine prisvojili kao trijumf West Hama. Bio sam na stadionu i 1970. kada je prodato preko 40 hiljada karata protiv Tottenhama. Bilo je više ljudi nego što je stadion mogao da primi. Chicken Run je izgledao kao kutija sardine. Utakmica je u nekoliko navrata bila prekidana, pošto su ljudi padali u nesvest od gužve. Takođe to je bilo i vreme prvih masovnih odlazaka na gostovanja sa klubom kao i prvih ozbiljnijih nereda na stadionima."

CKM: Da li si već tada bio svedok masovnih tuča navijača?

Steve: " U maju 1967. godine na našem stadionu gostovao je Manchester United. Trebala im je pobeda za titulu. Na stadion sam krenuo sa ocem, stricem i njihovim društvom. Oni su uvek išli na tribinu Chicken Run. Tamo su vodili i nas klince, ali su ovaj put odlučili da nas pošalju iza gola na domaću tribinu, pošto je Chicken Run bio odmah uz gostujuće navijače, a sve je nagoveštavalo da će biti velikih nereda. Ćale je mislio da smo ja i dva drugara bezbedniji ako budemo na velikoj severnoj tribini. Kako smo se približavali stadionu sve više sam sticao utisak da je West Ham u toj utakmici bio gost a ne domaćin. Navijači Manchestera su okupirali istočni London, i ponašali su se prilično bahato. Ocu nije bilo sve jedno, pa je odlučio da mene i dva moja drugara otprati nazad na autobus. Nama se išlo na utakmicu, tako da smo sišli na prvoj stanici i vratili se sami nazad do stadiona. Imao sam bordo plavi šal oko vrata. Na putu ka stadionu bili smo izloženi pravoj torturi od strane navijača Manchestera. Ostao sam bez šala. Blo ih je previše, a nas trojica smo imali tek po deset-dvanaest godina. Sećam se da su mnogi navijači Manchestera imali West Hamove šalove, koje su kao i nama oteli drugim fanovima West Hama. Uspeli smo da se probijemo do severne tribine. Pomislio sam tada, spaseni smo, ali kada smo ušli unutra prizor je bio zastrašujući. Navijači Manchestera su okupirali celu tribinu. Pomerili smo se u kraj i popeli na zid iznad tribine sa kojeg smo imali sjajan pogled, a opet smo koliko toliko bili bezbedni. Narednih dva sata prizor je bio zastrašujući. Oko dve hiljade ljudi konstantno se tuklo ispod nas. Neredi su se odvijali i na Chicken Runu, gde su bili otac i stric. Oni su se sukobili sa navijačima Uniteda koji su preplavili i južnu tribinu. Mislim da nikada posle toga nijednih navijača nije bilo na našem stadionu kao njih tada. Sve četiri tribine su učestvovale u neredima. Na sve strane su letele flaše, kamenice, zapaljene zgužvane novine. Video sam na desetine razbijenih glava, stotine ljudi u modricama, veliki broj uhapšenih. Kada sam stigao kući, oca još dugo nije bilo. Pojavio se tek nakon tri sata. Obe ruke su mu bile krvave, zglobovi pesnica rastureni, usna rasečena. Ponašao sam se kao da nisam bio na utakmici. Pitao sam ga kako je bilo. Odgovorio mi je: "sjajno sine, bilo je veličanstveno. Pokazali smo severnjačkim govnima da nema zezanja u East Endu." I kakav onda može da bude sin pored takvog oca?"

CKM: Koliko je to sve uticalo na tebe da kreneš putem kojim si krenuo?

Steve: " Ja za sebe ne mogu reći da sam bio vođa huligana. Ja sam oduvek bio samo West Hamovac do srži. Za klub sam uvek u stanju da poginem. Išao sam na sve utakmice redovno od 1968, a na sva gostovanja godinu, dve kasnije. Gde god su se pojavili gostujući navijači bilo je nereda. To je jednostavno bio način života i odrastanja generacije tinejdžera tog vremena. Nasilja je bilo svuda, kako na stadionima, tako i na koncertima, u disko klubovima, školskim dvorištima... Jednostavno, nisi mogao izbeći da se ne potučeš. Ja nikada nisam bio od onih koji su izazivali, prvi se zaletali i napadali protivnike, ali u većini situacija nije bilo izbora. Retko kada sam uspeo da izbegnem incidente. Jedna masnica ti još ne prođe, a već zaradiš novu!"

CKM: Da li si bio aktivan i u vreme nastanka huliganske ekipe West Hamovih navijača poznatije pod nazivom Inter City Firm, koja je dugo godina važila za jednu od najorganizovanijih na ostrvu?

Steve: "To je bilo početkom osamdesetih. Rano sam se oženio, a tada mi se rodio i sin Trevor. Išao sam redovno na utakmice, i poznavao većinu momaka koji su osnovali Inter City Firm (ICF), ali su oni bili ekipa za sebe. Moje vreme je bio period od 1967. do 1980, kada smo osvojili kup protiv Arsenala. Na gostovanjima sam delio njihovu sudbinu. U Sunderlandu i Leedsu su me uhapsili. Sa par likova sam i danas dobar prijatelj. Oni mene smatraju za svog, ali da budem iskren nikada nisam bio u toj priči. Većina ih je mlađa od mene. Kada je pre par godina ICF organizovao reunion i odlazak na gostovanje na Old Trafford, dobio sam poziv od sina Trevora koji je danas više u svemu tome od mene. Nakon gotovo dve decenije ponovo sam sreo mnoge likove koji su davno prestali da idu na utakmice."

CKM: Poznat je rivalitet West Hama sa Millwallom. Ko su vam još neprijatelji?

Steve: Millwall pod jedan. Sa njima smo se često sretali posebno u moje vreme. To su bili okršaji na život i smrt. Isto je bilo i u vreme mog oca i dede. Mržnja sa Millwallom datira još od vremena kada smo i mi i oni bili dokerski klubovi. Ja sam imao tu nesreću da se nakon ženidbe preselim sa porodicom u Bromley, kraj u južnom Londonu koji je pun navijača Millwalla. Moram vam priznati da sam prvih par godina skrivao klupsku pripadnost. U par navrata su mi razbili prozore na kući. Ženi nije bilo sve jedno da se parkom prošeta sa bebom u kolicima. Danas u Bromlyeu ima dosta nas koji navijamo za West Ham. Mrzim i Manchester United, zbog toga što su mi uzeli šal 1967. West Ham je uvek bio mali klub u poređenju sa njima, ali su zato navijači West Hama često uspevali da odnesu pobedu. Manchester mrze svi osim njegovih navijača, i to je normalno. Mrzim i jebeni Tottenham, kao i Chelsea. Oni su nam uz Millwall glavni rivali u Londonu. Chelsea je bio izuzetno jak tokom sedamdesetih, možda i najjači u zemlji."

CKM: Ko ti je najbolji fudbaler koji je nosio dres West Hama?

Steve: "Kao klinac sam obožavao Bobby Moorea. Potom mi je idol bio Alan Devonshire. U poslednje vreme Italijan Di Canio je bio najbolji. Ipak jedan igrač će mi uvek biti ispred svih. To je Trevor Brooking. Njega sam pratio od početka karijere do kraja. Znao sam šta doručkuje, sa kim se viđa, gde izlazi. Bio sam opsednut njime. Mislim da nikada nisam video kompletnijeg fudbalera West Hama. On je imao sve, od stava i ponašanja na terenu do driblinga, šuta, udarca glavom. Po njemu sam i sinu dao ime. West Ham je uvek imao dobru školu fudbala. Pogledajte samo danas premijer ligu. Joe Cole i Frank Lampard su udarne igle Chelsea, Michael Carrick je nezamenjiv u Tottenhamu, a Jermaine Defoe prvi strelac tima, Rio Ferdinand je najbolji odbrambeni igrač u zemlji. Svi oni su ponikli u West Hamovoj školi fubala. Da je klub malo bolje organizovan i finansijski jači ti igrači bi danas igrali za West Ham. Mada ne bojim se za budućnost kluba. Riov brat Antoan, kao i mladi Nobble su već sada veliki igrači."

CKM: Da li je tvoja porodica ikada morala da trpi zbog West Hama, i šta na sve kaže tvoja supruga?

Steve: " Mnogo puta me nije bilo kući na bitnim porodičnim proslavama, ali to je tako. Žena se odavno pomirila sa tim. Zajedno smo skoro trideset godina. Jednom mi je prebacila što me tri dana nije bilo kući kada sam sa društvom slavio povratak u prvu ligu 1977. Te godine još nismo bili venčani, ali smo živeli zajedno. Drugom prilikom se umalo nismo razveli kada je ona bez mog znanja rezervisala aranžman za letovanje u avgustu 1985. Bila nam je godišnjica braka, izveo sam je na večeru a ona mi je pokazala vaučere za put u Španiju. Taj dan je obavljeno izvlačenje parova za novu sezonu. Zbog jebenog puta u Španiju ja sam trebao da propustim prva tri kola nove sezone. Nije bilo šanse. To je bio poslednji put da je uradila nešto slično. Danas joj raspored prvenstva visi prikačen na frižider. Nema razloga da idemo na letovanje u avgustu, ako već tokom juna i jula nema fudbala."

CKM: Da li pratiš reprenzetaciju?

Steve: "Naravno. Veliki sam patriota. Često sam išao i izvan zemlje da bih gledao Englesku. Za svakog pravog fudbalskog fana to je obaveza. Bio sam na svetskim prvenstvima u Španiji, Italiji, Francuskoj, na evropskim u Švedskoj i Belgiji. Gledao sam Englesku po Evropi pedesetak puta. To je sjajan osećaj. Na tim gostovanjima osećaš se kao ambasador svoje zemlje. Imao sam sreće da sam dosta puta išao i sa West Hamom po Evropi tokom sedamdesetih i osamdesetih, a bio sam i u Mecu kada smo igrali Inter toto kup pre par godina.

CKM: Nakon godina zatišja, reklo bi se da su huligani sve aktivniji u poslednje vreme. Kakva je situacija na West Hamu?

Steve: "Većina mojih prijatelja poput mene ima sinove. Oni čine tu mladu West Hamovu gardu. Trevor nije klinac da bih mu ja sad objašnjavao šta treba da radi a šta ne. On voli West Ham kao i ja. Svako ko stvarno voli tim za koji navija, spreman je i da snosi posledice. Mi možemo sada raspravljati o fudbalu i ti možeš navijati i za Millwall ako treba. Možemo se i posvađati, ali nemoj da bi mi rekao da je West Ham sranje. Razbio bih ti nos bez razmišljanja. I danas je među mlađim navijačima mnogo sličnih meni, samo ja mislim da više ništa nije isto kao pre. Priča mi Trevor da su se nedavno dogovorili sa navijačima Leicestera da se nađu negde daleko od stadiona. Bilo ih je 20 na 20, pobili su se, a potom je svako otišao na svoju stranu. Nije to to. Mislim da više nema šanse da se dogodi da se cela tribina maklja, da Green Streetom teče krv u potocima niti da grupa od 800 navijača West Hama juriša na duplo brojnije navijače Arsenala. Ne mogu opisati kako je nekada bilo uzbudljivo ići na fudbal. Uživao sam na West Hamu iz nedelje u nedelju. To mi je bilo sve u životu. Voleću West Ham istim intezitetom do smrti, iako je danas potpuno drugačija priča."

Trevor: "West Ham ima odličnu ekipu. Stari ICF se vratio na scenu, tako da mislim da bi teško neko mogao da izađe na kraj sa nama. Velik je pritisak na navijače danas. Snimaju nas kamere non stop. Zbog psovke ili prekog pogleda mogu da te izbace napolje pa čak i uhapse. Velika se buka podigla oko susreta sa Millwallom prošle sezone, ali je policije bilo toliko da jednostavno nisi mogao da trepneš. Došlo je do manje čarke sa pandurima. Dok smo se mi iz prvih redova gurali sa njima, pokušavajući da probijemo kordon klinci su ih iz pozadine gađali flašama. Bilo je zanimljivo. Manja frka je bila i protiv Chelsea u liga kupu, ali ništa spektakularno."

CKM: Koliko je fudbal danas drugačiji od onog od pre 20-30 godina?

Steve: "Ogromne su pare u fudbalu, tako da je on pre svega veliki biznis. Naravno, još uvek ima dosta zaluđenika kojima je klub svetinja i ispred svih tih moćnika koji manipulišu i drže konce u svojim rukama. Atmosfera ne može da se poredi sa periodom kada su tribine bile bez stolica, i kada si jedva čekao narednu utakmicu da ideš da navijaš dok ne podereš grlo. Sećam se da Trevor Brooking nije hteo da krene sa centra u Southamptonu dok svi navijači West Hama ne uđu na tribine. Danas je malo igrača kojima je stalo do nas. Ovaj masovni odlazak navijača West Hama u Kardif na finale baraža, malo me podsetio na stara vremena. Stvarno je bilo spektakularno. Dva dana smo pevali, pili na ulicama i u pabovima. Na stadionu je atmosfera bila sjajna. Ne pamtim kada je poslednji put 40 hiljada ljudi pevalo himnu "I am forever blowing bubbles". I sada se naježim dok mi se u glavi motaju sveže slike utakmice protiv Prestona. I na kraju pobeda i povratak u premijer ligu. Slavlje na stadionu, ulicama, pa sutradan repriza u istočnom Londonu. Zbog takvih stvari vredi živeti!"

Headhunters - Chelsea

Pre skoro dve godine CKM je objavio tekst o navijaču londonskog Chelsea, Jasonu Marrineru, pripadniku ozloglašene huliganske grupe "Headhunters". Čovek je upoznao svog novog komšiju, izvesnog Donala MacIntyrea, neznajući da je on u stvari novinar koji će mu zarad karijere upropastiti život i poslati ga u zatvor na nekoliko godina. MacIntyre je snimao Marrinera par meseci skrivenom kamerom i potom napravio dokumentarni film o "vođi ozloglašenih huligana" koji je 2000. godine prikazan na BBC-u, a godinu dana kasnije i na našoj televiziji. Marriner je potom uhapšen, a sud mu je odredio zatvorsku kaznu od šest godina. Nakon odležanih skoro četiri pušten je na slobodu. Dok je bio u zatvoru Jason Marriner je napisao knjigu koja bi trebala uskoro da se pojavi u prodaji, a nedavno je dao i svoje prve intervjue.

* Kako su Donal MacIntyre i BBC izabrali baš tebe?

J.M.: Momak koji je dugo vremena bio pandurski cinkaroš dao im je moje ime. Ali, zar je stvarno moguće da sam im ja bio toliko zanimljiv? Šta sam ja to specijalno uradio u životu? Kako stara izreka kaže: "Svako dočeka svojih pet minuta", a eto ja sam doživeo da me deset miliona ljudi gleda pun sat vremena na državnoj televiziji u udarnom terminu.

* Koliko si bio aktivan na utakmicama u to vreme?

J.M.: Išao sam na Chelsea redovno, ali punih sedam godina nisam imao veze sa tučama na stadionima. Izašao sam iz svega. Imam 37 godina i jednostavno me to više ne drži. Imam mnogo pametnijih poslova u životu nego da organizujem navijačke tuče. Naravno, ne kažem da se nisam tukao, ni da nisam bio jedan od glavnih među Headhuntersima, ali to je bilo davno. To je bio period mog života, mog odrastanja, kojeg se ne stidim. Voleo bih da upoznam jednog navijača koji je tokom '70-ih i '80-ih godina išao na utakmice a da se bar jednom nije potukao.

