Литература (текстови, интервјуи, фанзини...)

Интервју - AFCA (Ајакс)


1)
ТрибинаСРБ: За почетак, молим те, представи се.

AFCA: Поздрав, зовем се Tomassya, имам 29 година, рођен сам и живим у Амстердаму.

2)
ТрибинаСРБ: Реци нам нешто o историји клуба, као и навијача Ајакса.

AFCA: Клуб који пратим је Ајакс, основан је 1900. године, а постао је веома популаран 70их година, због освајања три трофеја Купа Шампиона. Група људи која прати Ајакс зове се "АFCA", али смо многима познатији под надимком "Јевреји". Надимак смо добили још одавно, од наших ривала, пре свега јер се наш стари стадион "Де Мер" налазио у источном Амстердаму, где је било доста Јевреја. Када су гостујући навијачи долазили да играју са Ајаксом, знали су да кажу " Идемо код Јевреја...". Тај надимак нам је и дан данас остао, мада право име наше групе је "АFCA".

3)
ТрибинаСРБ: Кој стил преовладава на вашој трибини, ко чини већину (мисли се на Ултрас, Кежуал, Хул)?

AFCA: По том питању, група је подељења. "АFCA" се састоји из више подгрупа. Једна од водећих екипа на трибини је "F-Side", основана је 1976. 60их година фудбалско насиље је почело овде у Холандији, а већ 70их све је постало много организованије."F-Side" фура енглески фазон навијања, а већина екипа на нашој трибини су Кежуалци. 70их и 80их се фурао Скинхедс фазон, мада је тренутно трибина под утицајем Енглеске. 2001 почело је организонао да се навија у делу стадиона "VAK410". Група се и зове "VAK410" по делу стадиона на коме се окупљају. Ово је група која прави добру атмосферу на стадионима, већину групе чине ултраси, мада има и помало кежиалаца.

4)
ТрибинаСРБ: Знамо да су Холанђани увек били добри фајтери, приче о ратоборном Малуку народу, који чини један део Холандске тифо сцене. Реци нам нешто више.

AFCA: Фудбалско насиље се доста променило, посебно овде у Холандији, веома је тешко доћи до инцидената, јер је безбедносни систем веомо развијен, после неколико озбиљних навијачких сукоба, ово је постала полицијска држава. Али прилику за шибање користимо на Евро гостовањима. Ове сезоне је било шибања у Марсеју, Кардифу, Хамбургу, и на гостовању против Астон Виле... Мада ако треба извојити највећи инцидент, онда је то сигурно у Француској са Марсејом. А што се тиче Малуку народа, и ја сам сам Малуку, мој народ је дошао овде из Индонезије, дуга је то прича, мада сада смо овде у Холандији, и истина је да имамо тај ратнички ген, добри смо фајтери, и скоро свака екипа у Холандији има Малукуе у својим редовима. Ајакс има највећу групу Малукуа.

5)
ТрибинаСРБ: Поменуо си неке озбиљне навијачке сукобе, о чему је реч конкретно?

AFCA: Да, најозбиљнији инцидент, и туча која је променила даљи ток развијања навијачког покрета у Холандији је засигурно туча узмеђу "SCF" ( Фејнорд ) и "АFCA" ( Ајакс ). То се десило 1997 године, договор је био да се сусретнемо 200 на 200, негде изван града, без оружија, на руке. Да завршимо сва срања, и коначно видимо ко је најјачи у Холандији. Али туча је отишла скроз у погрешном смеру, Дошло је 350 људи из "SCFа" , наоружаних до зуба са металним шипкама, бејзболкома, ножевима, коктелима и осталим срањима. Већина момака на нашој страни били су млађи момци, међу којима сам био и ја. Када смо видели "SCF" како нам се приближава, настала је општа паника, старији момци су преузели одговорност, стали у прве редове, нису ни помишљали на бег. Мада је већина групе кренула да се повлачи. Један од главних ликова са трибине Карло Пићорни, такође Малуку као и ја, погођен је каменом у лице, пао је доле на колена, добио је два убода ножем у леђа, пао је мртав. Од тада се све променило, туче су постале ређе, држава је постала полицијска. Фејнордове пичке су убиле и једног од водећих људи из Твентеа, они су кукавице, сисе, никад не смеју на руке, никад се и нису тукли на руке.

6)
ТрибинаСРБ: Стварно страшно! Реци ми да ли постоји још ривала у Холандији, осим Фејнорда, и да ли група одржава пријатељство са неком екипом?

AFCA: Осим Фејнордових, имамо још два велика ривала, Ден Хаг и Утрехт. Мада сваки човек у групи има различито мишљење, не зна се ко је највећи ривал, ове три екипе су најомраженије. Са Фејнордом је све постало интезивније после 97, пре тога, ово се није сматрало толико озбиљно, био је један вид забаве, а сада је постало много озбиљније. Официјално, наша група има само једну пријатељску групу, а то је "BCS" момци из Андерлехта (Brussels Casual Service). Људи мисле да имамо доста праијатеља, јер се често на нашој трибини могу видети заставе других екипа, искључиво из Енглеске, мада све су то контакти појединаца, ништа велико.

7)
ТрибинаСРБ: Какав је однос са управом и да ли је модеран фудбал погодио "AFCA"?

AFCA: Нисмо у добрим односима са власницима клуба, ти људи покушавају да униште клуб, претварају клуб у компанију. Мењају грб само ради остваривања профита, направили су нови, модеран стадион, покушавају да униште нас верне навијаче, да нас пребаце на други сектор, да нас ометају у организацији, али све нам то помаже да изађемо још јачи, и да се свим снагама боримо само за једно, за Ајакс! Без нас нису ништа. Ове сезоне група од око 30,40 момака упало је на тренинг Ајакса, одржали смо састанак са играчима и тренером, због очајних резултата, касније смо попричали и са власницима клуба. Морају да знају да није све у новцу, постоји нешто важније, а то је страст.

8)
ТрибинаСРБ: Реци нам нешто више о Холандској навијачкој сцени уопште.

AFCA: За мене, најбоље две групе тренутно су "Vak410" (Aјакс) и "Vak-P" (Твенте). Такође да напоменем и момке из Гронигена и Де Грашхапа, они су увек спремни за акцију, иако је "Vak410" далеко више акцијао ове сезоне, момци из Твентеа праве веома добру атмосферу, најбољу у Холандији. Ту је и МВВ, маку клуб из друге лике, веома су јаки. Ултрас сцена се лепо развија овде у Холандији, као и у Белгији. Иако ја нисам Ултрас, и не волим то уопште, звог прошлих искустава са њима, знам да се добро ради, и све у свему Ултраси сцену чине далеко занимљивијом.

9)
ТрибинаСРБ: Да ли је група политички опредељена?

AFCA: Не, ми смо аполитични, није нас брига одакле си, ко си, шта си радио. По мени политику треба оставити даље од фудбала. Не могу да разумем зашто се у Италији ради тако, али у Холандији то није масовна појава. У прошлости је постојало неколико Ултра десничарских екипа, пре свега због присуства скинса на сцени 80их, мада сада то није случај. Једина политичка ствар, која се појављује на нашој трибини су "RMS" заставе ( Борба за права и слободу Малуку народа )

10)
ТрибинаСРБ: Каква је полиција у Холандији, колика је репресија над вама?

AFCA: Полиција је веома јака у последњих неколико година, држе готово све под контролом, на гостовања нас прати готово више пандура него што нас самих има. Однос са њима је веома лош, као и свуда наравно. Овде код нас су веома агресивни, свака група која дође овде, има исту констатацију. Једни су од најгорих. Пичке дротовске!

11)
ТрибинаСРБ: Да ли "АFCA" прати репрезентацију?

AFCA: Не, не пратимо, некако не можемо да се организујемо са осталим екима, пре свега због велике мржње. Пре око месец дана, за време меча са Шкотском, у Амстердаму, више смо времена провели акцијајући Холандске екипе, него Шкоте. Ротердам ради одвојено од осталих, мада они су пичке највеће.

12)
ТрибинаСРБ: Да ли у група има Срба, и да си пратиш српску навијачку сцену и шта мислиш о њој.

AFCA: Има у нашој група неколико бивших Делија, и даље нађу време, па скокну да Београда, некад и поведу неког одавде. Има и пар Срба и Твентеовој екипи "Vak-P" . Пратим вашу сцену, тај менталитет ме веома привлачи, и волео би када би Ајакс играо са Звездом или Партизаном у будућности. Баш ме занима како би сте се показали овде у Амстердаму.

13)
ТрибинаСРБ: И за крај, хоћу да ти се захвалим за интервју у име сајта ТрибинаСРБ.нет и јел имаш неку поруку за навијаче у Србији.

AFCA: Хвала и теби, било ми је драго што могу да помогнем, и упознам људе из Србије са дешавањима у мојој групи. А порука за навијаче у Србији је да наставе да раде оно што раде, једна од најбољих сцена у Европи. Јебите пандуре, и немојте никад да дозволите да стекну толику моћ као овде у западној Европи, живели!

Вечерње Новости: Професија навијач


Прочитајте овде.

Калимеро ::Вечерње Новости: Професија навијач


Прочитајте овде.

Прилично добар текст,ретко где може да се прочита у новинама ''ултрас,навијач''.Обично је су навијачи само обични ''хулигани и неваспитани олош друштва'' који су на трибини само да би правили неред.
п.с. имао сам те новине и кретен дам ортаку да прочита и он их баци :mad:

Калимеро ::Вечерње Новости: Професија навијач


Прочитајте овде.

Јеко леп текст !

Јел може неко да прекуца овај текст

Плава крв ::Јел може неко да прекуца овај текст

Ау, требало би ми 100 година... Па можеш да увеличаш лепо...

Скини Adobe reader... Отвори у њему и можеш лепо да читаш...

Ај дај линк од тога ако ти није фрка

Плава крв ::Ај дај линк од тога ако ти није фрка

http://get.adobe.com/reader/

ево бураз

Хвала матори

CELTIC SOCCER CREW - NIJE NAS BRIGA!