*Kako si se osećao kada ti je sud odredio šest godina zatvora? Šta si u tom trenutku pomislio?

J.M.: Kada se svo to sranje dogodilo, podigla se velika prašina. Bio sam siguran da ću dobiti deset godina. U momentu mi je prošlo kroz glavu: "dobro je nije deset", da bih potom postao svestan da šest jebenih godina treba da odležim sa ubicama, silovateljima, kriminalcima...

*Kako je bilo u zatvoru?

J.M.: Dosadno, monotono, prepuno kretena.Uspeo sam da se izborim sa svim problemima. Sve sam pretvarao u šalu. Kad odeš u zatvor, ceo sistem, okruženje, čuvari... svi su tu da ti od svega prave još crnju situaciju. Ja sam im se često smejao u lice. Jednom me je jedan čuvar pitao zašto se smejem? "Brate, radujem se što ću za šest godina izaći napolje, a ti ovde moraš da provedeš ceo radni vek!", odgovorio sam mu. Nije mu bilo dobro.

*Ok, vratimo se navijačkim pričama. Koju ćeš tuču sa protivničkim navijačima pamtiti za ceo život?

J.M.: Protiv Sheffield Uniteda na Camdenu. Oni su doveli odličnu ekipu, a i mi smo bilo u zenitu moći i snage. Kada si siguran u sebe i u svoje momke onda te apsolutno ne zanima koliko je protivnička ekipa jaka. Znali su da se skupljamo na Camdenu, pa su došli par sati pre utakmice. Jedina im je greška bila što su nam ušli u pab. Bili smo do zuba naoružani raketama, motkama, suzavcima. Bilo je krvavo! O tom događaju se čak i previše pisalo i pričalo, kao o jednoj od najbrutalnijih navijačkih tuča. Zato bih ja možda pre pomenuo Briž 1995. godine. Chelsea je igrao tamo evropsku utakmicu. Jedan naš drugar je nabavio kartu par nedelja ranije, koja je bila bez ikakvih zaštita. Nekakav običan plavi kartončić koji je ubrzo bio falsifikovan, tako da je nas 400 otputovalo u Belgiju sa tim lažnjacima. Panduri su ukapirali da nas je stiglo mnogo više nego što je Chelsea dobio ulaznica, tako da su nas hvatali po grupama, vezivali nam ruke plastičnim trakama, odvozili maricama i ubacivali u nekakvo skladište ograđeno viskom žicom. U jednom momentu nas je tu bilo skoro hiljadu. Sedeli smo vezanih ruku bespomoćni, kao vojni zarobljenici. Par momaka je uspelo da prošvercuje noževe pa smo se u neko vreme uspeli osloboditi vezova. Krenula je pesma, guranje, penjanje na žicu, provaljivanje kapije. Sve je proključalo. Panduri su izvukli pendreke, ali nismo marili za to. Krenuli smo na njih goloruki. Bio je to jedan od najažešćih navijačih sukoba sa policijom ikada. Pregazili smo ih. Bežali su glavom bez obzira. Uspeli smo konačno da izađemo na ulicu. "Slušajte, budemo li se držali zajedno imaće nas na oku, zato je bolje da se razbijemo u manje grupe", obratio sam se momcima. Bilo je nezaboravno, kao u filmu "The Great Escape".

* Koji su protivnički navijači bili najluđi?

J.M.: Poljaci. Svi ti ljudi iz istočnoevropskih zemalja su ludi. Oni su 15-tak godina iza nas, i svi uvek žele naš skalp, pošto smo mi uveli nasilje na fudbalske stadione. Engleska je igrala 1993. godine u Poznanju. Sećam se, još uvek sam spavao u hotelskoj sobi kada je uleteo jedan moj prijatelj. "Dole su, dole su!", povikao je. "Ko bre? Ko je dole?", upitao sam ga, još uvek kroz san. "Poljaci. Ima ih nekoliko stotina. Znaju da smo ovde. Čekaju nas.", odgovorio je. "Jebo te, ma nemoguće. Pa tek je pola devet ujutru", pomislio sam, ustao iz kreveta i pogledao kroz prozor. Imao sam šta da vidim. Oko 150 Poljaka je stajalo ispred hotela. "Ok, ustaj'mo iz kreveta i 'ajmo dole na jutarnju gimnastiku!" Za par minuta smo se svi pridigli, sišli dole, pokupili momke koji su bili u baru i na doručku, izašli napolje i razjurili pijane Poljake. Posle je bilo nereda tokom čitavog dana.

*Kako je nastalo ime Headhunters, i da li je ekipa još uvek aktivna?

J.M.: Bilo je to početkom '80-ih, kada je bilo moderno da svaka naijačka ekipa ima neko ime. Stvarno nemam pojma ko je Chelsea nazvao Headhunters. Da budem iskren mislim da ni jedan navijač Chelsea neće reći: "ja sam Headhunter", već "ja sam Chelsea". To ime se najviše pročulo zahvaljujući medijima. Na drugi deo pitanja ne bih mogao da dam najispravniji odgovor pošto sam skoro četiri godine proveo u zatvoru. Znam da se na prošlogodišnjoj utakmici protiv Leedsa okupila odlična ekipa. I Leeds se pojavio u zavidnom broju. Bilo je svašta. Svaka ekipa u Engleskoj je aktivna. Neki manje, neki više.To je definitivno, i uvek će biti tako.

*Nabroj pet protivničkih navijačkih grupa prema kojima imaš najviše respekta.

J.M.: Tottenham i West Ham su tokom '80-ih bili veoma snažni i organizovani. Millwall, takođe. Oni su uvek bili tu, i uvek će imati reputaciju. Pre par godina, kada su igrali protiv Birminghama, nacionalna televizija je prikazala snimak na kojem se čovek od skoro 60 godina zaleće i nogom udara policisjkog konja, a potom i Millwallovog klinca od 14 godina koji baca ciglu na pandure. Za takve stvari trebaš biti stvarno lud. Na Millwallu je uvek bilo takvih likova. Sa severa bih izdvojio Middlesbrough i Wolverhampton. Naravno ovo je pet ekipa sa kojima je Chelsea imao najviše obračuna, i koje sam video na delu.

*Koliko pratiš modu, šta voliš sebi da kupiš od odeće, a šta nikada ne bih obukao?

J.M.: Još kao klinac voleo sam da imam trendi majicu, jaknu ili patike. Laže ko kaže da ga moda ne zanima, samo što je neko u ovom ili onom fazonu. Danas najviše kupujem i nosim Boss, Pradu, Armani... ali su mi najdraže stare Levis farke, koledžice, Fred Perry majice i Harringtonka. Ta moda me podseća na lepa, stara vremena. U to vreme sam nosio i Lacoste, Lyle and Scott, Fila... Fajerka ili kombat jakna je stvar koju nikada nisam voleo. Moj dobar prijatelj sa Chelsea, Hicky (Steven Hickmott, jedan od najkarakterističnijih i najluđih vođa Chelsea Headhuntersa) ne skida tu jaknu ni dan danas. Kada ga vidim u njoj i starim martinama uhvatim se za glavu. Čovek je definitivno ostao u '80-im.

*Kog igrača/trenera nikada nisi voleo?

J.M.: Najomraženiji igrač? Maradona naravno. Bio je veliki igrač, i to mu niko ne može osporiti, ali mislim da je veliko govno. Dao nam je gol rukom, koji je kasnije Argentincima doneo titulu. Sudija to nije video. Naravno dešavaju se greške, sve je to fudbal. Ali zar je moguće da on nikada nije rekao: "Ok, prevario sam, ispao sam đubre, igrao sam rukom, ali šta da radim, niko nije video i mi smo pobedili!"? Kada su treneri u pitanju ne volim Jack Charltona. On je Englez koji je igrao za raprenzetaciji u zlatom timu iz 1966. Bio je idol jedne generacije. Voleli su ga i stari i mladi. I onda odjednom postane selektor Republike Irske. Užas. Novinari mu postavljaju pitanja, a on odgovara "mi ovo, mi ono". Ej, kako bre "mi", valjda "oni". Pa jeli on Englez ili jebeni Irac? Treba ga obesiti zbog izdaje zemlje!

*Ipričaj nam jednu anegdotu sa nekog starog gostovanja?

J.M.: Igrali smo u Sunderlandu liga kup. Sećam se bila je večernja utakmica, čini mi se sreda. Nas ode gore deset hiljada na jebeni liga kup. Od Londona ima dosta da se klackaš do Sunderlanda. Obično kada igramo tamo, svi se okupimo u Gatesheadu u kojem pijemo do pred početak meča. Gateshead je blizu Sunderlanda. Svi smo se dobro ponapijali još u putu. Kada smo stigli u Gateshead, Odds jedan od momaka iz ekipe, je bio toliko pijan da je prilikom izlaska iz busa ispao i razbio glavu. Podigli smo ga i vratili nazad u bus. Ubrzo je zaspao. Dva sata smo pili u Gatesheadu, a potom sa ostalim Chelsea-vim navijačima krenuli metroom ka stadionu Sunderlanda. Bili smo mladi, ludi, željni frke, a Sunderland je bio idealan sparing partner. Celo veče su trajali neredi na stadionu i u gradu. Chelsea je izgubio 2-0. Po završetku utakmice vratili smo se u Gateshead, ušli u bus i krenuli nazad ka Londonu. Na više od pola puta Odds se probudio. "Jel sve ok Jas", upitao me je. "Naravno", odgovorio sam. "Trebali bi uskoro da stignemo gore, zar ne?", pitao je. "Jebo te, jedva smo izvukli žive glave, krvi je bilo na sve strane, tukli smo se puna četiri sata, izgubili utakmicu, policija je uhapsila 132 navijača, a ti me pitaš hoćemo li skoro?", odgovorio sam mu. Nije mu bilo jasno.

*Kakvo imaš mišljenje o modernim stadionima sa stolicama, i da li fudbal i dalje pripada navijačima?

J.M.: Većina stadiona izgleda lepo, ali šta se dogodilo? Ceo život idem na fudbal i sada neko treba da mi zabrani da pušim na tribinama. Nema više one stare atmosfere, rivaliteta, mržnje. A bez toga fudbal je nula. Nema tradicije. Hoću da odem na utakmicu, da sedim na mokroj betonskoj tribini, zezam se sa drugarima, navijam, skačem. Sećam se, pre nego što sam otišao u zatvor i dobio zabranu ulaska na stadione prilazi mi redar i moli me da sednem na svoje mesto. "Slušaj drugar, platio sam 1.200 funti godišnju propusnicu za Chelsea, zato ako hoću da dubim na glavi, dubeću na glavi!", odgovorio sam mu ni malo prijatnim tonom. Na sadionima nema više radničke klase. Zamenili su ih ušminkani majmuni, turisti sa fotoaparatima, manekeni...

*U tvojoj optužnici se navodi da si bio povezan sa rasističkim i desničarskim organizacijama. Da li je to tačno, i koliko je sve to bilo prisutno na stadionima?

J.M.: Nisam rasista. Imam prijatelje crnce. Ljudi koji me znaju nisu mogli da veruju da su me optužili za rasizam. Muka mi je kada čujem sranja poput poistovećivanja Combat 18 sa Chelsea-vim navijačima. To je najveća glupost. Znam momke sa Chelsea koji su bili, možda su još uvek, pripadnici Combat 18, ali to su pojedinci. Ti fudbalski zvaničnici koji seru kako je engleski fudbal zatrovan na rasnoj osnovi su idioti koji bi trebali da skoknu do istočne Evrope i vide desno orjentisane skinheade na tribinama, istaknute zastave i obeležja sa rasističkim oznakama, pa da onda pričaju o rasizmu u Engleskoj. Ja sam bio u istočnoj Evropi više puta kada su igrali Chelsea i Engleska i uverio sam se u to. Još jedna stvar koja me nervira je himna. Pogledajte ragbi. Igrači uvek pevaju himnu sa ponosom. Imam utisak da hoće da nadglasaju ceo stadion. I navijači je uvek pevaju sa ponosom. A šta reći o fudbalerima? Foliranti, ne znaju jebene reči. Oni ne pevaju himnu. Neverovatno. To je ponižavajuće. Uvek kažem, budi ponosan na ono šta si i odakle si. To je neki minimum.

*Koliko godina zabrane ulaska na stadione si dobio?

J.M.: Maksimum što je nekada neko dobio je 10 godina zabrane. Ja sam dobio 20. Kada su me pustili iz zatvora smanjili su mi kaznu na osam godina. To znači da svaki put kada Chelsea ili reprenzetacija igraju negde preko ja moram da odnesem pasoš u policiju pet dana ranije. Na dan prvenstvene utakmice Chelsea takođe moram da se pojavim u najbližoj stanici i potpišem nekakve papire. Po izlasku iz zatvora kada sam se prvi put pojavio u stanici jedan pandur je onako sav oduševljen što me vidi rekao: "Jeli to čuveni Jason Marriner? Ti pratiš Chelsea, zar ne? "Ja ne pratim nikoga, majmune, imam zabranu!", odgovorio sam mu. Voleo bih da mogu da se žalim društvu za ljudska prava, ali njih boli ona stvar za navijače. Jedino što mi je krivo je to što nas svi tretiraju kao stoku. Gore nego pedofile, seksualne manijake, razbojnike...

*Svaka poznata huliganska ekipa imala je policajce koji su bili zaduženi da se bave njima. Možeš li ispričati neku kraću priču vezanu za njih?

J.M.: Svi ti panduri su dvostruke ličnosti. Sećam se, ne tako davno okupili smo se u jednom pabu u iščekivanju protivničkih navijača. Bilo je vreme uoči Božića. U nekom momentu ušla su dva lika u pab, prišli su našem stolu i ostavili čestitku sa natpisom "Svim Headhuntersima srećan Božić želi policijaska stanica Fulham!" To je bio njihov odgovor na naše razglednice ("voleli bi smo da ste sa nama", "lepo je odmoriti se od vas"...) koje smo im uvek slali iz svih mesta u inostranstvu gde je igrao Chelsea ili reprenzetacija. Uoči utakmice protiv Leedsa kada sam izašao iz zatvora, sedeo sam u pabu sa drugarima, kada mi je prišao jedan od pandura u civilu. Bio je nov. "Pozdrav Jason, šta ima, znaš li šta se sprema danas?", upitao me je cinično. "To bih ja trebao da pitam tebe, to je tvoj posao. Ti si u ovoj priči a ne ja", odgovorio sam mu.

*Za kraj. Kada bi sreo Donala MacIntyrea, šta bi mu rekao?

J.M.: Ništa. Samo bih se nasmejao. Ne mora da se boji eventualnog susreta sa mnom. Mnogi ljudi mi danas kažu: "kladim se da bi ga ubio da ga vidiš?!", a ja im odgovorim da me MacIntyre ne zanima. Ne razmišljam o njemu. Koga zabole za njega? Ako je ponosan na ono što je uradio to je njegovo.

Meni se "We are the famoust football holligans" najvise svidela od svih knjiga o huliganima,jer mi je najrealnija. Lik opisuje kako je i on dobijao po picki, a ne ko onaj Kolin Vord (Zaletanje) npr, koji nikad nije dobio batina!? Ima jos dobrih knjiga,al' ova mi je najbolja! Ali to je stvar ukusa...

Nego,moze li mi neko ukratko reci o cemu se radi u PETLJI i EVROKRIZIJI!
Vreme radnje i slicno!