Uvod

Ova knjiga predstavlja istinito svedočenje o fudbalskom nasilju koje je uticalo na moj život,a zatim i na živote ljudi iz moje neposredne okoline.Neću ni u kom slučaju pokušavati da glorifikujem ili osudim izbor stotine navijača koje sam i sam sledio.Ono što bih želeo da postignem je iznošenje iskrenog i otvorenog portreta huligana,sa tačke gledišta mog ličnog životnog iskustva.Muka mi je više i umoran sam od srednjeklasnih akademika koji veruju da su u poziciji da komentarišu široko rasprostranjen fenomen nasilja u fudbalu.Ovi socijalni radnici,političari i psiholozi su isti oni ljudi koji posećuju mesta gde su zastupljeni sportovi poput : jahanja na talasima,paint ball ratne igre i drugi ekstremni sportovi,mada i dalje osećaju potrebu da se bore protiv huliganizma.Smatram ih za dosadne usamljenike koji traže nalet adrenalina i uzbuđenja, a s obzirom da su njihovi životi prazni,ispada da je to jedini način uz pomoć koga mogu da ispune pomenuti nedostatak.Sve u svemu ma koliko se trudili,nikada neće iskusiti ono što mi s vremena na vreme dobijemo kroz dobre bitke na fudbalskim utakmicama.Zbog tematike same knjige,a i zbog daleko očiglednijih razloga,izmenio sam imena i izostavio neke događaje kako bi zaštitio krivce.Momci koji su učestvovali u svemu tome znaju ko su i zbog toga nema nikakve potrebe da se njihova prava imena nalaze u njoj.Bilo je i onih koji su tražili unapred da budu spomenuti,ali sam odlučio namerno da ih izostavim pošto su to uglavnom bukadžije poznate po gađanju flašama i razbijanju prozora.Ukratko – to su osobe koje se nikada nisu u tučama suočavale sa drugim navijačima putem pesnica.Moja memorija je možda malo zarđala (verovatno zbog velike količine udaraca koje sam dobio u glavu).Kroz ovu knjigu ću u svakom slučaju pokušati da vam opisem istinite dogadjaje: kako triumfe,tako i poraze u tučama u kojima sam učestvovao.