За разлику од многих наших другова у оквиру удружења ''Alerta Network'' Green Brigade су нова група основана 2006 године.Историја нашег клуба и наших навијача је препуна прича о борби против неправде и мржње,а велики број песама је везан за ту тематику.Green Brigade са поносом наставља традицију наших претходника из навијачког копа борећи се против : фашизма,расизма и секташтва на трибини.

Ултра традиција је нов концепт у Шкотском фудбалу,али је подршка Селтику врло добро позната по бучном навијању са пуно колирита.Додуше изгледа да се последнјих година карактер нашег навијања поприлично променио : високе цене карата и драконске казне за навијаче на стадионима учинио је нашу подршку мање бучном,колоритном и политичком.Green Brigade су оформљене од стране групе навијача млађих и релативно старијих који су годинама долазили на утакмице Селтика,заинтересованих за ултра сцену.Наш циљ је да са пуно страсти пратимо наш тим као некада и вратимо бучност на трибини што представља традицију када је у питању навијање CSC-a.

Наш скроман почетак десио се на утакмици Лиге Шампиона против Бенфике септембра 2006 када смо унели огромну анти-расистичку паролу чиме смо постали активан и добро познат део Селтикове подршке.Наша кратка историја за ове 3 године била је обележена репресијом од стране клуба и полиције (иако долази до попуштања у последње време),а то нам је помогло у неку руку да учиномо групу снажнијом,повезанијом и политички профилисаном што је карактеристика навијача Селтика када је у питању антифашизам.Наша улога је да ширимо здрав навијачки дух са пуно кореографија и навијања уз незаобилазан антифашизам на трибини и ван ње.

Оно што је важно напоменути је да смо направили неколико антирасистичких кореографија.Џејсон Сколтланд тадашњи играч St.Johnston-еа, био је расно узнемираван на утакмици против Mothervell-а у четвртфиналу шкотског купа.Селтик је играо против St.Johnston-a у полуфиналу тог такмичења што смо ми искористили да направимо кореографију са поруком : ''Сви смо ми Џејсон Скотланд'' испод које је стајала песница која разбија кукасти крст.Ово је било лепо пропраћено од стране играча,а нама је било драго то што нисмо само подржали ову жртву расизма,већ што смо указали на то да смо сви жртве расизма како на трибини тако и ван ње.Наравно ово се не односи на навијаче Селтика пошто смо ми познати као лево орјентисани,за разлику од многих других трибина на светској сцени.Airdrie је ноторан десничарски фудбалски клуб чији су навијачи чланови фашистичких организација који имају ту болесну навику да се облаче попут некадашњих чланова Клу Клукс Клана како би расно узнемиравали црне играче противничког тима.Наша група је са пуним аутобусом кренула на меч против њих у предсезони,тако да смо са поносом истакли наше антифа заставе провоцирајући их.

Многе од наших акција су чисто усмерене на фудбал,али смо такође свесни тога да ни наша политика не сме бити заборављена.Имали смо једну кореографију у част Michael Davitt-а који је био један од првих покровитеља Селтика.Davitt је био познати социјалиста који је водио битку против земљопоседника у Ирској током 20. века.Истакли смо заставу на којој је био он са речима : ''Уништитељ богатих'' чиме смо хтели да испровоцирамо шкотске расисте који су анти-ирски расположени а њих је много међу навијачима Ренџерса које називамо ''Scotland Shame'' – или ти Шкотка срамота.Хтели смо тиме наравно да кажемо отворено свима онима који мрзе историју нашег клуба и ирски идентитет шта мислимо о њима.

На сличан начин наша застава ''Refugees Welcome'' - избеглице су добродошле илуструје нашу прошлост на коју смо сви поносни,наше наде у будућност и везаност групе да се бори за права свих оних који су присутни у нашем друштву.У Глазгову постоји значајна популација азијских имиграната,тако да је ту било и неколико инцидената који су бацили љагу на наш град : прво је један муслиман убијен 2003 године,а затим је 2007 године једна Алжирка са својом једногодишњим дететом каменована и силована од стране расистичке банде.Green Brigade као група одржава контакте са азијским имигрантима у Глазгову водимо их на мечеве када нам финасије то дозвољавају,а такође смо познати и по томе што организујемо мали фудбал на којем се такмичимо против њих.Многи од вас су вероватно обавештени да је Селтик је основан од стране Ирске имиграционе заједнице, а за дан Светог Патрика – St.Patricks Day (главни светац Ирске) играли смо против сомалијских азиланата пријатељску утакмицу на тај дан.Са задовољством можемо да вас обавестимо о томе да су Green Brigade победиле на турниру који ће се вероватно одржавати сваке године мада му још нисмо дали назив.Од тада смо као навијачка група одиграли неколико фудбалских утакмица и надамо се да ће их бити још више.

Наша група отворено подржава идеју о уједињеној Ираској и независној Шкотској тако да ми као група редовно учествујемо у политичким маршевима и догађајима како би подржали ове циљеве.Веома је важно напоменути да је велики контигент навијача Селтика био укњучен у организацију шкотског синдикалног скупа као и Антифа Марша 2008.Као што смо партиципирали у овим догађајима,били смо и организатори протеста против John Reid-a (старијег члана нове Лабуристичке владе,који је био укључен у рат против Ирака,док је његов секретар био одговоран у вођењу расистичке и анти-имиграционе политике) као председника Селтика. Наш протест и нетрпељивост према њему изражавамо на свакој утакмици тако што окрећемо наш ударни транспарент наопачке.

Green Brigade блиско сарађује са ''Tiocfaidh Ar La'' фанзином и навијачким фазином свих навијача Селтика под именом ''Celtic fans against fascism'' – навијачи Селтика против фашизма.На утакмици против Милана у Лиги Шампиона отишли смо на гостовање,а са нама су били и људи из ''Tiocfaidh Ar La'' (за оне који то не знају овај назив је у ствари парола која значи – НАШЕ ВРЕМЕ ЋЕ ДОЋИ а користили су је и припадници Ирске Републиканске Армије познатије по скраћеници ИРА).Организовано смо отишли на комеморацију италијанских партизана који су се борили против Мусолинија и фашистичких трупа у Италији.Треба још напоменути да смо одали почаст и команданту Giovanne-a Pescea-u ветерану Шпанског грађанског рата и лидеру партизанског покрета.Имали смо кореографију и на конто тога чиме смо обележили његову скорашњу смрт.

Ми смо млада група која делује другачије у односу на наше другове из Италије,Грчке,Немачке,Баскије...који су чланови ''Аlerta Network'' удружења.Оно што нас везује је изградња групе и масовност на трибини као и наша улога у борби притив фашизма у фудбалу.

''Until the last Rebel'' – До послењег побуњеника!

Како је Истанбул постао Истанпоол



Заиста нисам имао идеју како да започнем овај извештај са утакмице.
Било је превише утисака које је заиста тешко обликовати, поготово ако се писањем не бавиш професионално.
Испоставило се да је ипак најлакше све то описати хронолошки.
Целокупан пут у Истанбул је за мене почео једним кошмаром. Кретало се у уторак, 24.5. у 12:30 а ја сам 22.5. око 23х укапирао да ми је пасош истекао пре пар месеци. Фрка-паника, срећом, нови пасош је био спреман као и ја за пут.

24.5. се окупила мала група од 4 навијача из Србије, 2 навијачице Милана - Соња и Ивана, наша Мигхтy Редс - Диана и моја маленкост.
Туристичка агенција преко које смо ишли је дала оглас како организује пут на финале ЛШ у Истанбул и када смо их звали, рекли су да су све улазнице продате. Оног момента када смо сви ушли у полупразни аутобус, схватили смо да је то прича
за малу децу. Све је обећавало да ће путовање да буде изузетно удобно пошто нас је било можда 10ак унутра.
И било је врло удобно... Све док нас нису обавестили да на рецимо 1х вожње од Београда преседамо. У том тренутку сам схватио да сам био сувише наиван када сам мислио да се некоме исплати да вози 10 људи до Истанбула. Пресели смо у
аутобус новопазарских регистрација који је био наравно.. пун...
У питању је била организована шверц-тура, која је изгледа већ дуго постојала пошто су се у аутобусу сви познавали. Срећом, испоставило се да то и неће бити нешто претерано страшно, тачније да ће бити више смешно него било шта друго.
ОК, знам да се Соња и Ивана неће сложити са тим речима пошто су седеле иза једног врло самоувереног смарача који је био еxперт за све животне области и који је упорно покушавао да импресионира свог сапутника који је изгледа неки успешан човек у Истанбулу, тако што од Београда па до Истанбула није ниједном затворио уста. Стварно запањујућ капацитет плућа, поготово када се узме у обзир да ни цигарете није гасио.
Мислим да би такодје вредело споменути сцену са Турске границе када су нам водје пута увалиле рачуне и рекао да их покажемо царинику уколико буде тражио.
Тако сам сазнао да сам купио Баилеy'с, неке ментол цигарете и још нешто у вредности од 95е.
Ја, као и пола аутобуса. Изгледа да смо сви имали идентичан укус за пића и за цигарете.

У Истанбул смо стигли око 3 по нашем времену. Били смо смештени у хотелчић где сви причају српски. Сасвим је био пристојан, поготово за 15е по ноћењу. Иначе заборавио сам да напоменем да је са нама у аутобусу био и један новинар Бете, Педја који је путовао у функцији аутора нарученог теxта за ЦКМ (јеее!!! ) и као навијач Ливерпоола. Мислим да је ово друго ипак битније
Тамо негде после 4 смо завршили смештање, туширање и уношење хране у организам па је могло мало и да се одспава. План је био да се ујутру после доручка (који нисмо ниједног дана искористили у хотелу, не знам зашто) одемо до Таксим трга где се окупљају навијачи Ливерпоола и да се директно одатле оде на утакмицу. Планирали смо много шта, али се испоставило да неке ствари неће бити
изводљиве.
За почетак, спавање није било изводљиво. Као и током пута, превртао сам се, био у неком полусну, али од дубоког сна и одмора није било ништа. Нема везе, барем сам понео пар Гуарани из Београда, да бих имао додатну енергију за утакмицу.
Устали смо око 9-10 и кренули са Педјом до стадиона, да подигне акредитацију. Из хотела су нам обезбедили возача који говори српски (и не само да га говори већ га и разуме!). Пут до стадиона је био дууууууг пошто је Истанбул огроман град.
Огроман можда и није најбољи опис. Према причама које смо чули, он званично има 12 милиона становника. Више него цела Србија и Црна Гора.
Незванично, он има преко 20 милиона становника - чак можда и 25. Ради још бољег дочаравања његове величине, навешћу то да су нам рекли да он по дужини достиже и 300км.
Као од Београда до Ниша.
Па ви сада рачунајте шта значи стићи од тачке А до тачке Б тамо.
Током нашег пута од тачке А (хотел) до тачке Б (Ататурк стадион) који је трајао око сат времена, возач је чинио све да бисмо се осећали што пријатније и као код куће. У ту сврху, пустио нам је Дару Бубамару. Нашој срећи није било краја.
После пуно перипетија, заобилажења, покушавања да се надје слободан пут до стадиона, успели смо некако да се пробијемо и приближимо се тој импресивној градјевини. Да би наш другар Педја могао да подигне акредитацију, морали смо да продјемо једно 5 цхецкпоинта.
Срећом сви су били више него љубазни и ниједна провера није била непријатна.
Док је Педја подизао акредитацију, искористили смо шансу да се сликамо ста стадионом у позадини. Јединствена прилика да се то уради без 60.000+ људи у позадини.
Још једном бих морао да похвалим организатора пошто је свим новинарима обезбедио заиста сјајан пакет, тачније огромну кесу у којој
су се налазиле ствари као што су разноразне брошуре везане за овогодишње такмичење у Лиги шампиона, разноразне статистике, водич кроз Истанбул, историјат Истанбула, неки ДВД, мајица финала ЛШ, качкет финала ЛШ итд итд.
Након тога, опет је уследио дугачак пут до Таксим сквера. Морам да напоменем да смо током тих дугачких вожњи таксијем, нон стоп пролазили
поред других таксија који су били пуни Ливерпоолових навијача и да смо стално поздрављали једни друге. Током целог дана видео сам можда 5 таксија у коме су се налазили Миланови навијачи.
Што смо се више приближавали Таксиму, све је постајало све црвеније и црвеније. Оног момента када смо искорачили из таксија, могли смо да осетимо Атмосферу. Атмосферу финала ЛШ.
Ја сам ишао на пуно Дербија и увек се осећао електрицитет у ваздуху, али без жеље да умањим наш највећи спортски доживљај (за шта нема потребе - он годинама већ умањује сам себе), ово ипак не може да се пореди.

Не може да се пореди због много ствари. Ја ћу навести само једну, али најбитнију: овде је владала СПОРТСКА атмосфера. Пуно расположених људи, свих година. Од ситне деце до "сениор цитизенс". Сви у црвеном, сви расположени. Ни трага било каквом насиљу/вандализму/мржњи итд.
Било је наравно и пијаних, али нико није био насилан, само добро расположен и распеван. Могу да гарантујем да се било ком навијачу Милана не би ништа десило тамо (наравно не говорим о пијаној будали која би кренула да провоцира
или да се бије). Уосталом мислим да је пар њих и прошло туда у Милановим дресовима, али никаквих инцидената није било.
Био је организован и разноразни програм, ситна такмичења за освајање разноразних сувенира.
Аутор текста је пробао да 2 пута из 5 покушаја убаци лопту (ногом наравно) кроз отворе на једном паноу и да освоји лопту којом ће да се игра
финале, али му то није пошло за ногом. Нема везе, вежбаћу до следеће године и у Паризу на одбрани титуле ћу већ освојити нешто
Као што сам већ напоменуо, енглески навијачи су били више него пристојни, једино што у локалном ресторану нису бирали где ће да врше малу нужду. Писоар, лавабо и wц-шоља су имали исту функцију. Додуше било је и оних којима се јако журило и који су чежњиво гледали слободан лавабо, али су ипак говорили "Нооо, и јуст цан'т до тхат.. И цан'т до тхат". Свака част.

Након боравка на скверу и јела, решили смо да прошетамо мало и да потражимо неке сувенире везане за утакмицу. Енглези су били у пуној опреми, многи су имали дресове Ливерпоола где је на ледјима уместо имена играча писало Истанбул, а уместо броја 05. Било је и пуно њих са мајицама где су на ледјима биле исписане све утакмице Ливерпоола у ЛШ ове године. Нажалост ништа од тога није могло да се купи. Када се радило о обележјима клубова, Турци су одрадили добар посао пошто су могле да се купе врло квалитетне реплике дресова овогодишњих финалиста, као и шаллови, али мало шта се односило на саму утакмицу. Но добро и то је могло да се надје, па сам успео да купим мајицу "Истанбул, Тхе финал 2005" као и заставу која сада поносно краси зид моје собе.
Након шетње по граду, ипак смо из више разлога морали прво до собе, па тек онда на утакмицу. Поново је уследила авантура звана "повратак до хотела кроз Истанбулску гужву" и вожња је потрајала али смо ипак некако стигли. У хотелу се нисмо дуго задржавали, свако је обавио шта је морао, батерије на фото апаратима су мало допуњене (пошто су се трошиле током дана) и све је било спремно за полазак. Наше навијачице Милана ипак нису кренуле са нама тада, али су и оне без много проблема мало касније дошле до стадиона.