Glava l

Ne postoji ništa neuobičajeno kada je reč o načinu na koji su se moji roditelji upoznali;moj otac Andy bio je vozač autobusa Glazgov korporacije,dok je moja majka radila na istom depou kao kondukter.Romansa je procvetala i to je trajalo neko vreme dok nije došla na red veridba.To je na neki način izazvalo buru negodovanja među obe porodice,brigu i uznemirenost.Razlog gungule je bio taj što je ona dolazila iz stare škotske protestanske porodice,dok su njemu roditelji bili Irci koji su se doselili iz Derry - ja kada mu je bilo 10 godina.Eto to je bila slika Glazgova ' 60-ih godina kada je grad bio podeljen sektaškom netrpeljivošću i verskom netolerancijom,period kada se na mešovite brakove nije baš gledalo blagonaklono.Bez obzira na probleme sa kojima su se moji roditelji suočili,ipak su stupili u brak 1962 godine.Odmah nakon venčanja kupili su kuću u Castlemilk-u, modernom novosagrađenom naselju,koje se moglo pohvaliti luksuzom,odnosno kupatilom sa toplom i hladnom vodom.Realnost je bila takva da je Castlemilk bio neuređen kraj u južnom delu grada u kome niste mogli da nađete čak ni prodavnicu ili banku,a prvi pab je otvoren tek negde početkom ' 80-ih.Bez obzira na očigledne propuste onih koji su pravili planove grada,veliki broj porodica je dolazio u Castlemilk najčešće iz siromašnih kvartova koji su bili predviđeni da se ruše poput mesta kao što je Gorbals.Nedugo nakon preseljenja u Castlemilk otac je napustio posao vozača autobusa kako bi se zaposlio kao iženjer na bolje plaćenom mestu u fabrici Hoover blizu Cambuslang-a.Zatim je moja majka dala otkaz nakon što je zatrudnela i donela na svet moju stariju sestru Anne koja je rođena u februaru 1964 godine.Ja sam najmlađi od troje dece i rođen sam iste godine kao i moj brat Andrew.On je rođen u februaru 1968 godine,dok sam se ja rodio 10 dana pre Božića.Teško je zamisliti kako je moja majka izlazila na kraj sa dve bebe i jednim četvorogodišnjim detetom ako se uzme u obzir da je taj posao zahtevao konstatnu brigu o nama.Ona je takođe mnogo obraćala pažnju na organizaciju proslava poput Božića i novogodišnjih svetkovina.Uslovi su bili teški,ali su roditelji odoleli mnogim kriznim situacijama prvih godinu dana nakon mog rođenja.U svakom slučaju poslednja stvar koja je mojoj majci trebala,bila je poseta policiji 3.januara 1970 godine.Zvali su je kako bi je obavestili da je otac uhapšen toga dana na Old Firm derbiju (Celtic-Rangers).Naravno on je bio strastveni navijač Celtic-a i toga dana je otišao na tradicionalni novogodišnji Old Firm derbi koji se odigrao na Celtic Parku.Policajac je rekao da je moj otac uhapšen zajedno sa svojim prijateljem zbog ugrožavanja mira i bezbednosti pošto je bacio flašu na navijače Rangers-a.Tih godina Celtic Park je bio jedan od najvećih stadiona u Evropi i mogao je da primi s vremena na vreme čak 90.000 gledalaca.Stadion se sastojao od ogromnih strmih tribina iza svakog gola nazvanih popularno ''Džungla'',koje su bile pokrivene uzduž od samog vrha pa sve do podnožja.Šezdesetih godina navijači Rangers-a i Celtic-a okupljali su se masovno u ''Džungli'' i bili su odvojeni jednim tankim zidićem,odnosno tankom linijom koju su činili poređani policajci.To bio onaj period kada je navijačima bilo omogućeno da unose alkohol na stadion,što je na kraju rezultiralo bacanjem praznih flaša na protivničke navijače.Ali to nije sve – neki malo duhovitiji su pišali u njih i tako ih sa sve mokraćom bacali na njih.Moja majka je obaveštena od strane policije da će moj otac i njegov drug biti pritvoreni sve dok sud ne donese konačnu odluku o prekršaju koji su napravili.Sve u svemu oni su se pojavili pred sudom u Glazgovu i priznali krivicu pa je pretpostavka bila da će im biti izrečena uslovna osuda zbog učinjenog prekršaja.Međutim njihovo oslobađanje od dobijene kazne je bilo kratkog daha,pošto je sud objavio da nije spreman da im omogući određeni vremenski period u kome će moći da sakupe novac za učinjeni prekršaj.To je u prevodu značilo da će biti poslati u čuveni Barlinnie zatvor sve dok njihova porodica i prijatelji ne sakupe dovoljno novca i otplate za izrečeni prekršaj.Majka nikada nije prestala da mi priča o tome kako se borila protiv svih nedaća (pešačeći čak i po snegu) sa troje male dece kako bi posetila mog oca u Barlinnie-u.Ja čak mislim da su moj otac i njegov prijatelj proveli svega nekoliko noći u zatvoru pre nego što je potreban iznos sakupljen.Očigledno je da sam bio i suviše mali da bi se sećao ičega što bi me podsetilo na posete Barlinnie-u,ali na moju nesreću to će postati familijarno mesto u kasnijim godinama.Živeli smo u Castlemilk-u sve do moje četvrte godine,kada je vatra zahvatila našu kuću.Roditelji su zatim odlučili da se presele u Pollok – naselju u jugozapadnom delu Glazgova.Nedugo nakon preseljenja su se i razveli.Nikada nisam uspeo da doznam potpunu priču koja se krila iza ovog razvoda,ali ono što sam uspeo da čujem je da otac u stvari nikada nije želeo da se preseli u Pollok koji je bio 10 milja udaljen od mesta na kome je bio zaposlen,a koje se nalazilo na potpuno drugom kraju grada.Naredni meseci od njegovog odlaska bili su izuzetno teški.Da stvar bude još i gora,majka je našla utehu u alkoholu.Ja sam u to vreme bio u istoj školi sa mojim bratom i sestrom,a to je bila osnovna škola St.Monica jedna od najvećih u Glazgovu.Uživao sam u osnovnoj školi,pa čak uspeo i da uđem u fudbalski tim kao golman.Porodični život mi je bio haotičan u vreme kada sam dogurao do 7 razreda.Brat i sestra su u to vreme krenuli u srednju školu dok sam ja ostao sam u osnovnoj školi.Tih godina sve je nekako krenulo naopako,pošto je brat počeo da pokazuje interesovanje za Jehovine Svedoke dok je sestra počela da prati utakmice Rangers-a.Bila je čak na Hemptdenu za vreme finalne utakmice škotskog kupa 1980 kada je Celtic pobedio 1:0 posle produžetaka.Pobeda je bila okidač za navijače Celtic-a koji su je proslavili ulaskom na teren.Navijači Rangers-a su reagovali tako što su se pridružili svojim rivalima na i započeli masovnu tuču koja je bila jedna od najgorih ikada viđenih u škotskom fudbalu.Moja sestra je takođe bila na terenu i nosila je Rangersov šal.Kasnije je tvrdila da ona zapravo nije bila ni svesna šta se događa,već je samo pratila ljude koji su bili oko nje.U međuvremenu majka je bila zakovana za postelju.Nepoznati vozač je kolima udario i oborio na zemlju,pa joj je usled toga bilo polomljeno rebro.Sve to je uticalo na tenziju u kući naročito između mene i nje.Kao dete patio sam od različitih oboljenja koje su zahtevale medicinsku negu i česte posete bolnicama.Počela je da pije svakodnevno,mnogo češće nego ranije,pa zbog toga nije bila u stanju ni da me odvede na pregled.Sve je kulminiralo jednoga popodneva.Bio sam dužan da odem na lekarski pregled i pošto sam hteo da budem siguran da neće biti pijana,uzeo sam alkohol iz njene sobe i prosuo ga u WC šolju.Verovatno da me je čula da sam bio u njenoj sobi,jer dok sam prosipao poslednje sastojke alkohola iz boca,začuo sam njeno teturanje i ulazak u toalet sa štapom koji je nosila sa sobom.Pokušao sam da ustanem iz klečeće pozicije i pre nego što sam uspeo to da uradim osetio sam nekoliko udaraca na svom telu.Uhvatila me je panika i znao sam da moram da pobegnem pre nego što dobijem ozbiljne batine.Nije bio prvi put da moja majka koristi štap za hodanje kako bi me udarila.Jednom prilikom batine su zahtevale medicinski tretman kome sam bio izložen ali ovog puta je bila nešto blaža.Nije bilo nikoga u kući ko bi je zaustavio.Jedina opcija mi je bila da se popnem na prozor toaleta i iskočim kroz ulazna vrata pravo u hodnik.Dok sam se tako verao na prozoru, uspeo sam da polupam neke stvari pobegavši konačno iz prostorije.Kako sam ušao u hodnik počela je da maše štapom.Uspeo sam nekako da je izguram iz kuće zalupivši vrata pred njom znajući da ću dobiti bar još jedan udarac,ali sam takođe znao i to da ako uspem u svojoj nameri i zaključam ulazna vrata kuće biću napokon bezbedan.To sam i uradio pošto su se vrata naglo zalupila,a ona je ostala van.Lupala je silovito neko vreme,dok nije sve utihnulo.Nisam znao šta da mislim.Bio sam prestrašen zbog velike količine udaraca koji su prouzrokovali bol na mom telu.Izgledalo je kao da je prošlo godinu dana od tog događaja,kada sam iznenada čuo da neko kuca.Oprezno sam se primakao i pogledao kroz špijunku.Tada sam ugledao jednog od naših prvih komšija.Zamolio me je da ga pustim unutra uveravajući me da neću više dobiti nijedan udarac.Iako sam bio uplašen,verovao sam da majka neće smeti da me udari pred svedokom.Polako sam otvorio vrata ne znajući šta da očekujem,međutim neko ih je odgurnuo toliko jako da sam pao na pod.Sledeće čega se sećam je to da sam bio prikovan za zemlju od strane dva uniformisana lica.Lice mi je bilo okrenuto ka podu,a ruke su mi bile iza leđa dok mi je policajac stavljao lisice.Vrištao sam i zvao majku kako bi im rekla da me ostave na miru.U svakom slučaju sve što sam dobio bile su modrice od prislonjenih kolena na leđima,koje je policija protumačila kao ''neophodne mere za suzbijanje agresivnog ponašanja''.Izvukli su me iz kuće i bacili na haubu policijskog automobila.Odveli su me u policijsku stanicu Pollok i tamo mi skinuli lisice pre nego što su me smestili u pritvorsku jedinicu.Nisam mogao da shvatim šta se desilo.Imao sam svega 11 godina i nikada nisam upadao ni u kakve nevolje.Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su se vrata od prostorije otvorila i tada je ušao policajac sa nekoliko socijalnih radnika.Jednog od njih sam prepoznao,jer je bio zadužen za ovaj slučaj još pre nekoliko meseci kada je dolazilo do konflikata u mojoj porodici.Objasnio mi je da me je majka optužila zbog toga što sam se nedolično ponašao i rekao da ću se pojaviti pred dečijim panelom koji će dalje odlučiti o sredstvima za rešavanje ovog problema.Dečiji panel je sličan sudu za maloletnike i ima moć da donese odluku o neophodnim vaspitnim merama.Izveden sam iz policijske stanice,premešten u crna kola i odveden do zgrade u centru grada gde se nalazio dečiji panel.Bio sam veoma zbunjen,usamljen i izgubljen zbog brzine i načina na koji su se stvari odvijale.Pojavio sam se pred panelom,gde je socijalni radnik predao spisak događaja koji su doveli do toga da me policija privede.Ispalo je na kraju da me je majka optužila zbog toga što sam odbio da idem u školu i lomio stvari po kući pre nego što se stvorilo opsadno stanje.Data mi je takođe prilika da ispričam svoju verziju događaja što sam i učinio snažno opovrgavajući te tvrdnje.Panel je odlučio da bih mogao da se obratim glavnom sudu kako bi čuo njegovo mišljenje zbog razlika koje su se pojavile u mom iskazu i iskazu druge strane.Rekli su mi da ću biti premešten u Larchgrove Centar nekih tri nedelje.Zatim su me vratili u kola i odvezli do Larchgrova.Po dolasku odveli su me do kancelarije zajedno sa socijalnim radnikom gde sam se susreo sa upravnikom koji mi je objasnio uobičajenu praksu svakodnevnog života vodeći me u obilazak.Larchgrove je bio originalni Borstal za mlade prestupnike.To je sada već bio nadzorni centar za mlade problematične ljude širokog spektra : od onih koji su optuženi za ozbiljna krivična dela poput ubistava,do onih poput mene koji su bili optuženi za sitnije stvari.Ovde sam bio jedan od mlađih momaka koji nikada nije upadao u nevolje,pomešan sa ozbiljnim kriminalcima mojih godina i nešto starijim koji su duvali lepak i koristili narkotike.Posle nekoliko dana nakon što sam se nastanio,odveli su me do obrazovnog odeljenja kako bi pohađao školsku nastavu.Nisam mogao da verujem da je program koji sam pohađao bio celovit.Nedavno sam krenuo u srednju školu,ali ovde sam dobio školske zadatke koji su bili predviđeni za decu uzrasta 3 i 4 razreda osnovne škole.Mislim da je centar tretirao sve momke kao nenačitane delikvente.Skrenuo sam pažnju profesoru da nisam previše zadovoljan sa nastavom,predlažući mu da kontaktira moju školu kako bi mi dali odgovarajući program.Nisam ni približno bio siguran u to gde ću na kraju završiti posle tri provedene nedelje u Larchgrovu.Sud za maloletnike je odlučio da odbaci tri optužbe koje su podignute protiv mene,što je značilo da su na kraju poverovali u moju verziju priče.Sve u svemu posle tri meseca odlučeno je da bih mogao da se preselim u dečiji dom.Ovo je predstavljalo pravo olakšanje pošto je alternativa bila ''List O škola'' koja je bila priznata obrazovna ustanova.To se desilo na moj 12 rođendan – nešto što nikada neću zaboraviti – kada sam se preselio u Ganavan dečiji dom,koji se nalazio u glazgovskom kvartu Pollokshields.U dečijem domu sam vodio drugačiji način života i to je bilo nešto poptpuno novo za mene.Imao sam novu odeću,dobijao džeparac i bilo mi je dozvoljeno da idem na fudbalske utakmice skoro svake nedelje.Takve privilegije retko sam imao dok sam živeo sa porodicom.Mislim da su se moja majka,a pogotovo moj brat Andrew osećali uvređenim,jer svaki put kada sam dolazio u posetu ,imao sam novu odeću i džeparac kod sebe dok je on nosio stare stvari.Vratio sam se u svoju staru srednju školu Lourdes,koja se nalazila u Cardonaldu – nekoliko milja od Pollokshields-a.Moj brat je bio godinu dana ispred mene u Lourdesu,a njegovo pristupanje Jehovinim Svedocima stvorilo mi je probleme.Anrew je bio predmet podsmevanja,gađali su ga svim i svačim,a siledžije ga nisu ostavljale na miru.On nije nikada reagovao,pa su siledžije usmerile pažnju ka meni.Ja sam regovao kako sam znao i umeo ulazeći u kavgu sa njima.Prvih godinu-dve dana konstantno sam se tukao,ali sam ubrzo počeo više da dobijam nego što sam gubio.Ubrzo su usmerili su svoju pažnju na druge ljude znajući da neće dobiti batine od njih.Posle nekoliko meseci provedenih u Ganavanu,premestio sam se u drugi dom – Park Lodge – gde sam upoznao svoju prvu devojku Ritu sa kojom sam bio oko tri godine.Imao sam 15 i škola mi je išla dosta dobro.Uspeo sam da uđem u fudbalski tim kao golman.Ocene su mi bile dosta dobre (imao sam sedam petica,a ostale predmete sam položio sa prolaznim ocenama).Pošto mi rođendan pada u decembru,zamoljen sam da ostanem u školi do svoje 16 što je u prevodu značilo da moram da pohađam 5 godinu zaredom.Planirao sam da ostanem celu godinu naporno učeći za fakultet.Onda sam dobio vest koju evo ni do današnjeg dana nisam mogao da razumem.Socijalni radnici su odlučili da treba da se iselim iz svog sadašnjeg stana u novi zaseban nakon mog 16 rođendana.Ovo je ujedno značilo da moram da napustim školu,kao i svoje dalje obrazovanje kada budem kročio u svoj novi dom.Ova odluka me je stvarno razljutila i danas sam jako povređen,jer mi nije omogućeno da steknem veće kvalifikacije.Problem koji me je sprečio da nastavim svoje dalje školovanje bio je sistem beneficija koji nije omogućavao proviziju za mlade vlasnike kuća koji su u isto vreme bili đaci/studenti.Morao sam da se prijavim kao neko ko je nezaposlen da bi dobio beneficije.Preselio sam se u svoju novu kuću marta 1985 godine.Bila je smeštena u prizemlju i izgledala nalik sagrađenim objektima iz 1950-ih.Mislio sam da ću moći sam da izađem na kraj sa porezom,ali sam ipak očekivao i neku pomoć od ministarstva za socijalna pitanja ukoliko mi bude bilo neophodno.U svakom slučaju socijalni radnik koji je vodio moj slučaj je premešten u drugu opštinu van Polloka,odmah nakon što sam se preselio.Niko se nije zainteresovao za to što više nemam svog socijalnog radnika,a nisam dobio nikavu podršku sa strane tako da sam bio prinuđen da se brinem sam o sebi.Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je kuća počela da liči na mesto okupljanja lokalne bande,pošto su moji drugari počeli da navraćaju uveče kako bi pili i igrali karte do sitnih sati.Mnogi od mojih drugova bili su članovi novoformirane bande ''Pollok Bushwhackers'' što je bio rezultat postojanja druge dve grupacije : ''Krew'' i ''Kross''.Većina momaka iz Bushwhackers-a bili su takođe članovi Celtic Soccer Crew-a,a prihvatili smo to ime nakon što je nekoliko nas otišlo na meč Carlisle vs Millwall na kome smo videli čuvene Millwall Bushwhackers-e.Tuče koje su se dešavale između bandi u ovom delu Glazgova bile su svakodnevne,a Bushwhackers-i su imali veoma zapaženu ulogu u svemu tome.Ovo je moglo da me košta života jedne noći nakon učešća u duelu između dve bande u kome je jedan od momaka iz suparničke grupe isečen.Tada sam napadnut u svojoj kući,ali ajdemo redom...Nakon tuče nekoliko momaka je navratilo do mene na turu pića,pre nego što su otišli oko ponoći.Pripremao sam se da odem u krevet,kada sam iznenada začuo buku na ulaznim vratima.Misleći da je to jedan od mojih drugova koji je verovatno nešto zaboravio krenuo sam da otvorim vrata kada su šarke otpale,a vrata me tresnula pa sam od udarca pao na pod.Predamnom se ukazala grupa od oko 6 stranaca,naoružanih sa noževima i bejzbol palicama kojima su mahali u mom pravcu.Na moju sreću vrata su me poklopila,pružajući mi kakvu takvu zaštitu od udaraca.Ne mogu vam tačno reći koliko dugo je napad trajao,ali sa sigurnošću mogu da kažem da sam imao sreće te noći.Jedan od mojih komšija je pozvao policiju koja me je našla na podu.Odveli su me u bolnicu gde sam zaradio nekoliko šavova na rukama i usni.Policija me je sačekala kako bi me kasnije odvela u stanicu da dam izjavu o napadu koji se dogodio.Rekao sam im da ne mogu ničega da se setim i da ne znam pravi motiv.Policija se ponudila da me odveze kući,verovatno očekujući da im kažem nešto više,ali im ja nikada nisam rekao.Izrazio sam želju da me odbace do moje majke pošto se nisam osećao baš prijatno u svojoj kući posle tih događaja.Šokirao sam se kada sam posle kraćeg kucanja doživeo gomilu uvreda i odbijanje da me pusti unutra.Nisam znao gde da odem jer je bilo oko 2 sata ujutru.Pozvao sam oca koji je bez ikakvog dvoumljenja rekao da mogu da uzmem taksi i odvezem se do njega.Moj otac je živeo u Castlemilk-u u koji se vratio nakon razvoda od majke.Nisam imao mnogo kontakata sa ocem i viđao sam ga samo povremeno nakon razvoda.Stigao sam,a on me je sačekao sa raširenim rukama.Imao je praznu sobu i prazan krevet koji je pripremio samo za mene.Ipak i pored toga što je krevet bio udoban nisam mogao da zaspim.Prevrtao sam se,okretao i razmišljao o svim onim glupim stvarima u kojima sam učestvovao poslednjih godinu dana.Otac nije ništa znao o mom učešću u aktivnostima bande koje su počele samo godinu dana pre nego što sam se preselio kod njega.

ll glava

Krajem 1984 godine činilo se da skoro svaki tim u škotskoj ima grupu kežuala koja ih je pratila.Aberdeen i Motherwell bi dolazili na Celtic Park sa bandama koje su imale veliki broj ljudi.Tu je bilo i nekoliko grupa navijača Celtic-a koje bi pružale otpor protivnicima,ali je sve to bilo jako neorganizovano.Grupe su formirane u različitim kvartovima Glazgova i činilo se da su više zainteresovane za međusobne sukobe,nego za pružanje otpora protivničkim bandama.Ja sam bio deo jedne mlađe ekipe koja je išla na skoro sve utakmice.Mi smo uglavnom dolazili iz dečijih domova i problematičnog naselja Pollok.Svi smo želeli da budemo kežuali i bili smo spremni za tuču,ali je naša mana bila neorganizovanost i jako mali broj ljudi.Sve se promenilo jednoga popodneva kada je u Glazgov stigla grupa Aberdeen-ovih kežuala kojima smo se suprotstavili.Deo nas se dogovorio da se nađemo u centru grada ispod mosta na centralnoj stanici.Bili smo i suviše mladi da bi se sastajali u pabu pošto je većina imala između 14 i 17 godina.Išli smo polako sve dok jednog trenutka nismo ugledali navijače Aberdeen-a koji su se nalazila na mostu,a kolona je dolazila iz pravca Buchanan Street-a.Bilo ih je nekih par stotina i svi su nosili Pringle džempere,odnosno crvene kape na glavama.Mlađa ekipa se spustila do podzemnog prolaza tražeći kavgu.Bilo nas je nekih 15 – ak i svi do jednog smo bili spremni za napad.Prvo je krenulo guranje,a onda se otvoreni sukob preneo na ulicu.Iako smo bili brojčano slabiji nismo imali nameru da se povlačimo,a ja se posebno sećam da sam započeo pesničenje sa jednim momkom iz njihove grupe 1-1.Bio je visok i krupan kao balvan (sećam se da je imao pege na licu) i da je nosio na sebi Burberry jaknu.Nakon što smo razmenili par udaraca,naišlo je još više navijača Aberdeena koji su pili u obližnjem pabu.Jurili su nas do Hope Street-a koji se nalazi na kraju mosta.Imali smo sreće pošto smo naišli usput na dosta upotrebljivih stvari koje bi mogle da nam posluže kao oružje.Pokupili smo motke i šipke i krenuli pravo na njihove kežuale.Bili su pomalo iznenađeni našom smelošću ali ipak nisu imali nameru da odstupe.Usledila je žestoka bitka koja nije dugo trajala,jer je policija stupila na scenu.Aberdeen s obzirom na reputaciju koju ima,morao je takođe da se da u beg od hapšenja.Ovo nam je naravno pomoglo u tome što se policija skoncentrisala na njih,a nama je data prilika da pobegnemo bez ikakvih posledica.To je bilo moje prvo iskustvo sa fudbalskim nasiljem i rekao bih da se može porediti sa situacijom kao kada narkoman uzme prvi put drogu – osećaj je bio neverovatan!Što se mene tiče bio sam zaista navučen.Išao bih godinama na svaki događaj koji bi mi pružio ovakvo iskustvo,za razliku od najvatrenijih navijača koji imaju želju da dožive ovako nešto po prvi put i za tim jure doveka.Kada smo došli na utakmicu,nismo mogli da prestanemo da pričamo o tuči koju smo upravo imali.Odlučili smo čak da napustimo utakmicu 10 minuta ranije kako bi sačekali Aberdeen na izlazu kada budu bili u okolini London Road-a.U tom trenutku raspolagali smo sa bandom od oko 20-30 ljudi.Grupu su činili modovi,pankeri,takozvani kežuali...pa čak i nekoliko veterana boot-boy ere.Nismo videli sebe kao organizovanu bandu – već kao grupu ljudi koja je bila spremna za borbu!Panduri su kontrolisali masu ne dajući nam nikakve šanse da napravimo bilo kakav incident.Pratili su navijače Aberdeen-a do London Road-a,a nas natrpali u autobus.Zahvaljujući saobraćajnoj gužvi posle meča,prošao je dug period vremena dok se autobus nije spustio na put prolazeći pored njihove kolone koja je trenutak ranije bila ispred nas.Kako smo se približavali Bridgeton Cross-u deo protivničkih navijača koji se izdvojio iz pratnje počeo je da nam dobacuje.Autobus je bio pun fanova Celtic-a svih vrsta koji su na početku počeli glasno da pevaju udarajući u stakla.Međutim iznenada se desilo da su neki koji su stajali pored mene počeli da se zaleću i nogama lome stakla na autobusu.Nije mnogo vremena prošlo od momenta kada je svaki prozor na autobusu bio polomljen,a to je poslužilo ljudima da se popnu i iskoče napolje.Mislim da je Aberdeen bio u šoku kada su shvatili da ovo nije obična grupa Celtic-ovih simpatizera,već banda koja se ne libi da uđe u sukob.U svakom slučaju oni su imali više iskustva u ovakvim obračunima,dok smo se mi tukli više kao individualci.Policija je ponovo stupila na scenu i stvari su opet bile pod kontrolom.To je bio možda kraj jedne sasvim obične tuče,ali istovremeno i početak nečega mnogo većeg.Sa nestrpljenjem sam iščekivao sledeću priliku kako bi ponovio to isto.Sledećih par nedelja u planu je bilo osnivanje grupe ''Roman Catholic Casuals'' (Rimokatolički kežuali).Celtic je izvukao Hamilton u kupu pa smo morali da odemo do Douglas Park-a u sred radne nedelje.Ekipa od nas 15 sastala se na železničkoj stanici sa još nekim momcima koji su čuli za okršaj sa Aberdeen-om.Smatrali smo da je vreme za ozbiljnu akciju u kojoj ćemo da prikupimo sve one koji su zainteresovani da učestvuju u velikom poduhvatu.Narednu utakmicu Celtic je igrao protiv St. Mirren-a.Dogovorili smo se da se nađemo na Centralnoj stanici kako bi otputovali na subotnje gostovanje u Paisley.Noć uoči meča nisam mogao da zaspim razmišljajući o sutrašnjem danu.Smešne stvari su mi prolazile kroz glavu : šta ću sutra da obučem,ko bi sve mogao da ode na gostovanje i kako bi mogli da nazovemo našu ekipu.U petak sam potrošio celu moju ušteđevinu na Tacchini odelo i Adidas trenerke.Ošišao sam se na keca i mislim da sam izgledao kao potpuni kreten!Dogovor je pao da se nađemo oko jedan sat na stanici.Ekipa se sastojala od nas konstatnih 15-ak plus još par novih regruta.Svi smo bili odeveni u novu odeću:odela,trenerke i Pringle džempere.Prilikom dolaska na stanicu,primetili smo malu grupu momaka koja je prolazila polako pored nas.U vazduhu se osećalo da među njima ima malo nesigurnosti i dezorganizovanosti.S obzirom da smo prepoznali par ljudi,odlučili smo da ih pozovemo da nam se pridruže.Nakon toga svako od njih nam se predstavio pa smo krenuli u Paisley sa bandom od oko 70 Celtic Casual-a.U svakom slučaju dolazak na Love Street bio je neočekivan i zastrašujući.Očekivali okršaj sa navijačima St.Mirren-a šetajući se okolo puni sebe,ali ono što se desilo kasnije je bilo prosto neverovatno.Bili smo smešteni u kavez i odvojeni od običnih navijača.Provocirali smo fanove St.Mirren-a izgledajući poput dečurlije koja skakuće okolo,kada se iznenada začuo povik ''Kežuali,kežuali ma daj odjebite...!''Povici nisu dolazili od strane navijača St.Mirena već od naših navijača koji su počeli da nas opkoljavaju preteći nam.Prosečna starost naše bande je bila oko 16 godina,a ovde smo bili okruženi pijanim veteranima koji su nas očigledno mrzeli.Izbilo je nekoliko manjih tuča koje su rezultirale našim povlačenjem pred naletom običnih fanova.Policija je intervenisala uklonivši nas sa stadiona,a zatim smo uz pratnju prebačeni do železničke stanice odakle smo uhvatili prvi voz za Glazgov.Nekoliko naših momaka zaradilo je masnice ispod oka i krvave noseve.Ostatak dana je bio poprilično prazan,a završio se tako što je nas nekoliko započelo diskusiju o planovima za sledeću utakmicu i događajima koji su se desili na samom meču.Trebalo je sami da donesemo zaključak o tome šta smo naučili iz svega toga. Izbačeni smo iz svih pabova u centru grada i na kraju odlučili da pokušamo nekako da uđemo u jedan irski pab u južnom delu Jamaica Bridge-a.Taj pab se zvao Country Corner i nije bilo nikavih problema prilikom ulaska.Pričali smo o našem neočekivanom neprijatelju – običnim navijačima Celtic-a – koji su čuvali reputaciju i dobro ime strasnog navijanja u koje mi nismo bili uključeni iako smo i sami bili navijači tog kluba.Utakmica protiv St.Mirrena odigrana je u januaru 1985,samo nedelju dana nakon šokantnih događaja koji su obeležili meč kupa kupova protiv Rapida iz Beča.Ovo su bili najmračniji dani u istoriji evropskih takmičenja fudbalskog kluba Celtic.Nakon što se otarasio belgijskog Ghenta u prvoj rundi,Celtic je izvukao austrijski Rapid iz Beča u sledećoj.Prva utakmica odigrana je u Beču oktobra 1984 gde je Rapid zabeležio pobedu 3 – 1.Ekipa Celtic-a je bila optimistična zahvaljujući golu Brian-a McLair-a postignutom u gostima.Druga utakmica odigrana je Celtic Parku 7.novembra 1984.Navijači koji su željno iščekivali pobedu su došli u velikom broju i nisu bili razočarani pošto je Celtic poveo sa 2 – 0 u prvom poluvremenu zahvaljujući golovima Brian-a McLair-a i Murdo Macleod-a.Nakon poluvremenaTommy Burns je povisio na 3 – 0,dvadesetak munuta pre kraja meča.Izgledalo je kao da je sve unapred rešeno pogotovo što je Celtic iznudio penal 5 minuta nakon Burns-ovog gola.Igrači Rapida su opkolili sudiju koji se konsultovao sa svojim pomoćnikom ispred ''Džungle''.Iznenada jedan od igrača Rapida je pao na zemlju kao da ga je pokosio metak iz snajpera.Tu je ležao narednih 10 minuta pre nego što je iznesen sa terena sa zavojima oko glave.Zatim je Peter Grant promašio penal felširajući loptu visoko što je bilo i razumljivo uzevši u obzir činjenicu da je morao da sačeka 15 minuta kako bi šutirao.Celtic je zadržao svoje vođstvo od 3 – 0 i praktično već bio u narednoj rundi takmičenja.Sledećeg dana u vestima je objavljena informacija da se Rapid žalio UEFA-i tvrdeći da je njihov igrač pogođen flašom koja je bačena sa popularne tribine nazvane ''Džungla''.Slike sa TV-a koje UEFA očigledno nije ozbiljno razmatrala,pokazivale su flašu na terenu,ali ne i pored igrača Rapida.Donesena je neverovatna odluka – meč je morao da se ponovo odigra na neutralnom terenu najmanje 100km od Glazgova.Odabrano je da to bude Mančester odnosno stadion Old Traford.Bilo je to jedno od najvećih organizovanih putovanja navijača Celtic-a u Evropi gde se oko 40.000 ljudi spustilo na jug.Celtic je izgubio utakmicu sa 1 – 0 nakon kornera,kada je Roy Aitkin udario loptu tako snažno da se ona odbila od stative do čak polovine terena na kojoj se nalazio slobodan igrač Rapida.Naravno pošto je bio sam,brzo je krenuo napred i nije mu bilo previše teško da postigne jedini gol na utakmici.Nakon što se meč pun tenzija završio,neki od navijača Celtic-a su upali u teren pokušavajući da dođu do igrača Rapida.Celtic je ponovo bio kažnjen od strane UEFA i donesena je odluka da sledeću utakmicu na evropskim takmičenjima kao domaćin mora da odigra pred praznim tribinama.