Пут на утакмицу је тек био нешто посебно. Неописива гужва. Препуни таксији и аутобуси, сви до једног испуњени Ливерпооловим навијачима. Лично сам видео и један аутобус са Милановим навијачима, али ми нико није поверовао у то. Становништво Истанбула је изашло на улице да поздрави навијаче. Наравно многи су то искористили и да продају још једно пиво или још један сувенир. Мислим да је Истанбул више профитирао од те једне утакмице него од целог ЕП у кошарци. Стекао сам утисак да су и Истанбулци били више наклоњени Ливерпоолу, што је можда и мало чудно с обзиром на вишевековно присно пријатељство измедју та два народа које се најчешће преносило путем ножева, песница и било чега што је при руци а може да послужи за повредјивање. Изгледа да су овогодишњи ундердогси у финалу свима прирасли срцу.
Вожња, ако се то милење метар по метар уопште и може назвати вожњом, је трајала око сат ипо - два сата. Помало сам и изгубио појам о времену у тој километарској колони која се врло полако, али сигурно, померала ка Ататурк стадиону.

Стигли смо тамо неких сат ипо пре утакмице. Требало је да се пешачи још око километар да би се стигло до платоа испред северне трибине где су се налазили Ливерпоолови навијачи. Све је опет било црвено, као тог дана раније на Таксим скверу. Десетине хиљада људи су били ту само из једног јединог разлога. Да својом великом подршком омогуће вољеном тиму да опет постане највећи тим у Европи, да се врати на место које му одавно припада.
Пре уласка је постојала мала бојазан да ће можда неко да прави проблеме зато што на картама пише друго име, а у брошурици која се добијала уз карту је било напоменуто да се понесе пасош ради идентификације. После прилично кратког чекања на улазу, схватили смо да је брига била непотребна. Непотребна до те мере да је, по мојој личној процени, много шта могло да се унесе на стадион. Претрес није био толико детаљан колико је могло да се очекује од једне овако важне утакмице, али и то је било са разлогом пошто се испоставило да су стварно дошли људи који су ту били због навијања и спорта, а не због неких других ствари.
Могла је да се унесе и мало боља видео опрема, што су три ортака из Београда и искористили, па су ушли са камером и снимили око 40 минута материјала.

Као што сам већ спомињао, Ататурк стадион је стварно импресивно здање, урадјено на врло занимљив начин. Када смо ушли и дошли до наших места, видели смо да ће преглед утакмице бити више него добар. Цео терен је био као на длану.
Иначе, поменута места су се налазила на самом врху западне трибине, тик уз јужну трибину где су се налазили Миланови навијачи.
Око сат времена пре утакмице, цео југ је био пун, док је север био још увек полупразан.
У наредних сат времена и север се дупке напунио, као и остатак стадиона. Било је још празних места, али мислим да их није било више од 1000-2000 (можда и грешим, волео бих да ме неко исправи). Једна од необјашњивих ствари је изостанак 6000 Миланових навијача, што је довело до тога да буде више Ливерпоолових навијача са улазницама за југ, где наравно нису били пуштени да удју.
Наше колегинице Соња и Ивана је требало да буду на западу, али су се мењале са Ливерпооловим навијачима који су управо имали карте за јужну трибину па су се нашле медју Милановим навијачима. Верујем да им је било изузетно лепо. Макар у првих 55 минута утакмице.
Италијани су имали стандардну кореографију у виду пластичних кеса (кабаница) у бојама њиховог клуба и две велике заставе.
Код Енглеза класика: шалови, стотине транспарената (који су били на атлетској стази) и најјаче оружје: грло.
Ориле су се све познате песме, а посебно леп моменат је био када су на стадиону пустили YНWА и онда је искључили да би се навијачи још боље чули. Мада мислим да то није било ни потребно, да би и поред тога надгласали звучнике.
Атмосфера је полако расла и све је било спремно за спектакл.
10ак минута пре почетка утакмице, Турци су одрадили свој занимљив програм у најбољем маниру 25.маја и некадашњих слетова (каква симболика), додуше без посвете одредјеној личности.

А онда - Утакмица.

Утакмица која није била као иједна друга пре ње. Не знам да ли уопште вреди трошити речи и описивати је. Једино што бих описивао су осећања која су била дијаметрално другачија у првом минуту утакмице и после изводјења пенала.
Навијачи Ливерпоола нису престајали са песмом и подршком свом клубу.
Јесте настао тајац после шок гола Малдинија већ у првом минуту игре, али се са песмом одмах наставило.
Јесте настајао тајац још два пута до краја полувремена, али 'пооловци не би били оно што јесу да нису одмах настављали са песмом и навијањем као да њихов (наш!) клуб води.
Оно што се дешавало у другом полувремену, тачније у првих 15 минута може се описати у три речи: неверица, магновење, делиријум.
Можда нисам објективан, али убедјен сам да је само један клуб на целом свету могао да уради оно што је тада урадјено. Само је Ливерпоол, после сезоне пуне пехова и разнораних глупих пораза, могао да смогне снаге и да покаже свима зашто у ствари фудбал постоји. Не желим да умањујем прошлогодишњу победу Порта у ЛШ, али на почетку сезоне мало ко је веровао да Ливерпоол може тако далеко да догура (чак и да продје групно такмичење), док је прошле године Порто за мене био фаворит из сенке.
Ма колико волео Ливерпоол, због "болнице Анфиелд" и других фактора и ја сам био мало скептичан по питању могућности.
Срећом, био сам демантован на најбољи могући начин. Ливерпоол је показао свима како се игра срцем и шта значи велика жеља да се покаже свима да су били неправедно потцењени.
После изједначења, мислим да је било немогуће да Милан победи, ма шта да се дешавало и ма какве прилике да су имали. А имали су прилике.
Остатак утакмице и пенали су историја, нећу да трошим речи.

Током неописивог славља, навијачи Милана су напустили стадион и онда се испоставило да је утакмици присуствовало око 2/3 или можда чак и 3/4 Ливерпоолових навијача.

Након утакмице је требало да уследи славље на Таксим скверу. И уследило је али не за мене и Диану. Ми смо своје славље за то вече завршили на стадиону. Наиме, био је организован превоз до поменутог трга за навијаче Ливерпоола и то градским аутобусима, у стилу ГСП-а. Велика грешка коју смо учинили је била та што смо ушли у аутобус, а нисмо узели такси. Вожња је трајала више од два сата. Стајати 2 сата прислоњен уз врата и прикљештен као сардина је једно искуство које никоме не бих пожелео. Било, не поновило се.
После тог мрцварења мало коме је било до славља. Било је већ 3ам. Клопали смо и решили да узмемо такси за хотел. Иначе аутобус нас чак није ни довео близу Таксима. Барем је то био мој утисак на основу касније вожње таксијем ка хотелу. Прескочићу и тај део, али ћу само једну врло врло врло важну напомену да дам: уколико икада одете у Истанбул, НАЈБИТНИЈА СТВАР када излазите из хотела је да узмете визит карту истог. Или више комада, за сваки случај. У супротном може лако да се деси да после пар сати безуспешње вожње и тражења хотела отворите штанд за хамбургере.
Користим опет ову прилику да се захвалим Соњи и Ивани на томе што су биле будне у те ситне сате и што су нам помогле

Преподне пред пут смо провели у кратком обиласку краја у коме се хотел налазио и куповини сувенира. Иначе Турци су неретко аплаудирали људима у Ливерпооловим дресовима који су такодје ишли улицама града.
Повратак у Београд је трајао нешто дуже, што због дужих одмарања на стајалиштима, што због повећег малтретирања од стране бугарских и српских цариника.
Шверц-турист аутобус, шта рећи даље.
Но, пошто сам ја завршио то медју првима, изашао сам напоље и срео три лика из Београда који навијају за Ливерпоол већ годинама и који су у сопственој организацији отишли и вратили се назад. Њихова авантура је била још већа због чињенице да карте нису имали, али је вишегодишње (вишедеценијско!) искуство у одласку на утакмице допринело томе да знају да на сваку утакмицу може да се удје на овај или онај начин. Пошто нису имали обезбедјен повратак, снашли су се некако и стигли до границе са Србијом а онда су ту имали среће и налетели на нас. Поврх свега су снимили и једно 40 минута утакмице (као што сам већ споменуо) тако да ће бити занимљивог материјала за размену.
Долазак у Београд је био око 5 ујутру.

Једна велика авантура је дошла до свог краја. Као и овај извештај.

За крај сам оставио оно што сам рекао свакоме ко ме је питао било шта у вези са утакмицом:

Овако нешто се доживи само једном у животу и то ако имаш пуно пуно среће да га доживиш.

Милош Тодоровић, мај 2005.

Ливерпулов КОП


Фудбал је светиња, а у Енглеској и више од тога. У лучком Ливерпулу лопта је поделила град на два дела - црвени и плави. У северном делу, у срцу црвене зоне, је упориште Ливерпула, најтрофејнијег енглеског клуба. Енфилд Роуд, један од најпознатијих стадиона на свету - храм фудбала.
Извесни Џон Холдинг саградио га је још давне 1884. и тадашњи капацитет му је био између 18000 и 20000. Занимљиво је да је на Енфилду прво играо евертон (стадион је званично отворен 29.09.1884. евертон : Ирлистаун). Да се управа 1892. није посвађала са Холдингом, ко зна можда би Енфилд данас био плав, а гудисон парк не би био ни саграђен. Пошто је евертон раскинуо уговор о закупу са власником стадиона, Холдинг је прво желео да стадион прода једном грађевинском предузећу (за изградњу стамбених кућа), али је на крају ипак одлучио да уложи још 500 фунти и оснује свој клуб Ливерпул.
Репрезентације Енглеске и Ирске су одиграле пријатељски меч 1889. годинме на Енфилду, а Холдингов велики бар као и Сандон отел били су омиљено окупљалиште - преноћиштемногих навијача и играча. Занимљиво је да евертон и данас често кад одлази у карантин одлази у Сандон хотел недалеко од Енфилда.
Прву своју утакмицу на Енфолд Роуду Ливерпул је одиграо 01.09.1982. против Ротердама, пред свега 1000 гледалаца од којих су већина били гостујући навијачи. У стартном тиму Ливерпула наступило је 11 Шкота ("Теам оф Мацс"), а дресови су били подељени на четири плаво-бела квадрата. Истог дана евертон је против Болтона играо пријатељски меч пред више од 10000 гледалаца. Два дана касније Ливерпул је пред свега 200 својих навијача одиграо и прву лигашку текму у Ланкашир Лиги против Хајер Волтона. У то време евертон је имао највише публике и најбоље навијаче, али је пред крај прошлох века Енфилд поново почео да привлачи публику тако да је 1901. кад је Ливерпул освојио прву титулу, стадион често био пун. Ривалство између два тима било је велико о чему говори и податак да чим би један од тимова проширио нпр. "јужну трибину", исто би учинио и други.
Први велики радови радови на Енфилду почели су након друге титуле 1906. Саграђен је "Маинстанд" са 3000 седишта. Нови Енфилд отворен је 01.09.1906. тачно 14 година после прве Ливерпулове утакмице. Овај пут 32000 навијача дошло је на меч против Стоук Ситија. Те, 1906. године уочи дербија са евертоном 29.04. спортски новинар и уредник спортске рубрике листа "Ецхо" Ернест Едвардс први пут помиње "КОП" и у листу објављује текст у коме се наводи да је улаз на "Маин Станд" намењен само за црвене. Идеја да се трибини да име "Спион Коп" потекла је од жеље да се на тај начин ода почаст многим грађанима Ливерпула који су погинули заједно са осталим британским војницима (322 мртва) у Боер Рату у Јужној Африци, на брду "Спион Коп". 24.01.1928. КОП добија нови изглед, спољни зид и кров. Кров је био јако низак, терен малих димензија што је умногоме допринело да стадион постане акустичан. Препун коп је годинама стварао језиву буку. Навијачи су неговани деценијама, а познато је да оно што данас пева Ливерпулов коп други ће певати сутра. Након Ливерпула и многи други клубови и навијачи су трибини или делу трибине где се окупљају најбучнији фанови дали назив КОП, али једино је Ливерпулов коп прави, сви остали су његове копије.
Испред копа у углу према Кемлин Роуду 1928.године пободена је застава на копљу(50 стопа). Занимљиво је и то да је та застава припадала првом челичном броду "Тхе Греа Еастерн" који се 1888. насукао на Мерсајски док.



Не може се причати о Ливерпулу а да се не спомене легендарни Бил Шенкли (менаџер у периоду од 1959-1974.) Његова изјава да фудбал није питање живота и смрти већ је и много важнији и много више од тога и данас се често помиње као оличење фудбалског фанатизма. У његову част, испред главног улаза на стадион и даље стоји стара челична капија на којој је 1982. (након његове смрти) постављен натпис "Yоу`лл невер wалк алоне".
На изласку из тунела противнички играчи налећу на таблу (постављена почетком седамдесетих) са натписом "Тхис ис Анфилед". То је опомена свима да их на терену чека пакао, јер након те табле играчи се срећу лице у лице са паклом КОПА.

Од првог до последњег минута ту се нешто дешава. Згужвана маса таласа се непрестано а од хука са копа, противничким играчима се леди крв у жилама. Током педесетих, шездесетих и седамдесетих КОП је увек био крцат (02.02.1952. ФА куп четврта руна протим Вулвса 61905 гледалаца). Навијало се из свег гласа, аплаузом су испраћани гости што је оличење праве страсти и фудбалске културе. Колико је само победа извојевано захваљујући хуку са трибина. У току сваке утакмице у просеку 25-30 навијача је изнето са копа са сломљеним рукама, ногама или због губитка свести под притиском масе. Пошто није било шансе да медицинско особље, редари или полиција, уђу на трибину због гужве, повређена особа би на рукама навијача била спуштена до терена где би му била указана помоћ. На копу је владао склад између реда и општег хаоса. То је била трибина где је часно било стајати и навијати, али и трибина са које се због непрестаног таласања није могло нормално пратити збивање на терену. Копити су у то време говорили како се најбезбедније осећају на самом копу, али им у исто време није било јасно како никад није било озбиљније повређених или настрадалих под притисцима масе. Ипак 1966. године у Купу шампиона против Ајакса више од 200 навијача је изнето са копа због повреда (31 је задржан на лечењу). "Роњење кроз масу" био је израз који се често везивао за коп током седамдесетих и осамдесетих. Стадиони се због безбедности постепено преуређују, постављају се столице и смањује се капацитет. На копу је био смањен број само шипки. Након шефилдске трагедије током целе недеље хиљаде шалова, застава, порука, венаца, букета цвећа, не само Ливерпулових навијача прекриле су цео коп и цео терен Ефнилда. Копија Шенклијеве капије постављена је у меморијалном дворишту Холзброу парка у Шефилду у знак сећања на погинуле навијача. Због те несреће као и због припрема стадиона за Европско првенство 1996. Енфилд је морао да претрпи значајне промене, што је уједно значило да правог копа више неће бити. У последњој сезони пре постављања столица коп је могао да прими "свега" 16480 навијача. 30.04.1994. коп је последњи пут био трибина без столица. "Становници" копа нису могли да се помире са чињеницом да више никад неће бити таласа и гужве. Више од 10000 навијача потписало је петицију против постављања седишта "Но Коп Сеатс". Коп је имао своју душу, културу и некакав специфичан шмек какав ниједна друга трибина на свету није имала. Копити су знали да ће коп изгубити све чари и сву културу постављањем столица и уклањањем шипки. Навијачи су долазили сваки дан и бдели над трибином и "чували свој коп". Гери Медсен је дошао да последњи пут предводи хоп навијача против Норич Ситија. Коп је свих 90 минута певао "Yоу`лл невер wалк алоне". Нико није био свестан да је Ливерпул тог дана изгубио од канаринаца са 1:0. Дан после текме коп је поново био пун на тзв. опроштајном концерту (Геррy анд Пеацемакер, Тхе Сеарцхерс и Мерсеyбеатс). Навијачи су дошли да се још једном увере да су најлепши дани копа завршени. Наредних дана стотине навијала долазило је на коп са чекићима како би за успомену одвалили део трибине. Неки су чак носили кућама и шипке на којима су провели најлепше тренутке. Други су се потписивали у старом WЦ-у испод трибине, док су екипе једноставно долазиле по "своје" шипке и сатима шириле шалове певајући "Yоу`лл невер wалк алоне". "Гооднигхт анд Годблесс" - писало је испред улаза на коп.