Što se Rapida tiče oni su uspešno stigli do finala gde su poraženi od Evertona.Pojava kežuala bila je poslednja stvar koju su navijači Celtic-a priželjkivali.Takođe,Celtic-ovi fanovi su znali da svaki negativan publicitet povezan sa incidentima na tribini može imati epilog da Celtic bude izbačen iz svih takmičenja UEFA.Kako se ekipa kežuala razvijala i brojčano rasla,nezadovoljstvo običnih navijača Celtic-a je bilo usmereno ka nama.Jednostavno rečeno stavili su nam do znanja da kežuali nisu dobrodošli.Ubrzo sam otkrio koliko duboko njihova osećanja sežu,nekoliko nedelja nakon utakmice protiv St.Mirren-a,kada sam uhapšen na meču između Celtic-a i Morton-a odigranom na Cappielow-u.Celtic Soccer Crew je zauzeo poziciju na tribini odmah iza gola.Veći deo običnih navijača je bio smešten ispod nastrešnice u ograđenom delu duž terena.Svaki put prilikom prekida igre,obični fanovi bi usmerili svoju pažnju na nas uz povike ''Kežuali,kežuali...ma daj odjebite''.Odlučio sam da stanem ispred svoje ekipe i povedem pesmu kojom bi im replicirali.Sa teškom mukom sam osmislio jedan deo : ''Mi smo navijači Celtic-a,verni uvek i svuda'',kada su me iznenada dva uniformisana lica ščepala i privela.Ovaj događaj je izmamio ogroman aplauz običnih fanova.Izveli su me kroz kapiju,a zatim su me sproveli do staze.Policijska kapija bila je udaljena manje od 20 jardi od mesta na kome smo mi sedeli.U svakom slučaju panduri su odlučili da me sprovedu dužim putem pored kaveza u kome su bili obični navijači.Kako sam se približio kavezu gomila projektila je bačena u mom pravcu.Tu su bile pola-pojedene pite,kovani novac,upaljači i što je najgore od svega ispljuvci kojima su me obasipali.Na svu sreću bio sam između dva policajca koji su primili dobar deo bačenih predmeta na sebe.Požurivali su me da bi na kraju stigli do policijske kapije.Smešten sam u kola koja su tu stajala i odvezli su me u stanicu.Pušten sam uveče uz obavezu da se pojavim pred sudom nekoliko meseci kasnije.Kazna je iznosila 20 funti zbog toga što sam navodno vikao ''Jebite se bre,mi smo kežuali...ajde dođite''...Iznenadio sam se zbog takvih preuveličavanja(nisam hteo da da kažem da je to laž,jer kao što svi dobro znate policija nikad ne laže),jer uvek dolaze sa takvim smešnim pričama o nečemu što nikada niko nije uzviknuo.Celtic-ova podrška je gajila neprijateljski odnos prema kežualima još narednih par sezona.U svakom slučaju uvek su bili mirni na važnijim utakmicama na kojima su bili prisutni ljudi iz Celtic Soccer Crew-a u velikom broju.Sve ono što smo postigli u tim prvim danima igraće veoma važnu ulogu u mom životu narednih 20 godina.Uspeli smo da stvorimo grupu koja je imala nedostatak u vođstvu.Razlog je bio taj što su grupu činili ljudi iz različitih kvartova,koji nisu verovali jedni drugima zbog duge istorije sukoba bandi unutar Glazgova.Treba priznati i to da smo bili magnet za pojedine ludake i ljude koji su bili zainteresovani jedino za pljačku mlađih dobrostojećih članova.Oni jednostavno nisu razumeli smisao svega ovoga – nisu bili podesni da budu kežuali.Tokom sledećih nekoliko nedelja,grupa je porasla sa prvobitnih 70 na bandu od oko par stotina ljudi.Nas nekolicina je shvatila da je grupi potrebna što bolja organizacija,pa smo počeli da štampamo informatore koje smo distribuirali različitim ekipama.Gledajući iz sadašnje perspektive,bilo je poprilično naivno upuštati se u tako nešto,pošto informator bio odličan mamac za dobijanje zatvorskih kazni.Policija je u to vreme vodila tajne akcije kako bi ugušila fudbalski huliganizam raširen po celoj Engleskoj.U svakom slučaju uspeli smo da uspostavimo zavidan nivo kontrole u grupi.Sledeći korak je bio pronalaženje baze u kojoj bi mogli redovno da se sastajemo.Odlučili smo da to bude Country Corner koji se nalazio blizu centra grada,a ljudi iz rivalskih bandi nisu imali potrebe da se plaše da će ih neko iz suparničkog kvarta napasti.Pab je u osnovi bio rupčaga,ali smo tu mogli da pijemo iako smo bili maloletni.Country Corner će u svakom slučaju kasnije imati ogromnu ulogu u daljem razvoju Celtic kežuala.Sledeće čime smo morali da se pozabavimo bio je naziv grupe.Podigao sam obe ruke u vis i izvinio se iskreno svima zbog prvobitnog naziva''Roman Catholic Casuals'' (Rimokatolički kežuali),a razlog je bio taj što je nakon prvih nekoliko meseci postalo očigledno da su pola naše bande činili protestanti!Odlučili smo da promenimo ime,pa je dosta predloga uzeto u razmatranje.Na početku je osmišljen naziv ''Celtic Soccer Trendies'' –ali je ubrzo i napušten,jer da ste imali prilike da vidite našu bandu kako izgleda,shvatili bi ste koliko je taj naziv neprikladan.Zatim smo se poigrali sa šaljivijim nazivom COSH – Celtic Organised Soccer Hooligans od koga smo takođe odustali.Na kraju smo odlučili da se zovemo CSC – Celtic Soccer Crew – a naziv je zadržan do današnjeg dana.Country Corner je bio poznat kao naša baza u toj meri da smo se sastajali i pili čak i kad nije bilo fudbalskih utakmica.Vlasnik je bio visoki Irac koji je želeo da ostvari brz profit.U svakom slučaju podvukao je crtu između onih ljudi iz naše grupe koji su mogli da uđu i popiju piće i ostalih koji su izgledali previše mlado da bi mogli da dolaze u pab.Ovo se odrazilo na jedan deo grupe koji je bio izopšten iz aktuelnih pregovora ne našom krivicom.Ta grupa je počela da se sastaje u centru grada i oformila je svoju ekipu – Celtic Baby Crew – Celtic-ova mlađa ekipa.Postojala je i treća grupa koja nije preferilala Country Corner i sastajala se u jednom pabu blizu centra grada zbog koga su i dobili naziv Syilvester's Shirties.Ovo je ujedno značilo da smo imali tri odvojene bande koje su se sastajale na različitim lokacijama i zbog toga je bilo dosta problema u međusobnoj komunikaciji i dogovora oko toga ko će biti vođa.U isto vreme na Celtic Parku nije nikako moglo da dođe do grupisanja i bolje organizacije,mada su nam gostovanja bilo jako dobro odrađena.Za ovo su zaslužni važniji fudbalski mečevi koji su okupljali ogroman broj navijača i zbog njih su putovanja i cene karata bile svakako niže.Jednog dana trebali smo da odigramo fudbalsku utakmicu protiv Kilmarnock-a na Rugby Parku.Dogovorili smo se da se nađemo na centralnoj stanici kao i uvek,ali je problem bio u tome što su tokom cele nedelje padali sneg i ledena kiša pa je meč odložen.Razmišljali smo gde bi mogli da odemo i neko je iznenada predložio da se pojavimo u Carlisle-u koji je te subote igrao protiv Millwall-a.Ovo je bio period kada nije bilo mobilnih telefona pa smo uspeli nekako da okupimo samo 30 ljudi za kratko vreme.Sastali smo se rano ujutru i otputovali međugradskim vozom prve klase koji je bio pun biznismena.Bili su jako uznemireni pošto su verovatno očekivali da će u prvoj klasi moći da putuju u tišini bez ikakve galame.U vozu nas je bilo oko 30 kao što sam već rekao,dok su ostali odlučili da otputuju kolima i autobusom i nađu se sa nama u gradu.Nismo napustili Glazgov nezapaženo,s obzirom da smo toplo dočekani od strane policije Carlisle-a.Napustili smo voz,a zatim smo poređani uz zid i pretreseni uz nezaobilazno legitimisanje.Ja i moj ortak Joey smo uhapšeni jer smo putovali sa kartama koje su bile predviđene za decu.Opcija je bila ili da platimo punu kartu za odrasle ili da nas lepo uhapse zbog prevare.Nismo imali nikakve pare kod sebe,pa je izgledalo na prvi pogled da ćemo propustiti današnju zabavu.Međutim na naše iznenađenje jedan od policajaca koji je pretresao ostale je došao i dao pare koje su naši ortaci nekako skupili.Ubrzo smo se našli na ulicama Carlisle-a na očigled svih.Naišli smo na pab u glavnoj ulici i uspostavili punu kontolu nad objektom.Nekoliko ljudi iz ekipe Carlisle-a nas je primetilo počevši da se raspituju ko smo.Bili su više radoznali nego neprijateljski nastrojeni.Carlisle-vi kežuali su nam rekli da bi Millwall trebalo da stigne negde oko 14h i predložili nam da se udružimo kako bi napali goste iz Londona.Nije bilo lako sklopiti ovo privremeno primirje,ali smo takođe bili svesni da ni ovo ''prijateljstvo'' neće dugo potrajati.Broj ljudi na obe strane je rastao kako su momci pristizali.Pab je bio prepun i nije dugo trebalo policiji da zauzme poziciju ispred mesta na kome smo se okupili.Ovo je bilo sasvim novo iskustvo za kežuale Celtic-a.U Glazgovu bi recimo policija uletela i uhapsila svakog ko izgleda sumnjivo.Panduri iz Carlisle-a su bili taktičniji i izgledalo je da ne žele nikave bespotrebne sukobe sa ogromnom ekipom.Naša banda Celtic kežuala je sada brojala oko 40 ljudi pošto su doputovali ljudi iz ''Shirties-a'' nakon što su čuli šta smo naumili.Oko 14h obe ekipe su napustile pab i krenule ka železničkoj stanici,ali je policija vodila računa da ne dođe do ispada.Grupa od oko 50-100 navijača Millwall-a je stigla vozom i bila im je obezbeđena pratnja do autobusa koji su pristigli.Nismo imali nikakve šanse da dođemo do kežuala Milwall-a,a možda je to bilo i u neku ruku dobro s obzirom da su izgledali suviše staro za nas – mogli su u to vreme da nam budu očevi!Naše razočarenje je kratko trajalo,jer smo odlučili da napadnemo kežuale Carlisle-a.Ceo dan je bio prepun tenzija i nije nam mnogo trebalo da izbacimo svu negativnu energiju.Mislim da smo ih iznenadili jer su počeli da se povlače.Policija je takođe bila iznenađena i skoncentrisala se na to da nas drži podalje od Millwall-a.Nekoliko kežuala Carlisle-a je pokušalo da nam se suprotstavi,ali su ubrzo odustali od te namere.To je bila prva pobeda Celtic Soccer Crew-a u Engleskoj.Niko iz naše ekipe nije bio povređen u tuči,niti se iko posebno istakao.Policija nije znala šta da radi sa nama.Da su imali i malo mozga,natrpali bi nas u prvi slobodan voz i poslali natrag u Glazgov.Ali ono što su uradili nakon toga bilo je neverovatno.Iz nekih nepoznatih razloga odlučili su da otvore tribinu iza gola - samo za nas!Ono što je nakon toga usledilo su bile jako bizarne stvari koje sam iskusio na fudbalskim stadionima.Carlslie se nalazio u kavezu sa naše leve strane,dok je brigada Tartan-a bila sa naše desne strane.Ne mogu da se setim gde su tačno smestili navijače Milwall-a.Pošto smo dospeli na tribinu,odlučili smo da se malo zabavimo uz pesmu ''You will never walk alone'' koju smo otpevali iz sveg glasa.Nekoliko momaka je ponelo sa sobom zastave,a neki su sa sobom imali i šalove.Ne znam šta su lokalni momci mislili o nama,ali mogu slobodno da kažem da oni koji su bili na tom meču sigurno neće moći da se sete kako se utakmica završila,a u sećanju će im zauvek ostati urezano jedino to da su navijači Celtic-a prisustvovali događaju.Najluđa stvar koju smo napravili bila je kada smo se skinuli do pola goli skačući po tribini.Naš performans je nagrađen gromoglasnim aplauzom svih ljudi koji su bili na stadionu.Nakon meča policija nas je zadržala dok se svi ljudi nisu razišli.Ubrzo smo pušteni napolje,a policijska pratnja koja nas je okružila je bila duplo veća.Potpuno smo bili opkoljeni snagama bezbednosti i nismo imali nikakve šanse da se iščupamo neprimećeni.Kada smo stigli do centra,zapazili smo više grupica Carlslie-a koje su išle za nama,ali nisu imali nameru da nas napadnu.Put nas je vodio do železničke stanice gde se nalazio veliki broj policajaca koji su blokirali ulaz sprečavajući nas da se organizovano vratimo do centra grada.Stajali smo tako,zadovoljni zbog događaja koji su obeležili dan,kada se iznenada pojavila ekipa Carlslie-a koja je krenula prema nama sa izlazne rampe.Nakon naše prethodno izvojevane pobede odlučno smo krenuli da se obračunamo sa njima.Carlslie se ovoga puta mnogo bolje držao,ali nije bilo ničeg specijalnog.Opet smo ih razjurili,a zatim smo se vratili na stanicu.Dok smo stajali na platformi železnice upućeni su nam aplauzi i skandiranje ''Bushwhacker,Bushwhacker...'' koji su dolazili sa susednog perona gde su stajali kežuali Millwall-a čekajući voz za London.Nakon nekoliko minuta stigao je i naš voz za Glazgov u koji smo se ukrcali,a pljesak sa stanice nas je pratio na putu do kuće.Bili smo neverovatno ponosni na sve ono što smo postigli toga dana.

Andy Capp

Ubedjen sam da ste ovu njusku videli na brojnim zastavama sirom Italije, mnoge evropske tribine ga takodje furaju (npr. Lutece Falco PSG) kao i neke domace. Ali sta je to ? Sta on predstavlja ?
Andy Capp je strip ikona autora koja se prvi put pojavila daleke 1958 u Daily Mirroru, u Engleskoj. Kroz strip se provlaci dialog i razno razne komicne sitacije sa njegovom tastom (Flo). Ubrzo dostize veliku popularnost sirom zemlje pa ga novine i iz drugim drzava prihvataju i krecu sa objavljivanjem ovog stripa. Za manje od godinu dana strip se pojavljuje u 45 novina a godinu kasnije u cak 400! Sada, posle 50 godina Andy Capp je postao najpoznatiji svetski komican strip i objavljuje se u preko 1500 izdanja sirom planete. Strip je pokupio razne nagrade a 1988. godine objavljuje se crtac sa istom tematikom. Andy Capp je karakteristican predstavnik srednje klase na severu Engleske i zato je postao toliko popularan medju navijacima.

Текст из 10-тог броја нин-а
Ultras Sparta

Једноставно смо морали доћи до навијача Спарте из Прага и сазнати нешто више о њима после свега виђеног у последње време. Ево шта су нам рекли...
Реците нам нешто о историји навијања за Спарту?
Навијање на Спарти сто посто није као код вас у Србији, с тим да смо били у источном блоку, и комунистичка влада је забрањивала све. На Спарту су увек долатили навијачи у великом броју. Било је и проблематичних, али није било група у то време. Дошла је и 1985. и долазак у Банску Бистрицу у данашњој Словачкој, када су навијачи Спарте демолирали воз и целим путем се тукли са полицијом. Главни кривци су тада били ухапшени и до тана нису правили проблеме. Први фан клубови су се почели организовати 1996. а били су то BDZL, Brigate Drapek z Lasicke, као и Rps, и Red pirates Sparta. У 2001 години оснива се још пар група.

Наведите нам подгрупе на трибини и укратко о њима?
БДЗЛ је група која је била активна у комунистичком режиму. Група је била углавном за хулиганске акције и била је страх и трепет у целој републици. У садашње време њени чланови нису активни али кад дође добар непријатељ, увек се нађу при руци. РПС је млађа група од претходне али и прва група која је кренула са ултрас продукцијом, кореографије, навијање, пиротехника, песме... али нису сапостављали хулиганске акције. Увек су били ту, и увек су дочекивали непријатеља из других клубова па макар они само пролазили кроз Праг. Њихови чланови су и организатори садашње групе City Boys. Следећа је FRU, Fracke Rudi Uder, група нстала 2001 год. Њени чланови су једни од најстаријих спартиних ултраса, на утакмицама су увек на стадиону а кад се раде акције мимо стадиона, ту се покажу увек добро.
То су 3 групе које су биле камен темељац за навијање на Спарти. Млађа генерација исто не спава, и тако су створене нове групе. Сити бојс група је основана од пријатеља што се познају са стадиона Летна, а у њеном почетку су ту бивши чланови старе групе РПС. То је ултра група, на првом месту је клуб па онда све око њега. Раде мајце, шалове, заставе и остало. Група која је у успону, иде то полако, али напредује се. Prague Boys је најмлађа група на Спарти, група исто скупљена од људи који се дуго познају са стадиона и добро су организовани, њихове акције су ту да би им се продужило постојање. Група Рафани је основана од неколико људи који су највише познати по хул акцијама, њихоје један члан је један од водећих људи ултраса Спарте.

Реците нам нешто о организацији?
Што се тиче ултраса гледамо на то да купујемо најлоне, пиротехнику из Италије или Пољске. Корео углавном раде људи из групе Праг Бојс, а финансирање тога је од продаје налепница, мајица, јакни. Што се тиче активности хулигана, у Чешкој су углавном договорене туче, углавном је то група на групу или договорен број људи са обе стране, а кад се ни то не договори... онда иде на туче које су код вас нормалне.

Какав је однос према репрезентацији?
Што се тиче репрезентације, то је болна тачка. На почетку је било добро, био је договор о ненападању, а онда су настали конфликти између Спарте и Бањика, и ту је то завршено. Бањик је увек нападао све остале групе уместо да смо се сви заједно удружили против непријатеља. Сад се опет договара нешто, али време ће да покаже. Прва проба је била Немачка, кад нас је било 250 из целе републике.... Време ради своје, видећемо како ће то даље изгледати...

Напишите нам нешто о Чешкој навијачкој сцени?
Што се тиче туча, у Чешкој све се своди на договорене туче, где је у доста случајева најсрећнија полиција која увек дође на време да све поквари. Углавном се туче договарају телефоном. Најбоља и најквалитетнија група је Бањик Острава, која има добру организацију и солидан број људи, као и веома добру организацију што се тиче кореографија. Спарта има исто квалитетну групу, али је то мало слабије због не баш толико добре организације... на стадиону измишљамо песме, палимо пиро... али у задње време је проблем са тим, јер главни људи са стадиона, мислим на клуб, неће пиротехнику на стадиону. Што се тиче немира на нашем стадиону, на нашој страни је стварно мирно. У прошлој сезони на гостовању код Бањика, Бањик је са својим пријатељима из ГКС Катовице напао наш сектор. Групе нису дошле једна до друге, али је полицији требало цело полувреме да све смири. Следећа јака група је Брно, која има браство са Слован Бартислава. Хулигани добри, али ултраси ништа нарочито. Следећа група је Опава која има браство са ВКС СЛАСК. они су јака група људи састављена од старијих момака, и свакога у тучи изненаде тј. увек се добро покажу. Ту су даље Бохемианс, Праг, и Славиа Праг, али они су више на ултрас фазон, кореографије и остало, док са хулиганске стране су осредњи.

Да ли и у којој мери је присутна репресија од стране полиције?
Наша полиција није ништа нарочито за разлику од осталих земаља или код вас, али нам праве проблеме. Код нас се не користе гумени меци, али последњих утакмица користили су телескопе, сузавце и војне детонаторе. Највечи проблем је што је пуно полиције на свакој утакмици и ту све пада, брзо будемо откривени. Полиција код нас у земљди ужива респект код обичних људи и у судству, и да ништа не урадиш... осуде те...(А.Ц.А.Б.!)