Данас коп има сасвим другачији изглед. Лепо је дизајниран, са великим засеченим претходником и кровом који покрива целу трибину. Испред су бројне продавнице, затим клупски шоп у које се годишње прода више од 16000 дресова. Енфилд је једини стадион у Британији који има свој МцДоналдс (9000 чизбургера се прода у просеку на свакој утакмици) на месту где је пре био један од улаза на коп. На сваку Ливерпулову утакмицу дође у просеку 110 аутобуса са навијачима "црвених" широм острва који чине 22% пуног стадиона. Занимљиво за Енфилд је и то да су седишта на стадиону подељена на секторе од којех је сваки у другој боји, пошто је то била идеја менаџера Боба Пејслија који није желео да се црвени дресови копаша стопе са црвеним столицама. На зиду стадиона стоји мермерна табла на којој су златним словима уклесана имена 96 настрадалих на Хилзброу. Запаљена је и вечна бакља испред које се сваки посетилац заустави и у тишини исчита спомен плочу, положи шал, заставицу, поруку или цвет у част настрадалима.

Данас су ствари у навијачком свету услед многих фактора драстично промењене. Италијани и Енглези су најзаслужнији за стварање навијачког покрета, сигурно тренутно најразвијеније скулптуре међу младима у читавом свету. Навијање је постало препознатљиви начин живота. У било ком европском граду, лако ћете препознати навијача пре свега по начину облачења, без обзира да ли је то понедељак ујутру негде далеко од стадиона. Графити на зидовима ће вам брзо разрешити на чијој сте територији, а њихова учесталост показаће колико су локални навијачи активни. Милиони младих на свим континентима света (без изузетка) сваке недеље се одричу многих ствари у животу не би ли испратили свој вољени клуб на мање или више удаљеном путовању. Многи од њих имају тетоваже као знак вечне припадности нечему што воле и доживљавају као свој идеал.
Веровали или не, навијачи у Канади се туку, у САД пале бакље, а за Аустралију се већ добро зна да на стадионима често долази до етничких немира... Ако се изузму Европа и Јужна Америка, где традиција активног навијања постоји више од 40 година, Северна Африка и Источна Азија имају много бољу сцену него што неко неупућен може и да предпостави.
Јапанци, пошто све раде педантно и темељно, тако су певање и изглед на трибинама успели да доведу до перфекције. Осећа се тотално одсуство духа, али сви навијачи у Јапану имају своје узоре па тако неки изгледају као савршена копија навијача Милана, други Боке Јуниорс, трећи Ливерпула...
У Индонезији навијачи много личе на навијаче са Балкана осамдесетих година. Изглед на трибини није савршен, али певање јесте, док су инциденти непланирани и у њима учествује много људи. Ту су навијачи из Кореје који су ближи Јапанцима, Малежани који су ближе Индонежанима, а чак и у Кини се дешава на трибинама.
Северна Африка је можда најближа Медитеранском стилу навијања (Италија, Грчка...). Много исељеника живи у западноевропским земљама (пре свега у Италији и Француској) и они су у потпуности успели да пренесу ''ултрас'' фазон. Постоје многе респектабилне групе у Египту, Мароку, а испред свих је Тунис. Чак и у Гадафијевој Либији клубови имају навијаче на којима би позавидели многи Медитерански. Певају се скинуте песме, али више оригиналне, пале се бакље, праве кореографије, путује се на гостовања, догажају се инциденти, а ла седамдесете.
Каква је актуелна навијачка ситуација у Европи? Никад веће жеље, никад мање могућности. Очеви навијачког покрета су у великим проблемима. Опстанак и даља егзистенција су под великим знаком питања. Зашто Модеран фудбал створио је и модерне навијаче, пре свега у најразвијенијим западноевропским земљама, где нормално предњачи Енглеска.

РЕПРЕСИЈА И НАВИЈАЧКА СВЕСТ

Осим заиста идиотских инцидената, када су у много случајева дебљи крај извлачили симпатизери и други незаинтересовани људи за навијачке сукобе, новонасталој фудбалској публици било је потребно обезбедити загарантовану сигурност. Средином деведесетих година, УЕФА, у сарадњи са фудбалским клубовима и полицијом фудбалски најразвијенијих европских земаља, осмислила је стратегију како да се заувек елиминишу они навијачки деструктивни елементи који изазивају насиље на стадионима. Модерним бунтовницима почело је да истиче време, а да тога нису били ни свесни. Систематски се радило на припремању терена да за ''навијача'' као субкултуру на стадиону више нема места, почев од увођења седења на свим трибинама, па до ствари које ћемо описати. Много је пара у фудбалском бизнису да би неки непромишљени млади људи вођени задовољењем својих инстикта то угрозили.
Навијачи су у безброј ситуација били непромишљени. Насумично гађање ракетама ка супротним трибинама, ломљење столица, аутомобила, столица на стадиону, бесомучно пребијање припадника ривалског табора па били они навијачи или симпатизери. Није се гледало да ли је неко сам, да ли је слабији, није било милости... Често су се такви случајеви завршавали са смртоносним последицама. Користиле су се флаше, дрвене мотке, металне шипке, ножеви, па се дошло и до пиштоља, па чак и бомби. Сукоби који нису никоме доносили ништа добро, осим задовољавање најнижих инстиката код појединаца.
Због свега тога навијач је у медијима окарактерисан као силеџија без мозга и код сваког човека који не зна дубину и историјат ствара велико подозрење о каквим се људима ради.
Таква репутација навијача довела је до тога да су им се често придруживали млади људи који нису ништа осећали према фудбалском клубу који су пратили и једини мотив доласка на стадион била је авантура и учествовање у опасним играма.
Да би се оградили од таквих људи, они промишљенији навијачи почели су да инсистирају на одређеном виду понашања које су назвали Навијачка Свест, на италијанском језику познато као Mentalita Ultra.
Навијачка Свест је пре свега промишљено навијачко понашање, које не угрожава незаинтересоване људе за међусобне сукобе, које инсистира на часним међусобним сукобима, тако да покушава да гарантује да нико неће изаћи сакат из одређеног двобоја и изнад свега инсистира на исправном и континуираном жртвовању за клуб, а да се при томе не очекује за узврат никаква материјална или друга добит, осим духовне сатисфакције. Из чисте људске савести шта је исправно, а шта не, и због новонасталих околности, наметнула се логична потреба да навијачи промене начин свога деловања и прилагоде се новом времену. Можда је најбољи пример те савести оно што се догодило у Бергаму. Аталанти је гостовао Наполи. Гостујући навијачи из матичног града путовали су возом и до стадиона их је по обичају испратила полиција. Међутим, како је Напуљ сиромашан град, многи Наполитанци трбухом за крухом живе на северу, па зато и сам клуб има навијаче по целој Италији. Тако је на стадион долазила група навијача Наполија из Милана, када су их напали Бергамски. У тучи је један Наполитанац изгубио око од ударца флашом. Како то најчешће бива, полиција је ухапсила првог на кога је налетела и недужан момак је морао да одговара за наношење тешких телесних повреда при чему му је претила висока затворска казна. Навијач Аталанте није могао да се помири са тим да уместо њега буде окривљен недужан човек, већ је отишао и сам се пријавио у полицијску станицу што му је касније била олакшавајућа околност, па је то чак ценио и оштећени наполитанац који је на суђењу сведочењем покушао максимално да му олакша ситуацију.
У Енглеској, као прва репресивна мера, уведен је много строжији закон који се односио само на насиличко понашање везано за фудбалске утакмице. Енглески пример следиле су и остале европске државе, тако да од данас скоро и да не постоји држава која нема посебан и пре свега неприродно строг закон везан за фудбалске навијаче. Навођење најдрастичнијих примера у Европи где се у више случајева починиоцима тежих кривичних дела гледало кроз прсте изискивало би много простора, док су навијачи осуђивани на нереално високе казне за оно што су починили. Можда је најдрастичнији пример од пре пет година, који се служио као увертира утакмици љутих ривала Њукастла и Сандерленда. Вође екипа два клуба су покушавали да договоре тучу на месту које је удаљено неколико десетина километара од утакмице. Полиција их је пратила и прислушкивала телефонске разговоре. ''Преговарачи'' су ухапшени на основу размене десет СМС порука и обављена три телефонска разговора. Оптужени су за ''Организовање завере ради вршења насиља'', дела за које је најминималнија казна предвиђена на две и по године. Исто тако је интересантна чињеница да су инциденти на, и око фудбалских стадиона широм острва још увек веома честа појава, од оних у најнижим ранговима до премијерлигаша. Хапшења се углавном завршавају опоменом или стадионском забраном, јер су се суђења обично завршавала високим одштетама у корист осуђених и ненормално високим трошковима државе, због начина на којих се долазило до резултата до нелогичних оптужби које су прелазиле све границе разума. Чак и у сукобима са полицијом. Мада медији држе цензуру над тим како би се промовисање навијачких туча смањио на минимум а углед Енглеске очистио, на само њихов увелико познат префињен начин.
Поред престрогог закона, у многим државама основана су и посебна полицијска одељења која се баве искључиво навијачима. Полицији су дата неоправдано велика овлашћења. Можда су и фудбалске утакмице најбољи пример непоштовање личне слободе и приватности у развијеним демократским државама Европе. Навијачима је ограничено кретање, често су приморани да сате и сате проводе у затвореном простору. Намерно се успорава и компликује улазак на стадион, поготово када су у питању гостовања. Улазак на трибину са закашњењем је чешћа појава него улазак на време, без обзира што се навијачи налазе у близини стадиона и по неколико сати раније. При проласку кроз капије стадиона навијачима се зумирају лица, они сумњивији се легитимишу и све то да би се навијачи застрашили и деморалисали од даљих путовања. Та дискриминација навијача иде толико далеко да су, на пример, италијански навијачи приморани да неколико дана пре утакмице пријаве полицији да ли ће имати транспарент са тим и тим натписом, барјак са таквом сликом, толико и толико бубњева, и онда ако полиција то одобри, добија се папир са печатираном дозволом који омогућава несметан унос свих тих ствари на стадион. Логично да ниједна озбиљна навијачка група неће пристати на такве понижавајуће услове.
У Италији су полицији толико одрешене руке, да једноставно некога могу да окарактеришу као потенцијалног изгредника и на основу тога могуће је да му изрекну казну забране посећивања спортских манифестација у трајању од једне до пет година. Особа под забраном је приморана да се појави у полицијској станици два или три сата пре почетка утакмице и толико времена мора да остане по завршетку утакмице. У случају, на пример, пословног путовања, особа је приморана да се јави у полицијску станицу града где се налази или ако је у иностранству, онда у Италијанску амбасаду. У случају нејављања, предвиђена је затворска казна. Већ су добро познате забране путовања у иностранство енглеским навијачима који су окарактерисани као фудбалски хулигани.
У европским државама са развијеном технологијом и високом стопом фудбалског насиља, уведене су номиноване улазнице. Номинована улазница значи обавезу да се уз куповину карте приложи лични документ, тако да подаци о навијачу улазе у компјутер података. При уласку на стадион показује се улазница на којој се налази име купца и обавеза да се покаже лични документ којим се доказује идентитет. Глупост која није донела ништа спектакуларно у увођењу реда, чак је створила велики отпор код свих гледалаца због непотребно спорог уласка на стадион.
Ствар је отишла толико далеко, да у појединим случајевима када Фудбалски савез процени да постоји могућност да да дође до већих инцидената, куповина улазница је дозвољена само онима који имају место боравка у општини одигравања утакмице како би се онемогућио долазак гостујућих навијача. Кад смо код гостовања, у Грчкој је већ годинама забрањен организовани долазак гостујућим навијачима. Тако се највећи атински дерби сада већ традиционално одржава само у присуству навијача једног фудбалског клуба. Селективна забрана путовања гостујућим навијачима примењује се од скоро и у другим земљама као што су Пољска, Италија...
На крају ту је и УЕФА са својим казнама двоструког аршина, које су код нас Делије најбоље осетили на својој кожи. Проблеми (пиротехника, увредљиве пароле, инциденти...) од стране комерцијалних клубова се толерише док се они неподобни драстично кажњавају. Логична је забрана играња две године у Европи навијачима Легије из Варшаве за прекидање утакмице у Виљнусу, али Манчестеру се толерише за оно зашта Фејнорд добије две године неиграња у Европи.
Све набројане репресивне мере дале су резултате, али ни близу онога што су налогодавци очекивали. Навијачи су увек проналазили пут како да се прилагоде новонасталој ситуацији и наставе своје деловање.
Несређеност и тешка ситуација у нашој земљи лоше је утицала на навијаче јер је фудбал (и све везано за њега) па на најниже могуће гране и навијачка конкуренција је више него скромна (разлога је много зашто је тако). Ипак добра ствар по навијачки покрет је та што су сви нови модели репресивних мера тек у зачетку. Приоритет решавања важнијих проблема државе довела је до тога да се оне не спроводе темељно. Не треба гајити илузију, њихово спровођење ће почети врло брзо ако то постане неопходно за ову државу, а то значи много велики проблеми за читав навијачки покрет у Србији. Одговорни људи навијачког покрета Србије ради заједничког опстанка не смеју неодговорно да се понашају ако желе још дуго да живе таквим начином живота. Зато медијима не треба давати повода за дизање хајке на навијаче јер то изискује оштру борбу против њих. Како не би дошло до тога, читав навијачки покрет треба преусмеравати у исправном правцу, где неће долазити до глупих, непромишљених, непотребних и кукавичких акција.