Колико сте упознати у навијачка дешавања у Србији?
Српска сцена? Мислимо једна од најбољих у Европи. Имате све што би навијачка култура требало имати... имате добар навијачки менталитет, балканску крв, добро организоване хулиганске акције, екстра ултрасе. Код вас ако се неко интересује за фудбал и још се томе дода ваш менталитет... ту више нема речи... врх!

Људима је пуно значила ваша подршка око целе ситуације на Косову и Метохији. Можете ли нам рећи зашто сте толико посветили пажње томе, и како гледате на целу ситуацију?
Главни разлог што смо радили транспаренте у име ваше подршке за Космет, ваше хероје... је што смо морали то да урадимо. Осећали смо да се тих дана као део вас, део тог народа који је у историји био увек са нама. Нпр, 1968. сте били са нама када су ''варшавске'' земље хтеле да уђу у нашу земљу, ви сте нам одмах понудили војну помоћ, не хрвати или ваши муслимани. Срби су нам помогли и стали на нашу страну, и још гомила ствари кроз историју. Други разлог је политика Америке која је присутна у целом свету, која је запосела највећа места у Европи и хоће да се приближи Русији и православним земљама. Највећа база у Европи се управо налази на Ким, а свако добро зна да је та земља од кад је века и векова била српска, и сад сви подржавају те који продају дрогу, бело робље и све криминалне послове. Онда је ту однос политике ЕУ према вама, која вас малтретира и лупа вам санкције ако не изручите Хагу ваше хероје... што је страшно!
НА КРАЈУ ИЗВИЊАВАМО СЕ ЗА НАШУ ВЛАДУ КОЈА ЈЕ ПРИЗНАЛА ШИПТАРСКУ ДРЖАВУ, КОЈА ЛИЖЕ БУЉУ АМЕРИЦИ... И НЕК СЕ ГОНЕ У ПИЗДУ МАТЕРИНУ... ДАЉЕ РУКЕ ОД СРБИЈЕ!!!
Спарта Праг

Izvor: http://crveniskinhed.blogspot.com

St.Pauli Skinheads : ''Naravno Astra! Becks je urin reke Weser!''



Prenosimo vam intervju sa navijačima FC St. Pauli i njihovom navijačkom podgrupom ''St. Pauli Skinheads'' koji se pojavio u fanzinu ''All Gangs''.Kontaktiravši ih preko myspace-a,urednici su im postavili pregršt pitanja o tome šta za njih znači biti skinhed iz St. Paulija.

AG: Zdravo! Možete li da se predstavite?

St.PS: Zdravo! Zovemo se Mickey i Chizi i članovi smo navijačke pogrupe St.Pauli Skinheads.

AG: Najpre nam recite nešto o St.Pauliju,koji je to deo Hamburga?

St.PS: To je deo dobro poznatog distrikta crvenih fenjera i srce grada Hamburg,koji predstavlja centar sveta.U njemu se nalazi veliki broj pubova,što znači da mnogo turista dolazi ovamo da bi se dobro provelo.Ono što je najvažnije pomenuti je da je to dom našeg voljenog kluba FC St. Pauli!

AG: Kada je vaša podgrupa oformljena? Da li svi živite u ovom distriktu i kada su se prvi skinhedi pojavili u Hamburgu/St.Pauliju?

St.PS:Prvi skinhedi na našem stadionu pojavili su se sredinom 80-ih.Kasnije početkom 90-ih,oformljena prva generacija skinheda iz St.Paulija,dok je sama podgrupa zvanično počela sa radom 1996 godine.Nisu svi u mogućnosti da žive u ovom kraju,jer je zakupnina stanova poprilično visoka.



AG: Šta je potrebno uraditi da bi ste postali jedan od članova St.Pauli Skinheda?

St.PS: Najpre je potrebno da volite St.Pauli ,da se indentifikujete sa ovom subkulturom,morate biti antirasista/antifašista i naravno najvažnije od svega je da budete dobra osoba.





AG: Koliko ljudi imate u okviru podgrupe St.Pauli Skinheads?Koliko devojaka ima u vašoj ekipi?

St.PS: Naša ekipa broji oko 70 ljudi,a od toga nekih 10% su devojke.

AG: Glavni rival vašeg kluba je HSV (Hamburger Sport Verein ili jednostavnije rečeno Hamburg).Kakav je vaš odnos sa skinhedima ovog kluba?Da li nam možete reći nešto više o skinhed sceni u samom gradu?

St.PS:Na koncertima nemamo nikakvih problema sa njima.Naša ekipa je velika,pa shodno tome ukoliko oni ne prave nikakav problem,ni mi ne ulazimo u frku već ih jednostavno ignorišemo.Sa druge strane tokom derbija možete svašta da očekujete.Skinhed scena u Hamburgu je dosta velika,ali naša ekipa je najpoznatija i sigurno najbolja!U našem kraju postoji dosta pubova koje skinsi rado posećuju.Najbolji za cirku su : Jolly Roger,Skorbut i Bad Taste.Takođe tu treba izdvojiti i prostor True Rebel Records-a,koji često održava svirke.

AG: Koliko često posećujete koncerte i žurke? Da li sa vama ima nekakve veze Hard & Smart klub?

St.PS: Pokušavamo što češće da posećujemo ovakve događaje.Mi sami između ostalog organizujemo koncerte,a svaki vikend rezervisan je za DJ večeri u nekom od naših pubova.
Ne,Hard & Smart klub nema nikakve veze sa St.Pauli Skinhedima! Taj klub vodi samo jedan od momaka koji je bivši član naše ekipe.Imali smo problema sa njim,tako da sad može slobodno da odjebe!

AG: Koju vrstu muzike vaša ekipa podržava? Jel neko od vas svira u nekom bendu?

St.PS: Postoji dosta bendova gde naši drugovi sviraju.Najpre tu su: Ticking bombs (Švedska),Bull Brigade (Italija),Muerti i Chancers (Češka Republika),Ruckers (Berlin),Produzenten der Froide (Štutgart) i mnogi drugi.Plus ističemo bendove gde naša deca sviraju: Testosteron,Gumbles,Smegama,Big Banders,Marburg Rejects i Oi! Sluts bend sačinjen od cele naše ekipe.

AG: Recite nam nešto o vašem fudbalskom timu St.Pauli Skinheads? Pobeđujete li na turnirima i jeste li osvojili neki trofej?

St.PS: Tačno,imamo jedan mali tim u kome mogu da igraju samo naši članovi.Na fudbalskim turnirima redovno učestvujemo i variramo što se tiče uspeha odnosno neuspeha.Evo na primer pobedili smo na Jack Daniels kupu (zimski turnir za navijačke grupe St.Paulija),Millerntor kupu,Boll Och Biera kupu (turnir timova Nemačke i Skandinavije),Antira turniru ( na kome smo pobedili ''Rude boys''-e navijače Sampdorije).Takođe svake godine igramo utakmicu sa ''Ultra St.Pauli''-jem na samom stadionu,gde je prisutno u proseku 500 fanova koji prave bučnu atmosferu uz obilje pirotehnike.U svakom slučaju možete videti celu našu kolekciju trofeja u jednom od naših pubova.

AG:Da li učestvujete u koreografijama tokom mečeva i gde je vaša pozicija na tribini?

St.PS: Često smo učesnici koreografija,a za njih je zadužena grupa ''Ultra St.Pauli.''
Većina momaka iz naše ekipe tokom utakmice stoji na prvom sektoru tribine odmah do kapije.

AG : U Rusiji često se raspravlja o vašem političkom operedeljenju.Nazivaju vas komunistima,anarhistima,socijalistima? Šta ste vi od svega toga? Šta mislite o RASH i SHARP skinsima?

St.PS: Nismo vođeni nijednim političkim trendom izuzev antifašizma.Svako može sebe da naziva kako god hoće,pod uslovom da je antifašista.Politički stav je lični izbor pojedinca,a sveukupno gledano mi smo samo skinhedi za koje jedino može da se prilepi etiketa antifašiste.

AG: Mnogi skinhedi su ponosni na svoju zemlju.Da li vi sebe smatrate patriotama?

St.PS: Ja bih pre rekao da smo lokal patriote.Svi volimo St.Pauli i ceo naš kraj,a što se tiče vezivanja za Nemačku...pa ne bih nas baš okarakterisao kao Nemačke patriote.

AG:Sigurni smo da imate mnogo prijatelja u Evropi,a navijači sa kojima ste posebno bliski su Bohemians-ovi?

St.PS: Sa navijačima FC Bohemiansa 1905 (Republika Češka) imamo jako bliske odnose,međutim zasnovali smo prijateljstvo i sa FC Celtic-om (Celtic Soccer Crew) ''Rude Boys''-ima (Sampdorija),Herri Norte Talde-om (Atletik Bilbao),Commando Ultra (Olimpik Marsej),Standard Liježom (Ultras Inferno).

AG: Recite nam nešto o vašem fanzinu?

St.PS: Počeli smo da izrađujemo sopstveni fanzin i prvo izdanje je bilo u 300 primeraka,a danas iznosi oko 800 komada.Ispunjen je pričama sa koncerata,fudbalskih utakmica St.Paulija,ima dosta intervjua sa bendovima,recenzija,zanimljivih priča i sl.U ovom trenutku pripremamo se da izdamo jubilarni br. za desetogodišnjicu postojanja.

AG: Astra ili Becks?

St.PS: Naravno Astra! Becks je urin reke Weser.Hamburško pivo Astra je sponzor i simbol St.Paulija,dok je Becks popularan među nemačkim pankerima i skinhedima ali se proizvodi u Bremenu.Podsećamo da je Bremen grad iz koga dolazi FC Werder.Onaj ko navija za St.Pauli jedino može da pije Astru.

AG: Da li znate nešto o Rusiji i njenoj skinhed sceni?

St.PS: Znamo ponešto...eto na primer znamo da postoji ekipa moskovskih Trojan Skinheda i da je stvarno hrabro biti antifašista na ruskoj sceni.

AG: Hvala vam mnogo na intervjuu.Imate li nešto da poručite za kraj?

St.PS: Ostanite ponosni i hrabri! Borite se protiv onih koji pokušavaju da vas sjebu! Zajedno smo jači!

пошто нема тема о фанзинима ај да је отворим.
моја мала колекција:









"РАЛЕ" више дође као информатор,али нека га и он овде

Браво за Хук и Ултра ПГ.
Не знам јел би ти било тешко, када будеш имао времена, да скенираш (ако имаш скенер) један број Хука, мислим да би сви волели да прочитају...

није ми проблем за час ћу да скенирам 130 страна
шалим се.мислим да је боље да то уради неки фирмаш,колико знам договор је да се не каче слике на нет.

NBGD ::није ми проблем за час ћу да скенирам 130 страна
шалим се.мислим да је боље да то уради неки фирмаш,колико знам договор је да се не каче слике на нет.

Нисам знао да је толико опширан.
Онда ништа.

Е синови, када будете имали Френте, Бирис и Ултрас Сур из 90-их, јавите се.
Ултра Пг јако квалитетан часопис, имао сам прилику да га читам!
Још 5-6 комада Навијача и колекција је пуна. Такође имам и 10 комада Супертифа 2000-2003.
Када бих све паре које сам потрошио на навијачке реквизите сачувао (шалове, налепнице, дуксеве, мајице, часописе, пиро, књиге и сл), вероватно бих сада возио Бентлија.

Jebi ga, pitanje da li bi mogao redovno da održavaš tog Bentlija

Imao sam prilike da pročitam dva broja huka, i mogu reći da je prilično dobro rađen časopis, sami za sebe su radili, ali dobro. Epicentar Ludila takođe. I neke stare Supertifo-e

E sad ne znam šta bi sa NIN-om, nisam ga video dugo vremena..

Немају пара за штампање.има опширније на њиховом блогу:

http://navijackeinfnovine.blogspot.com/

Али све је одавно спремно, вероватно ће бити црно бела комбинација када буде изашао, а веруј да ће изаћи, кад тад.

ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО - БАКЉА


Ма нема те силе која може да ме натера да је не упалим! И да певам док она гори својим чаробним сјајем. Не могу да објасним баш лепо шта се све издешава у том минуту, али знам да без те светлости, дима и звука не могу.

Сећам се прве бакље коју сам набавио. Било је то давно. Клинац... гледам је и не верујем. Сео назад у двае'ес тројку, држим је у џепу од јакне, не пуштам. Шта сам је све видео у глави док сам се возио назад у крај...транс, лебдим, слике само пролазе. Долазим у крај, и пре него што ћу да се нађем са ортацима, идем у неки штек да је лепо и сам погледам. Као да држим злато, нежно и пажљиво је посматрам, окрећем, гледам. Отварам да је помиришем, нови мирис који ме тотално обузима, и кога нисам заборавио до дана данашњег. Одлазим да се нађем са овима... они занемели. Исте вечери смо како смо знали и умели набавили још пара, и сутра купили још. Како дочекати следећа два дана до текме. Стоје ми у соби, сложене, поређане на специјалном месту. Колико пута сам их узео да погледам још нешто, не знам ни сам. Дошла текма, одосмо на стадион, док сам их делио ортацима... тишина, озбиљност, одговорност. „Палимо после гола, будите спремни!“, наређење стиже... и крећемо у битку, нема преживелих! „'Ајде бре дајте јебени гол!“, више мислим у себи, него што певам, али чекам. Навијам, стрпљив сам, али хоћу да пукнем од ишчекивања. Држим руку у џепу, не пуштам је, ниједном нисам тапшао кад је ишао део песме са рукама...боли ме курац! Шанса, утрчава овај са леве, сам...ево га...крећем да је вадим...кад офсајд. “Јебем ти матер судија!!!“ дерем се на њега, јебеш гол него због бакље... хоћу да експлодирам. Ипак, за пар минута добар напад, овај даје гол...“Хвала ти Боже!“, вадим је, руке ми дрхте...скидам поклопац,пар покрета......“ПППФФФФФФФФФФФ....!!!“...екстаза, делиријум, срећа, седмица на лото-у, благостање, 7. небо, скидање мрака, свршавање...Видим само како светли, около све црвено, бука, рај, дим, пепео, а као звезде да падају. Рупа на јакни...боли ме уво, купићу нову. Омамљен, гледам како гори, сјај ме заслепљује, не видим ништа... само њу како лепо гори. Минут...ког се и дан данас сећам, и поново доживљавам сваки пут. Шта каже Википедија? Бакља је пиротехничка направа која хемијском реакцијом емитује јарку светлост и топлоту, без експлозије. Користи се за осветљење и сигнализацију у војној и цивилној употреби...блаблабла...али прва асоцијација за реч бакља када споменеш човеку је...о чему и највише пише у самој Википедији...цитирамо: Бакље се најчешће користе у Европи и Јужној Америци на фудбалским утакмицама у циљу побољшања атмосфере на стадиону. Највише се користе у земљама Шпанији, Немачкој, Швајцерској, Србији, Хрватској, Италији и Француској, где ватрени фудбалски навијачи, који се називају „Ултрас“, их пале на почетку, после гола, или на крају када тим победи. Ето...

Већ много година се пале бакље на стадионима широм планете. Познато је да је уопште пиротехника још од древне Кине редовна појава приликом прослава разних празника, догашаја и свечаности. И дан данас ватромети и остала пиротехничка средства отварају и затварају разне светковине, манифестације, концерте. Као и други, и навијачи су нормални људи, и такође воле да виде на својим фудбалским свековинама мало визуелне представе, па су и сами почели да користе пиротехнику. Почели су јужноамериканци, али су европљани открили Америку. Италијани су од ње направили уметност, и ето како је доспела и у википедију као јеан од најупечатљивијих симбола навијача. На сваком континенту где се навија, ту горе и бакље. И Ескими не јебеном Северном полу да играју фудбал нашо би се неки који би упалио бакљу. Јер једноставно улепшава цео догађај и доживљај. Важна утакмица, твој тим даје гол...ерупција радости, за секунд све око тебе гори, маса која скаче, експлозија звука и боје заједно укомпонована још више улепшава тренутак и реже га меморију. Тај феномен, бакљада... која спаја све навијаче у један глас, тера их да још гласније запевају, јер када горе бакље, то се зна...мора да грми! Навијње док горе бакље на трибини... невероватан осећај, то сви знамо. Тај коме се то не свиђа, тај је будала, без љутње.
Опет, не поричемо да се понекад претера, и да се бакља може искористити не само за оно због чега их највише и палимо. Бићемо искрени, јер је проста чињеница да их навијачи злоупотрељавају понекад. Јебига, нико и ништа није савршено, па ни бакља. Међутим, то није разлог да се због ње завршава у затвору, само зато што си је упалио на утакмици, и зато што представља нешто што ти је урезано у живот. Навијачи без бакљи...па јебем ти живот! Па макар лежали пуна три месеца... опет ће се палити, то знају сви. Поготову у фудбалски не толико развијеним земљама, где атмосфера коју навијачке групе праве, много више привлаче људе него сам фудбал, а велики удео у свему томе има и наравно...

Сетимо се легендарног Звонка Михајловског:“... и играчи славе водећи погодак зајдно са навијачима на трибини, где сада гори на десетине „бенгалских ватри“. Сјајна атмосфера зар не!?“

Сјајан коментатор!

Фудбал без бакљи?! Ма важи... то није фудбал...

Stop stampanim zastavama !



Secam se svoje prve zastave, tacno se secam...
Ceo
dan u skoli proveo smisljajuci logo za ekipu, razmisljajuci da li da
nam prva zastava bude ime kluba, kraja ili grupe. Koje boje, koje
kombinacije, koje velicine, ja bi to da izgleda kao ona od askolijana,
ma kurac, nema sanse mi to da nacrtamo ... Konacno, kraj skole, cimam
ortaka da se nadjemo za 15 minuta ispred zgrade da pocnemo da radimo.
Pitam ga da li je nabavio farbu, jeste, do jaja ! Jos samo ja da nabavim
platno, sta cu kako cu, ma ipak cu uzeti kevi onaj carsav, jebiga nemam
ni dinara sta sada, nece provaliti ... Nasao sam se sa ortakom, a u
kraju duvaju svi vetrovi sveta. Gde cemo, sta cemo ajmo u soliter ima
ona mala prostorija na kraju hodnika kroz koju retko ko prolazi. Nekako
ulazimo, bacamo platno na pod, pricvrscavamo ga ciglama jer je vetar
duvao kroz polomljeni prozoru ulazu. Obojica izvlacimo iz dzepova skice
koje smo ceo dan crtali, odlucujemo se za njegovu, jebiga bila je
bolja... i polako, idemo prvo olovkom da bacimo skicu. Jebote, drhti mi
ruka ko da radim nr znam ni ja sta, moramo da uspemo, moramo da u subotu
imamo trans na ogradi ! Skica je gotova, izgleda ok ajde ono
najzajebanije – farbanje. Otovri farbu, ubaci malo razredjivaca, onaj u
farbari mu je rekao da sipa tacno toliko da dodje do vrha kantice i onda
da promesa. Lagano umoci cetku, dobro je iscedi i udri. Prva linija,
prvo slovo, ok je za sada. Sta radite to mentoli mali ? Pogledam gore,
matori sa vucjakom nam kuca na staklena vrata. Izlazite napolje da vam
sada ne bi jebao mater. Auu sta cemo jebote, dizi zastavu ... kako smo
je digli na podu je ostalo pola kile farbe, sve sto smo nacrtali se
preslikalo na pod. Ispred ulaza smo se trudili da je rasirimo koliko
mozemo, da se ne bi slepila ali kurac vetar nam je preklopi, dobro je,
nije strano ajmo u drugi soliter i tamo ima ova prostorija samo da je
otkljucana. Opet jebeni vetar nam viori zastavu ali ovoga puta pravo na
mene, ode jakna u kurac. Ma skida to razredjivac sigurno tesi me ortak.
Ulazimo u drugi ulaz, sirimo zastavu i vrsimo uvidjaj stete. Ajde nije
starno idemo dalje, jos jedno slovo, pa jos jedno, jos malo i to je to.
Gotova je napokon. Ajde da je poduglemo, ponovo slika na podu. Izlazimo
napolje, vetar je stao, kacimo je na zidic i cekamo da se osusi a usput
ubedjujemo jedan grugog kako ce biti do jaja. Osusila se, ok nije lose,
moglo je bolje samo ovo trece slovo je malo vece ali ko mu jebe mater,
nece se to na tekmi provaliti, ma da ! Gajbi poskidao pertle sa starih
patika i stavio na zastavu da bi mogao sutra da je okacimo na ogradu.
Jedva sam zaspao, kroz glavu mi prolazi kako ce to sutra sve izgledati,
koliko ce nas biti, da li ce onaj mail iscimati te klince ko sto je
rekao. Vikend, tekma, ludilo, jebote kako me sljaka ovaj trip. Dolazimo
na stadion, kacim zastavu, odaljavam se 20 metara da vidim kako izgleda
odatle pa iz ovog pa iz onog ugla. Navijanje, zezanje cirkanje ... vrh
tekma. Doalzim gajbi, nestrpljivo cekam ortaka da mi donese fotke, dosao
je otvara se prva fotka i evo je ! Nasa lepotica, realno nije najbolja
ali nasa je i nama je nikad jaca ! Sledeca ce biti jos bolja sada vec
znamo neke forice. Secam se i sav se najezim ... ma bilo je do jaja !
A cega se ti secas ? Zelenog dugeta na masini koja je sliku sa tvog kompa bacila na providno platno ? Ma daaaaj ....
Protiv modernog fudbala - protiv modernog navijanja !
STOP STAMPANIM ZASTAVAMA!



tekst iz 12. broja Navijackih Informativnih Novina