Много ти се свиђа Fred Perry џемпер, заљубљен си у La Coste патике, у фармеркама спаваш, не скидаш качкет и свој крем Ston Island мантил. Прави си кежуалац, бар себе сматраш за једног. Ал' онда одеш на текму и једноставно не можеш да издржиш да не упалиш бакљу кад твоји дају гол, да машеш шареним барјаком, да певаш заразну мелодију, да стојиш иза своје заставе, да напишеш паролу да твоји другари умру од смеха колико је оригинална, а да противника закопаш под земљу од блама. Волиш да истакнеш своје боје, често си умотан у бар шал. Упалиш ТВ и полудиш када камера зумира екипу из предграђа која је дошла на Emirates против Арсенала на гостовање, сви крем, сви кежуал, не знаш ко су, ал' опет и знаш. Промениш канал кад оно вести, Наполитанци праве шоу у Риму, бакље на железничкој станици, барјаци, кожне јакне. Угасиш телевизор и просто не знаш шта да мислиш о себи. Јел си кежуал или си ултра, на форуму си малопре гласао да си кежуал, ал' ево долази ти ортак за 5 минута да цртате паролу за суботу. Лудиш. Знам како ти је. Не можеш да пронађеш себе, а зашто? Зато што све иде из крајности у крајност. Ако упалиш бакљу или нацрташ графит, онда си једно, ако имаш скупу јакну онда си друго. Е па дошао је крај и твојим проблемима. Ми неопредељени формирали смо свој стил, па сад и ти можеш да се определиш за нас. Ни ултра ни кежуал, а уствари и једно и друго-casultras.
О чему се ради? Ради се о новом стилу који се „званично“ као правац појавио у Италији, али у суштини велики број навијача у нашој земљи га фура, а да нису ни свесни тога. Ако занемаримо део људи обучених у фајерке, тренерке, патике за кошарку и „фушбери“ качкете, долазимо до наше циљне групе, тј. фазона. У протеклих 7, 8 година дошло је до експлозије кежуал гардеробе која је постала доступна мање-више свима, у сваком великом европском граду могу се наћи марке попут Lonsdale, Fred Perry, La coste... Неко је неком рекао да је то навијачки и људи су почели то да купују, на ногама фармерке и беле патике. Многи грешком ово називају кежуал стилом. Јесте то кежуал стил, али кежуал стил облачења, а не комплетан кежуал стил живота, тј. навијања. Управо недостатак овог другог (кежуал начин навијања) условило је рођење новог стила. Зашто? Па рецимо само да су очеви кежуал навијања као и свега осталог кежуал наравно Британци, људи специфични по многим стварима, једна од њих је и поглед на свет, тј. поглед на навијање. За многе људе из осталих делова Европе несхватљив. Шта је занимљиво у доласку на противничку трибину пре утакмице, чекању противничке екипе у покушају освајања њиховог копа? Шта је занимљиво у мрмљању излизаних тв мелодија и константној причи „Пичке једне, да, ви, шта је било мишеви, побићу вас...“ ка противничким навијачима, а да уопште не покушаш да их нападнеш, јер дречаво зелени редари стоје свуда око тебе, а ти не смеш да их пипнеш јер ћеш трунути у затвору. Баш ништа није занимљиво да вам кажем. За људе су то потпуно неки несхватљиви и далеки ритуали. За људе о којима ја говорим у свом тексту.
Људи воле да изгледају лепо, али воле и да се зезају на утакмицама. А ко се зеза боље од жабара? Нема оног ко није уживао у оном осећају када први пут у животу држиш упаљену бакљу, када целу текму певаш невероватно певљиве мелодије, скачеш, падаш, шутираш се по трибини, не видиш ништа од дима. Надглашаваш противника прекопута али га гађаш и бакљама, љуљаш ограду са циљем да је срушиш и да се даш у јуриш за оним пичкама прекопута. Изађеш 20 минута раније да нападнеш госте док улазе у аутобус, искочиш им на аутопуту и испалиш сигналну ракету на аутобус. Поједеш их духовитим подјебавањем преко парола, носиш шал своје групе и мајицу своје групе испод свог Stone Island мантила. Дођеш кући задихан, црвен у лицу, са прогоретинама на јакни од своје групе, прљав од блата из гостујућег сектора, са готово поцепаним шалом, који су покушали да ти скину, али макар значке са симболима клуба на качкету нико није дирао. Дођеш и гледаш слике бакљаде и машу људи у фармеркама и крем јакнама. Поптуно збуњен.
Тада схватиш да си део културе за коју верујем да ће у скорој будућности појести и ултра и кежуал покрет. Сви ћемо бити „нешто између“. Сви ћемо бити ултракежуал, јер је то сада фора.

Istorija ultrasa Lacija (prvi deo)

Cela prica pocinje 1973. godine. Nezaboravna sezona nebesko plavih igraca koju je pratila fantasticna strast njihovih navijaca. Te godine, i igraci i navijaci su shvatili da su sjajni i da mogu biti velicanstveni. Iako tada jos nije bilo definisanih ultra grupa, tokom te sezone ljudi su poceli da prate klub i na gostujucim terenima a Olimpiko je uvek bio prepun barjaka, spontanim navijanjem ali ne bas kompaktno kako ce to kasnije biti. Podrska je bila sjajna i slobodno se moze reci da je imala veliku ulogu u osvajanju skudeta. Naravno, entuzijazam je bio na zavidnom nivou te godine, pa su navijaci, pogotovo mladji, odlucili da ucine nesto vise u cilju pokazivanja ljubavi prema svojim bojama. Tako su formirane prve grupe organizovanog navijanja, takozvani Ultrasi. Ultrasi nisu imali nikakvu vezu sa klubom i bili su svakako nov nacin u pracenju istog, prekinuli su dotadasnji sablon i otvorili novu eru.
Prve grupe lacijala su COMMANDOS MONTEVERDE i ULTRAS. Ove su grupe je cinilo oko 200 mladjih navijaca koji su posedovali veliku strast prema Laciju. Jezgro COMMANDOS MONTEVERDE LAZIO je formirano jos 1971. godine i stajali su na juznoj tribini, blizu tribine Monte Mario. U tom periodu C.M.L. su regrutovali veliki broj mladih navijaca koji su stajali u istom sektoru kao i oni. C.M.L. su se izdvajali sa svojom originalnoscu pa su ih komsije, romini ultrasi, ubrzo iskopirale i formirale ekipu COMMANDOS LUPI a tri godine kasnije i COMMANDO ULTRA. Kasnije, C.M.L su se preselili na sever, gde i danas stoje, posle vise od 35 godina, kod ulaza 49.
ULTRAS-i su formirani pocetkom 1974. godine i ime grupe je ubrzo postalo sinonim za sve mladje pripadnike tribine. Stajali su na juznoj tribini i regrutovali ljude iz opasnijih krajeva Rima : Garbatella, Eur, Parioli, Casal Bruciato … Prvi su stavili svoje ime na majice a nakon toga na kape i salove. “BEYOND THE VICTORY … ULTRAS” je bio slogan koji se nalazio na njihovim majicama.


Ubrzo je razlika izmedju normalnih navijaca i ultrasa poslala ocigledna. Ultraasi su bili ignorisani ne samo od strane ostatka stadiona vec i od ostatka tribine, a tada je to bio jug. Ovaj novi nacin podrske je izazvao sumnju od strane ostatka tribine. Pojavili su se i prvi bubnjevi koji su zamenili dotadasnje trube. Nazalost, zbog lose igre na terenu, mnoge prelepe zastave iz tog perioda ce nestati.
Na prijateljskoj utakmici protiv brazilskog Sao Paola, prvi put na fudbalskoj utakmici u Rimu su se pojavile dimne bombe, koje su proizvele prelepu sliku. U godinama nakon osvajanja skudeta, Ultrasi su formirali solidnu podrsku klubu, medjutim svi su znali da se tu krije mnogo veci potencijal, ukoliko bi se grupe ujedinile. Ali ko je sposoban da uradi nesto tako, da ujedini sve te mladice, svakog od njih sa svojim idealima i da natera ostatak lacijeve publike da razume i postuje ultrase. U tim pocecima su se primecivale velike razlike u stavovima kako bi sve to moglo da izgleda. Medjutim, jedan covek je jako verovao da je to moguce a to je Torino Di Vicio. Upravo zahvaljujuci njemu, odrzano je nekoliko sastanaka izmedju lidera grupa, jedan za drugim, da bi se uverili da je san o ujedinjenju moguc. U novembru 1976. godine odrzan je jako bitan sastanak na kome su prisustvovali lideri svih bitnih ultras grupa. Ultras grupe sa juzne severne tribine su se napokon ujedinile i formirale jednu veliku sjajnu grupu Gruppi Associati Biancazzurri – G.A.B.A. Pre utakmice Lacijo-Bolonja, u sezoni 1976-1977, ispred Olimpika, clanovi ekipe G.A.B.A. delili su letke sa sledecim sadrzajem:
“U cilju da unapredimo podrsku nasem Laciju, odlucili smo da formiramo klub koji ce ciniti ultrasi kako sa juzne tako i sa severne tribine. Vi, nebesko plavi navijaci, pridruzite nam se da bi uvek bili jaci i jedinstveni.”
G.A.B.A. su poceli sa prodajom svog materijala, sinhronizovanjem bubnjeva u podrsci klubu kao i organizovanjem putovanja na gostujuce utakmice po poprilicno pristupacnim cenama.

Istorija ultrasa Lacija (drugi deo)

G.A.B.A. je evoluirala u EAGLES’ SUPPORTERS. Njihov debi je bio na istorijskom mecu Lazio-Juventus 1977. godine, na mecu punom golova i emocija. Taj dan, Olimpiko je ugledao prelepu zastavu dugu 54 metara sa imenom nove grupe, ta zastava, koje je tada bila najveca u italiji, ce zauvek ostati upamcena u istoriji naviajca Lacija. Jacina novorodjene grupe je lezala u prijateljstvu i u sjajnoj saradnji, bez unutrasnjih problema, svi su bili ujedijneni za dobrobit Lacija. EAGLES zastava, prvobitno je stajala na juznoj tribini, ka istoku (tribina Tevere) a razlog tome je da igraci od samog starta osete njihovu podrsku, od prvog koraka na travi. Tacno ispod tog dela tribine nalazile su se stare svlacionice i izlaz na teren. Sa “orlovima”, podrska Laciju je pocela da se menja. Napravili su svoje salove, koji su se razlikovali od svih drugih, donosili su na stadion nekoliko bubnjeva, mnogo velikih zastava i raznobojne dimove koji su docekivali igrace prilikom ulaska na teren ili obelezavali vazan pogodak. Prvu godinu postojanja su obelezila mnogobrojna gostovanja kao sto su Firenca, Napulj, Bolonja na kojima su hiljada navijaca Lacija pruzale podrsku svom klubu.
Naredne sezone, Eagles-i se sele na drugu stranu juzne tribine u cilju da povecaju broj ljudi koji ce davati podrsku klubu. Istorijska slika ovih godina je naslovna strana poznatog TV programa o fudbalu - 90’ minuto, koja je deset godina pokazivala celoj Italiji srdacnu podrsku koju je imao rimski klub. Pojedine rasprave i neslaganja su dovela do odvajanja nekoliko ljudi i formiranja grupe VIKING, cije je jezgro cinilo oko 50 momaka. Vikinzi su bili dosta netrpeljivi kada su Eagles-i u pitanju, i oni ce ostati na jugu dosta vremena nakon prelaska Eagles-a na sever (1979). Vikinzi ce se konacno preseliti tamo tek 1982.godine. Posle mnogo sastanaka i rasprava, vodje ES su donele odluku koja se uveliko ocekivala – selidba na sever. Odluka je donesena jer su Ultrasi Lacija, kao i mnogi drugi u Italiji, zeleli svoju tribinu gde ce moci da se identifikuju.
9. Decembar 1979, po hladnom i kisovitom danu, ES su zabelezili debi i pocetak nove ere na severu. Ta tribina ce kasnije postati sinonim za ultrase Lacija.


Iako je klub imao ocajnu sezonu, severna tribina je do kraja ohrabrivala ostatke tima (najbolji igraci su dobil izabrane zbog skandala oko namestanja utakmica). Samo uz pomoc navijaca, slabasni tim je uspeo da izbegne ispadanje iz lige, ali samo na kratko, jer je komisija lige zbog skandala ubrzo izbacila Lacijo u Seriu B. U toj ocajnoj sezoni, gostovanja Perudji, Kaljariju, Peskari,Torinu i Udinama su dokazala da su nebeskoplavi ultrasi sjajni a nakon odluke odluke da se njihov tim izbaci u nizi rang, lacijevi ultrasi su izrazili svoj bres ispted Lega Calcio i iako je u pitanju bila sredina leta, svi pravi lacijali su bli tu. Prebacivanje u Seriu B bi uticalo na sve grupe ali na severnu tribinu nije uopste. Pocev od prve utakmice protiv Palerma, severna tribina je bila obojena u boje kluba sa mnostvo zastava i barjaka. Kako na domacim, tako i na gostujucim utakmicama, glas sa severa je bio jak. Vicenca, Milano, Ferara, Taranto … hiljade milja predjenih da bi se podrzao klub. Medjutim, to nije bilo dovoljno, Lacijo je jos jednu godinu igrao u drugoj ligi. Napokon, i poslednji navijaci sa juzne tribine su uvideli da je doslo vreme da se svi ujedine i zemlja je ponovo bila nebesko plava, od Varesea do Palerma.


Sezona 1982/83 je godina konacnog ujedinjenja svih ultrasa na severnoj tribini. Taj momenat je konacko dosao i svi su ga osecali u svojim srcima. U petom kolu Serie B, Bolonju je okupiralo sedam hiljada lacijala, kasnije, isto se dogodilo i u Bariju dok je Pistoiu preplavilo cak deset hiljada gostujucih navijaca koji su se radovali prvom mestu u drugoj ligi. Na Olimpiku, podrska je dostizala do tada nezapamcen nivo. Forsirajuci engleski stil navijanja, stvarane su prelepe sarpate, paljena je i poprilicna kolicina pirotehnike. Na domacoj utakmici protiv Milana, severna tribina, predvodjena ES-ima je usla u istoriju sa nevidjenom bakljadom koja do tada nije vidjena na fudbalskim utakmicama. Orlovi su pratili tim svuda (Campobasso, Reggio Emilia, Monza, Cremona, Perugia …). Gde je Lacijo – tu je i severna tribina !
Na nekoliko gostovanja su odlazili samo Eagles-i sve dok im se ostali navijaci, noseni sjajnim rezultatima nisu pridruzili. U Arecu, 15 hiljada lacijala je napravilo invaziju na mali toskanski grad. Stadion je totalno bio ispunjen gostima a mnogi domaci navijaci nisu nasli mesta na tribinama pa su bili primorani da prate utakmicu svoga tima preko radija. Toskanske novine su sutradan okarakterisale ovo gostovanje kao najvecu ikada invaziju na grad.
Na kraju sjajne sezone kako na terenu tako i na tribinama, promocija u visi rang je bila zakazana za mec protiv Kanatije na Olimpiku, mec koji ce sigurno ostati upamcen svima koji su mu prisustvovali. Roma je samo nekoliko nedelja ranije osvojila skudeto, ali ova utakmica je to bacila u totalno drugi plan. Pobedu su doneli ultrasi Lacija sa preko deset hiljada barjaka. Na prvoj utakmici Serie A protiv Fodje, bilo ih je jos vise …

Istorija ultrasa Lacija (treci deo)

Taj dan, severna tribina je vodila tim do pobede koje je znacila povratak u elitno drustvo. Trazila se karta vise pa su mnogi bili primorani da uz radio slave uspeh. Nakon poslednjeg zvizduka, slavlje se prenelo i na ulice Rima. Na cuvenom trgu Piazza del Popolo slavlje je trajalo celu noc. Sa povratkom kluba u Seriu A, brojka Eagles Supporters-a je pocela da raste i dostigla je dve hiljade. Formirane su i nove grupe, FALANGE, EAGLES KORPS, HELL'S EAGLES DESTROYERS, AMERICAN EAGLES, GRUPPO SCONVOLTI i EROTIK GROUP a neke grupe su se preporodile kao npr. COMMANDOS MONTEVERDE.
Posle nekoliko godina na Olimpiku se ponovo igrao najbolji fudbal zemlje i napokon posle toliko iscekivanja i snova, ponovo se igrao veliki rimski derbi. Tih godina se cesto mogla videti americka zastava medju lacijalima a razlog je bio Giorgio Chinaglia (centarfor Lacija). Podrska koja je stizala sa tribine je dignuta na visi nivo, pirotehnike je bilo svakog vikenda. Pojavile su se i prve parole koje su dokazale veliku originalnost tribine. Vise hiljada navijaca je pratilo Lacijo sirom zemlje, Torino, Milano, Genova, Verona ... Poslednje u nizu gostovanja je bila Pisa gde je 18 hiljada navijaca pratilo klub, na stadionu su gosti bili totalno dominantni, tako nesto se nije do tada desavalo u Seriji A. Lacio je uz pomoc fantasticne podrske izbegao ponovno ispadanje u nizi rang, a proslava koja je usledila na ulicama Pise je ravna onoj u Rimu. Medjutim, losim rezultatima nije bio kraj, pa je sledece sezone Lacio ispao iz prve lige. ES su u toj sezoni imali sjajna izdanja na oba derbija.


Teska vremena su dolazila za navijace rimskog kluba. Ponovo su bili uz svoj tim, prateci ga svuda i tako dokazujuci ogromnu ljubav prema svom klubu. Usledio je jos jedan samar za Lacio u vidu drugog skandala oko namestanja utakmica. koji je ukljucio nekoliko igraca medju kojima je bilo i igraca Lacija. Rimljani su nekako izbegli izbacivanje u Seriju C pa su ostali drugoligasi ali su kaznjeni sa oduzimanjem 9 bodova. Iako su ostali u Seiji B, ali 9 bodova je bilo dosta pogotovo kada se uzme u obzir ne bas sjajan tim tih godina (tada je pobeda donosila 2 boda). Organizoni su i protesti posle ove odluke na kojima je bilo oko 30 000 ljudi. Severna tribina je organizovala gostovanja te sezone na svim gostujucim utakmicama. U medjuvremenu, broj ES se povecao na 3 hiljade, sto pokazuje da losi rezultati nisu preterano uticali na grupu. Grupa se finansirala samo preko svojih marketinskih proizvoda preko kojih su organizovali gostovanja i spektakle na domacim utakmicama. Nisu samo ultrasi kupovali materijal, to su cinili i simpatizeri u cilju da podrzi mladice koji su bili spremni na sve zbog svog kluba.
Na bitnoj utakmici za borbu za visi rang, Lazio-Venezia, 80 hiljada dusa se ujedinilo u jedno, za istoriju, za grad, za nebesko-plavu boju, za Lacijo ! Niko nikada nece naci prave reci da opise sta se desilo tog dana. Iste sezone , u okviru kupa Italije, na utakmici Lazio-Juve, sever je pripremio nevidjen spektakl koji je, od strane novina i televizij,progasen za najlepsi ikada vidjen na fudbalskim utakmicama. Na kraju sezone Lacijo je obezbedio povratak u elitno drustvo, napokon je dosao kraj mukama navijaca Lacija. Seria A ce sledece sezone ponovo ugostiti Lacijo i njegove sjajne navijace !
http://soloultras.blogspot.com/search/label/Istorija%20ultrasa%20Lacija

20 najvecih navijackih nereda na ovim prostorima



Navijacki sukobi na nasim stadionima datiraju jos od sezdesetih godina proslog veka i koincidiraju sa pojavom fenomena gostujucih navijaca.Nekada nije bilo sektora za simpatizere gostujuce ekipe,vec su svi
bili izmesani na tribinama,pa ne cudi to sto je cesto bilo pesnicenja izmedju neistomisljenika.Posebno naelektrisani bili su oni mecevi velike cetvorke,ili kada bi jedan od njih gostovao u drugim
gradovima.Neretko su kola sa BG tablicama prevrtana u more na splitskoj rivi.Gostovanja beogradskih klubova u Vinkovcima obicno su prerastala u ulicne ratove,bas kao i okrsaji u maksimirskoj sumi u
Zagrebu.Javnost se ipak prvi put ozbiljnije pozabavila ponasanjem fudbalskih navijaca nakon sto su Grobari demolirali voz i sukobili se sa specijalcima na stanici u Sidu 1984. godine,na putu za Sarajevo.Zbog sve
cescih navijackih okrsaja,policija pocetkom osamdesetih zabranjuje navijacima da nose zastave na motkama.Organizovanjem navijackih grupa u SFRJ polovinom osamdesetih eskalira nasilje na nasim
stadionima.Svakog vikenda bilo je i po pet visokorizicnih utakmica.Ne smeju se zaboraviti ni navijaci tada manjih klubova,pre svih Rada,koji su imali malu,ali odabranu ekipu,i njihova cuvena tuca sa Bed Blue
Boysima u Zagrebu.Osvrnucemo se samo na najzanimljivije i najzesce okrsaje.

-U prolece 1972. godine titogradska Buducnost igrala je protiv Spartaka u Subotici.Kako se posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu doselio veliki broj Crnogoraca,tako je iz Ravnog Sela,Backog Dobrog
Polja,Vrbasa,Crvenke,Lovcenca……….ka Subotici krenuo veliki broj navijaca gostujuceg tima.Po dolasku u grad pijani Crnogorci potukli su se sa lokalnim stanovnistvom.Utakmica je u jednom momentu
morala da bude prekinuta posto su navijaci Buducnosti vodeci pogodak svoje ekipe proslavili uletanjem u teren i pucanjem iz vatrenog oruzja u vazduh.Delegati utakmice zahtevali su da milicija razoruza sve na
tribinama da bi mec bio nastavljen u miru.Crnogorci su u pocetku odbili da predaju oruzje “bez borbe”,ali su ipak “kapitulirali” kada im je glavni inspector obecao vracanje naoruzanja po zavrsetku utakmice.
-U novembru 1981.godine jedan citalac novosadskog dnevnika,zgrozen ponasanjem navijaca Vojvodine,poslao je ovom listu pismo sledece sadrzine:”Zamislite,molim vas,ti vandali su nasrnuli na coveka koji je
imao Dinamovu zastavu,ukrali su mu je a potom pred punim tribinama spalili….”

-U maju 1983. godine ponovo su Crnogorci bili na sceni.Sutjeska je igrala odlucujucu utakmicu za ulazak u Prvu ligu protiv Dubocice.Niksicani su sa deset autobusa doputovali u Leskovac vece pre
utakmice.Zaposeli su gradsku kafanu nalivajuci se u njoj sve dok sutradan nisu krenuli na utakmicu.Na stadion su provalili na silu ne plativsi ulaznice,a potom su se incidenti redjali kako na traci:Sutjeska prva
postize gol,pijani Niksicani ulecu u teren naoruzani zastavama na motkama,koje ce kasnije koristiti u tuci.Sve vreme tokom meca gadjali su domace navijace i igrace pivskm flasama i kamenicama a,kada je
utakmica zavrsena,lumpovanje je nastavljeno u gradu.Ceo Leskovac izasao je na ulice da se obracuna sa nasilnim gostima koji su sebi krcili put pucajuci iz pistolja u vazduh.Bilo je na desetine razbijenih
glava,polupanih noseva,izbijenih zuba.

-3.5.1986. Posle utakmice dva makedonska tima navijaci skopskog Vardara nasrnuli su na ekspediciju sa igracima i navijacima Pobede iz Prilepa.Kada se sve smirilo,vodja puta prilepske ekipe je izjavio:”U jednom
trenutku pomislio sam da ce nas sve iskasapiti I poubijati.bili su naoruzani metalnim sipkama,lancima,nozevima,cak i milicijskim pendrecima.Napadali su nas sa svih strana.Pomislio sam da moze da se dogodi
najgore,pa sam morao da izvadim sluzbeni pistolj.”

-12.5.1987. Sudija Beljin iz Panceva morao je da prekine drugoligasku fudbalsku utakmicu izmedju Pelistera iz Bitolja i Trepce iz Titove Mitroviceva puta,posto su domaci navijaci gadjali protivnickog golmana
nozevima.

-4.12.1988. Rijeka-Hajduk.Prvoligaska utakmica timova sa hrvatskog Jadrana uvek je vazila za derbi mec.Splitska Torcida probila je ogradi i tako preko centralne tribune krenula ka Armadi,grupi domacih
navijaca.U prvom naletu cuvari reda uspeli su da ih obuzdaju uguravsi ih pendrecima nazad u njihov sector.Pocetak drugog poluvremena je zbog nereda na tribinama kasnio desetak minuta a,kada se sve naizgled
primirilo,obe navijacke grupe priredile su bakljadu.Torcida je osim mnostva baklji aktivirala i nekoliko raketa.jedna je pogodila u ruku coveka na glavnoj tribini pa je iznesen sa stadiona sa teskim prelomom
ruke,a u sledecem momentu druga raketa pogodila jejednog fotoreportera u glavu.Nesrecni covek imao je srece posto je bio pogodjen u bradu i deo obraza,pa je preziveo.

-17.8.1988 Crvena zvezda-Partizan.U naelektrisanoj utakmici,ciji je rezultat rezirao sudija Sipka.Zvezda je postigla pobedonosni gol u 89. minutu.U tom momentu je sa severa uletela grupa od pedesetak Delija
koji su na terenu proslavljali pogodak sa svojim ljubimcima.Milicija ih je nekako vratila na tribune da bi se odigrala i poslednja dva-tri minuta meca.Kada je sudija oznacio kraj,navijaci sa severa masovno su
utrcalu na teren da proslave pobedu.Milicija ih je potisnula nazad ka tribini,medjutim,u tom trenutku je sa juga krenuo stampedo Grobara koji su gadjali organe reda i Delije odvaljenim komadima betona.U
jednom momentu nije se znalo ko koga bije.Delije su u tuci koristile motke od barjaka.Jedan Grobar je aktivirao protivpozarni aparat i ,uperivsi ga u pokretnu policijsku kameru,unistio ju je.Neredi sa stadiona
preneli su se i na okolne ulice.Polupano je vise privatnih vozila,nekoliko autobusa i stakla na dvoje milicijskih kola.Povredjeno je ukupno 17 milicionerai desetak navijaca oba tima.

-5.8.1990. Zeljeznicar-Sarajevo.Kada je Sarajevo postiglo vodeci pogodak Horde zla ubacile su u teren veliku kolicinu pirotehnike izazvavsi kraci prekid utakmice.Posto je tada bilo u trendu da policija prazni
tribinu sa navijacima koji to ucine,pristalice Sarajeva zavrsile su na ulici.U nastavku susreta Zeljo uspeva da izjednaci.Tada Manijaci ubacuju narandzaste dimnjake u teren,a policija pravi neshvatljivu gresku i
izbacuje i njih napolje.Mozete li da zamislite sta se sve desavalo na ulicama oko Grbavice od tog momenta kada se srelo vise od hiljadu navijaca dva tima.Zapodenuta je zastoka makljaza,a Horde zla zaustavile su
tramvajski saobracaj posto su prevrnuli kiosk na sine.

-13.5.1990. Jedna od najcuvenijih neodigranih utakmica u istoriji svetskog fudbala.Iako nije bilo zrtava,obe strane bas ovaj mec oznacavaju kao pocetak gradjanskog rata i kraj Jugoslavije.Delije,smestene na
donjem nivou juzne tribine,sat vremena pre nego sto je utakmica trebalo da pocne,srusile su ogradu i provalile na gornji sprat gde su pocistile sve pred sobom.Sa druge strane Dinamovci u zelji da priskoce u
pomoc svojim prebijenim prijateljima,provalili su ogradu koja ih razdvaja od atletske staze i zestoko su se sukobili sa policijom.Delije,obavljenog posla,sa svoje tribine posmatraju tucu “modrih” i “plavih” na
centru terena.Svoju kung fu vestinu pokazuje fudbaler Dinama i mladi jugoslovenski reprezentativac Zvonimir Boban koji u Brus Li stilu obara jednog “plavog” na zemlju.Posto su delegate odlucili da nema
uslova da se utakmica odigra,policija je uspela da istera Bad Blue Boyse sa stadiona.na ulicama Zagreba besneli su neredi.Bilans:suzavac,zapaljena i prevrnuta vozila.srzdesetak osoba povredjeno,od cega sest
tesko.Jedna osoba ubodena je nozem,druga ranjena u butinu iz vatrenog oruzja,treca zadobila prelom kicme…nekoliko dana kasnije kruzile su price da je jedna manja ekipa Delija otisla u Zagreb vece
ranije,Poneli su iz Beograda registarske tablice i zakacili ih na zagrebacka vozila,pa su navijaci Dinama,ne znajuci to,demolirali automobile svojih sugradjana.

-27.4.1991. Crvena Zvezda-Partizan.Nekoliko dana pre ove utakmice Zvezda se plasirala u finale Kupa sampiona,pa su Delije u velikom broju dosle na Marakanu da jos jednom pozdrave svoje ljubimce.Grobarima
je prvenstveni cilj bio da im to slavlje pokvare.U vise navrata navijaci Partizana prekidali su utakmicu uletanjem na teren na koji su stalno bacali drvene letve i kamenjeTokom celog prvog poluvremena na juznoj
tribini vodio se ratizmedju navijaca i policije.Kada je konacno policija uletela na tribinu,usledilo je zesce peglanje,jurnjava,bezanija…….Jedan deo Grobara je uhapsen,drugi su otisli u Pionir na kosarku,dok su se
treci sabili po coskovima tribune.U jednom momentu na ispraznjeni jug uletela je manja grupa Delija koja se sukobila sa policijom i preostalim Grobarima.
Ubrzo je poceo rat i to je oznacilo kraj susretima navijaca iz bivsih republika.U prvih nekoliko godina u novoj,prepolovljenoj Jugoslaviji sve navijacke aktivnosti svodile su se na veciti derbi dok su navijaci
Rada bez vecih problema treca navijacka grupa u zemlji.Tek nesto kasnije u prvi plan izbili su Firmasi,Taurunum Boys,Crveni Djavoli iz Kragujevca,Despoti iz Smedereva,Blue Union naviaci OFK Beograda,Varvari
iz Podgorice….

-Jedan od prvih derbija odigranih posle raspada obelezila je masovna tuca naviaca dva tima na Autokomandi.jedan Zvezdas preminuo je posto je udaren palicom u glavu.Vec u oktobru 1992. godine Grobari
ubacuju suzavac na sever i zapad prepune Marakane.Zavladala je panika,bezanija…opsti haos.

-Ipak,najmasovnija tuca dva tima desila se u martu 1999. godine,tri dana pre pocetka NATO bombardovanja.Derbi se igrao na Marakani,a Grobari su se tradicionalno okupili ispred svog stadiona.Tog dana
povredjeno je cetrdesetak osoba a uhapseno sezdesetak navijaca dva tima.Jedan policajac je zamalo preminuo kada muse ostar komad polomljene stolice zario u vrat.Pred kraj utakmice na teren je uletela
nekolicina Delija I sa upaljenom bakljom krenuli su prema jugu,ali ih je policija na vreme zaustavila.
-Prvi prvenstveni derbi po zavrsetku bombardovanja odneo je jos jedan zivot.Navijac Crvene zvezde Aleksandar Radovic pogodjen je raketom ispaljenom sa juzne tribine u momentu kada je Partizan postigao
vodeci gol.Delije su svoj bes iskalile lomeci stolice na severnoj tribini.Policija je privela 146 navijaca.

-U aprilu prosle godine,takodje na Marakani,ponovo je bilo vecih nereda.Jedan navijac Partizana uspeo je da otrgne protivnicku zastavu sa istocne tribine,sto je bio znak da Delije krenu ka jugu.Desetak minuta
potrajalo je gadjanje polomljenim stolicama i pojedinacne tuce na istoku,a neredu su nastavljeni i van stadiona.Okrasaji Grobara i Delija prevazilaze sve granice normalnog,pa su visokorizicne sve utakmice kada
se sastaju ova dva tima u bilo kojem sportu.

-Zestoko je bilo u decembru 2003.godine kada su se ova dva tima srela na neutralnom terenu u Novom Sadu,u sklopu kosarkaskog kupa.Policija je teskom mukom uspela da spreci navijace dva tima da se
domognu jedni drugih,ali su plato ispred Spensa i okolne ulice pretvoreni u ratnu zonu.Trojica neduznih Novosadjana izboden su u trenutku kada su pokusali da zastite svoja vozila pred naletom razjarenih
huligana.Policija je uhapsila vlasnika “golfa” beogradske registracije koji je imao pungepek bejzbol palica.

-O incidentima navijaca Rada moglo bi se takodje satima pricati.Jedni od najzescih tuca zapodenuli su u septembru 1998. godine protiv Delija.Nedaleko od stadiona na Banjici,na Trosarini,u brutalnom sukobu
dve ekipe povredjeno je desetak navijaca.Ipak u najsvezijem secanju nam je obracun United Forcea i domacih navijaca na stadionu u Novom Pazaru,u martu 2004.godine.Grupa od oko 150 navijaca Rada stigla je
u Novi Pazar pred pocetak utakmice.Cim su prisli stadionu,zapocelo je medjusobno kamenovanje sa pristalicama domace ekipe.Sa suprotne stranena teren jje uletelo nekoliko stotins pripadnika Torcide Sandzak
i nastala je zesca makljaza.

-Jedna od najbrutalnijih tuca izmedju navijaca i policije zabelezena je takodje na Banjici,kada je Rad primio gol u poslednjem minutu meca protiv OFK Beograda I tako se preselio u Drugu ligu.policija je,da bi se
odbranila,pucala iz vatrenog oruzja,a jedan metak pogodio je snimatelja RTS-a Blagoja Topalcica u prst desne ruke.Navijaci Rada sukobili su se sa cuvarima reda i u
Vlasotincu,Kuli,Smederevu,Sapcu,Krusevcu,Pljevljima……….

-Medju najzesce navijacke okrsaje u poslednjih nekoliko godina u Srbiji ubraja se onaj kada je ekipa Zemuna gostovala u Novom Sadu u aprilu ove godine.Grupa od oko 300 Firmasa bila je spremna za dolazak
protivnicke ekipe,ali ih je lokalna policija provalila i razoruzala.Policija je razbila Firmase u dve grupe,a jedna manja uspela je da se probije do gostujuce ekipe ciji su prvi redovi takodje uspeli da prodju kroz
policijski obruc i tada je nastao opsti haos.u ulicnim borbama ucestvovalo je gotovo 500 ljudi(racunajuci sve tri strane),a povredjeno je desetak navijaca i nekoliko policajaca.

-Novi Sad,2003. pre kosarkaske utakmice izmedju Vojvodine i Spartaka.Suboticki navijaci sukobili su se prvo sa policijom na Bulevaru oslobodjenja,a kada su se pojavili na platou ispred Spensa,potukli su se sa
domacim navijacima.Navijaci Spartaka razbili su jednom policajcu glavu flasom.Dvanaest navijaca je povredjeno,a 9 uhapseno.u nekoliko sezona navijaci Vojvodine i Spartaka sukobili su se vise puta u
takozvanim “malim sportovima”.

-Niske Meraklije i zrenjaninski Indijanci zestoko su se potukli u Nisu.Autobus sa gostujucim navijacima zaustavio se ispred domace tribine.U ravnopravnoj tuci navijaci su jedni o druge izlomili sve motke od
zastava.Navijaci cacanskog Borca uleteli su pre tri godine na teren u Gornjem Milanovcu.Deset Cacana “zaradilo” je zatvorske kazne u trajanju od po 15 dana.U Cacku se nisu lepo provele ni Delije
1999.godine-nakon sto je utakmica vise puta prekidana zbog sitnijih incidenata,navijaci Zvezde uleteli su na teren u 43. minutu,a potom su se sukobili sa domacom publikom i policijom.Prekid je trajao gotovo
40 minuta,stadion je ispraznjen i tek tada mec je priveden kraju.

-Ni navijaci nizerazrednih klubova nisu mirniji.Dok su bili u istom takmicarskom rangu,susreti Vozdovca i Balkana cesto su bili u senci tuca Invalida i Sumara.jedna od brutalnijih tuca navijaca malih ekipa
zabiljezena je na neutralnom terenu,u Novom Beogradu,kada su se u finalu Kupa Beograda 2003.godine sreli Knezevac Kijevo i Buducnost iz Dobanovaca.Utakmici je prisustvovalo 500 ljudi,a sitne carke i
psovke pretvorile su se u masovnu tucu na tribinama.Sredstva se nisu birala.Navijaci su koristili motke,flase,kamenice,bilo je mnogo povredjenih a medju njima i majka jednog igraca Knezevca.

evo tekst nekog narkosa o navijačima

Ponekad pomislim koliko sam srećan što ne pratim sport jer bih onda, verujem, neprestano bio u stanju nekontrolisanog ubilačkog besa. Sportisti, sportski radnici, menadžeri i prateća bulumenta pevačica, manekenki i inih drkadžija su već dovoljno loši sami po sebi, ali kad čujem reč ’navijači’ dobijem želju da nešto oštro zarijem u svaku od svojih nozdrva, sve do prednjih režnjeva ovog sirotog mozga i tako sebe, putem samoubistva ili barem lobotomije odvedem u blaženi svet u kome navijači postoje samo kao odrednica u rečniku izmišljenih pojmova Milorada Pavića-Pakija.
Ja nisam nasilan čovek. Pitajte moju ženu, lupam joj šamar samo kad baš zasluži (recimo kada mi donese prljavu iglu ili ne smota džoint onako kako sam joj u pisanim uputstvima još pre desetak godina detaljno objasnio) a za sve ove godine samo sam je par puta zapalio nogom u glavu u slepom gnevu. Po merilima koja važe u Srbiji ja sam praktično papučić, takoreći mladunče nekog izuzetno čupavog i mekanog komada obuće. Ipak, mnogo puta sam predlagao da se stalno prisutni problemi koje navijači prave na našim sportskim događajima reše na najracionalniji način: tako što bi policija već posle prvih provokacija i najava nasilničkog ponašanja nasumično, ali temeljno pucala dugačkim rafalima u masu. Bar i od policije da bude neka korist…
Zaista, uopšte mi nije jasno zašto se kod nas navijači tolerišu kao pojava. Čovek može da bude nezaposleni, poluludi, beskorisni pijanac čiji je najveći doprinos sopstvenom postojanju i okolini u tome što se jednom u kladionici uzdržao da povrati po bebi čija je kolica nepažljiva majka za trenutak ostavila nebranjena dok je uplaćivala sportsku prognozu, ali ako je NAVIJAČ, on odjednom postaje ne samo deo respektovane subkulture na bogatom subkulturnom nebu nebeske Srbije, već i osoba čije se mišljenje uvažava i čiji stavovi o vođenju politike i poslova kluba imaju realnu težinu. Krivi su, naravno političari koji su ovu populaciju godinama unazad taktikom malih poklona i velikih obećanja dresirali da im budu jeftina privatna vojska (od Miloševića i Arkana, preko Vuka i Šešelja, pa do Velje Madrfakin’ Ilića), kao i mediji koji će rado zabeležiti i emitovati izjavu bilo kog živog bića koje je u stanju da izgovori više od četiri reči.
Nabrajanje razloga zašto bi trebalo prvi veći sportski događaj iskoristiti da se vratnice stadiona zaključaju a zatim orbitalnim bombardovanjem pobije sve živo što se zateklo na tribinama, je gotovo izlišna rabota. Navijači su sumanuto ograničena sorta ljudi koji vreme gube ulažući poslednje atome energije na podržavanje sportskih klubova koji su u najboljem slučaju agencije za advertajzing, u najgorem zločinačka udruženja, koji su uvredljivo dosledni nacionalisti, rasisti i, uostalom budaletine sa gotovo organskom nemogućnošću izražavanja ičeg drugog osim prostačke nasilnosti. Slutim da je jedan od razloga toga što ih ostatak populacije toleriše i neka vrsta romantične zablude da su navijači nekakvi patrioti. Naravno, patriotizam koji demonstriraju obnevidele budaletine promukle od izvikivanja uvreda i motoričkih sposobnosti znatno umanjenih ogromnim količinama alkohola je verovatno jedina stvar na svetu uvredljivija od ideje da je okej da ministar policije u jednoj zemlji bude osoba sa istorijatom pljačkanja trafika.
No, sve to na stranu, stvar koja poštenog čoveka (u ovom slučaju mene) najviše izluđuje u pogledu fenomena navijača je njihova gotovo patološka ubeđenost da na neki volšeban način klubovi njima nešto duguju te da se u procesu odlučivanja valja obraćati pažnja i na njihovo mišljenje. Mislim, HELOU!!!! Suluda, da ne kažem moronska romantika na stranu, braći navijačima bi verovatno neko trebalo da kaže da, ako žele da se njihova reč sluša u trenucima odlučivanja o klubu, ne bi bilo loše da pare umesto u jeftin alkohol ulože u deonice tog istog kluba i postanu akcionari. Onda bi imali puno pravo da se šire sa svojim idejama o tome kuda dalje. Ali to bi bilo suviše apstraktno za te heroje ulice, zar ne? Neee, lakše je presretati sportiste po ulici i vređati ih, upadati na sednice uprave kluba, plakatirati grad pozivima na akciju i generalno se ponašati kao da ti klub nešto duguje… Pitam se šta to njima zapravo klub uopšte i može da duguje. Hardcore navijači koji rade stvari koje sam gore naveo odavno nisu navijači koji plaćaju karte i kupuju merčandajs kluba. Zašto? Zato što im ih klub ionako daje za džabe.
Tu se i vidi koren problema, iz meni nepoznatih razloga, čelnici najvećeg broja domaćih fudbalskih klubova imaju krajnje intiman odnos sa ovakvim navijačima, vodajući ih po belom svetu, švercujući im pirotehniku na stadion i, uopšte, tretirajući ih kao neku vrstu partnera. Nije onda čudo kad ovima porastu muda pa krenu da se šire i zahtevaju sastanke sa upravom na kojima zatim iznose svoja dubokoumna mišljenja o sportskoj taktici, biznisu i, pretpostavljam, časti i poštenju. Dobro je znati da mafijaše i utajivače poreza o ovakvim stvarima ima ko da nauči, makar to bila i gomila neobrijanih besposličara sa manjkom životnih interesovanja i viškom entuzijazma za svađu…

Зелена Армија - ФК Инђија

1)
ТрибинаСРБ: Здраво момци, реците нам нешто више о настанку и функционисању ваше групе.

Зелена Армија: ФК Инђија има навијаче већ десетак година, али све је то било неорганизовано и спонтано, као на гостовањима у Нишу, Бечеју, Тамишу и на утакмицама код куће против Новог Пазара, Лучана и прославе уласка у другу лигу и још по неких утакмица...
Тек од почетка сезоне 2008/09 навијачи Инђије стају под заставу „Зелена Армија“ и тада почиње организовано навијање.


2)
ТрибинаСРБ: Многи вас сматрају изненађењем јесењег дела шампионата, какви су вам планови за будућност?

Зелена Армија: Драго нам је што смо изненађење за навијачку сцену, а првенствени планови су нам везани за одржавање броја људи у копу и одржавање рада групе.

3)
ТрибинаСРБ: Каква је ситуација у Инђији, када је у питању подељеност града?

Зелена Армија: Инђија је подељена на подгрупе, односно квартове града који чине Зелену Армију.

4)
ТрибинаСРБ: Реците нам нешто више о подгрупама Зелене Армије, и да ли су момци који прате клуб само из Инђије?

Зелена Армија: Подгрупе су настале заједно са Зеленом Армијом, дељењем града на квартове, првенствено ради лакше организације саме групе. Момци Зелене Армије су првенствено из Инђије, али свакодневно се ради на прикупљању људи из околних места општине Инђија.


5)
ТрибинаСРБ: Да ли група има неке пријатељске односе и кога сматрате за највећег ривала?

Зелена Армија: За сада немамо пријатељску групу, а највећег ривала, ако се то тако може настати, видимо у Маринцима из Суботице, због ситних кошкања, али није ништа претерано озбиљно, мада мирише на јак ривалитет у будућности.

6)
ТрибинаСРБ: Какав је однос на релацији Управа - Навијачи?

Зелена Армија: Имамо донекле коректан однос са управом.

7)
ТрибинаСРБ: Многи су изненађени вашом бројношћу, је л' фазон у добром маркетингу?

Зелена Армија: За сада смо презадовољни маркетингом, мада увек може боље. Ипак, овај број људи у копу је првенствено резултат рада и залагања целе групе.

8)
ТрибинаСРБ: Из вашег погледа, по чему можете за себе рећи да сте специфични и шта сматрате да вам највише недостаје, на чему треба највише да се ради?

Зелена Армија: Рано је било шта рећи, али издвојили би смо то да највише радимо на оригиналним песмама, нешто на шта би свака група требала да обрати пажњу.
Пошто смо доста млада група, за сада не можемо рећи да имамо неке недостатке које би биле минус за групу. Сматрамо да јако добро напредујемо, а највише се ради на изгледу трибине и већој бројности, јер тога никад доста.

9)
ТрибинаСРБ: Да ли сте склони инцидентима?

Зелена Армија: Пре почетка рада Зелене Армије, десило се пар инцидената који су вредни помена (Бечеј, Лучани...), али од настанка групе, већину инцидената проузроковала је мурија, чија репресија над нама не престаје.
Наиме, све је кренуло од нашег изласка из аутобуса на сред аутопута на повратку из Суботице и дизања великог броја новосадске полиције на ноге, јер Инђијска полиција није била у стању да нас обузда, па су од тад огорчени на нас. То је произвело ломљење бубња по повратку из Лучана од стране наше полиције. Наравно, нисмо им остали дужни. Сутрадан су у граду осванули графити који су се односили на мурију, наравно, нисмо заобишли ни полицијску станицу. Одмах је дошло до привођења и малтретирања водећих људи Армије, из чега смо изашли још јачи и дали им до знања да нас неће угасити, што им је циљ.

10)
ТрибинаСРБ: Каква је старосна структура на трибини?

Зелена Армија: Већину копа чине момци од 18 до 22 године. Имамо старије, а и млађе момке који су будућност групе.

11)
ТрибинаСРБ: Шта мислите о тренутном стању на српској навијачкој сцени, да ли је у успону или паду, постоји ли нешто што ви мислите да би требало мењати?

Зелена Армија: Сматрамо да је навијачка сцена у великом успону, то доказује настанак многих нових група и враћање старих група на сцену, као и масовније праћење репрезентације.

12)
ТрибинаСРБ: За крај, нека порука за навијаче у Србији.

Зелена Армија: Обоји свој град у бојама свог клуба!